Аутор: Јованка Симић, новинар
У РЕД наших ликовних уметника са најузбудљивијом биографијом сврстава се Васа Поморишац, универзитетски професор, ликовни критичар, сликар и витражиста који је чврсто веровао да је уметност органски део друштва и да мора бити утемељена у традиционалном стваралаштву и, као таква, супротставити се модернизму који је стран нашем културном менталитету.
Током полувековног стваралаштва, Васа Поморишац (Модош, 1893 – Београд, 1961) изнедрио је јединствену ликовност у српској уметности. Галерија Матице српске, ову нарочиту годину у свом богатом историјату, у којој обележава 175 година трајање заокружила је изложбом посвећеном Поморишцу која ће трајати до 29. фебруара 2024. године јер реч је о уметнику који је успео да класичну уметност прикаже кроз оптику модерног погледа.
У жељи да се Поморишчево име и стваралаштво, неоправдано скрајнуто, врате у фокус јавности, те да се још једном укаже на његов допринос српској уметности, Галерија Матице српске у сарадњи са Музејом савремене уметности у Београду приредила је поставку готово од стотину дела овог уметника.
Подухват је остварен уз подршку уметникове породице, затим Народног музеја Србије, Музеја примењене уметности, Војног музеја, Музеја града Београда, Народног музеја Зрењанин, Народног музеја Панчево, Уметничке галерије „Надежда Петровићˮ у Чачку, Народног музеја Пожаревац, Народног музеја Смедеревска Паланка, Фонда за пензионо и инвалидско осигурање у Зрењанину, као и бројних приватних колекционара.
Сликару чија се дела чувају у бројним приватним колекцијама у Европи, али и у државној колекцији Музеја Викторијe и Албертa у Лондону, метрополи у којој се школовао једини међу својим колегама из генерације сликара који су обележили прву половину XX века. За свој рад Поморишац је награђен и Сребрном медаљом Удружења француских уметника.
Поморишац је био и универзитетски професор Ликовне академије и Академије примењених уметности у Београду, а бавио се и ликовном критиком. Његов уметнички пут, од родног Модоша (данас насеље Јаша Томић у средњебанатској општини Сечањ), одвијао се преко Загреба, Минхена и Београда, па све до Лондона и Париза.
Попут виђенијих Срба претходног, али и свог времена, био је свестан огромног значаја Матице српске коју су његови сународници основали у Пешти 1826. године. Био је последњи, једанаести Матичин стипендиста. У атељеу Стевана Алексића (такође родом из Модоша), једног од најзначајнијих српских сликара с почетка прошлог века, Поморишац је прве тајне сликарског умећа сазнавао од 1905. до 1911. године.
Потом је две године похађао Академију ликовних уметности све до 1914. када је букнуо Велики рат. Како је забележено у Поморишчевој биографији, убрзо пошто је мобилисан, он се предао руској војсци. По окончању рата, у Загребу се уписао на Академију уметности код професора Љубе Бабића, али исте године прелази у Београд и похађа Уметничко-занатску школу.
У Лондону је од 1920. студирао на Краљевској академији St. Martin’s School of Art, али се после пет година вратио у Београд и у периоду до 1935. приређује прве самосталне изложбе. Његова платна излагана су у Лондону, Барселони, Минхену, Амстердаму и Бриселу.
У Паризу је провео четири наредне године, али је његова адреса поново био Београд и то од 1939. године. У престоном граду Србије предавао је у Краљевској уметничкој школи, а 1942. године, постао је професор Академије ликовних уметности да би 1950. предавао и у београдској Академији примењене уметности.
Сликао је разноврсно – од портрета, религиозних и митолошких композиција у уљу, преко историјских и народних мотива у фреско сликарству, витражима и илустрацијама за књиге, до нацрта за новчанице. Све то наилазило је на веома позитиван одјек код стручне критике, као и његових колега и тадашње јавности.
