Аутор: проф. др Борис Стојковски
У лето 1552. године османска војска је заузела Темишвар и ова се година може сматрати почетком турске управе у данашњем Банату. Напоменимо одмах да у то време Банат није обухватао ову територију коју данас знамо, те да се овде под појмом Банат подразумева простор који је данас подељен између Србије и Румуније. За тему о којој ће бити речи важно је поменути да се ради о областима неколико угарских жупанија: торонталске, ковинске, тамишке, арадске, зарандске, и још неких, као и пограничне области северинског Баната. Како је још 1541. године пао и Будим и основан је Будимски ејалет, и простор данашњег Баната је десетак година доцније уклопљен у турски војни и административни систем на територији некадашње средњовековне угарске краљевине.
Становништво је етнички било врло мешовито. Поред Срба који су до тада боравили на овом простору досељен је известан број њихових сународника, вероватно из подручја некадашње средњовековне српске државе. Они су вероватно дошли на место оних Срба који су отишли у Ердељ после османских освајања. Према неким прорачунима преко 100.000 људи је напустило освојени Банат, иако се добар део и вратио. У градовима су наравно, махом, живели Турци и уопште муслимани, а по селима је сачуван етнички супстрат како Срба, тако и другог домаћег становништва, првенствено угарског (мађарског) и влашког, предака данашњих Румуна.
Турски период представља време константних миграција на целом Балканском полуострву и у централној Европи. Иако су миграторни процеси за Банат пре свега везани и шире познати за период од осамнаестог столећа па надаље, када су се на овај простор доселили Немци, али и Шпанци, Французи, те појачан мађарски елемент, уз српско и румунско становништво, ипак су досељавања почела много раније. То се посебно односи на долазак, али и одлазак српског становништва које је од средњег века било присутно на овом простору. Но, османско доба је некако најјаснији показатељ какве су то биле тектонске промене на тлу које данас називамо Банатом.
Најважнији извори за османску управу над Банатом јесу османски дефтери. Они су настали као документа (пописи) како би се разрезао порез и како би се утврдили приходи турске управе од покореног становништва. Иако је ово време када нема нације, нити модерног поимања етницитета, ипак се на основу имена може макар угрубо закључити порекло одређеног становништва. Поред ове теме, занимљиво је увек видети и чиме се оно бавило, да ли су неки град или село били богати или не, као и друге економске, друштвене, демографске и друге показатеље.
Постоје три опширна пописна дефтера за Банат, један донет за време самог освајања Баната 1554, затим један донет у време када је град Ђула пао под османску власт 1566–1569, и коначно трећи десетак година доцније, 1579. године. Још један попис Баната је преостао из османског периода. Потиче из 1552. године и односи се на панчевачку нахију и простор некадашње ковинске жупаније. Пошто је хронолошки први, податке из њега укратко ћемо обрадити на самом почетку. Османски дефтери дају најбољи преглед етничке и привредне структуре Баната у доба османске владавине. Турским пописима су се понајвише бавили мађарски турколози и медијевисти, као и други историчари, од којих ћемо издвојити најзвучнија имена као што су Тибор Халаши Кун, Клара Хеђи, која се бавила турским војним посадама, затим један од највећих мађарских медијевиста до данашњих дана Пал Енгел (за период 1544–1579), док је дефтере из 1567. и 1579. године објавио Ђула Калди Нађ. Овом приликом наравно нећемо се детаљно бавити свим местима, јер су она у великој мери обрађена у делима поменутих историчара, а и немогуће би било у кратким цртама обрадити баш свако село, град или варош, већ ћемо само скренути пажњу на неке занимљивости везане за ове пописе и поједине градове, места и села посебно која се налазе на тлу данашње Србије, односно српског дела Баната или су из некога разлога везани за њу.
Попис панчевачке нахије из 1552. године помиње, примера ради, село Ковачицу са свега четири куће. То је данас општина претежно насељена Словацима и светски центар наивне уметности. Ово село је посебно занимљив показатељ великих промена у реченим миграторним кретањима. Док је крајем средњег века и почетком новог, за време османске управе, ово једно веома мало и скоро запуштено село, насељавањем Словака у време Марије Терезије и њених наследника оно је постало значајан центар овог народа. Село Баранда је вероватно према овом дефтеру имало око 345 становника, или неких 30 кућа за опорезовати. Још једно насеље које данас припада административно Граду Београду, а то је Овча, налазило се у то време Панчевачкој нахији, и имало је 33 куће 1552. године. Према овом попису око 490 становника имала је и суседна Борча. Када анализирамо ова три у то време села, видимо до којих је промена дошло у њиховој историји. Само две куће и десетак душа бројала је Дебељача. Преко 700 људи је живело у Делиблату (710 по дефтеру и проценама Тибора Халаши Куна).
