Јаша Томић против Илариона Руварца

Аутор: др Милош Савин, историчар

Поред разних митомана и романтичара, који су себе сматрали историчарима, један од најупорнијих противника Илариона Руварца био је Јаша Томић, неформални шеф Српске радикалне странке, новинар, публициста, националиста, социјалиста, демагог и убица свог политичког ривала, Милетићевог наследника, Мише Димитријевића. Уз прећутну подршку угарске владе, Томићеви радикали су осам година управљали српском црквено-школском аутономијом, злоупотребљавајући њену имовину, финансије и ресурсе на многе незаконите начине, што је на концу послужило као формални разлог аустроугарским структурама, да је, две године након радикалског пораза на изборима, званично укину. Васа Стајић каже да је Јаша Томић са собом донео олују братоубилачког рата, срозао цео политички живот Срба у Војводини на једну неплодну десетогодишњу борбу против патријарха Бранковића, и до смрти радио против идеје народног јединства српско-хрватскога и против критичке школе у српској историографији, само да би што јаче изоловао народ своје странке од његове боље интелигенције. У Енциклопедији Југославије, Василије Крестић констатује карактеристичне за Томића као политичара јесу не само врло јаке примесе демагогије него и шовинизама и антисемитизма. Познато је да је Јаша Томић пуно критиковао Илариона Руварца али се примећује да су критике биле много блаже и обазривије за његова живота, док се након Руварчеве смрти више није бојао његовог оштрог пера, па се додатно острвио.

Сукоби око Руварчевих ставова у његовој студији О кнезу Лазару Јаша Томић као изразити присталица старе ненаучне, епске, традиционалистичке, националистиче школе у српској историографији покушава да оспори  главну Руварчеву тезу из студије О кнезу Лазару која је, у наставцима излазила у новосадском Стражилову (1887−1888): „Да Вук Бранковић није издао Србе на Косову, да Милош Обилић није зет кнеза Лазара, да нису постојали многу косовски јунаци, о којима пева наша народна епска поезија и прича старија историја“. Томић већ наредне 1889. штампа брошуру После пет стотина година, разматрања о Косовској битци и пропасти царства српскога у којој каже: „…турски летописи ћуте о издају Вуковој, чак и у најстаријим српским и грчким летописима нема о издаји Вуковој ни спомена. Стога су у најновије време устали неки историчари (код нас нарочито архимандрит Руварац) те тврде да Вук заиста није издао Србе на Косову, него да је то – гатка…. Па зар наше народне песме, кад причају о бојевима у историји, немају никакве подлоге? Зар су оне измишљене? То не може нико рећи… Архимандрит Руварац иде тако далеко, да не признаје ни то, да су постојали Југ Богдан и Југовићи, а то само зато, што нема у оним старим споменицима забележено, него тек само у народним песмама. Што стари летописци нису нашли за нужно да забележе да је Обилић био зет кнеза Лазара, или што ми немамо данас више тих старих летописа, он сумња и у то“.

Ароганција Јаше Томића је толика да, незадовољан збирком народних песама о Косовском боју, коју је уредио Стојан Новаковић, издаје збирку са истом тематиком у којој мења текст и композицију појединих песама, по сопственом признању је дописивао стихове, што је изазвало незадовољство и критике и читалаца. Руварчева смрт је у јавности пропраћена различитим натписима од пригодних некролога, афитмативних чланака, резервисаних коментара, до изразито негативних, у зависности од тога ко их је писао и са којих позиција. Први који се два пута анонимно, после Руварчеве смрти, изразито негативно огласио је био сарадник Јаше Томића, Владимир Николић (политичар и публициста, адвокат и градски начелник у Земуну, народни посланик у Хрватском сабору, длегат у Угарском парламанету). Други је био Јаша Томић, у одговору на студију Јована Радонића (Летопис 1907.) посебно се окомио на поређење Руварца са Доситејом и Вуком: „Доситеј, Вук и Руварац ударили новим путем, њихови су путеви веома разни. Пут Доситеја и Вука је пут истине, он води народу, животу, потребама његовим. Пут којим је ишао Руварац није пут истине, него пут застрањености, он не води народу и потребама његовим“. Заступајући националистичке ставове, сматрајући да је историја само средство националне пропаганде,  Јаша Томић долази до идеје да историју подели на родољубиву и неродољубиву. Ову немогућу идеју образлаже на апсурдан начин: „Када је Руварац покушао да избаци романтизам из историје, он је то покушао са таквим калуђерским фанатизмом, да је претерао. Он је хтео да сруши родољубиву историју којој је прво родољубље, па после истина. Али кад се у томе пребацио, створио је неродољубиви историјски правац. Јаша Томић је заборавио да је, од свих српских калуђера, Руварац био најудаљенији од калуђерског фанатизма, он се чак и у најосетљивијим међуверским односима залагао за верску толеранцију. Руварац је, за разлику од Томића, знао да таква историја којој је прво родољубље, па после истина, није историја. Чини се да Јаша Томић није разлучивао да су народне песме једно а историја нешто савим друго. Док се народна поезија базира на предањима, митовима и легендама – историја мора да се заснива на историјским изворима.