Био је и веома цењен портретиста. Његов стилски развој се кретао од умереног конструктивизма, преко неокласицизма до хладног, монохромног колоризма. Први је наш сликар који се посветио сликању на стаклу, техници која се у Немачкој развила у IX веку. Од његових бројних дела на стаклу које је израдио у Београду, после бомбардовања у Другом светском рату, преживели су само витражи у Старом двору и у Хотелу „Метрополˮ, као и у згради Аеро-клуба у Узун Мирковој улици.
Страствено је веровао да уметност његовог доба мора да буде утемељена у традиционалном стваралаштву и на тај начин да се супротстави модернизму који је стран нашем културном менталитету. Његова филозофија снажно се опирала модерном сликарству. Инсистирао је да уметност мора да буде укорењена у свом народу јер постоји богата и раскошна ризница у неиспитаним дубинама душе народне која тек треба да буде откривена.
Заједно са још неколико младих уметника, промовисао је своје виђење сликарства кроз групу „Зографˮ коју су критичари окарактерисали као конзервативну и декадентну, али која је представљала бунт према стању у друштву, незаинтересованом и апатичном према уметности. Поморишац је нарочито истицао своју приврженост прошлости, српској и византијској, коју је добро познавао и уносио у своје сликарство. Често је копирао фреске из наших средњовековних цркава и манастира које је излагао у Паризу и Лондону.
Доцније се у Бриселу дивио Хансу Мемлингу, насликавши Успење Богородице за олтар католичке цркве као и бројне иконе, авангардне апстракције уз реалистичке мртве природе и портрете. У свему што је сликао Поморишац је проналазио меру.
Бавио се и примењеном уметношћу. Аутор је идејног решења новчаница Народне банке Југославије – оне од од 100 динара, која носи датум 15. јул 1934, и хиљадарке (6. септембар 1935) која није пуштена у промет. На обе новчанице су представљене композиције надахнуте националном историјом. Такође, дизајнирао је и новчаницу Српске народне банке од 1.000 динара у време окупације која носи датум 1. мај 1942. За ту намену насликао је мушкарца и жену у народној ношњи, са мноштвом детаља и симбола, али тамног колорита који „осликаваˮ мрачно ратно време.
По оцени ликовних зналаца, Васа Поморишац био је по много чему посебна и издвојена појава у српском сликарству између два светска рата. Неуоморно је учио, истраживао, сликао и у том стваралаштву уживао говорећи: Живот мора једном да врисне. И јесте вриснуо у Поморишчевој уметности. Досегао је овај уметник велику синтезу модерних стилова и традиционалног, неокласичног и високоакадемског начина рада. На најбољи могући начин дао је поуку наредним генерацијама сликара о смислу традиционалног израза у уметности.
Успео је да се издвоји у генерацији српских сликара после Паје Јовановића и Уроша Предића по занатској спремности и сигурности ликовног израза. Спојио је Исток и Запад, прошлост и будућност, експеримент и академизам.
Показао је, како је то запазио ликовни критичар и есејиста Дејан Ђорић, да реализам није баналан нити старомодан и да само од снаге личности (а он је био фанатик увек спреман да иде до краја) зависи шта ће се сматрати не модерним или традиционалним већ – вечним.
Ипак, попут многих наших истакнутих људи, остао је и Васа Поморишац, незаслужено, на периферији нашег сећања. Улица са његовим именом налази се у Борчи, на излазу на зрењанински пут.
ЛИТЕРАТУРА
- Трифуновић, Л. (1969). Стара и нова уметност. Идеја прошлости у модерној уметности, Зограф, Београд
- Протић, Б. М. (1970). Васа Поморишац, Српско сликарство ХХ века, Нолит, Београд
- Слијепчевић, Љ. (1986). Васа Поморишац 1893-1961, (предговор каталог ретроспективне изложбе), Музеј савремене уметности, Београд
- Галерија Матице српске, (2023). Поморишац. Васа Поморишац, Нови Сад
https://www.galerijamaticesrpske.rs/events/pomorisac-vasa-pomorisac/
- Србија – национална ревија, У потрази за вечним
https://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2061/07%20Vasa%20Pomorisac.html
Остави коментар