Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Наредба Намесничког већа од 9. јануара 1776. године одредиће судбину јелинске колоније у Новом Саду. Готово један век после доласка првих Цинцара и Грка у Петроварадински Шанац, њихови сународници и рођаци коначно су ушли у системе државе и токове грађанског живота Новог Сада. Наредбом су биле дефинитивно пресечене све виталне везе са завичајем и породицама у Турској, те од тада Јелини су све своје животне активности и емоције усмерили ка збивањима у средину где су живели. На гурбет су већином случајева долазили сами мушкарци, па је даљина завичаја учинила да се од тога времена момци Цинцари и Грци, као фанатични православци, жене искључиво православним Српкињама.
У Новом Саду је међу православнима живело неколико породица Цинцарима сродних Влаха, Румуна, пореклом из Влашке и Ердеља, као што су били Вла(х)овићи, Пашћани, Влајованови, Влалукини, сви са већ посрбљеним презименима. Ове сиромашне породице најнижег сталежа генерацијама су давале чобане, кочијаше и надничаре, тако да се богати Грци и Цинцари, активни и угледни део грађанског слоја у повоју, нису крвно са њима мешали. Девојака чистокрвних Цинцарки и Гркиња у граду готово да није било, јер као што смо видели мушки Цинцари и Грци радо су долазили сами или са синовима, али без женског дела породице. Њихове жене и кћери остајале би у завичају у Грчкој или Македонији, тако да чисто женски потенцијал Јелина у граду није постојао. Стога су полутанке, кћери и унуке првих шаначких Цинцара и домаћих Српкиња међу јелинским момцима биле на високој цени, али и њих је у то време било још увек мало у односу на потражњу. Широк избор богатих Српкиња из угледних породица, или ако не богатих онда барем лепих, водио је већину Грка, поготову Цинцара право у њихов загрљај и посрбљавање. Мало њих је успело да преведе своје жене из Македоније, или су се накнадно женили девојкама своје крви из завичаја, па су људи из тог круга, чисте крви и снажног грчког осећаја, покренули неочекивано жестоку борбу за очување свога националног бића. Одупирање асимилацији и борба Грко-Цинцара за грчки језик и народно име, вођена је током две последње деценије XVIII века кроз одвајање свог општества, школе и цркве од српске православне заједнице. У наредним поглављима биће речи о ове две кампање.
Одевање и понашање новосадских Цинцара и Грка
Цинцари и Грци су више него Срби из Турске давали оријентални тон и изглед новосадској трговачкој чаршији у XVIII веку и такав имиџ варош је, барем њено православно језгро, задржала све до средине следећег века. Језик и спољни изглед разликовао их је од истоверних Срба, док су се од католичког становништва Јелини такође разликовали по изгледу и језику, али суштински и по традицији, обичајима, одевању, понашању. Сви грчко-цинцарски насељеници стизали су као писмени људи, користили су углавном грчки језик и алфабет. Њихов таленат за лако учење језика брзо је долазио до изражаја јер су већ после прве године проведене у Новом Саду, поред свог матерњег цинцарског или грчког и обавезног турског, већ знали да говоре и понешто да напишу на српском и немачком језику. Док су били у фази савладавања овдашњих језика, у званичним односима и кореспонденцији са властима помагали су им њихови већ одомаћени сународници.
Цинцари у расејању нису имали своју једнобразну препознатљиву ношњу, њихова одећа је била разноликог порекла. Како пише Ердујхељи, неки Цинцари у нашим крајевима су се појављивали у оделима онога краја из којег су долазили, на пример из Мађарске или Славоније, што значи да су одмах по доласку из завичаја одбацивали своје оријенталне хаљине и облачили европска одела. За разлику од ових помодара, већина се облачила традиционално, доносећи собом специфичну мешавину грчког, арбанашког и турског стила одевања. Сопрон је за земунске Цинцаре забележио да мушки нису лако, као њихове жене, напуштали своју ношњу, што може да се каже и за неке новосадске. Новосадски Цинцар из друге половине XVIII века изгледао је овако: носио је углавном црне чакшире (панталоне), црни или тамноплави јелек (прслук) и црни појас ткан од вуне; на глави је скоро увек имао црвени фес обмотан црним сукном; на ногама плитку обућу црвене или црне боје; богатији су носили црне, високе европске шешире, шире горе него доле и широко кућно одело од тамног сукна, које се спреда закопчавало великим дугмадима; када је било хладно, преко овог одела навлачили би прслук, грудњак од овчије коже са крзном. Грчки трговци су волели да обуку кућно одело кратких рукава алагијас, кројено од шарене памучне тканине, али често и од сирове свиле. Владан Ђорђевић је као дете богатог Грка носио:
тозлуке, џемадан и ћурче од црвене чоје, све извезено златом, па рукави од ћурчета, чепкени, прикачени на леђима, а од појаса, од малог шареног тарабокаса и малог силава, од црвеног сахтијана, па до колена, снежно бела, у стотину бора уштиркана фустанела, а на јеменијама од црвене коже озго ћубета од плаво бојадисане вуне. На глави фес са врло дугачком пушћулом, кићанком од ибришима, која га је тукла по раменима.[1]
Овај грчко-турски начин одевања био је карактеристичан за људе пореклом из Цариграда и његове околине, а користила су га и деца изузетно богатих људи.