Ипак, иако негира вредност Руврачевог научног рада Јаша Томић је, тешка срца морао да призна да је велики зналац: „Руварац је скоро све читао, скоро све памтио, скоро све знао што се односи на нашу историју и у томе је сва његова величина. Али то је била само сила која кладе ваља, сила која је прекорачила реалност, место где се на њој зауставила“.

Да би приказао Руварца као мизантропа и песимисту Томић га пореди са Шопехауером: „Онако је могао писати само Шопенхауер о Немцима, али он није био ни реални историк, нити је уопште историк“, Томић заборавља да ни он није историк. У својој заслепљености Томић прелази границе пристојности, називајући Руварца болесним калуђером замерајући му што кнеза Лазара не назива царем, као у народним песмама. Следећи разлог је што Руварац не усваја никакво народно казивање, посебно предање о издаји Вука Бранковића, не наводећи  никакве релевантне изворе већ сопствене конструкције: „Ви можете кадгод наћи наивну народну скаску или песму. Али оно главно има увек истинске подлоге. Народ никад не гради од јунака кукавицу, нити од кукавице јунака. Није тај Вук био славан, кад га је народ жигосао као издајицу… Можда је Вук сматрао како је ‘политички мудро’устукнути и не гинути лудо, то не мења ствар. Он је у часу највеће опасности напустио народну борбу, одвојио се од таста, цара и остале српске војске, и народ је то крстио издајом. Будућност је показала, да је имао право“. Међутим, научна истраживања ће утврдити да је Руварац био у праву. Резултати до којих је дошао у својим истраживањима су потврђени и усвојени уз мале измене и допуне од релевантних историчара. Већ у току излажења студије О кнезу Лазару, у наставцима, Стражилово (1887−1888), читалачка публика се поделила на два жестоко супростављена фронта. Савременији, слободоумнији део читалаца се радовао и одобравао Руврачева критичка истраживања, док су га традиционалисти осуђивали. Без обзира на бројне критике уредник Стражилова, Јован Грчић је, више од годину дана, из броја у број објављивао Руварчеву студију О кнезу Лазару, иако је претпостављао да ће изазвати незадовољство код једног дела читалаца и претплатника. Испоставило се да је мањи број старих претплатника отаказао претплату док се, у исто време, пуно више нових читалац претплатило тако да је Стражилово у финансијском погледу добро прошло. Грчић је био присталица нове, критичке школе, тако да је широко отварајући, Руварцу и његовим следбеницима, странице свога листа посредно допринео победи над старом, митоманском, ненаучном школом у српској историографији.

