ИЗРАЕЛ И ПАЛЕСТИНА – сто година сукоба –

ИЗРАЕЛ И ПАЛЕСТИНА

– сто година сукоба –

Аутор: Немања Старовић

Јевреји и Обећана земља

Јевреји су народ аутохтон на просторима Блиског истока. Будући да припадају семитској групи народа, у одређеној су сродности са Арапима. Пре више од 3 000 година развили су једну од првих монотеистичких религија, јудаизам, те стога јеврејство има двојако значење – односи се на припадност нацији, као и на припадност религији.

Током Старог века, Јевреји су имали снажну државу на просторима Палестине. Међутим, буна коју су повели против Римског царства у I веку нове ере и пораз који је уследио, довео је до масивног расељавања Јеврејског народа широм света. Како су јеврејске заједнице у дијаспори живеле на великим удаљеностима и прилично изоловане једне од других, међу њима су се развиле значајне културолошке и језичке разлике.

Јевреје, који су нашли уточиште и скрасили се на подручју Источне и Централне Европе називамо Ашкенази, а језик који су развили јидиш, сродан са германским језицима. Они су данас и највећа група унутар јеврејске нације, пошто чине око три четвртине од укупог броја Јевреја на свету.

Јевреје који су живели и развили специфичну културу на подручју Пиринејског полуострва, односно на територији данашње Шпаније и Португала, називамо Сефардима, а језик који су користили ладино, сродан романским језицима. Они су крајем XV и почетком XVI века масовно протерани са Пиринејског полуострва, а већина се одселила у Османско царство, које је практиковало далеко већи степен верске толеранције од многих хришћанских краљевстава тог доба. Највећи број их се доселио у Солун, Истанбул и Сарајево. Осим у Турско царство, други правац исељавања Сефарда ишао је ка Западној Европи, пре свега према данашњој Холандији, Белгији и Енглеској.

Коначно, трећа велика група Јевреја назива се Мизрахи и она означава све оне јеврејске заједнице које су остале да живе на просторима Блиског истока, иако оне саме међу собом имају великих разлика. Напослетку, постоје и друге мање, а за нас можда и помало егзотичне групе унутар јеврејског корпуса, као што су тамнопути Јевреји са подручја данашње Етиопије или косооки Јевреји из Кеифенга у Кини, који на Далеком истоку живе преко 1 000 година!

Но, оно што је свим Јеврејима било јединствено, поред вере и хебрејског, као писаног језика светих књига, било је и убеђење да ће се вратити у обећану земљу из које су прогнани. На којој год страни света да су се нашли, Јевреји су вековима гледали у правцу Јерусалима и Палестине.

Деветнаести век у Европи назива се и веком национализма, будући да су у том периоду формиране многе модерне националне државе, попут Немачке и Италије створених уједињењем мањих државица или пак Србије, која је настала ослобођењем од стране власти. У том веку се рађа и специфични облик јеврејског национализма, назван ционизам. Специфичан због тога што Јевреји, иако веома бројни у Европи, своје државе нису имали. Стога и ционизам као покрет обележавају различита мишљења – неки су сматрали да се Јевреји морају изборити за сопствено парче земље на европском континенту, други пак да држава јеврејског народа може бити формирана и у Африци или Јужној Америци. Ипак, велика већина је остала загледана у Палестину, као обећану земљу којој се ваља вратити и на њој формирати државу јеврејског народа.

Од краја XIX века почињу таласи јеврејског насељавања у Палестини, међутим укупан број досељеника остаје занемарљив у односу на већинско арапско становништво. Динамика досељавања се повећава након Првог светског рата, али и даље остаје недовољна да би се иоле парирало домицилном становништву и створила довољна демографска база за формирање државе. Тек долазак нациста Адолфа Хитлера на власт у Немачкој 30-их година доводи до снажног пораста јеврејске имиграције, која достиже бројку од близу 300 000 људи у тој деценији.

