Аутор: Стеван Стојков
Матерњи језик је језик који прво усвајамо и учимо. Као што његов назив сугерише, то је језик којим говори мајка – прва особа с којом се дете идентификује. Резултати истраживања когнитивних психолога са Универзитета Декарт у Паризу указују да су бебе већ у току прве године живота у стању да разликују гласове матерњег језика од гласова других језика.
Највећи број људи лако и без размишљања одређује свој матерњи језик. Они се опредељују по аутоматизму, не размишљајући о разлозима и критеријумима по којима то чине. Разлози на основу којих се опредељују нису изречени научним језиком. Неки од тих разлога су следећи: то је језик који сам прво научио, најчешће га користим, најбоље га знам, припадам народу који њиме говори, то је најлепши језик на свету… Наведене разлоге лингвистика сврстава у један од три критеријума којима се одређује матерњи језик:
критеријум копетенције,
критеријум функције и
критеријум идентификације.
Одређивање матерњег језика на основу критеријума копетенције подразумева изјашњавање на основу научних разлога: по сличности више дијалеката, уважавајући дефинисани праг разлика који се мора прећи да би се један дијалекат могао одвојити као посебан језик и прати друштвени договор о одвајању засебног језика. Изјашњавање према ставовима, емотивним, моралним, прагматичним или другим субјективним разлозима (први научен, највише се користи, најбоље се зна…) представља критеријум функције, а изјашњавање по пореклу, идентитету, и најчешће по националности – критеријум идентификације.
Критеријум идентификације је веома битан и указује нам на једну важну чињеницу. Матерњи језик не мора бити онај који се прво учи нити то мора бити језик који се најбоље зна. Постоји немали број људи који слабо знају одређени језик, а изјашњавају се да им је тај језик матерњи. Разлог томе је њихово порекло, стога неки матерњи језик зову и језиком срца.
Ниједна култура, ниједан народ не могу бити потпуни ако не чувају свој матерњи језик. Колико велик значај има матерњи језик за све народе најбоље показује мисао Вука Стефановића Караџића, оца српске писмености: „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и поштујемо, њиме говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ који се може међу собом разумевати и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада“. Задатак сваке друштвене заједнице је да чува и негује свој матерњи језик. За одржање и неговање матерњег језика веома је важно да се он говори како на географском подручју које носи тај језик, тако и свуда где живе припадници народа који су говорници тог језика. Само на тај начин се језик чува и спречава његово нестајање са списка живих језика.
Мађународни дан матерњег језика
Језичка разноликост представља ресурс од стратешког значаја за човечанство и нашу планету. Међутим, због процеса глобализације све већи број језика се суочава с претњом потпуног нестанка. Према подацима Уједињених нација угрожено је најмање 43% од процењених 6000 језика који се говоре у свету. Сваке две недеље нестаје један језик. Да је ситуација драматична указује чињеница да је само неколико стотина језика заиста добило заслужено место у образовним системима и јавној употреби, а да се у дигиталном свету користи мање од стотину језика. Језик који нестаје носи са собом целокупно културно и интелектуално наслеђе. Нестаје једна традиција, памћење, јединствен начин размишљања и изражавања, а на светском нивоу се умањеју богатство културне разноликости.
Мултикултурална и вишејезична друштва постоје управо кроз своје језике, путем којих преносе и чувају традиционална знања и културе на одржив начин. Свесна значаја културне и језичке разноликости за целокупно људско друштво и опасности која се надвила над велику већину језика, Генерална конференција Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) је 17. новембра 1999. године прогласила Међународни дан матерњег језика, који се обележава сваке године 21. фебруара, почевши од 2000. године, с циљем неговања језичке и културне разноликости и вишејезичности. Идеја за обележавање Међународног дана матерњег језика је потекла од Бангладеша. Датум 21. фебруар је одређен у знак сећања на четворо студената који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик бенгалски није проглашен за званични.
Међународни дан матерњег језика је државни празник у Бангладешу, где је познат и као Shohid Dibôsh или Shaheed Day. У другим деловима света Дан матерњег језика се обележава низом свечаних приредби којима се жели скренути пажња јавности на значај језичке и културне разноликости за одржива друштва. Тема овогодишњег обележавања Међународног дана матерњег језика је „Неговање вишејезичности за укључивање у образовање и друштво“. Избором ове теме, како се наводи на веб-страници УНЕСКА, жели се упутити позив „креаторима политике, просветним радницима и наставницима, родитељима и породицама да повећају посвећеност вишејезичном образовању и инклузији у образовању ради унапређења опоравка образовања у контексту пандемије Ковид-19“.