Седиште санџака Куфин, односно Ковин био је, према дефтеру, лука преко пута Смедерева (Семендире на турском), која се налази на путу који реком Моравом води до Темишвара (Тимишвар). Радило се о веома преоптерећеној и прометној луци чији су становници имали привилегију дербента. Уз Ковин је био и манастир Светог Димитрија. Ова је нахија прелазила Дунав неких 6 км и била је део вакуфа смедеревског санџак бега Мехмед паше бин Јахја паше.
Панчево је без сумње било највеће место, имало је 1.295 становника, одређене привилегије дербента, а било је значајно и као место где се пролазило на путу ка Себешу и Лугошу, као и вилајету Ердељ (Ердел како је наведен у османској канун-нами). Помиње се и манастир Светог Арханђела у његовој близини. Дакле, слично као и са фрушкогорским манастирима, и у случају банатских турски дефтери помажу да се расветли њихова најстарија прошлост, често обавијена легендама и народном традицијом. Исто тако, видимо живу трговачку делатност у Ковину, која је била карактеристика овог града током целог средњег века. Срби из Ковина су се након 1439. године почели исељавати и на Чепелској ади код Пеште су основали Српски Ковин. Значај Ковина ипак није опао, те су српски трговци наставили да раде и у време Османлија, када је град добио и значај у саобраћају.
Град Панчево, седиште истоимене нахије имало је 1554. године тачно 100 кућа. Према наредном дефтеру из 1569. године тај број износио је 161, а према дефтеру из 1579. године број кућа се смањио на 128. Село Баранда које и данас постоји имало је у првом османском дефтеру само седам кућа. Временом је порасло на 13 (1569), односно чак 30 кућа према дефтеру из 1579. године. Борча се наводи 1569. године са 39, односно 1579. године са 51 кућом, а Овча, пак, 1569. године је имала 27, а према попису следећег дефтера из 1579. године број кућа је био укупно 33. У панчевачкој нахији забележен је велики раст броја становника у првим деценијама османске власти над Банатом. Број кућа је у првом дефтеру из 1554. године 452, онда 1569. године је пописано чак 1.010 кућа, и коначно 1579. године 1.383 куће су османски пописивачи унели у свој дефтер за панчевачку нахију. У панчевачкој нахији пописани су поново и манастири Светог Димитрија, као и Арханђела Михаила. Близина Београда, а пре свега Дунава као важне европске саобраћајнице, сигурно су имали значајног утицаја на овакво повећање броја становника у првим деценијама турске власти над југом средњовековне угарске краљевине.
Темишвар као седиште ове велике административне области ејалета имао је у првом попису тачно 300 кућа (1554). Потом опада њихов број, па су османски пописивачи дефтердари 1569. године уписали 277 кућа, а десет година касније свега 193 куће у овом значајном средњоевропском граду, који је био центар од средњег века, слободно можемо рећи све до данас. Вреди поменути рецимо, када смо већ код простора данашњег румунског дела Баната, да, Петрово Село, у коме и данас има Срба, а налази се као што рекосмо на тлу Румуније, и у коме веома дуго постоји српска православна црква, према пописима из 1569. године имало је 22 куће, а 1579. године 19 кућа. Укупно узев, у темишварској нахији 1554. године су пописане 3.252 куће, затим је у дефтеру из 1569. године забележено 3.907 кућа, а 1579. године број се смањио на 3.884 куће. Ови бројеви, иако делују сувопарно, најживописније описују миграторна кретања, сталне промене као и динамичан живот обичног човека тога доба.
Под именом Семлик крије се Вршац, средњовековни Ердшомљо, који је кроз историју имао више имена. Један свакако од најбитнијих градова Баната, постао је и седиште православног епископа, а као што је добро познато још од средњег века био је битно стратешко место и посед српског деспота. У османско доба, према три дефтера са којима се располаже и на основу којих се овде и износе чињенице, град Семлик је имао 1554. године 50, 1569. године 112, а према трећем дефтеру који нам је послужио као извор чак 130 кућа. Значај града је и овде одиграо кључну улогу да би се број становника повећао. У овој нахији је био и Алибунар, још један познат топоним и место које и данас постоји као општина у Банату. Он је 1569, према османском дефтеру, имао 41 кућу, а 1579. Алибунар је имао 59 пописаних кућа. Занимљиво је село Јабука, у коме иначе данас живи велика македонска популација, али и оно је веома старо и његову историју можемо да пратимо вековима уназад. У њему је, у турско време, према првом дефтеру, оном из 1554, свега једна кућа записана, док је у друга два дефтера тај број нарастао на 22, односно 24 куће. Још једно битно сведочанство о миграцијама. Сасвим је могуће да је средњовековно насеље на овом тлу опустело, па да су се ту населили временом нови становници. Не треба да чуде, нити изненаде чињенице да су у појединим дефтерима нека места пуста, а затим да су насељена, будући да се тај статус знао често мењати током овог периода. У вршачкој нахији је забележен огроман пораст становништва у овим дефтерима од 1.061 куће 1554. године, па све до 2.657 кућа у последњем, нама доступном, пописном дефтеру из 1579. године.
