Јавна историја (l’histoire publique) у Француској

Аутор: др Александра Колаковић

Шта је l’histoire publique – public history – јавна историја? Прво је потребно нагласити да не постоји једна дефиниција, али да се на основу више тумачења, као и спорења термина, може закључити да је јавна историја пре свега употреба историјских метода и вештина изван традиционалног академског подручја историје. Обухвата причу коју гледају, слушају, читају и процењују милиони људи у биоскопу, на телевизији, у књигама, кроз посете музејима и споменичким комплексима. Циљ је да се задовоље потребе заједнице и/или јавности (држава, град, насеље или историјско друштво). Као научна област поникла је у Сједињеним Америчким Државама касних седамдесетих година 20. века, али су праксе постојале и у европским земљама и пре овог периода. Национални савет за јавну историју са седиштем у САД још 1989. године као своју мисију прокламовао је: „Промовисати корисност историје у друштву кроз професионалну праксу“. Јавна историја се практикује у музејима, галеријама, историјским и археолошким локалитетима, архивима, филмским, радио и телевизијским компанијама, заводима за заштиту споменика.

Јавна историја се односи на широк спектар професионалних и академских области, као што су: примењена историја, архивистика, управљање културним наслеђем, дигитална историја, историјска археологија, музеологија, усмена историја и популарна историја. Овом корпусу припада и у последње време произведено проучавање историје и теорије колективног памћења и „производње“ историје. Специфично за јавну историју јесте то што се начин рада и презентовања историјских садржаја обликује према публици, као и примена неконвенционалних вештина и креативност, посебно способност да се на компликована питања наслеђа прошлости одговори на јединствене и јасне начине. Задаци јавних историчара обухватају широки спектар активности: истраживања и писања историје. Историјске садржаје креирају за потребе владе, министарстава, јавних управа, заједнице и предузећа. Раде као кустоси и креирају дизајн изложби у музејима, галеријама и архивима. Могу бити и консултанти приликом припреме филмова, серија, мултимедијалних садржаја, организују туристичко-историјске туре и учествују у анализи и планирању културних и образовних политика.

Зашто је интересантно видети да ли се и на који начин проучава и да ли је институционализовано изучавање јавне историје у Француској? Француска историографија је у методолошком, теоријском и практичном смислу делима више појединаца значајно допринела историјској науци и утицала је на обликовање генерација историчара и ван граница француског говорног подручја. Историографска метода Жила Мишела и његова чувена предавања о историји Европе у која је уткао и револуционарне идеје и 1848. године изгубио катедру на којој је предавао, оставили су траг на његове ученике. Француски историчари су померали границе интересовања и области и са поља класичне дипломатске и политичке историје смело закорачили у поља друштвене, економске и културне историје, потом историје идеја и менталитета, свакодневног живота и усмене историје. Шарл Дил, Емануел ла Роа Ладири, Жорж Диби, Жак ле Гоф, Робер Мантран, Фернан Бродел, Марк Блок и Мишел Фуко, најпознатији француски историчари, синоним су за француску и светску историографију и њен развој. Њихова дела и историографске школе створили су темеље интересовањима и нових генерација. Стога и не чуди што су савремени француски историчари препознали и концепт јавне историје и кренули у креирање студијских програма.

Француска је симбол историје и културе, као и нових историјских метода и истраживања. Како је у концепту јавне историје фокус на широј јавности, а не на академској и стручној, за Француску је веома важно проучавање и пракса јавне историје кроз оквир институција. Нагласак је на корисности историјског знања на начин који превазилази чисто академске сврхе. Циљ је да се продуби и оснажи повезаност јавности са знањем о прошлошћу, а то је у средини где се константно дискутује и преиспитују питања прошлости изузетно важно. Када посетите Париз, али и друге градове у Француској, све вас упућује на трагање за прошлошћу. Бројни музеји, историјски и археолошки локалитети, архитектура и називи улица, тргова, паркова или лепо уређеног кеја, путоказ су ка тим потрагама и сазнањима. Није реткост да видите ученике како један део наставе проводе управо у музејима или галеријама, као и бројне туристе који поред одмора и ужитка у храни и пићу слушају водиче који их упућују ка основним подацима о француској историји, личностима, догађајима и процесима. Историја је присутна у јавном простору и често историчари нису први извор информација, већ људи различитих професија и/или заљубљеници у историју. У оваквом окружењу, Француској је потребна добро образована и стручна група људи који би могли да креативно и експертски одговоре на потребу за историјским знањем и/или креирањем јавних политика (образовних, културних, туристичких…). Овакво образовање потребно је свима који планирају да раде у музеју, историјском локалитету, архиву, институцијама за заштиту културног наслеђа, министарствима културе, новинама, радију, телевизији и издавачким кућама. Од посебног је значаја јавна историја и у 21. веку када се интересовања померају ка кратким формама и дигиталним садржајима.

