Аутор: мср Огњен Карановић
Прва заједничка држава Јужних Словена, односно Срба, Хрвата и Словенаца, није настала једним актом и одједном, него је настајала у периоду од три године (од 1918. до 1921). С обзиром на то што у овом периоду није постојао устав, а како ни државе не може бити без устава, онда се овај период назива провизоријумом државе. Али и касније, када је 1921. године усвојен први устав – Видовдански устав, овај устав није био легитиман зато што није донет сагласношћу сва три народа. Српске партије су се залагале за централистички уређену државу, а партије из подручјâ са хрватском, словеначком и муслиманском већином, и поједине партије из Македоније, за конфедералну и федерално уређену државу. Хрватским партијама није био циљ стварање заједничке државе, али су на тако нешто прећутно пристале да би добили територију на којој су живели Срби. Српски народ је у заједничкој држави видео остварење идеје словенског јединства, док је словеначки, а посебно хрватски, народ у заједничкој држави видео само прелазно решење које је требало да им обезбеди Србија: ослобађање од аустроугарске власти и међународно признање, чак и на територијама на којима хрватски народ није имао већину. Хрватске партије су тражиле децентрализацију у односу на власт, док, с друге стране, нису биле спремне да признају ни минимум права српском народу који је живео у покрајинама на које је хрватско политичко вођство претендовало.
Крфска декларација, као политички акт усвојен на конференцији представника српске владе, српских политичких странака и Југословенског одбора, представљала је први релативно конкретан и озбиљан корак ка уједињењу. Значајна је по томе што су њени творци отворено заговарали стварање југословенске државе. Самим тим, она је била уперена против постојања Аустроугарске, али на известан начин и против сила Антанте, које су у то време биле спремне да прихвате само реформисање Аустроугарске монархије. Ова декларација није била правно обавезујући акт. Имала је политичко-манифестациони карактер, али је обавезивала у једном политичком и моралном смислу. Пре свега, она је обавезивала Србију и Југословенски одбор да наставе борбу за уједињење, на темељу принципа који су садржани у декларацији. На Крфу је договорено да ће заједничка држава бити уставна и парламентарна монархија, на челу са династијом Карађорђевића. То је прва важна одлука која је донесена на овој конференцији. На известан начин, она је знатним делом одредила даљу судбину нове државе. Чини се да Југословенски одбор овде није имао много избора. Било је тешко очекивати да ће се Карађорђевићи одрећи престола, не зато што су га већ имали већ због улоге коју је Србија имала у рату. Црна Гора је била монархија, али судбина њеног краља била је лако и брзо договорена.
Потписници Крфске декларације нису се много бавили другим детаљима стварања нове државе, нити њеног уређења. Та питања препуштена су Уставотворној скупштини, која је требало да буде изабрана непосредно. Ипак, предвиђена су два важна питања. Прво, предвиђало се да ће Уставотворна скупштина донети устав квалификованом већином. То је важно, јер квалификована већина спречава да важне одлуке наметне један народ, односно једна земља која улази у састав нове државе. Конкретно, ни Срби, ни Хрвати, ни Словенци не могу наметнути своју вољу осталима, него нова држава треба да буде резултат преговора и компромиса. Друго, изгледа да су доносиоци ове декларације имали у виду унитарно државно уређење. То закључујемо анализом тачке 13, у којој се спомињу самоуправне јединице, обележене природним, социјалним и економским приликама. Као што видимо, не предвиђа се да ће самоуправне јединице бити створене, између осталог , и према историјским мерилима. Што је још важније, под самоуправним јединицама у теорији се подразумевају јединице локалне самоуправе или јединице територијалне аутономије. Мало је вероватно да би појам „самоуправне јединице“ био коришћен за означавање федералног државног уређења.
О федералном уређењу нове државе у суштини се није ни расправљало. Пашић је то оправдавао тиме да нема јасних граница између Срба и Хрвата, нити између Хрвата и Словенаца, па би успостављање федералног уређења водило унутрашњем иредентизму. У исто време, у мају 1917. године, посланици, чланови Југословенског клуба, у аустријском парламенту у Бечу, усвајају Мајску декларацију, којом захтевају преуређење Аустроугарске у правцу тријализма, што значи да би се она, осим Аустрије и Угарске, састојала и од југословенских земаља, као треће чланице. Отприлике две трећине чланова овог клуба чинили су посланици из Словеније, мањи део њих био је из Хрватске, а свега неколико из осталих југословенских земаља. Декларација је у почетку имала легитимистички карактер. Она је признавала Аустроугарску и није предвиђала њено рушење, већ реформисање. Међутим, Декларација је била снажан подстрек јачању југословенске идеје, као што то показују масовне манифестације народног расположења у словеначким местима. Ово је постало очигледно нарочито током 1918. године, јачањем ратне кризе. Југословенски клуб, који је усвојио ову декларацију, годину дана касније, након Брест–Литовска, захтевао је признавање права на самоопредељење аустроугарским Југословенима. Опозиционе странке из југословенских земаља Аустроугарске, у марту 1918. године траже формирање Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, али међу њима још увек постоје две групе – једна се залаже за стварање независне југословенске државе, а друга за југословенску државу унутар Аустроугарске. Вође грађанских странака тешко су се одлучивале да без оклевања прихвате југословенску идеју и заузму се за њено остварење. Они су скоро до самог краја рата пратили промењиву ратну срећу на великим ратиштима и политичка кретања у најважнијим зараћеним државама, па су на основу тога опредељивали своју политику.