Са једне полицијске потернице коју наводи Д. Ј. Поповић, имамо опис Андрије Андрића, грчког трговца из Угриноваца у Срему, који је имао тезгу и на вашару у Футогу. Андрија је трговао разном турском робом која није била оцарињена, био је део кријумчарског ланца који је из Београда и Земуна илегално пребацивао еспап (робу) у унутрашњост Угарске и продавао га. Шверцованом робом снабдевао је и трговине новосадских Грка и Цинцаре, па како је у овом преступу био више пута хватан, стављен је ван закона. Трговац Андрија је на полицијској потерници овако описан:
Био је средње статуре, смеђих очију, косе и браде, јаких обрва (што је била честа телесна особина код Цинцара); говори српски, цинцарски и грчки. Носи плави огртач, Кaрot, црнкаст ћурак, Moltonröсkel, плаво ћурче са челичним дугмадима, плаве чакшире, чизме и црну шубару. Јахао је на белом коњу са мађарским седлом. Коњ је био поткован само на предње ноге и водиле су га чикошке узде.
У Новом Саду и другим варошима јужне Угарске, све до Буне могли су се срести трговци обучени по македонски. Крајем четрдесетих година XIX века већ су били ретки Новосађани пореклом из Македоније и Грчке који су држали до завичајних ношњи. Само су остарели Цинцари били препознатљиви по дугим антеријама са уздужним пругама, тесном ћурету на белој кошуљи са везом, фесом са ћубастом кићанком, дугим чарапама испод антерије. Без ћилибарске бројанице није се могао замислити Грк или Цинцар традиционалне спољашњости. У рукама би поред бројанице држали струк мирисног босиљка, а за појасом висила је бурмутица. Из џепа антерије вирила је шарена, обавезно свилена марама. Већ је речено да су жене и кћери ових трговаца, угледајући се на одевање Немица и неких Српкиња, радо одбацивале своју традиционалну ношњу и удешавале се по европској моди. Поред констатације да су многи Јелини чували свој стил одевања до средине деветнаестог века, у Новом Саду је крајем осамнаестог столећа било и супротних примера, како мушкарци Цинцари одбацују турску ношњу и облаче се по европски. Такав је био казанџија Димитрије Лазаревић, Цинцар родом из јужне Албаније, који је носио одело, фрак, герок (капут) и бунду са двадесет сребрних дугмади.
На основу мноштво обрађених списа из осамнаестог века Васа Стајић је успео да прикаже живот богате грчко-цинцарске младежи. Кузман, Настасја или Наста и Катарина или Ката, била су деца угледног и богатог новосадског трговца Хаџи-Захарија Поповића Пеција и на њиховом примеру може се видети како су богати новосадски Грци и Цинцари држали своју децу. На школовање ове деце није се жалио труд и новац, куповане су књиге Полустав, Псалтир, на српском и Ортодоксис на грчком језику; Мали Кузман је за годину дана добио пет истих малих и један велики Буквар, јер је вероватно био немаран и губио књиге, или су му их друга деца крала. За домаће васпитавање Кузмана и Насте бринуо се приватни учитељ, процептор, чији је месечни хонорар износио једну форинту. Поред подучавања у понашању и лепим манирима, процептор је одводио децу у школу и враћао их кући. О Насти је водила рачуна и нека Мадам, вероватно мајсторица за подучавање девојачких лепих манира и ручних радова. Најмлађа Ката је учила да везе и шије, за шта се учитељици ручних радова плаћало 40 форинти годишње. Насти је 1779. године купљена нека књига за баснословних 5 и по форинти. Ту је био крај Настиног школовања, док је Кузман завршио нижу грчку и наставио да похађа српску латинску школу. Набављено му је неколико скупих књига, које сведоче о његовом темељном образовању: буквар латино-славјански и књигу немецку и славјанску. По рачунима Тимотеју сабову (кројач) за стихар (дуга и широка бела хаљина, део свештеничке одоре), видимо да је Кузман био редован у цркви и активан на литургијама. За цркву је Наста добила свечани и скупи комотл (дужи вунени капут), постављен куниним крзном. Поред тога што је похађао државну латинску школу, мали Кузма је пет месеци одлазио и у приватну школу на немачком језику код извесног магистера Блазиуса, коме се за подуку месечно плаћало две и по форинте.
По рачунима знамо да су се девојчице већ тада носиле господски, једнако као њихове вршњакиње у Пешти, или Бечу. Свака је имала по три капута, контош, бекеш и комотл, за свако време и прилику; зимске ципеле су им биле од добре коже, док су летње патофне биле извезене од сирове свиле. Кецеље су шивене од фланела и од тафета. Иако је званична држава водила кампању против коришћења мидера међу младим девојкама због шкодљивих последица утезања по девојачко здравље, обе девојчице су их као симбол женског господства радо носиле. И на крају, као украсне детаље оне су имале чипкасте рукавице и лепезу; у кишно доба обе су користиле свилену умрелу, а лети сунцобран од истог материјала светле боје. Кузман се такође лепо носио: за школу је облачио бекеш, лаибл (врста сакоа), прслук и чакшире на хознтрегере. На глави му је шешир корзиканер. Иако још дечак, он је као и његове сестре користио орпудер, прах за косу који се куповао у апотеци на фунте. Поред кожних ципела Кузман је носио и чизме штифлете, уз које иду обојци и наглавци.