Становиште УНЕСКА је да образовање засновано на матерњем језику мора почети од раног узраста, јер је брига о деци и њихово образовање од раног детињства темељ успешног процеса учења. Учење матерњег језика у најранијем животном добу је веома важно из разлога што је у том узрасту њихово савладавање најприродније, а самим тим и најлакше. Усвајање и учење матерњег језика подстиче интелектуални и когнитивни развој код деце. Матерњи језик није само средство комуникације. Он чини основу нашег мишљења и сазнања. Доказано је да деца која нису у довољној мери усвојила матерњи језик имају слабије развијене социјалне и међуљудске вештине и теже прихватају различитости. Учећи матерњи језик деца развијају лингвистичке компетенције, што је веома важно и за учење страних језика.
Вредиш онолико колико језика говориш
Позната изрека „Вредиш онолико колико језика говориш“ најбоље осликава колико је у свести нашег народа чврсто уткана спознаја у којој мери је језик важан у развоју образоване и свестране личности. Неговање вишејезичности прави је показатељ тежње да се очува и унапреди разноликост и мултиетичност нашег друштва.
У Србији постоји традиција признања и заштите идентитета и језика националних мањина. Право на службену употребу језика и писама националних мањина у Србији, у различитим аспектима, уздигнуто је на ранг уставног права, а детаљније је регулисано низом закона и прописа. Вођена идејом да посредством још једног међународноправног акта посвећеног заштити и унапређењу мањинских језика допринесе заштити и очувању вишејезичности и мултикултурализма у Србији и Европи, Србија је у 2006. години приступила Европској повељи о регионалним или мањинским језицима Савета Европе. Ратификацијом ове повеље наша држава се обавезала да посебно штити следеће мањинске језике: ромски, русински, словачки, мађарски, румунски, албански, босански, бугарски, украјински и хрватски. Како се Повеља односи на све мањинске језике који се говоре на њеној територији, Србија се обавезала да ће, у складу са могућностима, предузимати мере у циљу заштите и унапређења свих језика који се традиционално користе на њеној територији.
У Србији живи више од 30 етничких заједница које говоре својим језиком, а у службеној употреби је осим српског језика и ћириличног писма још њих једанаест: мађарски, словачки, румунски, русински, босански, албански, бугарски, чешки, македонски, црногорски и хрватски језик. Поред тога, на територији АП Војводине њеним Статутом је утврђено да у раду органа АП Војводине поред српског језика и писама у службеној употреби су и следећи језици: мађарски, румунски, словачки и хрватски.
Свесна значаја које има образовање на матерњем језику за очување и развој идентитета припадника националних мањина који живе на њеној територији, наша држава је створила услове да ученици припадници националних мањина похађају наставу на свом матерњем језику. Према Закону о заштити права и слобода националних мањина (2018), лица која припадају националним мањинама имају право на образовање на свом језику у установама предшколског, основног и средњег васпитања и образовања. Постоје три модела у образовању на језицима мањина у Србији:
мањински језик као средство на коме се одвија настава у свим општеобразовним предметима, а српски језик као нематерњи се предаје као један наставни предмет;
двојезично образовање;
настава мањинског језика са елементима националне културе.
Модел образовања у коме је мањински језик онај на којем се одвија настава, док се српски језик као нематерњи учи као посебан предмет, примењује се код осам мањинских језика: мађарског, румунског, русинског, словачког, бугарског, албанског, босанског и хрватског. Модел двојезичног образовања представаља осетљиво питање, посебно у односу на српски и мањинске језике. У овом случају неке националне мањине се противе овом моделу, јер страхују да је он пут ка асимилацији из разлога што, по њиховом мишљењу, разводњава удео мањинског језика у образовању. Образовање према овом моделу је доступно у основним и средњим школама у одређеним језичким дијадама (немачко-српски, немачко-мађарски), али само као матерњи језик у вези са страним језицима (српски са енглеским, италијанским, француским) и мађарски са немачким (мађарски језик се сматра матерњим, а немачки страним). Предмет Матерњи језик са елементима националне културе предаје се ученицима припадницима националних мањина који наставу похађају на српском језику и постоји за шеснаест језика: албански, босански, бугарски, буњевачки, хрватски, чешки, мађарски, македонски, ромски, румунски, русински, словачки, словеначки, украјински, влашки и немачки.