Кључно питање југословенске политичке стварности након формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године били су избори и усвајање првог устава. Избори, као најважније средство борбе за власт грађанских странака, требало је да у исто време буду и мерило које ће показати колико су грађани прихватили програме и предлоге политичких странака и државног апарата у вези с тим питањем. У овом раду нећемо се бавити питањем ограничавања бирачког права, које нису имали жене, официри, подофицири, војници и државни чиновници. На легитимитет Уставотворне скупштине (Конституанте) далеко више је утицала чињеница да су њена суверена права била ограничена. По природи ствари, Конституанта је требало да врши суверену власт, што значи да је требало да буде правно неограничена у вршењу уставотворне власти. Требало је да има право да донесе устав какав жели, јер у ту сврху и с тим циљем је изабрана. Она је могла одлучивати о уставу, али је унапред прописано да ће та одлука бити донесена апсолутном већином. На тај начин, над Конституанту се надвила опасност прегласавања, јер су српске политичке странке могле, уз малу помоћ несрпских странака, да изгласају устав. За доношење устава било је довољно 210 (од 419) гласова у Конституанти, а две водеће српске странке, демократи и радикали, имале су укупно 183 посланика. За устав (Видовдански устав) гласала су 223 посланика. Поред поменуте две странке, устав су подржали Југословенска муслиманска организација, Самостална кметијска странка из Словеније и „Џемијет“ (турско-албанска странка са Косова и из Македоније). За њега су гласали и муслимански посланици, те мањи део словеначких посланика (кметијци су у Словенији добили око20 % гласова, што значи да већина Словенаца није подржавала ову странку). Не само да овај устав није био израз консензуса политичких представника различитих народа и делова нове државе него су посланици Конституанте који су припадали појединим народима и бирани у појединим деловима државе били против његовог усвајања, или су се, у знак протеста, уздржали од гласања, или напустили Конституанту.
Било је више разлога за овакво поступање знатног броја посланика. Први разлог је тај што су суверена права Конституанте била ограничена. Њени посланици су морали да положе заклетву краљу. Због тога, као и због чињенице да је 1. децембра 1918. године проглашено стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Конституанта није могла да одлучује о облику владавине. Нова држава је била монархија и то је требало да остане. Принципијелни разлози наводили су знатан број посланика да одлуче да не учествују у уставотворном поступку, јер су стављени пред свршен чин. Посредно, Конституанта није могла да одлучује ни о облику државног уређења, односно о томе да ли ће нова држава бити унитарна или федерална. Формално, Конституанти то није било забрањено. Међутим, будући да је нови устав требало да потврди краљ, односно регент, који је заговарао унитарно уређење, унапред се знало да регент Александар не би прихватио усвајање федералног устава.
Проблем није био само принципијелне природе, а то је ускраћивање права Конституанти да одлучује о свим аспектима уставне материје, него и практичне природе. Иако је Видовдански устав одредио нову државу као парламентарну монархију, било је извесно да регент, будући краљ, Александар неће бити орган са само церемонијалним надлежностима. Устав му је давао важне надлежности, а он је био склон да их обилно користи. Уосталом, у то време у Европи монарси су озбиљно узимали своју улогу и још увек многи од њих нису сматрали да треба да се повуку у корист начела народног суверенитета. Томе треба додати и да је Видовдански устав, по начину доношења, био уставни пакт, јер није могао бити донесен без монархове сагласности. Овај пак не би санкционисао устав који му не би давао значајна овлашћења. Начин на који је Конституанта донела Видовдански устав био је одраз односа снага између српског краља и српске владе, с једне стране, и аустроугарских Југословена, с друге стране. Они су, и пре него што је Конституанта изабрана, пристали на озбиљне уступке, који ће их стајати губитка могућности да утичу на садржај новог устава. Пре свега, Уставотворна скупштина није сама донела свој пословник, као што приличи свакој скупштини, поготово уставотворној. Њега је донела заједничка привремена влада. Тим пословником је било прописано да ће посланици морати да поштују монархијски облик владавине и да ће устав усвојити апсолутном већином. У Конституанти је вођена расправа о њеној суверености, коју су покренули комунистички посланици, тврдећи да Конституанта није суверена. Том ставу су се прикључили посланици низа других политичких странака, који због тога нису учествовали у гласању о новом уставу (њих 161) или су гласали против (њих 35). Према томе, Видовдански устав, као правни и политички темељ државе, није био израз компромиса и заједничког става, већ израз наметања воље. Како неки аутори с правом примећују, он је био увод у каснију коруптивну праксу државне власти, јер су гласови неких посланика (Југословенске муслиманске организације и Џемијета) купљени, тако што су обећане привилегије муслиманским велепоседницима у Босни и Херцеговини, на Косову и у Македонији. Они су желели да не изгубе имовину у процесу аграрне реформе, што им је обећано, 27. јуна, дан пре усвајања устава, посебним споразумом са представницима демократа и радикала. О „куповини“ се може говорити и на примеру словеначке кметијске странке, чији је вођа Богумил Вошњак награђен посланичким местом у Прагу.
