Аутор: др Љубиша Деспотовић
Изборни системи
У најкраћем изборни системи су група правила и процедура којима се на законски начин регулише када и како грађани (народ) могу да бирају своје представнике (појединце или партије) који ће их представљати у највишем народном представничком телу – скупштини или парламенту. Дакле, изборни системи представљају комплексан сет унапред дефинисаних правила (механизама, процедура, поступака и сл.) уз помоћ којих се омогућава спровођење избора у функционалном смислу, па самим тим и функционисање партијских и политичких система, као и демократије у опште (Иванчевић: 2020: 79).
Поједини теоретичари политике као на пример Ј. Шумпетер изборе виде као суштину демократије која се не може прескочити и на којој као темељу почива цео политички и партијски систем неке земље. Е. Хејвуд изборе види у функционалном смислу као начин да се попуне функције и положаји којим су нека важна политичка тела бирани од стране народа или грађана. Ђ. Сартори пак изборе види нешто песимистичкије и сматра да су изборни системи најманипулативнији инструмент политике који обликују страначке системе неке политичке заједнице и пресудно утичу на избор и одређивање политичког представништва. Неки још песимистичкији, као на пример Гинзберг, сматрају их средством за спровођење политичке контроле становништва кроз чији поступак се постиже да су грађани мирнији, прилагодљивији и послушнији. Тиме се ефикасније врши обликовање јавног мњења и повратно све значајније јачају позиције политичких елита које читав поступак избора спроводе преко изборних органа или тела на чије формирање имају пресудни утицај.
Прецизније одређење типологије изборних система дао је А. Лајпхарт описујући их помоћу седам доминантних карактеристика: изборне формуле, величина изборне јединице, праг изборне победе, укупан број чланова у телу које се бира, утицај избора за председника на избор за законодавно тело, лоша расподела и изборне међустраначке везе. (исто:81) У политикологији се разликују тзв. компетитивни, некомпетитивни и полукомпетитивни изборни системи. При том се само код компетитивних избора може истински бирати између више понуђених политичких опција и такви изборни системи су дизајнирани само у демократским друштвима, односно политичким системима. А ово су основни принципи компетитивних изборних система:
– изборно предлагање, које подразумева пре свега слободу предлагања кандидата, односно подразумева слободу кандидовања.
– политичко надметање кандидата, које подразумева конкуренцију различитих политичких идеја и програма.
– једнаке шансе, које подразумевају инстински једнаке услове кандидовања и представљања различитих политичких опција.
– слобода избора, која подразумева зајамчену тајност гласања.
– гарантовани изборни услови, који треба да обезбеде поштовање изборних правила за све.
– временски односно мандатни циклус избора, који подразумева јасан временски циклус трајања изборног мандата и поновних избора.
Само компетитивни избори – изборни системи обезбеђују легитимост политичког и уставног система. Они су нормативног карактера у свакој либерално-плуралистичкој демократији (Степанов: 128). У политичкој науци функције избора се углавном деле на четири функције:
а. узлазне функције избора, које подразумевају регрутовање, представљање и образовање владе.
б. силазне функције избора, које чине успостављање легитимитета, јавног мњења и политичких елита.
в. формалне функције избора, које се односе на поштовање законских процедура везаних за изборе и постизборно конституисање изабране власти.
г. материјално-политичке функције избора, које се изражавају кроз стварну или привидну политичку компетицију, односно да ли у својим предизборним борбама износе стварне проблеме друштва и да ли имају стварни капацитет политичке уверљивости пред бирачким телом. (исто:129)
У склопу дефинисања основних функција и врста изборних система неопходно је поменути и бирачко право, јер је оно основ формирања представничког тела и учешћа грађана у политичком процесу. „Правне, политичке и цивилизацијске карактеристике бирачког права су општост, једнакост, непосредност и тајност“.
– општост подразумева, опште бирачко право, односно право да сви грађани једне државе имају активно и пасивно бирачко право, да бирају или да буду бирани. И све то самим чином држављанства без обзира не евентуалне разлике које би биле везане за пол, расу, језик, професију, вероисповест и сл.
– једнакост бирачког права подразумева начело да је тежина гласа сваког бирача иста без обзира на све евентуалне побројане разлике.
– непосредност изборног права, значи да бирачи сами одређују носиоце мандата, и да за разлику код посредног облика када неко између њих посредује као међу инстанца, на пример електори (изборници) код избора у САД и сл.
