Ауторка: Јованка Симић, новинарка
„Није лако ни школовану чељадету саставити из главе геометријски цртеж, а српска сељанка чини то управо савршено, и још мора да прилагоди цртеж дебљини жица на ткиву за вез. Колико је ту бистра разума, здраве маште, јаке воље, духовних домислица и минуцијозне пажње у конструкцији орнамента!“
Овим речима Јелица Беловић Бернаџиковска (1870−1946), врсни педагог и етнограф, књижевница, уредница новина, вредни сакупљач народног блага и најбољи познавалац женског народног ткања и веза у Јужних Словена описала је високе домете креативности сеоских жена.
Колико је значајан њен допринос у афирмацији тог стваралаштва, уочио је др Тихомир Остојић (1865−1921) професор Српске православне гимназије у Новом Саду, музиколог, историчар књижевности, и секретар Матице српске који је оценио да „оно што је Вук Караџић за народну усмену књижевност, Цвијић за српску антропогеографију, Богишић за право, а Станковић за музику – то је Јелица Беловић за традиционалне ручне радове и текстилну орнаментику.“
Реч је о жени која је оставила дубок траг у областима етнологије, етнографије и музеологије али и у другим областима. Била је учитељица по професији, говорила је девет језика, бавила се писањем и превођењем. Она је једна од првих феминисткиња своје епохе на овим просторима што је у оно време подразумевало залагање за школовање и еманципацију жена и у свим другим областима живота. Оставила је наредним генерацијама више од 2.300 библиографских јединица а посебан допринос дала је у пројекту сакупљања података о женској интелектуалној елити у српском народу.
Ма колико се претходних деценија чинило да смо ову велику жену, попут многих наших великана, потиснули у амбис заборава, ових дана поводом 75 година од упокојења Јелице Беловић,нна новосадском Успенском гробљу откривена је спомен плоча са њеним именом. Иницијатива је потекла од Кола српских сестара Епархије бачке, а одлуку о томе донела је Скупштина града.
Јелица Беловић се родила у Осјеку где је школовање започела, а затим је наставила да се образује у Загребу, Бечу и Паризу. У раним годинама научила је говор девет језика. Писала је у омладинским листовима на српском, немачком и француском. У Загребу, Руми и Осјеку радила је као учитељица до 1895. године када се преселила у Мостар. Врло брзо започела је сарадњу са књижевницима окупљеним око листа „Зора“ међу којима су били Алекса Шантић и Јован Дучић. У граду на Неретви упознала је судског чиновника Бернаджиковског, пореклом Пољака, с којим се венчала наредне године а потом су добили сина.
Нису дуго остали у Мостару. Уследило је пресељење у Сарајево, па у Бања Луку где је Јелица постала управница Више девојачке школе. Често је користила псеудоним Љуба Даничић под којим је објављивала и радове на немачком језику. Разлог за то био је неблагонаклон однос друштвене и политичке средине према њеним слободоумним уверењима.
Управо због неразумевања околине често се селила и мењала посао, али није успела да избегне превремено пензионисање 1909. године. Када је објавила алманах „Српкиња“ морала је да напусти Сарајево те се поново настанила у преселила у Осјек.
Алманах, један од највећих подухвата те врсте, илустрован мотивима народног веза, представљао је својеврсну реконструкцију уметности, живота и рада жена. Поред ауторских радова Савке Суботић о изложби „Српска жена“, приређеној у Прагу, затим текста Стевана Радића о Милици Стојадиновић Српкињи, алманах је донео и осврт Јелице Беловић „Жене и књижевност“ као и текст Јулке Срдић Поповић о женским књигама. Такође, био је илустрован портретима 60 значајних жена, сарадница књижевних друштава, уредница, докторки, професорки, песникиња, учитељица, музичких и ликовне уметница итд.
Због залагања за уједињење Јужних Словена, Јелица Беловић била је у немилости аустријске власти. Критике на њен рачун нису престале ни доцније, када се бавила заједничким српским и хрватским фолклорним наслеђем. Штавише, тада је оптужена за прекомерен српски национализам.