Ако би се које од деце разболело, тутор (отац им је млад умро) би позвао фелчера, лечника. Фелчер Лазар је давао Кати неку траву да јој од ње праве чај и њиме испира грло, а Кузману, који се у игри често повређивао, давао је некакве масти за лечење убоја, масница. Јозеф Чивутин је за лечење дечаковог хематома наплатио око 15 форинти, док је фелчер Мок два пута Насти пуштао крв. Наста је од рођења била болешљиво дете, па су јој фелчери давали разне водице за очи, а када су јој пуштали крв, сваки пут би је мајка са тутором носила запрегом на молитву у манастир Ковиљ, где би болесница прилагала по фунту воштаних свећа. Код кујунџије су наручили сребрне очи које је Наста стављала на иконе светаца који чудотворе и исцељују очне болести. Када се Ката нешто јаче разболела 1777. године, носили су је у манастир Бођане и том приликом је бденије плаћено 6 форинти. У цедуљама са рачунима нашла се и једна која гласи на име баба Руже што децу лечи. Велики луксуз је била куповина стакла (бочице) водице за зубе. Када је Кузман једном приликом био девер, купљено је 9 везица цветића за венац, свилена марама и пар ципела од дамашке за снају.[2]
Иако су Грци и Цинцари важили за чуварне људе и преко граница цицијашлука, њихове куће у вароши подигнуте у другој половини XVIII века нису заостајале за богатим трговцима и занатлијама из редова Срба или Немаца. На величину и удобност својих домова Јелини нису штедели труда и новца, што се види у случају Параскеве Хаџи-Јањиног: када је од власти био притиснут да доведе супругу у Нови Сад, или да прода кућу и врати се у Турску, он се истовремено властима и жали и хвали да је подигао лепу кућу у граду и на њу потрошио седам хиљада форинти, што је за оно време била велика сума новца. Током истраживања наилазио сам на бројне извештаје о томе како су неки од Јелина тражили од Магистрата једнократне дозволе за прављење и печење цигли ради зидања нових кућа. У захтевима је било обавезно навести коју количину подносилац жели да испече и по тим количинама види се да је планирана градња породичних кућа са више просторија и пратећих објеката. Простране зграде дебелих зидова, грађене са два реда цигала, у којима је у најтоплијим летњим данима бивало свеже, а зими пријатно топло, покривали су у прво време трском, а тек касније црепом. У граду је било мало објеката од набоја због влажног тла и ћудљивих подземних вода, а подруми су копани после исушивања бара у подбарском крају и у оцедитим централним четвртима које су подизане на највишој градској коти. Новосађани просечног имовног стања своје домове су правили скромније, најчешће од ћерпича у једном реду и покривали их сламом или трском.
У народној архитектури Новог Сада, међу стамбеним грађевинама које су за сопствену употребу подизали његови грађани, разликујемо три основна типа кућа. У српским квартовима преовладавале су куће панонског типа, док су Грци и Цинцари своје прве куће правили према моделу куће из завичаја, био је то балкански тип куће, а Немци су собом донели колонистички, модификовани франачки и алзашки тип куће. Између панонске и колонистичке куће разлике су биле незнатне, оне су се временом стилски и функционално изједначиле, па их је било тешко разликовати. Сваки стамбени тип понаособ сведочи колико су оне биле добро прилагођене климатским условима јужне Угарске, расположивим грађевинским материјалима и имовинском стању власника.
Куће панонског и колонистичког типа биле су окренуте својом ужом страном (челом) према улици, а распоред се састојао од једне (касније гостинске) собе према улици, са кухињом (у коју се улазило из дворишта) у продужетку. Касније, са порастом потреба и животног стандарда, дозиђиване су у наставку собе, прво једна, а затим још неколико, спрам броја укућана. Оваква кућа је била основни модел грађевине у којој су живели баштовани на Салајци, у Роткварији и Банатићу. Како су новосадски Немци били углавном занатлије, уз сличан, готово исти архитектонски склоп зидали би радионицу уз главну кућу, или би је подизали у дворишту као засебну јединицу. Зидови су били комбиновани, од печене цигле и ћерпича, ређе набоја, а кровови од сламе, трске или ређе шибља. Куће набијаче, којих је више било са сремске стране него у вароши, по логици градитељства могле су да буду само приземне и доста касно су добиле таван, а тек после Буне кровови су добили цреп. Битна новина код немачке, колонистичке куће био је гонг, истурена стреха дуж дворишне стране куће која је била подупрта стубовима. Преузет од панонског типа куће, гонг је био врста летње терасе, место где су укућани лети радо боравили, ту се радило, јело, па чак током летњих ноћи и спавало. Порекло гонга није до краја истражено, иако носи немачко име, а неки га у литератури везују за трем кућа из Шумадије и са Косова.