– тајност бирачког права, значи да одлуку бирача приликом гласања не може да прати ниједно друго лице или орган. (исто:131)
- Већински изборни системи:
Већински изборни систем као главни циљ има избор јасног победника, сматра Ђ. Сартори. Његов циљ није само избор парламента него и владе. Већински изборни системи дакле имају за циљ стварање већине и прихватају диспропорцију гласова. У емпиријском виду већински изборни системи се појављују као апсолутни већински системи (где мандат осваја кандидат са натполовичном већином у циклусу вишекружног гласања), системи са релативном већином који се темељи на принципу освајања мандата највећим бројем гласова, и комбиновани систем који је у ствари комбинација претходна два са системом двокружног гласања. Већински системи енглеског типа јесу системи релативне већине са једним кругом гласања чији је основни циљ ефикасан избор кандидата који ће представљати грађане у тој изборној јединици.
- Пропорционални изборни системи:
За разлику од већинског изборног система, базични циљ пропорционалног изборног система је парламентарно представљање политичких партија сразмерно њиховој политичкој заступљености у изборном телу, што се поуздано утврђује бројем добијених односно освојених гласова. „Теоретичари као најчешће примењиване формуле за прорачун гласова наводе: метод највећег просека, тзв. Д Онтов метод; метод највећег остатка и Сент-Лагијеву формулу“ (Иванчевић: 84). Па је тако ефекат диспропорције код пропорционалног изборног система мали, односно он би требао да боље репрезентује заступљеност различитих политичких опција у бирачком телу. „Овај систем настоји да ‘мањинском’ фактору пружи шансу за добијање својих представника у парламенту (представничком телу)“ (Степанов: 134).
- Мешовити или комбиновани изборни системи:
Мешовити или комбиновани изборни системи настоје да комбинују већински и пропорцијални изборни систем тако да добију најбоље од оба система. Обично се користе код територијално сложених држава (пример Савезне Републике Немачке) или делова простих – унитарних држава које имају своје регионалне специфичности (пример АП Војводине и мешовити изборни систем у периоду од 1990. до 2012. год.) Па се тако у парламенту посланици бирају обично по пропорционалном изборном систему ради што бољег представљања политичких опција у бирачком телу јер је реч о политичком представљању грађана, док се у другом случају по територијалном принципу бирају представници по већинском систему јер треба да представљају територијалне јединице као субјекте вертикалне организације власти у одређеном политичком систему.
Друштвени покрети
Друштвени покрети су такав тип социјалног организовања и колективног понашања који највише зависе од чланова, ставова које имају о неком друштвеном проблему и који углавном траже њихово промптно решавање. Организација друштвених покрета је у принципу лабава, нестална и без јасне или јаке хијерархије. Деловање унутар друштвеног покрета засновано је пре свега на спонтаном окупљању, организовању, снажној мотивацији и израженом политичком односно цивилном активизму. Појединци у друштвене покрете улазе са жељом да допринесу решавању неког по властитој перцепцији важног друштвеног проблема али притом не желе да се њихов активизам злоупотребљава партијском припадношћу нити да изгубе аутономију у раду и одлучивању, што су приморани да чине ако прихвате партијски начин организовања и партијску хијерархију. „Основни елементи ‘идентификације’ друштвеног покрета су: колективна акција; добровољност и отвореност (за укључивање других у покрет); масовност; формиран став према друштвеној промени, израз друштвеног конфликта; интересна основа окупљања; незадовољене потребе, јавност деловања; спонтаност, дифузност и еластичност; друштвена релевантност проблема.“ ( Р. Степанов:82) Професор Вукашин Павловић пак истиче да са становишта друштвеног развоја друштвени покрети представљају важне актере друштвене динамике и најважније социјалне субјекте друштвених промена. У покретима се кондензује расута социјална енергија маса и артикулише у мање или више прецизно формулисане захтеве за одређеним променама (Павловић 1987: 7)
Друштвени покрети су део цивилне структуре друштва, његових иницијатива и облика деловања, стално окренута ка политичком поретку а особито ка пољу концентрисане политичке моћи и центрима одлучивања на које врше грађански притисак. У оквиру савремене политичке социологије могуће је пронаћи неколико типологија односно класификација друштвених покрета. Поред класичних који су настали у другој половини 19. века и почетком двадесетог (раднички покрети, религијски и феминистички покрети и сл.), постоје још и нови односно алтернативни покрети као што су: еколошки покрети, студентски покрети, контракултурни покрети, неофеминистички покрети, мировни покрети, антинуклеарни покрети, покрети за алтернативну технологију и алтернативну енергију, покрети за алтернативну економију, покрет за аутономију, грађански покрети, нови урбани поркети, неорелигијски покрети, покрет „ново доба“ и сл. (Павловић, 2003: 106).