Трагедија коју је јеврејски народ доживео током Другог светског рата, у виду Холокауста, најстрашнијег облика геноцида којем су били изложени од стране нациста и њихових савезника, учврстила је уверења циониста да је формирање сопствене државе на просторима Палестине једини начин за опстанак народа. Иако Велика Британија није била вољна да дозволи неограничену имиграцију, поштујући гаранције које је током рата дала Арапима, притисак јеврејских избеглица био је огроман и они су у стотинама хиљада сваке године, како легално, тако и заобилазећи постављене блокаде, насељавали своју обећану земљу.

Коначно, 1948. године, свега неколико година након најстрашнијег злочина којем је један народ икада био подвргнут, двомиленијумски сан Јевреја је остварен проглашењем независности њиховог националног дома – државе Израел.

Палестинци, народ (без) земље

По језичкој логици, под Палестинцима би ваљало подразумевати све становнике Палестине, али се до данас усталило то да се тако називају само припадници арапског народа који на том простору живе или са њега потичу. Будући да је Палестина током историје ретко представљала самостални ентитет, унутар арапске нације се релативно касно развио посебан палестински идентитет, а по неким мишљењима је до тога дошло тек почетком XX века, као реакција на ционизам и досељавање Јевреја.

Након распада Османског царства и успостављања британске мандатне власти, почиње и озбиљније досељавање Јевреја у Палестину, што наилази на незадовољство и спорадичан отпор арапског становништва. Нагло убрзање јеврејске имиграције 30-их година доводи и до великог устанка Арапа 1936. године, који ће Лондон угушити тек три године касније, уз обилату помоћ оружаних снага јеврејских досељеника.

Пораз удружених снага арапских држава у рату против Израела 1948. године, доводи до масовног исељавања Палестинаца са подручја на којима су вековима живели. Од укупно 900 000 Арапа који су живели на територији Израела, преко 700 000 њих се током и након рата иселило на подручје Западне Обале, у појас Газе или у суседне арапске државе. Скупа са потомцима, данас постоји готово 5 000 000 палестинских избеглица, а питање њихове репатријације или компензације за изгубљене поседе остаје једно од најкомплекснијих питања у Израелско-Палестинском конфликту.

Уједињене нације су формирале посебну агенцију за помоћ палестинским избеглицама (UNRWA) на територији суседних држава, али и на Западној Обали и подручју Газе, која функционише до данашњих дана. Прилично добра финансијска подршка агенцији довела је до својеврсног парадокса, јер су Палестинци у избегличким камповима на територији сиромашних арапских држава неретко имали бољи приступ образовању, социјалној и здравственој заштити него ли домицилно становништво.

Међу палестинским избеглицама се током 50-их година формирају и први политички и оружани покрети попут секуларног, лево оријентисаног Фатаха на челу са Јасером Арафатом. Највећи број њих ствара 1964. године Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО), као кровну организацију која ће легитимно заступати интересе Палестинаца у међународним оквирима. Након Шестодневног рата 1967. године, у којем је Израел окупирао Западну обалу и појас Газе, долази до новог избегличког таласа, а палестински покрети се концентришу у Јордану. Јордански грађански рат 1970-71. године, познат и као „Црни Септембар“, завршава се поразом ПЛО, који уточиште налази у Либану.

Велики број палетинских избеглица у Либану нарушио је осетљив баланс етно-религијских заједница на којем је та држава заснована, а долазак хиљада бораца ПЛО 1971. године је додатно заоштрио политичку климу, што је допринело избијању Либанског грађанског рата 1975. године, у којем ће Палестинци узети активно учешће. Војна интервенција Израела 1982. године довешће до протеривања руководства ПЛО у Тунис, у којем ће остати све до 1991. године, удаљена од сопственог народа и центара политичких збивања.

Избијање Прве интифаде (устанка) у Палестини 1987. године, рађа нове, од ПЛО-а одвојене организације екстремнијих исламистичких схватања попут Хамаса и Исламског Џихада, од којих ће први константно добијати на популарности у наредним годинама. Сам ПЛО из егзила 1988. године проглашава независност Палестине, са прокламованом територијом на линијама разграничења које су постојале пре израелске окупације Западне Обале и Газе 1967, а ту независност веома брзо признаје 80-ак држава.