Све то није поколебало Јелицу Беловић. Вратила се у Сарајево 1917. године да би уређивала једини српски лист у монархији „Народна снага“. Недуго затим рехабилитована је као учитељица и наставила је да се бави просветним позивом најпре у Сарајеву, а затим и у Новом Саду.
Њен књижевни опус састоји се од 30 књига на српском, 15 на немачком језику, као и великог броја чланака у периодици. Имала је развијену сарадњу и са немачким листовима.
У биографији Јелице Беловић као посебно интересантан и за оно време интригантан податак била је сарадња са познатим фолклористом, приповедачем и сексологом, Фридрихом Саломоном Краусом, уредником годишњака Anthropophyteia, који је објављиван у Лајпцигу од 1904. до 1913. године. Јелица је била редован сарадник тог годишњака.
Овај податак, као и чињеница да је одржавала значајне контакте са европским фолклористима и етнографима, њене савременике упућивало је на закључак да је њен рад био цењенији у иностранству него у Београду, Загребу и Сарајеву. Управо захваљујући угледу у Европи била је чланица одбора који су приређивали бројне изложбе етнографске грађе у Берлину, Дрездену, Минхену, Милану и Паризу.
Нарочито успешна била је њена изложба српских везова под називом „Српска жена“ коју је приредила 1910. године у Прагу. Упркос свим постигнућима на том плану, Јелици Беловић никада није пружена прилика да ради у музеју нити је добијала званичну подршку у својим истраживањима. Обимно прикупљање и проучавање етнографске грађе обављала је потпуно приватно, упоредо са својим учитељским позивом. У српској култури прикупљање и проучавање везова представљало је – пионирски посао. Била је то нова област истраживања и у европској етнографској заједници.
Најзначајнија дела Јелице Беловић у области етнографије су „Грађа за технолошки ријечник женског ручног рада” (1906) и „Српски народни вез и текстилна орнаментика“ из 1907. године. Настојала је да што свеобухватније проучи народне везове, те се бавила и другим облицима етнографских истраживања и народног изражавања, свесна да су сви аспекти народног стваралаштва повезани. Неуморно је прикупљала и класификовала везове, тумачила значење везених симбола и орнамената и упоредо дефинисала терминологију за ову област. Етнографски материјал прикупљала је на честим путовањима по региону.
Њена приватна колекција везова била је изузетно обимна, али она није имала намеру да је задржи у кругу породице. Предложила је тадашњем руководству Матице српске у Новом Саду да оснује етнографски музеј чија би основа била њена приватна колекција, али њена идеја није наишла на разумевање.
Осим етнографским, Јелица Беловић бавила се и педагошким радом. Њена најзначајнија дела у тој области су „Дечија психологија данашњег времена” из 1899. године и „Наше кевице“ (1904). Књижевне радове објављивала је и у часописима где је на литерарни начин анализирала друштвена питања, а често је писала и о неповољним друштвеним утицајима на омладину. Године 1923. објавила је социолошку студију о проституцији „Бело робље“.
По окончању Великог рата (1918), положај Јелице Беловић Бернаџиковске бивао је све слабији те је за кратко време остала изван активистичко-политичких деловања женских и осталих организација. Критиковала је рад женских организација у међуратном периоду сматрајући да активисткиње „женско питање“ користе за личну добробит. Била је учитељица у Новом Саду до 1936. године када је по други пут пензионисана. Деценију доцније упокојила се у Новом Саду. Њена заоставштина данас је део збирке Музеја Војводине и Рукописног одељења Матице српске.
Литература:
Беловић, Јелица (1936). Педесет година живота и рада, Нови Сад (Штампарија браће Грујић)
Због патриотских речи и дела Јелица била цензурисана, Вечерње новости ( 10. септембар 2015)
Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница. (Књиженство – часопис за студије књижевности, рода и културе)
Остави коментар