Близина Фрушке горе је обезбеђивала веће присуство дрвета у грађевинарству Новог Сада, за разлику од неких изразито панонских крајева јужне Угарске, где су овај материјал користили само за оно најнужније (греде, врата, прозоре и кровну конструкцију). Имућнији Грци, Цинцари и Срби, који су у другој половини XVIII века дошли из Турске нису жалили новца и правили су куће по завичајном узору, у чијој је изради преовладало дрво. Кућа од квалитетног дрвета је била прилично скупља од ћерпичаре или набијаче, свакако лепша и пријатнија за живот, али и подложнија пожару. Стога их после трагичних искустава из Буне више у Новом Саду није било, од дасака су грађене само шупе. У терминологији ових кућа преовладавали су турцизми: доксат, басамци, пенџери, авлија, тараба и други. Балканских кућа је било највише у Дунавској, Ћурчијској, Лебарској, Бостанџијскоj улици и у Ханском крају. Њих је према сећању из свога детињства описивао Полит и већина тих кућа је била грађена у другој половини осамнаестог века.
Грчки и цинцарски трговци настањивали су се у православним квартовима и у трговачком језгру вароши, концентришући се око Велике пијаце, или Магацинске улице (данас Змај Јовине улице). Иако су у овој улици имали куће са дућанима, током летњих месеци волели су да држе тезге са разном робом на отвореном испред својих дућана. У дућанима су продавали трајну робу, док су на тезгама углавном нудили храну и лако кварљиве сезонске артикле.
Дунавска улица је била веома привлачна јелинским трговцима, радо су се настањивали у њој и дуго одржавали њен источњачки изглед. Од угла Магацинске улице куће грчко-цинцарских троваца у Дунавском сокаку формирале су прилично уску и кривудаву џаду, која се од половине настављала у Рибљу пијацу. Пијаца ће са ове локације, неколико година пред Буну, бити пресељена под Бару, један блок северније, на место на коме се и данас налази. Дунавски сокак је међу новосадским трговцима био сматран срећним трговачким местом. Сматрали су да свакога ко у њој има дућан прати пословна срећа која га води ка богатству и благостању. Сујеверним Грцима и Цинцарима овај детаљ био је пресудан, па су насељавајући Дунавску улицу начинили од ње престижни крај у којем су плацеви и куће биле на високој цени. [3] Талична или не, за ову улицу био је пресудан њен повољан положај: повезивала је све централне улице са пијацом, а преко ње и са Дунавом и преко са Сремом.
Овај сокак је био познат и по неколико јавних кућа, које су сметале моралнијим грађанима, али како су имале легитимитет и дозволе Магистрата, нико их није могао спречити у њиховом раду. Археолози су осамдесетих година прошлог столећа у дворишту једне куће у Дунавској улици пронашли остатке турског купатила из осамнаестог века, што наводи на закључак да су се тадашњи становници овога краја, првенствено Грци и Цинцари, радо предавали оријенталним уживањима и навикама.
Турски хан – због близине Николајевске цркве многи Грци и Цинцари радо су подизали своје куће и у Ћурчијској, данашњој Пашићевој улици, као и у суседном Ханском крају, део вароши око Николајевске цркве и данашњих зграда Матице српске и у улици истог имена. Крај је добио име по Турском хану, источњачком мотелу организованом по турском узору, који је подигнут друге године слободног краљевског града. За Турски хан су везане животне приче већине грчких и цинцарских трговаца који су гостовали у Новом Саду. Иако хан није ни мало био господско и отмено место, већ напротив, у његову биртију волели су да сврате многи Новосађани из нижих слојева друштва.
Када је обесни потпуковник Секула Витковић као пензионер, напустио Нови Сад, продао је тек формираном Магистрату своју велику кућу у Подбари. Град је ову зграду наменио и делимично преурадио за хан, угоститељски објекат оријенталног типа за прихват трговаца из Турске. Новосађани су овај објекат називали Турски хан, исто онако како можемо да га нађемо у званичној документацији. Турски хан је 1. новембра 1749. године био уступљен браћи Цинцарима, Анастасију и Кости Тодоровић, које смо већ срели у пословима са Цинцарима друмаџијама, за 420 форинти на период од шест година. При хану су браћа отворила гостионицу са собама, купатило, касапницу, симиџиницу (пекару) са добрим екмеџијским еспапом, бакалницу, кафану, берберницу за бријање, шишање и са специјализованим берберима хирурзима који су вадили зубе и пуштали крв, као и два дућана мешовите робе.