Краљевина СХС је одређена као уставна, парламентарна и наследна монархија, чији је језик српско-хрватско-словеначки (очигледна политичка формулација). Успостављено је унитарно уређење (теорија о троплеменом народу). Прокламована начела поделе власти била су деформисана каснијим одредбама, али је у принципу постојао парламентаризам. Законодавну власт делили су краљ и Народна скупштина. Краљ је имао широк круг овлашћења – законодавна иницијатива, санкција, промулгација закона као и иницијатива и сагласност за промену устава. Имао је и право проглашења рата и закључења мира. Поседовао је и широка овлашћења у погледу постављања судија и распуштања скупштине. Уз то имао је класична овлашћења шефа државе. Народна скупштина је била једнодомно представничко тело. Грађани су по Видовданском уставу имали политичка права – бирачко право, право на удруживање, збор и договарање. Бирачко право је било ограничено релативно високим старосним цензусом, а нису га имале ни жене. За жене је устав предвиђао доношење закона који би решио питање њиховог бирачког права, али он није донет у току читавог постојања краљевине. Сваки члан скупштине имао је право законодавне иницијативе, посланичког питања, интерпелације. У случају промене устава скупштина се распуштала и бирала нова, што је имало значење скривеног уставотворног референдума. Министарски савет је био одговоран и краљу и Народној скупштини (орлеански парламентаризам) а министри нису морали бити из редова посланика. Постојала је и кривична и грађанска одговорност министара, уз специјалан Државни суд. Министарски савет имао је право законодавне иницијативе, издавање уредаба за примену закона и оних са законском снагом у посебним случајевима. Судови су били независни и организовали су се као првостепени, апелациони и Касациони суд (са седиштем у Загребу). Били су предвиђени и посебни управни судови (Државни савет и Главна контрола). Био је прописан и велики број социјално-економских права, као и посебан Привредни савет. Јединице територијално-административне поделе су биле области, окрузи, срезови и општине.
У пракси Видовдански устав није функционисао како је замишљено. Неке одредбе, пре свега у судству, нису поштоване и судство је остало разједињено. Парламент је био изложен опструкцијама, а краљ склон раду на своју руку. Испуњавање права грађана није било на високом нивоу у пракси. Читав Устав делио је судбину политички и национално растрзане земље. Историја овог устава показала је да није могуће одржати једно уставно стање које је створено без учешћа хрватског народа и његових политичких странака. Кад се сагледају ове чињенице, очигледно је да је прва југословенска држава лоше почела свој живот. Тако ће наставити, јер се у њеном уређењу и политичком функционисању ништа неће побољшати. Кад се држава гради, не узима се у обзир интерес само једног дела њених градитеља и потенцијалних управљача, већ се настоји наћи компромис оних који у ту државу улазе, а међусобно се разликују.
ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ:
Деметровић, Јован, Аграрна реформа и Демократска странка, Загреб, 1920.
Чулиновић, Фердо, Документи о Југославији, Школска књига, Загреб, 1968.
ЛИТЕРАТУРА:
Глигоријевић, Бранислав, Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929, Институт за савремену историју, Народна књига, Београд, 1979.
Димић, Љубодраг, Срби и Југославија, простор, друштво, политика, Стубови културе, Београд, 1998.
Матковић, Хрвоје, Светозар Прибићевић и Самостална демократска странка до шестојануарске диктатуре, Свеучилиште у Загребу, Институт за хрватску повијест, Загреб, 1972.
Станковић, Ђорђе, Никола Пашић и Хрвати, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1995.
Чулиновић, Фердо, Југославија између два рата, Загреб, 1961.
Остави коментар