Интересне и лоби групе
а. Интересне групе – најчешће делују када постоји изражена потреба за посредовањем између грађана и политичке власти у покушају решавања важних друштвених проблема. „Оне су такве асоцијације које у савременом политичком систему представљају моћан инструмент акције. Појава интересних група везана је за све сложеније поделе у савременом индустријском друштву. Интересна група је више или мање организовано удружење чији је циљ утицање на политику или на деловање владе.“ (Р. Степанов:80) Оне за разлику од политичких странака делују споља, изван самог политичког система али своју акцију усмеравају управо ка њему као концентрисаном пољу политичке моћи где се доносе битне одлуке или утиче на темпо њиховог спровођења за шта су интересне групе као заступнице дела грађана особито заинтересоване. „Ради остваривања својих интереса ове групе користе разне тактике, почев од служења у јавним телима и помоћи владиним програмима, до организовања кампања грађанске непослушности и народних протеста“. (исто:80) Интересне групе су део широког фронта цивилног организовања као активан чиниоц цивилног друштва и део просеса политичке партиципације као сегмента политичког утицаја на власт и њене институције.
б. Лоби групе – су организације које представљају посебан облик интересних група као група за притисак на органе власти или његове персоналне носиоце, са циљем постизања одређеног политичког циља или задовољења одређених друштвених или политички интереса оних делова друштва у чије име наступају и врше процес лобирања као форме или начина испољавања одређеног утицаја. Најчешће делују у близини саме власти, односно њених институција, врше притисак на део њених персоналних носиоца за које процене да могу да утичу на доношење одређених одлука а које би уважавале интересе њене клијентеле. Дакле, лоби групе су нека врста клијентелистичких организација, чија је основна сврха нетранспарентно деловање у корист њених клијената. Због тога се каже да делују далеко од очију јавности, у кулоарима, или ходницима политичких институција (lobby). „Да би се лобирање осигурало; формира се чак и фонд за лобирање (фармерски, медицински, војни, нафтни) … Методи деловања лоби група веома су разнолики; скала њиховог испољавања иде од веома суптилних метода као што су разговори, убеђивања, наговарања, итд. преко економских притисака, уцена и корупције, све до политичких притисака посредством јавности“ (исто: 81).
Цивилно друштво
Цивилно друштво или грађанско друштво као синонимни појмови представљају једну од најзначајнијих тековина модерне када је у питању слободно друштвено организовање и аутономија друштвеног деловања уопште. Латински societas civilis, или енглески Civil Societi цивилно друштво је агрегатни појам који означава скуп друштвених комуникација, социјалних веза и институција, те друштвених вредности који у фокусу свога деловања имају појединца као грађанина и потребу задовољења његове слободе, права и интереса. „Цивилно друштво је друштво грађана и његових асоцијација у коме се грађанин појављује истовремено у двоструком својству: као особа, личност, индивидуа, али и власник/сопственик (где власништво поред имовине укључује и власништво права, слободе и приватног живота). Појам цивилног друштва повезује грађанска права, грађанске асоцијације и јавност у једно заједничко – цивилно – поље… Модерно цивилно друштво је еквивалент за легалност (грађанско право, цивилна, политичка и друштвена једнакост и права) плуралитет (аутономна, самоорганизована и добровољна удружења) и јавност (простори комуникација, јавне партиципације, настанка, сукоба, рефлектовања и акумулације политичке воље и друштвених норми.“ (Р. Степанов:85)
Цивилно друштво је аутономна сфера јавне и приватне делатности коју не надзире држава и око таквог става нема политичког компромиса. Његова аутономија је неопходни услов функционисања демократије и слободе грађана. Јер је то простор тзв. ванинституционалне самоуправе грађана, владавине права као темељног принципа функционисања политике, друштвене толеранције и социјалне покретљивости. „Према Дејвиду Хелду, данас је грађанство схваћено као пуно чланство у заједници, које обухвата право да се партиципацијом активно учествује у одређивању услова заједнице и осигурања једнаког статуса појединца и група, кроз међузависност права и дужности, овлашћења и ограничења, моћи и одговорности, и то на општи начин, како према држави тако и према другим припадницима политичке заједнице, члановима цивилног друштва. (В. Павловић 2004:85)