Турски хан је, иако оријентално место и стециште Грка, Турака и повремено разних Левантинаца, био претеча данашњих туристичких објеката са собама, ресторанима, спа базенима и мегамаркетима. Да ли због тога што је неко из градске власти био благонаклон према браћи и њиховом пословању, или да би власти најлакше контролисали турске трговце, Магистрат је донео одлуку да сви трговци из Турске, који дођу на привремени боравак, или су у транзиту кроз Нови Сад, морају одседати искључиво у Хану. Овако склопљен уговор давао је закупцу могућност монополског формирања високих цена и лоших услуга, против чега су се побунили грчки и цинцарски трговци и кириџије. У Новом Саду су кириџије мењали уморне запрежне коње за вучу, уклањали кварове на колима, па су и по неколико дана морали да одседну у хану. Тамо их је за ситан новац, „за њихове рођене пареˮ (фраза карактеристична за Цинцаре и Грке), подзакупац и каназир гостионице у хану, неки Арнаут Ђујка, рђаво хранио и појио као да су скитнице и просјаци. Ни смештај у конаку није био бољи: често је по 40, па и 50 особа било сабијано у једну собу, где су сви заједно поребарке лежали на земљи, прибијени један уз другог. Тако би до јутра остајали закључани у загушљивој просторији, без могућности да изађу, обаве тоалет, или да изван хана набаве какву храну и пиће. Царевали су крајње лоши услови, али Ђујка се руководио начелом „узми или оставиˮ.
Поред Грка и Цинцара редовни гости хана били су Турци. Махом су то били трговци из Београда, Смедерева и Шапца, понекад би наишао неки Турчин из Солуна, ретко из Тракије и још ређе са Леванта. Услед велике верске нетрпељивости избијале су честе туче између гостију муслимана и хришћана. Магистрат је примио многе жалбе од суседа хана због велике граје, дреке и ломљаве услед све учесталијих сукоба Грка и Турака, па је градска власт наложила да се хан тако адаптира како би Грци и Цинцари физички били одвојени од Турака и Арбанаса муслимана. Чак је дворска комора обећала оружану стражу која би чувала ред и госте у хану. Временом су Турци све ређе долазили у Нови Сад, али је и њихово ретко присуство било увек запажено. Готово увек би се потукли са другим гостима, или би се ножевима поболи са Грцима. Неколко пута су баш у новосадском хану турски трговци хватани како кријумчаре европско оружје у Турску. Тако је јула 1754. године неки Сулејман-паша (сви су се Турци међу собом ословљавали са паша, баша, ага, или ефендија, а сам Бог зна каква су уистину фукара били), са још двојицом сународника одсео у хану. Турци су потплатили домаћина (рецепционера) и ноћу потајно унели неколико врећа пуних пиштоља и карабина. Следеће ноћи су натоварили оружје на запрежна кола, одвезли га до обале Дунава и укрцали у барку. Неко из хана их је дискретно пратио и благовремено ствар пријавио пандурима. Организована је озбиљна војна потера и Сулејман је са јаранима и арсеналом од 600 пушака, пиштоља и великом количином џебане ухваћен на Дунаву код Земуна, на само корак од границе.
Када је једног лета приликом боравка у хану умро стари београдски трговац Мустафа-баша, новосадски физик није дозволио да се због велике врућине његови посмртни остаци транспортују у Турску. Покојник је сахрањен по исламском обреду, у прикрајку неког од новосадских гробаља, (највероватније Светојованском) где су се обично сахрањивали некрштени и скитнице. Сахрани су присуствовали двојица Мустафиних рођака, Махмут и Осман, београдски хоџа Хусеин и представници градских санитарних власти. Обред сахране је обављен према исламским обичајима са намазном молитвом и клањањем, што је присутним службеницима Магистрата деловало несвакидашње и егзотично. Рахметли Мустафа је сахрањен са својим фесом и чибуком, а за собом је оставио нешто личних ствари, које су службеници Магисрата уредно евидентирали: сребрни прстен са печатом, кратки ханџар са дршком од слоноваче, пар пиштоља, сребрна хамајлија, бројаница, бакарни ибрик, беле шалваре, чузданчић од чоје, дискалчине од абе и наравно, резервни фес загасито црвене боје, са дугим црним ресама. О овом несвакидашњем догађају прочуло се по вароши, па се на Мустафиној џенази (сахрана) окупило неочекивано пуно света. Знатижељни и докони Новосађани су желели да чују хоџу и виде муслимански ритуал сахране.
Каназир Анастас, Наста Тодоровић са краћим прекидима је држао хан све до 1785. године, када га је преузео опет Грк Зарија Анастасијевић, а првих деценија XIX века закупац хана био је Немац Исак Криштоф. Последњи закупац турског хана је забележен као Никола Василијев, исти онај Цинцар кога се Полит сећа као Васиљевића, власника симиџинице са фирмом Macedonischer Traceur на Рибљој пијаци. Никола је држао Хан све до Буне и пропасти града, када је зграда у потпуности изгорела, а њен инвентар развучен и поразбијан. Новосађани су се најрадије сећали бирташа Манојла Бербера, окретног и симпатичног новосадског Грка који је код Цинцара Николе држао у закупу кафану Хана. После пожара, на месту Турског хана остало је празно кућиште све до 1911. године, када је започело зидање зграде Трандафилкиног сиротишта, касније Матице српске.