Поред образовања, припадници националних мањина у Србији остварују право и на информисање на матерњем језику путем штампаних и електронских медија, телевизијског и радио програма. Информисање путем штампаних медија на свом језику остварују припадници четрнаест националних мањина: Роми, Русини, Румуни, Мађари, Буњевци, Словаци, Чеси, Украјинци, Словенци, Македонци, Бошњаци, Албанци, Немци и Хрвати. У области електронских медија преко осамдесет емитера ствара и емитује програме на језицима националних мањина. Телевизијски програм се емитује на шеснаест језика националних мањина и то на: албанском, босанском, бугарском, буњевачком, влашком, мађарском, македонском, немачком, ромском, румунском, русинском, словачком, словеначком, украјинском, чешком и хрватском, а радио програм на свом матерњем језику могу да слушају припадници петнаест националних мањина: Албанци, Бошњаци, Бугари, Буњевци, Власи, Мађари, Македонци, Немци, Роми, Румуни, Русини, Словаци, Чеси, Украјиници и Хрвати.
Поред рада на сталном унапређењу положаја мањинских језика у Србији, важан задатак државних органа представља и рад на очувању и развијању српског језика и културе како у матици, тако и у расејању. Процењује се да српски језик говори око дванаест милиона људи, од којих више од четири милиона живи ван матице. Неопходно је истаћи да је опште мишљење да се мора уложити више труда у борбу за опстанак српског језика и писма у земљама у окружењу у којима је, због процеса асимилације српског живља и утицаја политичких фактора, његов положај поражавајући. Трибине, округли столови и сличне манифестације које се организују у циљу обележавања Међународног дана матерњег језика управо представљају право место за оцену стања у којем се одређени језици налазе и изношење идеја и предлога за унапређење тог стања.
У Србији се Дан матерњег језика обележава као и свуда у свету од 2000. године сваког 21. фебруара. Тог дана се у школама, библиотекама, другим установама културе, на скуповима, округлим столовима и трибинама на прогодан начин славе сви језици света, а на првом месту љубав према матерњем језику. Иако су све манифестације које се одржавају у част матерњег језика значајне, издвојићемо две. Ковачица, варошица и средиште истоимене општине у Јужнобанатском округу, сваког 21. фебруара постаје један од центара културне јавности Србије. У њој се од почетка обележава Дан матерњег језика. Ковачица је сама један од најбољих примера како се негује матерњи језик. У овој општини више од два века у слози и уз међусобно поштовање живе и негују свој језик, традицију и културу Срби, Словаци, Мађари и Румуни. Друга централна манифестација се одржава у Тршићу. Дан матерњег језика се у месту рођења реформатора српског језика обележава од 2008. године. Организатор ове свечаности је Центар за културу „Вук Караџић“ из Лознице, а жеља им је, како сами истичу, да пригодним програмом укажу на лепоту и богатство српског језика, као и на присуство свести о важности матерњег језика.
Негујмо српски језик
Језик је жива категорија, развија се, али се и често сусреће са изазовима које не може сам савладати. Одвајкада је брига о матерњем језику представљала начин доказивања свести једног народа о властитом идентитету. Завештање Стефана Немање каже: „Народ који изгуби своје речи престаје бити народ“. Нажалост, олако се опходимо према нашем великом језичком богатству. Свест да се језик чува и негује и да се о томе мора водити рачуна није довољно развијена код нас. Ниво језичке културе и писмености у Србији, како већ годинама уназад упозоравају лингвисти, веома је слаб. Језик не може преживети ако се не преноси деци. Податак који забрињава јесте да деца у Србији све касније науче да говоре, а када проговоре, према сведочанствима логопеда, често причају на мешавини српског и енглеског језика. Узрок томе је проведено превише времена испред телевизора и претерана употреба таблета и мобилних телефона којима се деци „купује пажња“. Коришћењем ових уређаја, објашњавају логопеди, деца остварују само пасивну комуникацију, која уопште не развија говор.