Израел и ПЛО постижу 1993. године у Ослу споразум који предвиђа формирање Палестинске народне самоуправе на подручју појаса Газе и на деловима Западне Обале, као првог корака ка државности Палестине, а руковођење органима самоуправе са седиштем у Рамали преузима Јасер Арафат. Међутим, велико отезање Израела у спровођењу договорених корака доводи 2000. године до избијања Друге интифаде, која ће за четири године однети преко 4 000 живота.

До расцепа између ПЛО под доминацијом Фатаха и радикалног исламистичког покрета Хамас, долази након палестинских избора одржаних 2006. године, на којима је Хамас однео победу. Фатах одбија да преда власт, што доводи до оружаног конфликта два палестинска покрета, који се завршава успостављањем власти Хамаса у појасу Газе, док Фатах задржава контролу над подручјем Западне Обале. Више покушаја за измирењем и формирањем заједничких органа власти у претходним годинама доживели су неуспех. Израел и већи део међународне заједнице као партнера у разговорима признају једино Фатах, а одбијају сваку комуникацију са Хамасом сматрајући га терористичком организацијом.

Преовлађујуће је мишљење да одржив, трајни мир између Израела, Палестинаца и суседних арапских држава може бити постигнут само на бази решења које подразумева формирање две одвојене, независне државе, Израела и Палестине, мада се виђења о начину и линијама разграничења доста разликују. Независност Палестине проглашену 1988. године до данас је признало преко две трећине земаља на свету, међу којима је и Србија, а то је на својеврстан начин учинила и Организација Уједињених нација, будући да јој је 2012. године признат статус државе посматрача унутар те најважније међународне организације.

Данас на свету живи 11 милиона Палестинаца, од којих око четири и по милиона у самој Палестини (2 700 000 на Западној Обали и 1 700 000 у појасу Газе), до три милиона у Јордану и 1 650 000 у Израелу. Остали Палестинци живе у арапским државама регије, док највећа заједница Палестинаца изван Блиског истока постоји у Чилеу и броји пола милиона људи.

Израел, између доминације и нестанка

Вишедеценијско досељавање Јевреја на подручје Палестине резултирало је проглашењем јеврејске државе Израел 1948. године, што није наишло на одобравање домицилног арапског становништва. Арапи су досељене Јевреје сматрали странцима који су дошли да отму њихову земљу, на којој вековима живе. Огорчење Арапа било је окренуто и према државама победницама Другог светског рата, које су веома брзо признале Израел. То су, по мишљењу Арапа, учинили како би се искупили за векове антисемитизма, који су кулминирали у страшном злочину Холокауста, тако што ће Јеврејима поклонити нешто туђе – њихову земљу Палестину.

Дакле, од самог почетка Израелско-Палестински или Арапско-Израелски конфликт обележава потпуна искључивост циљева Израелаца, који верују да је Палестина њихова обећана земља и да им нема опстанка без сопствене државе, а за шта је доказ Холокауст који су преживели, и Арапа, који Израел сматрају страним телом, изразом новог колонијализма Запада који поново отима њихову земљу, као и за време Крсташких ратова. Страним телом које се мора уклонити са мапе Блиског истока.

У средишту дуготрајног конфликта између Јевреја и Арапа на простору Палестине налазе се два документа које је издала влада у Лондону. Први се назива Балфуровом декларацијом, по британском министру спољних послова који је у форми писма ционистичким организацијама упућеног у новембру 1917. године изразио посвећеност Велике Британије „успостављању националног домаˮ за Јевреје у Палестини. Иза ове декларације стајала је намера Лондона да придобије ционистичке кругове за ратне циљеве Антанте, а посебно се то односило на ционисте у САД-у који су допринели одлуци Америке да се укључи у Први светски рат.