***
Како су Грци и Цинцари постајали грађани Новог Сада и куповали, или градили своје породичне куће, тако је хан полако губио свој туристички значај и оријенталне госте. Крајем XVIII века богати трговци, лиферанти и занатлије су почели да зидају своје породичне куће под Баром, док су им радње и занатске радионице остале у улицама Бостанџијској, (данашњој Грчкошколској), Казанџијској, (данашњој улици Јована Суботића), где је како јој име говори, било средиште руфета казанџијског; новосадски пекари свих вероисповести били су концентрисани у Лебарској, данашњој Милетићевој улици. Ова локација временом је постала врло популарна код богатих трговаца, скоро исто као Дунавска улица, па тамо у првој половини XIX века наилазимо на најугледније новосадске Србе и Грке. Иако им земљорадња није била омиљена делатност, богати грчки трговци су из чистог престижа куповали винограде на обронцима Фрушке горе, или салаше са великим њивама на Ченеју, Сајлову или према Пирошу, данашњој Руменци. Већ смо видели да су у Нови Сад приспеле бостанџије и повртлари, који су својим кућама формирали нове квартове широких и правих улица. Тако је источњачки тип вароши био сужен на центар града где су и даље царевали трговци са Југа, док је периферија организована у стилу панонских насеља.
Грци и Цинцари су се показали спретни у изврдавању закона увек када је требало да заштите своје интересе. Од када је царица донела закон о забрани изношења аустријског новца из царевине и остављењу легата у Турској, Јелини су кријумчарили сребрњаке у свој завичај, на исти начин као и пре неколико деценија, само овог пута у супротном смеру. Први пример одлива грчког и цинцарског капитала у Турску налазимо почетком новембра 1762. године када неколицина новосадских грађана Грка и Цинцара оптужује своје сународнике и конкуренте турске држављане, да сву своју зараду у заливеним ћуповима износе у Македонију. Тридесет године касније Србин Арсеније пл. Марковић у Бечу пријављује Илирској дворској канцеларији новосадске Грке који у тајности прикупљају новац за изградњу своје цркве, иако су и у српској имали права на своју литургију. Племенити Марковић наставља:
Скупивши толико новца доказали су да штете Ерару, јер у Турску кријумчаре много сребрног новца, који Турци претапају у своје пјастре. Само су браћа Хаџи Богдан и Стојан Вулко из Новог Сада оштетили Тридесетницу (царину) у Земуну за 26. 000 форинти. Грци су користили Привилегије које су добили Срби, који верно служе Царевини, а Грци се богате. У Банату су купили више од десет властелинстава на рачун српских привилегија,
и завршава своју жалбу на Грке, писану на шест страна на српском и немачком језику.[4]
***
Новосадски melting рot
Из бракова Грка и Цинцара са Српкињама рађала су се деца васпитавана у новосадском окружењу српске већине и образована у духу српског језика, породичне славе, ћириличног писма и косовске традиције. Ова деца су стасавала у породицама где је доминирала мајка Српкиња и у кућама у којима се држала икона њезине девојачке крсне славе која ће убрзо заменити очев имендан и дати грчкој кући српску душу.[5] Многа од те деце су одрастањем постајали ватрени Срби и као такви активно учествовали у друштвеном животу града. Грчки и цинцарски језици полако су ишчилели из њихових кућа; грчки је остао само као престижна ствар у класичном образовању деце, скоро једнако колико и латински језик. Децу из тих фамилија родитељи су по правилу давали на високе школе и она ће све до Буне 1848. године представљати знатан део језгра српског школованог света у Новом Саду. Уз помоћ чврстих грчко-цинцарско-српских веза, преплетених попут мицелијума, формираће се први слој грађанства код Срба. Није било много Новосађана, борбених српских интелектуалца из Милетићевог Омладинског покрета који у себи нису имали барем коју кап цинцарске или грчке крви. Када су Јелини ишчезли, у добрим грађанским кућама Новог Сада је остало нечег смирујућег источњачког као што су тишина, ред, штедљивост и чистоћа. Цинцарске куће су опојно мирисале на слатко од ружа, зреле јабуке и оријенталне зачине, толико заводљиво да ће својом лепотом и уредношћу послужити као узор свакодневног живота богатим српским домаћинима.
Хабзбуршка монархија је подстицајним и рестриктивним мерама настојала да за себе веже корисне трговце и занатлије из Турске, чиме је нехотично потакла претапање ове егзотичне и напредне трговачке колоније у већинске Србе. Процес асимилације је помогао да се према европском узору образује први слој српског грађанског сталежа. У каквим комбинацијама су се новосадски Јелини породично мешали са Србима сазнајемо из Стајићевог чланка објављеном у „Гласнику историјског друштваˮ, књига IX и у многим прилозима из његових Новосадских биографија. У тим текстовима реконструисане су и објашњене многе новосадске везе и мешовити бракови између Цинцара, Грка и Срба, o чему ће бити речи у наставку рада.
Новосадски сенатор и адвокат Јован Камбер се оженио девојком из угледне српске породице Богдановића; браћа Јован и Андрија Камбер су били деца Грка Ђорђа из Руме и Цинцарке Евдоксије, рођене Карамата, пореклом из Земуна.
Девојком Анастасијом, ћерком Мардарија из имућне породице Вујић, био је ожењен Константин Манојловић, брат од стрица Марка Сервијског од Турске Кањиже.
Мишко Саранда је оженио Круну из Черевића, да би њихов син Стефан посрбио презиме у Сарандић.