Различита мишљења о грофу Ђорђу Бранковићу и Великој сеоби

Све до Руварца се веровало и писало да су Срби прешли у Угарску 1690. на основу уговора и привилегија аустријског цара Леополда I и патријарха Арсенија III. Иларион је сумњао у веродостојност ових тврдњи, нарочито су му се чинили преувеличани хвалоспеви о грофу Ђорђу Бранковићу који су се појављивали у српским новинама и часописима. Руварац је неколико пута писао о овој тематици, први пут у Нашем добу (1885) где је, на позив уредника Стевана Павловића, коментарисао фељтон који био објављен у Застави у ком се за Ђорђа Бранковића тврди: „да је последњи деспот наш за свога времена у целој аустријској царевини био најученији човек, највећи јунак и најбољи војсковођа“. Иларион је међу првима написао да тај Ђорђе, ако се и звао Бранковић, није од деспотске лозе већ да је све сам измислио и написао свој родослов, па је преварио, не само Цара Леополда, већ је хтео да се српском народу наметне за деспота, да је био: „…пробисвет, лажа и варалица, једном речју: швиндлер у великом стилу…“. Ове тешке речи су изазвале велике полемике у јавности, многи противници су га оштро нападали док су га пријатељи саветовали да своје тврдње поткрепи чињеницама и докаже. Ове контроверзне теме Руварац се дотицао још неколико пута тако да је већина текстова била расута по разним часописима. Између осталог је у Јавору (1891) оповргао тврдњу Аврама Ђукића, аустријског генерала, по националности Србина, који је без много аргумената тврдио да се Велика сеоба Срба десила 1694. године. Познавајући много боље историјске изворе Архимандрит је доказао да се сеоба одвијала 1690. Након те полемике Руварац је наставио да у Јавору опширније разлаже своје ставове око велике сеобе али је дошао у сукоб са уредником, Илијом Огњановићем – Абуказемом, који није цео текст објавио у целини, јер је у њему било политичких импликација. Јавор као књижевни лист, по тадашњем мађарском закону о штампи, није смео да објављује политичке текстове. На основу оскудне, тада доступне, архивске грађе Руварац је ипак доказао да Бранковић претерује, у својим Славено-сербским хроникама, на које су се Рајић и његови следбеници позивали, и да његове тврдње нису веродостојне.

Да Руварац није безгрешан показује нам његова претпоставка да Срби нису дошли у Угарску (1690) на основу позива (invitatorie) аустријског цара Леополда I, већ да су били само незвани гости односно избеглице. Оправдање за ову његову погрешну тезу можемо приписати, већ поменутој, оскудности историјских извора и архивске грађе са којом је располагао. Ниједна од Руварчевих расправа није изазвала тако жестоке реакције као поменута. Поштоваоци, историчари и други научници су одавали признање уз објективне критике на тезе са којима се нису слагали док су, са друге стране, поједини новинари и политичари, припадници националистичке струје преувеличавали њене мане, често износећи шовинистичке ставове. Из данашње перспективе можемо рећи да су најкоректнији у критикама били Љуба Јовановић и Гига Гершић који се ипак, бранећи Руварца од неоснованих оптужби, нису слагали са свим његовим ставовима, посебно о наведној тези око Велике собе Срба и царским привилегијама. Као изузетан пример објективности наводимо Милутина Јакшића, професора Богословије из Сремских Карловаца. Јакшић је високо ценио свога учитеља архимандрита Илариона али је, критичком анализом тезе о карактеру сеобе Срба и политичкој вредности царских привилегија, дошао до супротних закључака. Потпуно супротно од Јакшића се понашао Јаша Томић коме је изгледа сметало посмртно слављење Руварца. Томић се посебно задржавао на недостацима и манама а уопште није помињао позитивна открића ни доприносе. Ако се подробније анализирају Томићеве критике може се приметити да оно што је у тим расправама тачно нису његови закључци док су његови закључци погрешни и нетачни. Уствари он је својим језиком препричавао оно што су други већ рекли не помињући их, или је поједине ауторе само узгред спомињао, парафразирајући и произвољно коментаришући њихове ставова. Између осталог назива Руварца компилатором, понашајући се на начин за који га оптужује, компилирајући туђе ставове. Тај приступ се најбоље уочава у Томићевом кориштењу података мађарско-немачког историчара Ј.Х. Швикера из његове књиге Политичка историја Срба у Угарској (1880), алудирајући да га је Руварац плагирао или како би он то казао да Руварац иде потпуно за трагом Швикеровим. Колико је Томић необјективан види се из тога да је истицао само оно што је Швикер позитивно писао о Србима а прелазио преко његових негативних судова. „Швикер нам није пријатељ. Али ма како да побија значај наших привилегија, он признаје да су Срби заузимали изниман положај, да су били Staat im Staate (дражава у држави), и онда су им завидели Мађари, а и други на том положају“. Такође, Јаша Томић пренебегава чињеницу, коју је потврдио Јован Савковић, аутор значајних студија из историје Војводине, да је Карловачки Архијерејски синод дао Швикеру новчану помоћ за његова истраживања те да је своју Историју посветио српском патријарху Прокопију Ивачковићу.