Цивилно друштво се дефинише као простор плурално организованог друштвеног живота, који је самоделатан и у политичком смислу аутономан од структура државне власти. Знаци распознавања таквог друштва су постојање снажних и аутономних група и асоцијација у контрабалансу концентрисаној политичкој моћи. У средишту тако схваћеног концепта цивилног друштва налазе се вредности конституционалне слободе, плуралитета и демократске легитимности. Отуда је задатак цивилног друштва двоструко сложен: у својој дефанзивно-конституционалној улози, оно поставља конституционалне лимите политичкој власти и организује се око концепта тзв. негативне слободе, дакле делује протективно односно заштитнички. У офанзивно-партиципативној улози сектор цивилних иницијатива усмерава се на пенетрацију у поље владајуће политике организујући се око концепта позитивно схваћене слободе, дакле, делује у правцу одлучивања и спровођења политичких одлука важних за грађане. У обе своје улоге, цивилни сектор мора инсистирати на тзв. грађанској едукацији и самоедукацији које у свом крајњем резултату последиче остварењу либералне политичке културе, интегралној сфери приватности и рационализованом пољу политичког живота. Према Токвиловом упозорењу, тамо где се нису превладали и преобликовали предмодерни типови аутономија у форме модерног цивилног живота, постоји велика опасност од стварања нових малих или великих тиранија. (Љ. Деспотовић, 2014:57) Цивилно друштво увек ради на грађењу и очувању демократске политичке културе грађана као базичном услову функционисања демократског политичког поретка. Без тог важног услова, демократија не може да функционише ма колико је конфигурација његових политичких и правних институција формално установљена кроз политички и правни систем.
„Позитивни принципи на којима почива концепт цивилног друштва су између осталог:
а) аутономија (у односу на политику и државу); б) асоцијативност (не-политичко удруживање и организовање) ц) контрактуалност (која има две равни: глобалну идеју друштвеног уговора као основе не само политичког ауторитета него и друштвеног поретка; и конкретну раван уговорних односа у комерцијалном и другом друштвеном саобраћању међу грађанима као индивидуама); д) плурализам (друштвени интересни); е) индивидуалитет и самоиницијатива; ф) солидарност, г) самоорганизација и добровољност; х) јавност; и) хуманост и хуманитарност; ј) самопомоћ“ (Павловић: 80).
Значај цивилног друштва за савремено друштво је вишеструк:
– цивилно друштво ствара претпоставке за владавину права, систем поделе власти и правилно функционисање укупног институционалног поретка државе.
– цивилно друштво у битном ограничава политичку власт и врши легитимизацију њеног ауторитета уколико поштује принципе и стандарде функционисања владавине права.
– цивилно друштво успоставља широко поље сопственог аутономног деловања као укупне грађанске слободе појединца.
– цивилно друштво утиче на плурализацију грађанског друштва у мноштву облика и форми грађанских иницијатива.
– развијено цивилно друштво је сигуран пут у тзв. отворено друштво које почива на новом активизму и индивидуализму као принципима кооперације и слободне размене.
– цивилно друштво је сублимација грађанске јавности као партнера власти, и простор индукције јавних дискурса као облика аутономне комуникације како између самих цивилних актера тако и према ауторитетима политике и политичког система.
„Цивилна стратегија представља такво грађанско деловање које иде од основе друштва (друштвеног и политичког система) све до његовог врха. Због тога се и назива bottom/up стратегија. Главни и основни актери цивилне стратегије су грађани. Основна идеја цивилне стратегије је широка партиципација грађана/становништва у бављењу јавним пословима… Грађанин је субјект у политичком систему и држави који поседује природно право на обликовање политичке заједнице и управља у њој. Права грађанина се јемче уставним и приватним правом. Грађанин је носилац цивилних права и цивилних привилегија; он обликује правно и политички ону формацију која се означава као правна и конституционална држава.“ (Р. Степанов: 89) Грађанин је у ствари политички субјективизирана јединка свесна својих права, слобода и аутономија али и одговорности према друштву, другим члановима заједнице и према функционисању доброг поретка и демократије. Тамо где не постоји грађанин као политички субјективизираних јединки тамо царују ауторитаризам, лична власт и неслобода.
Литература:
Љ. Деспотовић (2014). Конструкција и деконструкција идентитета. Нови Сад: ФЕППС,
Г. Иванчевић (2020). Партијски портрет Војводине. Сремски Карловци: Каирос.
Р. Степанов (2008). Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет.
В. Павловић (1987). Обнова утопијских енергија. Београд: ИИЦ.
В. Павловић (2003). Друштвени покрети и промене. Београд: ФПН.
В. Павловић (2004). Цивилно друштво и демократија. Београд: ФПН.
Остави коментар