Српкињама су били ожењена и двојица знаменитих новосадских Грка, трговаца у ортаклуку од 1760. године, Димитрије Јанковић и Коста Јовановић. У оба ова случаја очигледан је пример посрбљавања, јер њихови синови, сенатор Григорије Јанковић и деловођа Јован Јовановић Киш, не само да се нису солидарисали са борбом градских Цинцара и Грка за издвајање из заједнице са Србима, већ су били њени отворени противници. Јован Јовановић Киш се оженио Српкињом из Будима, а његов унук, песник Змај, грчки језик је учио само у школи и био један од најватренијих Срба свога времена.
Деда писца Димитрија, Мите Калића, новосадски кројач Димитрије Калић, вероватно Грк из Ирига, био је ожењен полутанком Мартом, од оца Алексе Чарнојевића, стражмештера новосадске полиције и мајке Параскеве, пореклом Цинцарке. То није сметало песнику Мити да као изразити патриота пише српске патриотске песме.
Српкињом Аном, братаницом епископа Јосифа Шакабенте оженио се Дамјан, оснивач издавачке куће и штампарије „Каулициˮ. Његов син Константин је живео у браку са полутанком Јелисаветом из Земуна рођеном Карајанко. Јован, син Константина и Јелисавете био је ожењен Српкињом Драгицом.
Грк Дима Кирјаковић Сентиванац је вероватно био ожењен Српкињом, док му је син Георгије, рођен 1784. године, писао Вуку да је он прави Србин… кои се родио Србин и умире Србин и да има десет живота за отечество и род свој сви би десет жертвовао…
Деда познатог новосадског адвоката и градоначелника Георгија Константиновића, који је организовао интелектуалне кружоке и уз вино се дружио са гимназијским професорима Шафариком и Магарашевићем, звао се Константин Јефтич и био је чизмар. Када је Константин делио своје имање међу децом, нагодбу оверава грчким, а његова деца српским потписом. Очигледно су млади Константиновићи били под великим утицајем своје мајке Саре, Српкиње из Карловаца. Сам Георгије је био ожењен унуком Мардарија Вујића, Алојзијом, Лојдом, Српкињом несрпског имена.
Супруга Јована Полита и мајка Михаила Полита Десанчића, Јулијана, била је кћи Србина Николе Десанчића, пореклом из Костајнице. Она је била полутанка, јер мати јој беше Катарина Петру из Баје, чистокрвна Цинцарка.
Марко Поповић (старији) свој тестамент је 1805. године потписао грчким алфабетом, био је ожењен Јелисаветом Тајчевић из Осијека, можда полу-Цинцарком. Њихов син Кирил два пута се женио и не знамо да ли је Српкиња или Јелинка била његова прва супруга, мајка Марка Поповића (млађег); друга жена Марка млађег, Српкиња Марија рођена Лубурић, родила је чувену Браћу Поповић: Ћиру, Кирила и Ђоку – Ђорђа или Георгија, који су се јавно декларисали као добри Срби.
Поред бриге за очувањем грчког језика и имена, Марко Сервијски је свакако био свестан великог утицаја српске средине, која је вршила снажне утицаје на њега и на све чланове његове породице. Никада Марко није порекао да је део српског друштва, посебно то није урадио у свом тестаменту у коме оставља фонд надареним младићима мога народа и моје вере. Ни остали припадници ове моћне породице нису били имуни на бракове са Србима и Српкињама. Марков брат од стрица, Константин Ђурковић је у свом првом браку био жењен Анастасијом Вујић. Друга жена му је била Гркиња Катарина, рођена Саранда. Маркова сестра Катарина је била снаха новосадског сенатора Пантелије Миланковића, удата за његовог сина Ђорђа.
За највећег парничара Новог Сада онога времена важио је Јован Стајо, родом из Селца у Турској. Он је 1790. године постао грађанин Новог Сада под посрбљеним презименом Стајић. Био је ожењен Српкињом Еуфемијом, сестром Максима Атанацковића, оснивача једне мање стипендијске задужбине остављене на управљање српском општеству. Њихов син Ђорђе Стајић је био познати новосадски лакрдијаш, о којем је писао Ђорђе Рајковић. Јованова сестра Параскева, или Маламати, како ју је он посрбљено звао, парничила се са братом око наследства и у стању душевне болести живела је у врбацима на обали Дунава.
Брак великих добротвора Јована и Марије Трандафил је био у потпуности грчко-цинцарски, али се њихова родбина мешала са Србима и посрбљеним Цинцарима: Јованова сестра Јела, Хелена, удала се у српску кућу Мариновића, док је Марија била тетка добрим Србима, браћи Поповићима, Ћири и Ђоки.
Јован Форовић старији, потомак Диамандија Форо из Панчева и оснивач породице Форовић у Новом Саду, оженио се пре 1778. године Јелисаветом, сестром трговаца Срба, Георгија и Симеона Стојковића. Њихов син Ђорђе био је ожењен Мартом, ћерком Грко-Цинцара Јована Поповића Пеција; Јелисавета, најстарија кћерка Ђорђа и Марте, удала се у кућу Милутиновића и родила Анку, жену Светозара Милетића.