Расправе и дискусије око Одломака још се нису стишале када је у Бранковом колу, у наставцима (1897, 1898) почела да излази нова Руварчева историјска расправа Монтенегрина. Повод за ову расправу Руварацу су дали написи поводом прославе 200 годишњице владајуће куће Петровића Његоша и похвале које су им том приликом упућиване. Руварац се критички осврнуо на ове радове који су се ослањали на народне традиције и предања, показујући да немају никакву научну вредност. У овој расправи се посебно осврнуо и на раније изворе, посебно на Шима Љубића, Огледала књижевне повјести југословенске на подучавање младежи,штампаних на Ријеци (I-1864; II-1869.) Љубић између осталог пише: „Само у Црној Гори, у оном дивном светом храму југословенске слободе и независности, оном чаробном гнијезду сивих неперодобитних соколова и орлова оста, ако и многократ тешко крвљу напојена растргана увијек ипак наперена народна застава“. Руварац са жаљењем каже: „…не могу прежалити, што покојни Љубић није по изворима повијесничким, њему приручним и доступним, написао укратко судбину Црне Горе и Црногораца у XVI и XVII веку“. Такође, предосећа да ће својим тумачењима појединих догађаја из историје Црне Горе доћи у сукоб са укорењеним схватањима пошто је већ пре ове расправе, од присталица страре традиционалистичке школе био проглашен за рушиоца народних идеала, међутим није се пуно на то обазирао. Руварац је сматрао да се Црна Гора ипак у тих два века налазила у под Турском влашћу о чему каже: „…јер за та два века нема повести о Црној Гори и Црногорцима, као год што нема о Србима у Србији, Босни, Херцеговини и у Угарској и Словињу, – а нема зато, што Срби у свим тима земљама за то време бијаху своји, не имађаху своје какве такве државице, кућице и слободице, већ под туђим господством…“. Поред тога је наслућивао да ће изазвати гнев и његови ставови о истрази потурица, (Црногорском Бадњем вечеру или Црногорској Вартоломејској ноћи). Приметио је да владика Василије Петровић у Историју о Црној Гори, уопште не помиње истрагу потурица, такође ни Константин Јиричек, најбољи познавалац и тимач историје Балкана у свом прегледу историје Црне Горе не спомиње овај догађај. Руварац у ствари не тврди да се истрага потурица није десила него да се то одиграло раније, још крајем XVII века, 1687. године. Он каже да је у том устанку (рату) који је трајао неколико година, нестало црногорских Турака (потурчењака) те да је разорен Ободник на Црнојевића реци. Тај устанак је водио владика Висарион и тада су настале у народу приче, песме и легенде које су касније пренете на владику Данила и његово доба може бити у интересу куће Петровића. Руварац претпоставља да је Његош код навођења датума „само у толико погрешио, што није просто написао ‘историческо собитје XVII века’, већ додао, ‘при свршетку’ XVII века“. У вези жучне расправе око тога да ли је Његош у Горском вијенцу истребљење потурица приказао веродостојно или песнички реконструсао, Руварац каже: „…Петар II пишући и сабирајући свој Горски вијенац није хтео и није мислио писати повест о истрази Турака за владике Данила, већ је хтео да напише појему, да уздигне и прослави Црногорце Данилова доба… Друго је историја а друго појезија, и друкчије се пише проста, озбиљна повест, а друкчије појетичка ствар…“ Из овога се јасно виде Руварчеви ставови не само у вези ове расправе него у целокупном његовом раду, он као ригорозни историчар инсистира на разлици у приказивању прошлости у научним студијама од песничких дела било да је у питању народна поезија или дела појединаца. Наведена Руварчева истраживања потврђена су већ следеће године. Јован Н. Томић се годинама бавио историјом Црне Горе, у Мелтачком архиву је пронашао низ докумената и потврдио  Руварчеву тезу да је Црна Гора током XVI и XVII века била потчињена Турцима. Као што се могло претпоставити расправа Монтенегрина је побудила пажњу у свим јужнословенским земљама, посебно у Црној Гори и Војводини, где је Црногорски култ био нарочито развијен још из времена Уједињене омладине српске. Бранково коло је у наставцима, у двадесет бројева, објавило жустар одговор Лазара Томановића, књижевника и историчара са Цетиња, који каже: „Он ту претреса што се до данас написало од црногорске историје, и суштину проглашује је неистином на основу докумената којијема располаже. По г. Руварцу изгледа, да су досадашњи писци славили Црну Гору без историјског основа, из простог родољубља“, тврдећи да је то урадио не само без љубави него и са великом дозом мржње. По Томановићевим речима Руварчево предубеђење је, да Црна Гора фактички није никад била независна, да ту тенденциозност најбоље расветљује тон који дише са сваке стране Монтенегрина.

