Јован Рајић – аутор прве штампане историје Срба
Аутор: Јованка Симић, новинар
Први значајан и обиман покушај да се прошлост Срба али и других Јужних Словена прикаже у целини и упореди са историјом других народа начинио је пре 225 година Јован Рајић (Сремски Карловци, 1726 – Ковиљ, 1801) написавши четворотомну „Историју разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“.
Наша прва писана историја штампана је у Бечу, у штампарији Стефана Новаковића 1794−1795. године. Своје капитално дело Рајић је завршио још 1768. али је оно због цензуре било штампано тек четврт века доцније.
Мада у овом Рајићевом делу правог научног метода још није било, ауторово ослањање на писана документа и критичка разматрања несумњиво указују на значајан напредак у развитку српске историографије. „Историја“ је дуго била највредније сведочанство о прошлости српског народа и све до шездесетих година 19. века Рајић је словио као највећи српски историчар.
Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом а догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, Рајићева „Историја“ почиње раном судбином Словена, наставља се објашњавањем догађаја и државних облика и ослања се на писана документа и критичка разматрања.
Рајић је у свом делу приказао каталог са 64 извора која су му послужила за писање „Историје“. Од наведених извора у највећој мери је користио „Краљевство Словена“ Мавра Орбинија које је на руски језик превео Сава Владиславић Рагузински, херцеговачки Србин, путописац, српски добротвор и саветник руског цара Петра Великог. У писању „Историје“, Рајић се ослањао и на „Хронике“ Ђорђа Бранковића.
„Историја“ је штампана грађанском ћирилицом и представља прву српску књигу са објављеним списком пренумераната. Концепцијски, подељена је на 11 књига обједињених у четири тома. Три тома објављена су 1794, а четврти 1795. године.
Први том има две књиге од којих је прва посвећена општој историји Словена, а друга историји бугарског народа. Други том садржи пет књига.
Трећа књига говори о Словенима у Северној Далмацији и историји Хрвата. Четврта је посвећена географском опису српских земаља и структури становништва које је живело на том подручју до доласка Срба, а пета књига се бави пореклом Срба, њиховим сеобама и насељавањем на данашње просторе.
Шеста књига бави се словенско-готским краљевима у Далмацији и Србији, седма представља језгро Рајићеве „Историје“ и скоро у целости посвећена је династији Немањића. Трећи том садржи осму, девету и десету књигу. Осма књига испуњена је историјом Србије у време Лазаревића. Срце те књиге је пета глава посвећена Косовском боју.
Девета књига приказује историју Србије под деспотима из династије Бранковића, а десета сведочи о сеобама Срба у Угарску и захвата период до Мохачке битке (1687). Четврти том садржи само једанаесту књигу посвећену историји Срба на простору Јужне Угарске од Мохачке битке до Рајићевог времена.
Како би се што боље разумело његово дело, Рајић је на крају четвртог тома објавио неколико прилога, хронолошки списак византијских царева, као и преглед географских назива некадашњих провинција и градова.
Занимљиво је да остали писани извори, попут Душановог законика, објављени су под насловом „Прибавленије III“. Додати су по жељи штампара, а супротно вољи аутора. Постоје примерци „Историје“ четвртог тома без дела „Прибавленија III“ на странама 272 ̶ 446.
Поводом 175-годишњице Матице српске, 2002. године објављено је фототипско издање Рајићеве „Историје“ које је за ту прилику приређено у сарадњи Матице и Орфеуса, а према примерку БМС из Библиотеке Саве Текелије.
Јован Рајић био је песник, историчар, богословски писац, ученик руских учитеља у Карловцима и питомац чувене кијевске Духовне академије. Био је син првенац Радослава Јанковића – Раје Видинца чији су корени у вароши Видину. По очевом надимку Јован је доцније извео своје презиме – Рајић.
У родним Сремским Карловцима похађао је словенско-латинску школу код Руса Емануела Козачинског и Ивана Минацког. Потом је гимназију учио у Коморану код језуита, али ју је напустио после покушаја тадашњих учитеља да га преведу у католицизам.
Гимназијско школовање привео је крају у Шопрону, а после матуре пешице се упутио у Русију, у Кијев где је три године похађао руску духовну академију. Четврту годину завршио је у Москви.
Пошто није успео да добије посао у Карловцима, вратио се у Русију, а одатле је преко Цариграда отишао на Свету Гору да у манастирима прикупља грађу за своју „Историју“. Провео је крајем лета 1758. године два месеца у светогорским манастирима Хиландару и Зографу. Пронашао је велики број старих хрисовуља које су писали српски цареви и краљеви али није добио дозволу од манастирских старешина да их користи у свом писанију. У Хиландару у то време, Срби су били у мањини – бројчано су преовладавали Грци и Бугари.
По повратку, године 1758, у богословско-учитељској школи у Карловцима добио је место наставника али је после неког времена прешао у Темишвар са задатком да припрема будуће свештенике. Схватао је да Српској православној цркви у Угарској прети опасност од унијаћења те се нарочито усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Постао је најчувенији теолог у Срба. Савременици су га звали „српским Златоустом“.
На позив бачког епископа Мојсија Путника почео је да ради у богословији у Новом Саду, а 1772. године закалуђерио се и постао архимандрит у манастиру Ковиљ.
У Ковиљу се упокојио, ту и почива. У манастирској цркви Светих архангела на надгробној плочи уклесан је епитаф „Овде леже кости Јована Рајића, учитеља богословља, бранича православља, великога књижевника српског.“
ЛИТЕРАТУРА
. Библиотека Матице српске – електронска изложба 225 година Историје Јована Рајића (Беч, 1794−1795). Аутори: Александра Драпшин и Срђан Граовац.
. Чедомир Денић: Погледи на дело Јована Рајића, Зборник Матице српске за историју, 1996. година
Остави коментар