Аутор: Јованка Симић, новинарка
Да је прегршт изразитих талената и интересовања красило живот Јоакима Вујића, присећамо се и ове године у којој се навршава 250 лета од рођења великог просветитеља, путописца, граматографа, научника, просветног радника, аутора изузетно значајног приручника из географије, али, првенствено, драмског писца. Написао је више од четрдесет дела, стварао је аматерске позоришне трупе по разним српским местима, развијајући на тај начин позоришну свест међу Србима.
Због овог последњег зовемо га „оцем српског театраˮ. Како је проф. др Нада Савковић подсетила недавно у Матици српској, приликом својеврсног омажа Вујићу, овај наш великан за себе је говорио да је „садио и уносио љубав према позоришту међу Сербљима у време када они нису ни знали шта је то позориштеˮ. Стога, и у филмској драми „Јоакимˮ (1979), аутора Добривоја Илића и редитеља Арсе Милошевића, главни јунак каже:
„Целом роду је познато да нико од Сербаља до мене није се био попео на театрално позориште и на нашем сербском језику театар представљао.ˮ
Јоаким Вујић рођен је 1772. године у Баји, месту у Мађарској, до данас познатом по вишевековном присуству српског живља. Отац Глигорије, спунџија и трговац, и мајка Јевра, учинили су све да свом сину пруже добро образовање – Славјанску православну и фрањевачку школу учио је у Баји, Малу и Велику гимназију завршио је у Новом Саду, а даље школовање наставио у Калачу и Сегедину.
У пожунском Евангелистичком лицеју почео је 1782. да изучава права, а редовно је посећивао и позоришне представе. Није се зауставио у Пожуну већ се, инспирисан путешествијима Доситеја, и сам одважио на путовања. Најпре је боравио у Карловцу, где се издржавао радећи у српској општини, која га је убрзо послала у Загреб на адвокатску праксу. У Трст је стигао 1796, али већ наредне године вратио се у Бају да своје родитеље, како је доцније записао, избави „од њиове туге и печали и њи у њиово спокојство и тишину поставимˮ.
У Сомбору је 1797. похађао курс педагошке „Нормеˮ, оснивача Аврама Мразовића. Постављен је за учитеља у Футогу, а затим у Бечеју, где је радио до 1801. године. Наредне четири године боравио је у Трсту, радећи као приватни учитељ и упоредо изучавајући стране језике. Путовао је по Италији и преводио позоришне комаде. Прву књигу, француску граматику, Вујић је штампао 1805. године у Будиму, где је провео и наредну годину. Учитељској служби вратио се у Градишки, па у Земуну, све време пишући и објављујући књиге.
Тај период његовог живота обележила је непријатна епизода – због сумње да је у вези са Србијом, 1809. године је ухапшен и протеран у родно место. Пола године провео је у истражном затвору, али није дангубио – иза решетака вредно је преводио Дефоовог „Робинсонаˮ. По истеку казне, вратио се у Пешту где је радио као учитељ страних језика и првог разреда у Сентандреји. Није, међутим, био примљен у својству професора у сентандрејској Препарандији, мада је то силно прижељкивао.
С јесени 1810. године у Сентандреји оженио се богатом удовицом Пелагијом Манојловић, али није нашао срећу у том браку. Исте године објавио je свој роман „Алексис и Надинаˮ, као и моралну приповетку „Робинсон млађиˮ. Учествовао је и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Туракаˮ, која је 1812. изведена на мађарском језику са српским песмама у пештанском Мађарском театру. Забележено је да је одушевљена публика овацијама испратила глумце. За свој просветни и културни рад године 1813. добио је признање од цара Франца I које му је уручено у Градској управи Пеште.
Прву српску аматерску позоришну представу у Пешти Јоаким Вујић приредио је 12(24). августа 1813. године. На сцену у чувеној „Ронделиˮ, на пештанској обали Дунава, постављена је „Крешталицаˮ, његова прерада драме „Der Papageiˮ Аугуста фон Коцебуа (1761–1819), популарног немачког књижевника. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијенеˮ Димитрија Давидовића.
Тих сентандрејских година, Вујић се првенствено бавио превођењем и приређивањем комада за српску публику. На тај начин приредио је тридесет познатих дела. Његове представе путовале су и по осталим местима у којима су живели Срби у Угарској. У Баји је 1815. представио „Фердинанда и Јарикуˮ, а у Сегедину и Новом Саду забрањеног „Карађорђаˮ. У Србију, код кнеза Милоша, путовао је 1823, а при повратку је приређивао представе у Сентандреји и Земуну, Темишвару, Араду и Панчеву како би зарадио за издавање „Новијешех земљописанијаˮ, које је штампао 1825. године.
На позив кнеза Милоша, 1826. вратио се у Србију, коју је целу пропутовао, најдуже боравећи у Крагујевцу, а то путовање изнедрило је књигу „Путешествије по Сербијиˮ. По повратку у Сентандреју, наставио је неуморно да пише. У два наврата путовао је у Беч, где је 1832. затражио пензију коју, ипак, није добио. Објавио је „Животоописанијеˮ, али без цензуралне дозволе, као и песме о руским владарима које су изазвале негодовање власти. Ова неугодна епизода подстакла га је да се поново отисне на путовања и да по разним местима приређује позоришне представе.
Вратио се у Крагујевац где је од 1834. до 1836. био директор Књажевско-сербског театра, који је тада био лично позориште кнеза Милоша. На тој позорници игране су представе које је Вујић превео и прерадио. У то време велику популарност имали су комади о пропасти Србије у време цара Лазара и њеној обнови под књазом Милошем.
Следећи свој нагон за кретањем, Вујић је поново покренуо своје путујуће представе, и то за публику у Београду, Земуну, Панчеву, Сремским Карловцима, манастиру Раковац и Новом Саду. Одатле, из Српске Атине, накратко је 1840. отишао у Бају, а затим у Русију. Безмало две године провео је у манастиру Хржавка у Бесарабији. По повратку, мир за писање пронашао је у фрушкогорском манастиру Бешеново, а затим се вратио у престоницу Србије.
Последњи чин свог живота провео је у Београду, у сиромаштву и недостатку заслуженог поштовања, све до своје смрти 1847. године. Није дочекао први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандарˮ. Сахрањен је у гроб Симе Милутиновића Сарајлије у непосредној близини београдске Цркве Светог Марка.
Потоње генерације нису заборавиле Јоакима Вујића. Позориште у Крагујевцу, чији је управник био када је и основано, данас носи његово име. Установљена је и престижна награда Прстен са ликом Јоакима Вујића, коју Књажевско-српски театар додељује сваког 15. фебруара писцима, глумцима, редитељима, сценографима, композиторима за изузетан допринос развоју театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству.
ЛИТЕРАТУРА:
П. Поповић, Из живота Јоакима Вујића, ЛМС (1907–1908)
Р. Младеновић, Наш први позоришни чергар Јоаким Вујић, Београд (1935)
В. Стајић, Новосадске биографије I, Нови Сад (1936)
М. Кићовић, Младост Јоакима Вујића, Зборник Матице српске за књижевност и језик (1954)
Енциклопедија Српског народног позоришта, Нови Сад
Остави коментар