Мајка Јована Хаџића Светића, Софија рођена Ћирковић вероватно је, али непотврђено, била полу-Гркиња; и сам Јован се оженио другом ћерком Николе Десанчића и Цинцарке Петре, сестром Политове Катарине, тетке Михаила Полит-Десанчића.
Георгије, Ђорђе Чакра, прадеда контроверзног и недоказаног поете Емила, који се сматрао српским песником, био је поборник грчког одвајања у Новом Саду и налазио се међу оним Грцима који су 1793. године захтевали свештеника Грка у Николајевској цркви. Био је ожењен Маријом, чије се девојачко презиме, ни порекло не знају. Син им Петар, Емилов отац оженио се Софијом, ћерком Јована Макијевића, званог Фрајкорац, који је трговао житом и његове жене евангелисткиње, Алзашанке из Стразбура.
Да су се и поједини Срби женили Грко-Цинцаркама показује породични пример Саве Николића, првог градског капетана полиције Новог Сада. Савин брат Јован био је ожењен Цинцарком Аном, родом из спахијске породице Моско. После Јованове смрти, Ана је са сином Павлом Николићем прешла да живи у ванбрачној заједници са капетаном Теодором Манастирли, такође Цинцарем, са којим се касније и венчала. Убрзо је обудовала и њен следећи муж био је Марко Димитријевић, опет капетан. Знатно старији и он је оставио Ану по трећи пут удовицом 1767. године, да би се она, још увек млада и телесно захтевна, по четврти пут удала за капетана, опет Србина Јована Савића. Ана је у вароши била запамћена као капетаница са пет презимена. Анина млађа сестра Јелисавета била је удата за једног од агилнијих бораца за грчку ствар у Новом Саду, Богдана Хаџи Вулка.
Нема података где су сестре Моско биле рођене јер им је отац често мењао места пребивања због војне службе, али се зна да су младост провеле у Пешти. Тамо им је отац Јован племенити Моско живео као пензионисани потпуковник, где је 1762. године и умро. Јован Моско је служио у Илирској хусарској регименти (Српском коњичком пуку) и био дубоко уплетен у новчане шпекулације. Неколико година по Јовановој смрти кћери Ана и Јелисавета су преко Илирске дворске депутације (ИДД) потраживале новац у висини 12. 778 форинти од припадника регименте, који је њихов отац давао под интерес. ИДД је 1770. године од сестара Моско тражио да свој захтев поткрепе чврстим доказима, али како сестре то нису учиниле, њихов захтев је био одбијен. Јован је имао и сина Наума (Наум племенити Моско од Иванде), угледног члана православне заједнице и учесника Темишварског сабора.
Наведени примери у претходном чланку су само део брачних мешања Срба, Грка и Цинцара.
[1] Српски лекар, књижевник и политичар Хипократ (Владан) Ђорђевић (рођен у Београду 1844, умро у Бадену 1930) био је дете београдских Цинцара и по мајци потомак чувене породице Леко. Име му је као матуранту гимназије посрбио Ђура Даничић. Као ђак био је члан и секретар Уједињене омладине српске, касније један од оснивача српског Црвеног крста и саоснивач Српског лекарског друштва. Вршећи дужности личног лекара кнеза Милана везао се политички за династију Обреновић, па је био председник српске владе 1897-1900. Његова сећања на детињство пружају слику породичног живота Цинцара у Београду средином деветнаестог века. Одевни предмети које је он као дете носио били су део балканске традиције одевања и имали су турске називе.
[2] Васа Стајић, Живот имућне наше деце у 18. столећу, 1940, ГИД, књига VIII, свеске 1-2, Нови Сад, стр. 169-170
[3] Дунавска улица је све до данас задржала свој трговачки карактер, иако је у другој половини деветнаестог века била центар новосадског штампарства. У њој је још крајем XVIII века своју типографију имао Емануило Јанковић, као први новосадски штампар, у кући број 2. У истој згради један век касније ће Милан Ивковић такође имати своју типографску радионицу. Преко пута ње, у броју 3 била је смештена штампарија Арсе Пајевића; Ђорђе Ивковић је своју штампарију држао на нумери 10. На крају леве стране Дунавске улице, у згради бившег хотела „Фабриˮ била је штампарија Н. Димитријевића. (Бранислав Ј. Вранешевић, Синдикална и револуционарна борба новосадских графичких радника, 1980, Нови Сад, стр. 17 и 18).
[4] Архив Војводине, ИДК, Ф 12, (35) 4/1 1792.
[5] Имендан (јорти) је код Грка и грцизованих Цинцара лични, а не породични празник. Одређује се именом свеца чије се име носи, који је уједно и заштитник онога ко носи то име, а слави се на дан светитеља-заштитника. По обичају слављеник пости три дана пред имендан и на јутарњој празничној литургији, а на сам дан се причешћује. Гости се на имендан не позивају, већ сами долазе да честитају слављенику, уз скромне дарове. Цинцари и Грци, који су преузимали српске крсне славе понекад су своје имендане преводили у славе, тако што би паљењем свећа и прављењем кољива (жита), предавали свој лични празник породици. Они који су женили Српкиње углавном су преузимали женину славу, а свој имендан су по српском обичају преслављали, или га временом напуштали.
Остави коментар