Аутор: Јованка Симић, новинар
„У марту и априлу 1861. године, непуну годину пошто је у Нови Сад дошао директор Јован Кнежевић са српском позоришном дружином у којој су најбоље снаге биле глумци Димитрије Ружић и Драгиња Поповићева, неколико чланова те трупе одвојило се од Кнежевића и замолила Читаоницу новосадску да их прими под своју управу. Она је то и учинила 16. јула. Тако је настало Српско народно позориште.“
Овим речима у књизи „Подаци за моју биографију“ српски књижевник, велики културни и национални радник Јован Ђорђевић описао је настанак најстаријег професионалног театра у Срба пре 159 година у Српској Атини, у тадашњој Царевини Аустрији која је од 1867. била Аустроугарска монархија. У областима које чине данашњу Војводину, а у време оснивања СНП-а, већ је постојала дуга позоришна традиција, од ђачких дилетантских представа до приватних професионалних позоришних трупа.
Српско народно позориште основано је у време буђења националне свести и борбе Срба на том простору за националну слободу. У то доба већина житеља у Новом Саду била је српске народности. Међу њима велики број био је високообразован, готово три четвртине имања и трговина биле су у српским рукама, те нимало није случајно што је први српски национални театар основан баш у Новом Саду.
Гостовање позоришне дружине Јована Кнежевића 1860. године подстакло је Јована Ђорђевића да у „Србском дневнику“ напише неколико текстова о „нужности оснивања Српског народног позоришта“. Припреме у вези са оснивањем спроводили су Светозар Милетић, Стефан Брановачки, Јован Ђорђевић и Јован Јовановић, доцније познат по надимку Змај.
Српско народно позориште основано је на седници Српске читаонице којом је председавао Светозар Милетић. Позориште је замишљено првенствено као национална установа са задатком да посредством драмске књижевности и глумачких креација проноси српску реч и историју, да буди и подиже националну свест и културни ниво Срба и на тај начин пружи отпор властима у Бечу и Пешти. Како СНП није био државна установа, Српска читаоница је установила Друштво за Српско народно позориште које ће о њему водити сваку па и финансијску бригу. Ђорђевић је изабран за првог управника.
Јован Ђорђевић (Сента, 25. новембар 1826 — Београд, 22. април 1900) рођен је у трговачкој породици (отац Филип и мајка Ана, девојачко Малешевић). У Сенти је учио три српска и један мађарски разред основне школе, а потом је нижу гимназију завршио у Сегедину, а вишу похађао у Новом Саду, Сегедину и Темишвару. Матурирао је у Пешти 1845. године као питомац чувеног добротвора, арадског грофа и првог српског правника Саве Поповића Текелије.
У Пешти је Ђорђевић најпре започео студије медицине, али је у време револуције 1848. напустио ту науку и није јој се доцније враћао. Са театром се први пут срео у Сенти гледајући мађарску аматерску глумачку трупу што га је подстакло да се са својим вршњацима и сам одважи на прве аматерске глумачке кораке.
Током школовања Ђорђевић је са Светозаром Милетићем био један од вођа српске омладине. На почетку револуције, марта 1848, учествовао је као делегат омладине у изради Пештанског српског програма, а затим и на Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Пошто се затим вратио у Сенту, постао је секретар Српског народног одбора, али не задуго – убрзо је пребегао у Земун. После револуције није могао да настави студије, те се у Сомбору прихватио чиновничког места у канцеларији великог жупана Исидора Николића. Са групом младих људи ту је 1850. основао Српско дилетантско позориште. За сомборску дилетантску глумачку трупу превео је Шилерову „Сплетку и љубав“.
Тих сомборских дана започиње Ђорђевићев веома плодан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. Превео је и прерадио 25 драма из француске, немачке и мађарске књижевности. Кратко је службовао у Темишвару, а затим је изабран за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду у којој је провео пет година (1852–1857). Предавао је латински језик, затим историју и географију, а факултативно и француски језик. По сведочењу његовог ђака Лазе Костића, био је у то време најпопуларнији и најомиљенији наставник.