У Војводини су коментатори ове расправе били подељени на два супротна табора. Присталице и следбеници нове, критичке историографије, су у почетку, били резервисани али су је прихватили с разумевањем. Најобјективнију оцену је дао Јован Радонић, истичући да су Војвођани деценијама са симпатијама гледали у Црну Гору као светионик слободе и назависности али су историјски документи и извори неупитни. „Тешко је прихватити Руварчеве доказе и оштроумну анализу која руши култ о самосталној Црној Гори које из српске историје уклања погрешно мишљење и одбацује многе дилеме али је тим радом засигурно доказао да су црногорска племена од почетка XVI све до краја XVII века била под турском влашћу“.

Ставови Јаше Томића су дијаметрално супротни, он у Застави са својим националистичким ставовима покушава да исмеје оваква мишљења: „Ето видите, то је та – неродољубива историја! Кад то читате, излази вам пред очи она тупа, блесаста радост, коју осећа писац над стварним народним идеалима. Та порушена је не само славна прошост Црне Горе, него и све оно, што су певали о томе највећи српски песници“. Јаша Томић не признаје да је Јован Н. Томић у Млетачком архиву пронашао несумњиве доказе који потврђују веродостојност Руварчеве тезе о Црној Гори већ се и даље позива на приче и предања старих историописаца и легенде. Томић у својој заслепљености  покушава да оптужи Руварца да су његови ставови некритички већ да се само хавата за ситнице. После истраживања Јована Н. Томића у Млетачким архивим логично је било да се настави са проучавањем у турским историјским архивима у Цариграду да би се дошло до коначног системског одговора. Ипак, прошло је пола века док Бранислав Ђурђев, професор историје јужнословенских и балканских народа у турско доба на Филозофском факултету у Сарајеву није преузео тај задатак на себе. Као врстан познавалац турског језика и историје годинама је истраживао у турским архивима и доказао да су Јован Н. Томић и Иларион Руварац били у праву. Он их је у свом раду одбранио од тешких оптужби да су своје радове писали из шовинистичких побуда те да су радили у интересу династије Обреновић.

Прва значајнија победа нове критичке школе у српској историографији било је објављивање прве књиге Историје српског народа, (1893 и 1894; Српска књижевна задруга; Београд) Љубе Ковачевића и Љубе Јовановића. Они су хтели да наставе ово дело, обухватили су само период до прве четврти XI века, али као активни политичари нису се озбиљније посветили научном раду. Следећи значајнији продор критичке историографије је избор Љубе Ковачевића за професора на Великој школи у Београду (1894), након пензионисања Панте Срећковића, дугогодишњег професора, угледног припадника старе традиционалне школе. Пред крај живота Иларион Руварац је дочекао неколико победа својих следбеника. 1900. за доцента историје српског народа на Великој школи је изабран Станоје Станојевић; 1903. на истој катедри је за ванредног професора изабран Љуба Јовановић; неколико месеци пре Руварчеве смрти за ванредног професора опште историје средњег века је изабран Јован Радонић. Са тим постављењима је коначно пбедила нова критичка школа историографије.

У историографским круговима се осећала потреба за наставак започетог рада на Историји српског народа, тог посла се прихватио Станоје Станојевић. По тадашњем обичају аутор је упутио позив на претплату читаоцима, одзив је био неочкивано велики, 3.900 претплатника, међутим, неповољан историјски тренутак, анексиона криза (1908−1909) доводи до тога да је књига била забрањена на територији Аустроугарске. Ова забрана ипак изазива супротан ефекат. Станојевић, две године касније, упућује позив на претплату за друго издање, одзив је још већи, штампана је у 8.200 примерака. Такав тираж, до тада, није доживела ни једна књига са историографским садржајем. Касније је сам Станојевић признао да је књигу писао у повишеном националистичком тону, под утицајем политичких дешавања (анексиона криза и царински рат) наводећи у поговору: „Овде је уствари приказана само политичка историја српска… културну историју српског народа израдићу можда временом“.