Први мастер програм из јавне историје у Француској покренут је 2015. године на L’Université de Paris-Est Créteil. У оквиру овог програма студенти се баве историјом проучавања прошлости, начинима интерпретације и презентовања историјског знања, као и актуелним расправама о начинима преношења знања о прошлости. Акценат је на комуницирању о историјским појавама, процесима и чињеницама са публиком преко новина, књига, музејских изложби и сценарија за филмове и/или видео игрице. Савремено дигитално доба је изазов за начине ширења историјског знања, али су и медијима као што су телевизија и радио такође потребне надоградње у контексту јавне историје, што овај мастер програм у Француској потенцира. Студенти су у прилици и да се информишу о проучавањима јавне историје у свету, као и да се оспособе за успостављање контакта са професионалцима из сфера као што су туризам, медији, државне институције или компаније. Практично искуство се стиче кроз рад у Центру за истраживање упоредне европске историје, а у току другог семестра и кроз праксу од 4 до 6 месеци у одговарајућој компанији или институцији, где је могуће применити знање стечено током образовања на мастер програму и написати мастер рад.

За тему овог есеја веома је битно видети какво је схватање јавне историје и задатака свих оних који се школују у оквиру поменутог програма. У делу где се будућим студентима мастер програма јавне историје на L’Université de Paris-Est Créteil, као и свим заинтересованима, у кратким цртама објашњава шта је јавна историја, наглашено је схватање да „јавни историчари морају спојити академске историјске вештине и широк спектар техника посредовања“, као и да публику морају да изазивају стављајући у средиште свог рада питања и актуелне проблеме друштава. О томе какав је начин рада јавних историчара записано је: „Своја истраживања заснивају на великом документарном корпусу састављеном од писаних, усмених, аудио и иконографских извора, уз коришћење збирки предмета из материјалне културе и сваког другог вида историјских извора“. Дакле, наглашава се да се на познате историјске традиције надограђује нова перспектива и хијерархија извора, при чему се резултати рада не представљају само у научним публикацијама, већ и кроз музејске изложбе, археолошке локалитете, владине извештаје, интернет и друге медије.

Поред поменутог, у Француској је значајан и немачко-француски мастер програм студија јавне историје у сарадњи Хајделберга и Париза и битна је карика у креирању професионалаца за област јавне историје у Француској. Овај програм је двогодишњи, међународног карактера, истраживачки оријентисан и пружа могућност стицања двоструке дипломе. Веома је битан за унапређење студија јавне историје у Француској. Реализује се у оквиру сарадње две престижне научно-образовне институције и њихових одељења за историју (Универзитета Хајделберг и École des Hautes Études en Sciences Sociales). Овај интегрисани програм је специфичан на основу садржаја и комбиновања наставне и истраживачке традиције две престижне институције. Два супервизора, у Хајделбергу и Паризу, надгледају и комуницирају са студентима кроз интердисциплинарни оквир садржаја јавне историје. Академски програм јавне историје карактеришу иновативни наставни формати, семинари са малим бројем учесника и директних веза са истраживањима. École des Hautes Études en Sciences Sociales има дугу традицију професора који су унапредили историографску методологију и оставили трајан допринос историји. Фернан Бродел и Жак ле Гоф трајно су и иновативно усмерили рад читавих генерација научника, који су у 21. веку увођењем концепта јавне историје доказали да су спремни да наставе традицију.

Од самих почетака употребе термина јавна историја постоји више дефиниција и термина. Иако постоје несугласице око термина, они који прихватају да су јавни историчари подразумевају да су границе поља проучавања флексибилне и да постоји више повезаних поља. У овом контексту, француски историчари били су изузетно опрезни и након дужих академских дискусија прихватили су да одређене праксе обухватају овај термин. Иако је сам термин потекао из америчке академске средине и прво био прихваћен у британској и немачкој историографији (у Европи), пронашао је свој пут и у Француској. Поље јавне историје је, као што видимо из француског примера институционализације кроз мастер програм, подложно сталном поновном вредновању односа практичара са различитим публиком, циљевима и политичким, економским или културним окружењем. Бројни су и практичари, не само у Француској, већ и широм света који раде у музејима, архивима и сличним институцијама, а који нису сигурни да ли се термин јавни историчар односи и на њих и њихове радне праксе. Ова питања ће бити још отворена, али је битно да француска историографија препознаје нову област и даје свој допринос.