Ђорђевићев просветарски рад прекинула је група конзервативних новосадских грађана, окупљених око Вуковог противника Јована Хаџића. То је Ђорђевића подстакло да се из Новог Сада пресели у Пешту где је постао секретар Матице српске и уредник Летописа. У том својству био је критикован због правописних новости и прогресивног духа па је био приморан да поднесе оставку и врати се у Нови Сад где је од Данила Медаковића 1859. године преузео уређивање „Сербског дневника“, листа либерално-демократског грађанства. Под Ђорђевићевим уредништвом и усмерењем које је произвео чувени Туциндански чланак Светозара Милетића, лист је стекао велики број претплатника.
Ђорђевић је био и један од главних идеолога и креатора културно-просветних програма у Милетићевом покрету. Уређивао је „Сербски дневник“ до средине 1864. године када су власти покренуле истрагу против њега и онемогућиле даље излажење листа у којем је Ђорђевић објавио и серију текстова о потреби оснивања првог професионалног српског позоришта. Сматрао је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, а томе управо најефикасније служи позориште. СНП је основано на његову иницијативу, а одржавало се уз његово огромно залагање.
Од јула 1861. био је потпредседник Позоришног одбора и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862– 1868). Бирао је репертоар а и сам је написао патриотску драму „Маркова сабља“. Глумци су му дали надимак „Фотер“ (на немачком језику „отац“). Покренуо је школу за усавршавање глумаца и у њој је био предавач. Када се Српско народно позориште у Српској Атини усталило и када му Ђорђевићева помоћ више није била неопходна, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у Београду оснује стални театар.
Са делом новосадске позоришне трупе прешаоје у Београд 1868. године, али кнез Михаило је убрзо убијен а његова обећања Ђорђевићу само су делимице испуњена. Упркос томе, успео је да београдско позориште постави на чврсте ноге, а затим је као управник поднео оставку и вратио се просвети.
Најпре је 1874. постављен за директора гимназије у Шапцу, затим директора прве београдске гимназије (1878–1880) да би доцније био професор и директор Учитељске и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886–1892), а у дворској пратњи путовао је у Русију и Аустрију. Дуги низ година радио је на реформисању средњих школа у Србији као стални члан Главног просветног савета. На кратко је 1893. био министар просвете у либералној влади. Стар и болестан, последње године живота провео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је и даље колико је могао. Предавао је историју на Војној академији (1895–1897) а до смрти се бавио писањем.
Као књижевнику придаје му се више културно-историјски него списатељски значај. Његова песма „Боже правде“ (1872) са музиком Даворина Јенка, изражавајући и националне и монархистичке тежње, прихваћена је као српска државна химна. Његова драма „Маркова сабља“ будила је националну свест код Срба у Аустроугарској. У његовој оставштини посебно место чине мемоарски чланци надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом.
Занимљив је и његов биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је изашао и његов рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Његов Латинско-српски речник (1886) остао је ненадмашно дело до данашњих дана.
Јован Ђорђевић упокојио се 1900. године у Београду. Почива на Новом гробљу у заједничкој гробници са рођацима међу којима је и његов сестрић, велики наш писац Стеван Сремац. У знак сећања на фотера и мага српских театара, у Сенти једна улица носи његово име, баш као и главна сцена у Српском народном позоришту у Новом Саду.
ЛИТЕРАТУРА
.Исидора Поповић и Бранислав О. Поповић, приређивачи: Фотер – Јован Ђорђевић и СНП кроз одабране изворе (Нови Сад, 2017).
.Божидар Ковачек: Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859—1895 ( Нови Сад, 1973).
.Српско народно позориште: Официјелни сајт
.Град Нови Сад: Званична презентација
Остави коментар