За Вршац су посве занимљиви подаци о турској војној посади у граду. Иако су подаци врло слаби, познато је да 1569. од 11 познатих мустахфиза чак шест нових муслимана-конвертита. И десет година касније налазимо мали број војника и четворицу конвертита. У Вршцу се 1590–1591. године спомињу мартолоси, а један серода се звао Маћаш Фаркаш, док је уз њега био и Пијале Абдулах са још неколико Срба који су се налазили на челу ових јединица, често везиваних за граничаре. Иако су мартолоси већином били Срби, овај попис из Вршца показује да је и међу њима било људи различитог религијског и етничког порекла, уз наравно ограду да су муслимани могли бити и новоконвертовани, и Турци и другог порекла дакако.
За први период османске управе над Банатом постоје скромни подаци о тврђави у Бечкереку, према којима (1552), град има мустахфизе, 16 тобџија (артиљерија), затим коњицу (улуфејџије и фариси), азапе и на концу и мартолосе. Бечкерек је имао и занатлије турског порекла, махом оне чији је занат био везан за војску и издржавање посаде, те саму тврђаву, која је била у средњем веку посед деспота Ђурђа Бранковића, а потом и вакуфа Мехмед паше Соколовића. Све у свему, кале Бечкерек је имала неколико стотина турских војника подељених на разне родове (корпусе).
Бечеј је 1552. године имао и врло јаку артиљерију, као и доста фариса, а попис из 1579. помиње и Синана јаничара. Укупно, у ово доба преко 500 војника је било у Бечеју, нешто мање него у Бечкереку. Бечеј је имао и мање коњаника. Овај град је могао 1579. године да има и џамију или макар месџид о чему директно сведоче подаци из турског пописа. У том дефтеру се, наиме, спомињу имам Бехрам и Реџеб који је био хатиб/катиб што јасно сведочи о постојању религијских службеника тамошње муслиманске заједнице. Бечеј је био део чанадске ливе, односно санџака и ако погледамо попис, без обзира што у њему није назначена етничка припадност, већ се из имена становника који су пописани назире изразита етничка мешовитост. У конкретном случају Бечеја, примера ради, према попису из 1567, помиње се велики број српских имена и презимена попут попа Николе са синовима Лазаром и Јованом, или неког Јована Мартиновића и његовог брата Цветка. Постојање попа, односно свештеног лица, које је уз то имало децу, сведочи о постојању православне српске црквене организације, можда и парохијске цркве. Наведени су у дефтеру и Јован Салетић, Марко Радован са синовима Вуком и Лазаром, Јован Осмичевић и његови синови Вук и Цветко, Симон Николић са синовима Лазаром и Јованом, Ђурађ Болковић и његова браћа Лука и Миладин, као и многи други.
Али, у Бечеју су живели Малиш Ђурман са синовима Проданом и Нестором, Петре Фазикаш, као и Мате Чикош и његови синови Марко, Димитре, Орбан и Гилерд. Иштван Тот је живео у Бечеју 1567. године са синовима Матеом, Балажем и Ференцом. Матијаш Герен, као и Михал Лацко и са сином Николом су такође пописани уз Грегора Тота, Амбруша Декана, Кристу Сиреба и сина му Демијана. Имена Дамабоа, Иштвана Касе, Матеа Шарадија, Андраша Дарабоша, Шебешћена Добоа, Бенедикта Ерсенђарта, Тобијаса Иштвана и његовог сина Алберта, Ференца Фезеа и других, најбоље осликавају етничку шароликост Баната. Присуство и једног попа може да сведочи о постојању и неке цркве, али она није пописана. Иста шароликост види се и у попису Бечеја из 1579. године. У њему се чак помињу и слуге Недељко и Захарије, али и име Пава Кожухар, које извесно потиче од занимања. Навешћемо само неколико примера имена која упућују на врло разнолико порекло пописаних становника и овог некадашњег поседа деспота Ђурша. Михаљ Сич и његов син Габор су пописани 1579. године, између осталих, заједно са Ђурђем Србином, Албердом Сенцом са синовима Томом и Истоком, Козмом Лабићем и његовим сином који се звао Петре. У овом дефтеру наведени су и Недељко Варга, Брата Аћаш, Ђурђ Петко и његов син Кота, као и брат Барабарбо.
Банат је, дакле, у освит новог века, у доба када су њиме владали Турци био једно веома занимљиво и шаролико подручје.
Остави коментар