Будући да језик није само средство комуникације него и сазнања, добро познавање матерњег језика утиче на то да се лакше уче друге области људског знања, као и други језици. Тако стижемо до следећег проблема. Наиме, у данашње време бити писмен не значи само граматичку и правописну норму, већ много више – умети протумачити и разумети прочитано, повезати то с претходним знањем и искуством. Статистички подаци изнети приликом прошлогодишњег обележавања Међународног дана писмености (8. септембра) нису нимало охрабрујући. По последњем попису у Србији 2,68% становништва је без школске спреме, 11% са непотпуним основним образовањем, а 20,76% са основним образовањем, што заједно чини 34,44% укупног броја становника. Становиште стручњака из области образовања и васпитања је да овако забрињавајућим подацима доприноси и недовољан број часова српског језика и књижевности у основним и средњим школама, где заостајемо за европским земљама у којима је број часова матерњег језика знатно виши (5 часова недељно у млађим разредима, а 4 и 3 у старијим разредима у Србији, док у европским земљама најмањи број часова је 7 у почетним разредима, у Аустрији 8, у Словачкој 9, а у Француској од 8 до 10 часова недељно).
Пут ка превазилажењу овог проблема понудили су учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције одржане прошле године у Тршићу у виду две декларације које су једногласно усвојене. Тим декларацијама они су затражили да се повећа број часова српског језика и књижевности у школама и да српски језик постане обавезан на факултетима. Међутим, не може се брига о језичкој култури и борба за чистоту српског језика сводити само на наставнике и професоре српског језика.
Поред породице и образовних институција, задатак је и медија – говорних, писаних, електронских да негују и воде рачуна о језику, јер они представљају репер писмености, говорне културе и укупног изражавања. Сведоци смо, нажалост, да велики број медија, давањем огромног простора онима који нису довољно писмени, више доприносе срозавању него очувању говорног и писаног стандарда српског језика. И на крају остаје да се види и улога нас самих – колико добро знамо свој језик и како га чувамо. Изговор да појединац не може ништа да учини, да то могу само институције, овог пута ћемо оставити по страни.
Не ценимо довољно свој матерњи језик. У свакодневној комуникацији постало нам је потпуно неважно како се нешто каже, важније нам је да уз што мање труда и речи што више кажемо. Поштапалице, скраћенице и емотикони су нам постали основни језик комуникације коју водимо путем паметних телефона. О изражавању на друштвеним мрежама не вреди трошити речи. Покушај да се приликом писања објава и коментара на друштвеним мрежама намерно изврћу правописна правила како би се на ироничан начин скренула пажња на правилно изражавање, по свему судећи је постигао контраефекат, али ми то и даље чинимо (потписник ових редова спада у категорију тих паметњаковића). Стидимо се свог језика јер сматрамо да је сиромашан. Превелики број туђица се одомаћио у нашем језику. Користимо их некритички, без имало уложеног напора да се за њих пронађе пригодна реч на српском језику. Свакако, ни друга крајност – превођење буквално сваке стране речи и израза – није право решење, јер и оно ружи језик. У прошлости стране речи које смо позајмљивали су углавном потицале из немачког и француског језика. Особе које су их користиле, без обзира што је постојао пригодан српски израз за њих, мислиле су да тако себи придају важност. Данас предњаче речи из енглеског језика. Српски језик се нашао пред све већом најездом енглеског језика и угрожен је у истој мери у којој су угрожени и језици са великом традицијом: француски, немачки, италијански…
Стране језике треба учити. Велики Гете је учио српски језик да би наше народне песме читао у изворном облику, онако како су написане. Стране језике треба учити, али прво треба добро научити свој, матерњи језик, јер је матерњи језик највредније духовно добро. Душко Радовић је лепо рекао: „Волите српски језик свакога дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас“. Послушајмо га!
Извори:
https://en.unesco.org/commemorations/motherlanguageday
https://www.un.org/en/observances/mother-language-day
https://www.timeanddate.com/holidays/un/international-mother-language-day
http://ckvkaradzic.org.rs/lat/manifestacija_dan_maternjeg_jezika.html
http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2020/12/21-HF33-Education-model-Brohy-SRB.pdf
https://ljudskaprava.gov.rs/sh/press/vesti/15-godina-obelezavanja-medunarodnog-dana-maternjeg-jezika
https://www.slideshare.net/DukoMihajlovi/jezik-i-nauka-o-jeziku
https://www.prosvetni-pregled.rs/vesti/item/617-medjunarodni-dan-maternjeg-jezika
https://vojvodjanskevesti.rs/zasto-je-bitan-maternji-jezik/
Остави коментар