Други важан документ је тзв. „Бела књига из 1939. годинеˮ коју је британска влада усвојила у освит Другог светског рата. У њему се наглашава намера Лондона да се ограничи досељавање Јевреја у Палестину, те да се у року од десет година формира независна Палестина у којој ће Арапи чинити већину, а власт између Арапа и Јевреја бити подељена у сразмери броја становника из 1939. године. Рачунајући на априорну подршку Јевреја у сукобу са Немачком, Велика Британија је желела да овим документом осигура и подршку Арапа током Другог светског рата који ће ускоро избити.

Оба документа данас изазивају контроверзе, а несугласице око њиховог духа и садржине иду до те мере да се у анализама различито тумаче значења појединих израза, реченичних склопова, па чак и кориштених знакова интерпункције.

Израел је 1948. године рођен у рату који се у Израелу назива Ратом за независност, а међу Арапима „Катастрофомˮ, што можда најбоље говори о његовом исходу и историјском значају. У том рату израелска армија је убедљиво поразила удружене снаге арапских држава – Египта, Јордана, Сирије, Ирака и Либана. Резултат рата је био такав да је Израел заузео скоро 80% територије Палестине, практично све изузев појаса Газе и дела територије наслоњеног на Мртво море који се назива Западном обалом.

Пре рата у коме је Израел стекао независност, у арапским државама живело је око 800 000 Јевреја. Велика нетрпељивост коју су ратови од 1948. године надаље донели, довела је до масовног исељавања Јевреја у Израел, тако да их је до почетка 70-их остало мање од 50 000, док данас број припадника јеврејске заједнице у арапским државама не достиже ни петоцифрену бројку.

Осим погрома којима су били изложени од стране Арапа, исељавању Јевреја у Израел допринела је и активна политика младе јеврејске државе, која је спроводила опсежне операције у том циљу. Свакако најспектакуларнија од њих била је операција „На крилима окрлова“, у оквиру које је 49 000 Јевреја из Јемена авионима пребачено у Израел. Већина тих људи никада пре није видела ваздушну летелицу, али су добро познавали Стари завет, односно Књигу изласка у којој Господ поручује Јеврејима како их је на крилима орлова избавио из ропства.

Данас се око 350 000 грађана Израела идентификују као Јевреји из Јемена, односно њихови потомци.

До наредног великог сукоба дошло је већ 1956. године, када су здружене снаге Израела, Велике Британије и Француске напале Египат, страхујући од режима новог снажног лидера, Гамала Абдела Насера. Поред жеље Израела да учврсти своју доминацију, Британци су се прикључили походу како би заштитили своје интересе на Суецком каналу, а Французи из страха од Насерове подршке алжирским побуњеницима. Иако су у војном смислу савезници однели победу, политичка победа је припала Египту, будући да је међународна заједница, а пре свега Сједињене америчке државе, жестоко осудила овај агресивни рат. Историчари овај рат сматрају коначним крајем колонијалне силе Британије и Француске, а једна од директних последица догодила се и у нашем суседству. Наиме, турбуленције које је овај рат изазвао међу западним савезницима, Совјетски савез је искористио да брзо и без икакавог отпора међународне заједнице у крви угуши Мађарску револуцију.

Рат са можда најдалекосежнијим последицама одиграо се 1967. године и познат је под именом Шестодневни рат. У том сукобу Израелци су опет поразили здружене снаге Египта, Сирије, Јордана и Ирака, те заузели читаву Западну Обалу, појас Газе, цело Синајско полуострво и Голанску висораван, ефективно утростручивши територију под својом контролом. Иако је Савет безбедности Уједињених Нација позвао Израел да напусти окупиране територије у склопу општих напора за успостављање мира, до тога у целости није дошло до данашњег дана. Због тога су још увек веома учестали захтеви Палестинаца и арапских држава за повратак на линије разграничења које су постојале пре 1967. године.