Најоштрији критичар је поново био Јаша Томић, најупорнији  противник нове критичке школе историографије. „Каква савремена историја, која је написана на чисто научним основама? Какви широки погледи на догађаје?… бар да је написао историју на оној научној основи, како су историју писали многи и многи, макар до пре 30 и 40 година“. Овде Јаша Томић, мисли на Историју српског народа коју је написао Панта Срећковић. „Ако се историја може разумети онако, како ју је написао Станоје Станојевић, зашто онда говори да ће написати можда још нарочито и културну сторију српског народа? Она је онда потпуно исзлишна. А ако се политичка историја не може разумети без културне, нашто је онда млатио празну сламу, напаствовао нас са неразумљивом, па дакле и са некорисном књигом?“

Укупан однос Јаше Томића према утемељивачу српске критичке историографске школе, архимандриту Илариону Руварцу може се свести на неколико теза.

– Јаша Томић је покушавао да представи Руварца као лошег ученика великог немачког историчара Леополда Ранкеа и његове критичке школе. Тачно је да је Руварац у младости, као студент у Бечу, читао у оригиналу Ранкеова дела и то је увек истицао као и да је из њих много научио. Често је у радовима цитирао славног немачког историка Ранкеа. По Радонићу на Руварчев рад највећи утицај, поред Шафарика, је имао Ранке и ови велики историчари су имала позитиван утицај на његово интелектуално формирање као и у научно историографском раду.

-Томић је покушао да умањи Руварчев заначај и утицај умањујући број његових ученика и следбеника, наводећи само четворицу: „Станоје Станојевић,био је одмах после Радонића можда најмилији Руварчев ђак, Станојевић, Каменко Суботић и Тихомир Остојић, то је Руварчева елитгарда, којој је он наменио да препороди историју српску“. Намерно је прећутао велики број заначајних имена из нове критичке школе у српској историографији који су мање или више били Руварчеви следбеници као што су: Стојан Новаковић, Љубу Ковачевића, Љубу Јовановића, Чеду Мијатовића, Јована Н. Томића, Димитрија Руварца, Милутина Јакшића, Николу Радојичића, Владимира Ћоровића, Миту Костића, Алексу Ивића, Душана Поповића, Радолсава Грујића и друге који су оставили дубок траг у новој научној историографији.

– Нико у нашој јавности није толико негативних мишљења износио о Руварцу и новој критичкој школи па су те речи често прелазиле границе пристојности. Посебно треба подвући да је већину увреда износио након Руварчеве смрти када он више није могао да му одговори: „Ову Руварчеву једностраност, која је прешла била у болест, најбоље осведочава то што није био кадар да изнесе ни један ивер из српске историје, који би био светао. У тој једноставности однеговао је Руварац своје ученике. Критички метод – и не даље… То је узрок: зашто су Руварчеви ученици у својим списима без иоле свежих мисли. Руварац им је дао само метод, а не начело… Није могао да им даде, својим ученицима оно, чега није имао ни сам… Онај назадни, мрзовољни, болесни калуђер хтео је да његови ученици буду вечито око њега, па им је онда, кад их је требало учити да лете, скрхао обе ноге. Зато их видите где шантуцају по историји и не могу да се исправе“. Док је покушавао да Руварца прикаже као назадног, превазиђеног историчара истовремено је за себе тврдио да је напредан што је било управо супротно. Док су се Руварац и његови ученици борили против традиционализма и шовинизма

-Томић је упорно стајао на старим, превазиђеним основама базирајући се на предањима, легендама, митовима уз изразито ултранационалистичке ставове.

– Можда највећа Томићева оптужба упућена Руварцу и критичкој школи је да су хтели да убију дух и одушевљење код омладине и у великом делу српског народа јер, по његовом мишљењу, без одушевљења према прошлости народа свога нема ни будућности. У свом разочарењу и песимизму је на крају за све окривљавао, поред Руварца и његових ученика, сам српски народ. Јаша Томиће је био незадовољан и својом оценом Станојевићеве Историје коју је објавио као брошуру, Савремена и несавремена историја, јер је коначно осетио да је некомпетентан да буде критичар па је на крају текста покушао да се извини читаоцима пишући да је желео да уради много више, да оповргне погрешно и непотпуно Станојевићево схватање о главним догађајима наше историје, али због других важних послова није био у могућности. Ово признање властите немоћи да се супростави компетентнијем противнику је уверила читаоце да његова дилатантска писанија само дижу велику прашину и ништа више.

