Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После трауматичног историјског искуства изазваног завршетком Хладног рата и последичним крахом совјетске државе, деведесетих година прошлог века на руској интелектуалној и политичкој сцени наступила је својеврсна идејна конфузија о томе шта би требало да буду карактеристике руског националног (геополитичког) идентитета у наступајућем времену. Тадашњи главни ток руске политике предвођен председником Јељцином добровољно се одрекао позиције велике силе, што је допринело спектакуларном губитку ауторитета у међународним пословима. Као што је познато, оваква оријентација Русије није наишла на очекивану подршку Запада. Једна група теоретичара период деведесетих година 20. века пореди с потресима које је у „руској друштвеној свести“ произвела лекција изгубљеног Кримског рата (1853–1856) после којег су, у другој половини 19. века, настале концепције које су имале за циљ преиспитивање комплетног руског историјског пута, посебно односа са Западом. На тим премисама, у последњој деценији прошлог века, догодила се „обнова евроазијства“ – особеног правца руске геополитичке и интелектуалне мисли који је у својим радовима теоријски артикулисао Александар Дугин (Основи геополитике, I–II).
Суштина ове теорије почива на поимању Русије „као средишње земље“ која по својим физичкогеографским датостима и културноцивилизацијским обележјима представља „антипод атлантизму“ и као таква има посебну „метаисторијску“ мисију обједињавања евроазијског пространства. Занимљиво је да је Нурсултан Назарбајев (некадашњи председник Казахстана) још 1994. године предложио обједињавање постсовјетског простора у форми евроазијског савеза, али је институционализација ове идеје била могућа тек у наредним деценијама. Поједини теоретичари оживљавање евроазијске идеје најпре повезују с главним карактеристикама процеса глобализације, тј. потребом за једним видом међународног привредног удруживања (у овом случају регионалног) ради заштите не само сопствених економија него и јединственог наступа на светском тржишту. Нема сумње да су интеграциони процеси на простору Заједнице Независних Држава последица и отрежњења локалних политичких класа, а после таласа еуфорије изазване „самораспуштањем Совјетског Савеза“, када је постало јасно да је комплементарност привреда држава-чланица ЗНД на веома високом нивоу. Коначно, као фактор повезивања свакако је деловала и светска економска криза од 2008. године, која се првенствено испољила као криза модела западног неолиберализма, па су се интеграције на постсовјетском простору наметнуле као својеврсни механизам заштите од њеног преливања (кризе) у тај део света.
Мада је систем интеграција држава-чланица ЗНД на различитом нивоу (Савезна држава Русије и Белорусије од 1997. године је вид готово потпуне интеграције, а Царинска унија Русије, Белорусије и Казахстана за нијансу испод тог нивоа), чини се да је Евроазијска економска заједница „најреспектабилнија међудржавна интеграциона структура“ у садашњем међународном привредном и политичком амбијенту. Ово тим пре што се и према признањима водећих западних геополитичара клатно глобализације све више помера ка Истоку, где се појављује нови тежишни центар глобалне економије који предводе Кина, Индија и Јапан. Подсетимо, иницијативу за формирање Евроазијске уније изнео је у октобру 2011. године председник Русије Владимир Путин. Већ следећег месеца те године успостављена је „мапа пута“ којом су установљене Евроазијска комисија и Евроазијски економски простор. Поред Русије, Белорусије и Казахстана, од 2015. године чланице овог савеза су Јерменија и Киргистан. Нема сумње да ће се овај савез у будућности ширити и на остала подручја унутар и изван простора Евроазије.
У том контексту веома је важно питање српског односа према евроазијским интеграцијама, посебно у околностима када се глобална геополитичка парадигма креће у смеру вишеполарности. После вишегодишњег теоријског лутања, нема сумње да се идеја „руског евроазијства“ појављује као заокружена концепција која нуди многе рационалне и ефикасне одговоре на изазове постмодерног света. Ово тим пре што у неоевроазијској геополитичкој доктрини подручје источне и југоисточне Европе (Велика Источна Европа) треба да има улогу „копче између Русије – Евроазије и будуће континенталистичке Европе ослобођене америчког утицаја“. Као један од приоритета таквог опредељења намеће се ширење руског утицаја на балканске православне народе, посебно Србе, презицније „српске земље“.
Наш врсни геополитичар Миломир Степић указује на неколико предности овог вида интеграција у односу на досадашњи доминантни модел евроатлантизма. Степић као прву предност наводи логичност редоследа наведене интеграције која подразумева најпре „интеграцију српских земаља“ (разуме се уз очување Косова и Метохије у саставу Србије) па тек онда овај вид супранационалног повезивања, затим „цивилизацијску и геополитичку компатибилност српског идентитета са Русијом и неоевроазијом“ – кроз обједињавање духовног простора на основу православља, и као посебно важно енергетско, ресурсно, трговинско, комуникационо, безбедносно и стратешко везивање с пространством на којем се налазе највећа држава света (Русија) и најекспанзивнија светска економија (најмногољуднија Кина), које око себе сабирају све више геополитичких следбеника попут: Индије, Казахстана, Ирана и других држава.
Српско повезивање с Евроазијском унијом веома је важно и због нашег што успешнијег повезивања с Кином која је „Иницијативом један појас – један пут“ исказала отворене претензије према простору „од Балтика до Јадрана“ који се доскоро сматрао ексклузивном зоном атлантистичког утицаја и потенцијалном руско-немачком интересном сфером. Тако се у већ довољно компликовани „балкански геополитички чвор“ уплиће још један актер (кинески) који „српске земље“ евидентно доживљава као свог регионалног фаворита. То геополитички положај Србије и српских земаља свакако усложњава, али и нуди одговарајући политичку, економску и просторну (тероторијалну) валоризацију, насупрот непрекидним уцењивањима које већ деценијама стижу „с оне стране Атлантика“.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, ИКП „Никола Пашић“, Београд 2009; Миломир Степић, Геополитика неоевроазијства – позиција српских земаља, Институт за политичке студије, Београд 2013; Србија и Евроазијски савез, Центар академске речи, Шабац 2016.
Остави коментар