Велика фрустрација арапских држава због губитка територја кулминирала је шест година касније у здруженом Египатско-Сиријском нападу на Израел, познатом као Јом-Кипурски рат, који се одиграо на дан великог јеврејског празника 1973. године. Иако су у првим данима арапске државе постигле знатне војне успехе, снага израелске армије је ипак превагнула на оба фронта. Међутим, на унутрашњем плану, рат је довео до својеврсне промене свести међу Израелцима, који су схватили да потпуна доминација над суседима није могућа, те да једино одржив мировни споразум може бити гаранција за опстанак јеврејске државе. То је у крајњој консеквенци и довело до потписивања Споразума из Кемп Дејвида пет година касније, по којем је Израел вратио Синајско полуострво Египту, уз услов његове претежне демобилизације. Мировни споразум који је уследио између Египта и Израела донео је председнику Египта Анвару ел Садату и премијеру Израела Менахему Бегину Нобелову награду за мир.

Поред ових набројаних, постојао је и велики број мањих и локалних сукоба између израелске армије и Палестинаца, односно арапских држава. Међу њима је више сукоба са палестинским организацијама, односно шиитским покретом Хезболах на територији Либана, као и два велика устанка Палестинаца, интифаде из 1987. и 2000. године. Од мировних иницијатива након поменутог споразума из Кемп Дејвида, свакако је најважнији Мировни процес из Осла 1993. године, који је омогућио постепено формирање палестинске аутономне власти на Западној обали и у појасу Газе.

Након 2000. године Израел је започео изградњу физичке баријере која раздваја арапске насеобине на Западној обали од јеврејских насеља и унутрашњости Израела. Предвиђено је да баријера има укупну дужину од 700 километара, од чега би већи сегмент чинила ограда са ровом, а мањи део бетонски зид висине осам метара.

Бројне међународне организације, укључујући и Уједињене нације, осудиле су подизање баријере, као нехуман и дискриминаторски чин, јер је тиме хиљадама Палестинаца угрожен приступ школама, болницима, радним местима, чак и пијаћој води. С друге стране, званичници Израела се не обазиру превише на те критике и приводе крају изградњу баријере, непобитно тврдећи да је изградња зида довела до драстичног смањења у броју самоубилачких напада на територији Израела, те да је тиме спашен огроман број људских живота.

О карактеру саме баријере и томе шта она значи људима са једне и друге стране, најбоље говоре називи који су најчешће у употреби. За Израелце је то „безбедносна оградаˮ или „анти-терористичка оградаˮ, док је Палестинци називају „зидом расне сегрегацијеˮ или „зидом апартхејдаˮ.

Израел има преко осам милиона становника, од којих су 75% Јевреји, а 20% Арапи, док трећу трећу етничку заједницу по бројности чине Руси. Званични језици у држави су хебрејски и арапски, а велики број становника се служи и енглеским језиком, док је у заједницама имиграната из бившег СССР распрострањена употреба руског. Културолошки, Израел се сврстава међу државе Запада, а у економском погледу спада међу 20 најразвијенијих држава на планети. Јеврејска држава представља и нуклеарну силу, будући да је широко распрострањено уверење о томе да поседује нуклерно оружје од 1967. године, мада влада у Тел Авиву то никада није званично потврдила.

Читава историја државе Израела своди се у својој суштини на борбу за опстанак. Одржати јеврејску „капˮ од свега неколико, а данас осам милиона становника у Израелу, унутар арапског „мораˮ од 400 милиона људи, многима делује као тешко остварив пројекат. Због тога је и однос Израела према суседима често исувише суров и своди се на стратегију одвраћања, односно вишеструко снажнијег одговора на сваки напад уперен против њих. О томе можда најсликовитије говори чувени цитат оснивача Израела, Давида Бен Гуриона по којем „није важно шта свет говори о Израелу; није важно шта о нама говоре било где. Једино важно је то да ми опстанемо овде, на земљи наших предака. А, ако не покажемо Арапима да постоји висока цена за убијање Јевреја, ми нећемо преживетиˮ.