После Руварчеве смрти се ипак почело писати о њему и његовом научном доприносу објективније и мирније. Један од најбољих познаваоца историје балканских и јужнословенских народа, Константин Јосеф Јиричек, је прегледу српске историографије поставио Руварца на истакнуто место. Након 1918. присталице старе, традиционалистичке историографије полако губе позиције а на њихова место долазе нове снаге са свременим схватањима. Владимир Ћоровић, Јагићев и Јиричеков ученик, приступном беседом, приликом избора за професора на катедри националне историје, на Филозофском факултету у Београду одаје заслужно признање својим претходницима а највише Иалриону Руварцу: „Ми данас можемо радити много лакше и с много више изгледа на успех. Генерације научног деловања оставиле су своје видне трагове. Борбени критицизам Илариона Руварца, који је дуго сам имао да издржава увредљиву и некултурну борбу са претенциозним дилетантима и усплахиреним родољупцима ради чисто принципских питања правог научно хисторијског рада…“ Још веће признање одато је Руварцу приликом обележавања 100-годишњице рођења у Новом Саду (27. јануара 1932) на свечаној седници Књижевног савета Матице српске. Предавање о Руварцу одржао је један од најбољих његових ученика и следбеника Јован Радонић. Том приликом је поновио, образложио и допунио своју оцену дату још 1908. у Летопису да Руварац достојно стаје поред Доситеја и Вука. Још један његов ученик Станоје Станојевић је том приликом написао значајан чланак где узима у одбрану свога учитеља: „Руварац је својим радом и својим списима врло много урадио на васпитању генерације која је извела ослобођење и уједињење нашега народа, много више него што се то мисли и него што би то могло изгледати. У Руварчевим списима учили су људи да пре свега цене истину и да реално гледају на народни живот и његове потребе у прошлости и у садашњости. У духу Руварчевих разлагања и његових резоновања они су научили да се не заносе празним шимерима, да се не размећу хвастањем, него да смело и отворено увек гледају истини у очи, да траже и бране истину, па ма била она и непријатна…“

Наши савремени историчари посматрају Руварца, његове следбенике и његове противнике из удаљених историјских перспектива. Један од истакнутијих Радован Самарџић у својој књизи Писци српске историје, у оквиру студије Између Рајића и Руварца, дотиче срж проблема: „Руварац се појавио и наметнуо својим захтевима у раздобљу кад се, у њиховом пуном узлету, осетила сва ефемерност и трошност омладинских идеала и кад је тежина савременог српског положаја, који се није могао изменити због непогођеног односа између жеља и снага, најзад учинило беспредметним свако обмањивање прошлошћу. Од Руварчевог наступа до појаве нараштаја који ће се, почетком XX века, поново занети епохом Немањића и косовском традицијом, овога пута са поузданијим знањем чињеница, протекле су деценије постепеног уступања и повлачења његових противника из културног круга, све до последњих бранилаца угроженог српства међу сеоским учитељима и паланачким новинарима.“

 Напори и резултати Илариона Руварца и његових ученика и следбеника који су га подржавали све до победе нове критичке школе над старом традиционалистичком школом, тек се данас могу јасно сагледати и објективно оценити. У оно доба, у ватри полемике између два оштро супростављена табора, контуре и крајњи циљеви борбе тек су се назирали. Што је та борба дуже трајала и све се више заоштравала постајало је све очигледније да то није борба између родољубиве и неродољубиве историографије, ни сукоб између присталица савремене и несавремене историје – како је то Јаша Томић покушавао да представи – него да је то борба између традиционалиста и шовиниста, с једне стране, и присталица критичне научне мисли, с друге стране. Било је и у једном и у другом табору екстремнијих и помирљивијих елемената, али у целини, борба се водила са много претеране жестине. Разлика је била у томе да је истина и наука била на страни критичке школе, на другој страни укорењене заблуде и националистички фанатизам. Била је то борба између два дијеметрално супротна схватања о суштинским задацима историје.