ЈОВАН РИСТИЋ И ЛИБЕРАЛНА СТРАНКА

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Рађање српског парламентаризма никако се не може одвојити од процеса формирања модерних политичких странака у Србији. Иако су партијске организације у класичном смислу настале тек 1881. године, заметке њиховог формирања уочавамо знатно раније. Тачније, деценијама уназад развијале су различите политичке струје и групације, које су заступале супротне политичко-идеолошке правце и суштински су представљале претече модерних партија у Србији. Српском политичком сценом до 1881. године доминирале су три такве струје: конзервативна – следбеници Илије Гарашанина, чија млађа генерација политичких делатника ће формирати Напредну странку; групација радикала и социјалиста, ученика Светозара Марковића, која ће створити Народно-радикалну странку; док ће се из либералне струје, окупљенe око Јеврема Грујића, Стевче Михајловића, Владимира Јовановића и др., развити Народно-либерална странка. Први шеф и неприкосновени вођа Либералне странке био је један од најутицајнијих државника модерне Србије, Јован Ристић. Још и пре формалног устројавања партије, Ристић и либерална групација дали су немерљив допринос свеукупном развоју Србије, како на спољашњем тако и на унутрашњем плану. Либерална влада водила је Србију кроз период Велике источне кризе, када су вођена два рата против Османлијског царства. Јован Ристић је бранио интересе свог народа на Берлинском конгресу, чијим одлукама је Србија стекла независност, међународно признање и значајно територијално проширење. Ристић и његови либерални следбеници били су креатори такозваног Намесничког устава, којим су уређени друштвено-политички односи у Србији и који је умногоме одредио динамику политичких односа унутар земље. Све поменуте ствари либерали су постигли још пре формирања чврсте страначке структуре, тачније пре 1882. године. Испоставило се да је то био зенит српских либерала и њиховог вође. Након тога никада више нису имали толики утицај на политичку стварност своје земље.

Од обновљања државности политички живот Србије имао је буран карактер. Прве политичке групе настале су као својеврсна опозиција вождовима српске револуције, Карађорђу и Милошу Обреновићу. Обично су те групације биле интересно, а не идеолошки повезане. Основни циљ био им је ограничавање моћи владара, како би део политичког утицаја и бенефите који су га пратили, приграбили за себе. На тај начин се формирала моћна опозиција апсолутистичкој владавини кнеза Милоша, нама данас позната као Уставобранитељи. Иако чланови те политичке групе нису неговали неретко ни сличне идеолошко-политичке ставове, везао их је заједнички интерес, тачније – намера да држећи се Турског устава из 1838. године, ограниче власт српског кнеза. У том сукобу са Милошем Обреновићем Уставобранитељи су однели победу, а поражени Милош је 1839. године напустио власт и Србију. Слично је прошао и његов син Михаило, када је покушао да сломи њихову моћ. Оружјем побеђен од присталица Уставобранитеља, млади кнез је 1842. године морао да бежи из земље. Уставобранитељи су на његово место довели Карађорђевог сина Александра, што је представљало знак да су у потпуности преузели власт у Србији. Управо због захвалности коју им је дуговао након што су му омогућили да седне на престо, као и доминантног утицаја ове политичке групације за време његове владавине, тај период националне историје обично називамо временом власти Уставобранитеља.

У кругу Уставобранитеља постепено се издвојило неколико најутицајнијих појединаца, а знањем и личним способностима све их је надмашио један од највећих државника модерне Србије, Илија Гарашанин. Управо Гарашанин ће временом постати отац српског конзервативизма, односно, лидер конзервативне политичко-идеолошке струје у Србији. Гарашанин и његови следбеници заговарали су просвећени апсолутизам као најбољи облик владавине за Србију тог времена. Није Гарашанин био противник демократије, али је сматрао да српско друштво није довољно спремно за такав политички систем. Једноставно речено – у тадашњој Србији, где је више од 90% становништва било неписмено, тешко се могло говорити о довољној зрелости и едукованости људи да самостално доносе судбоносне одлуке за народ и државу.

Међутим, средином XIX столећа у Србији се формира друга, либерална политичка струја, опозитна владајућим конзервативцима. Наиме, идеје либерализма у Кнежевини Србији махом су заступали младићи образовани у иностранству. Србија тог времена имала је добру праксу, да о трошку државе најдаровитију децу шаље на школовање на престижне европске универзитете. Исти ти младићи након стицања драгоцених знања и вештина у Паризу, Берлину, Хајделбергу и другим европским универзитетским центрима, враћали су се у своју земљу како би допринели њеном свеукупном друштвеном напретку. Међутим, упоредо са професионалним сазнањима они су доносили и стечене политичке ставове, који су обично представљали одраз европског духа тог времена. Средином XIX столећа био је то либерализам изникао из просветитељства и Француске револуције. Вредносна начела тог идеолошког правца, лако пријемчива за српске студенте, најбоље су се манифестовала кроз оно чувено гесло француских револуционара: слобода, братство и једнакост. Управо ти српски младићи, у земљи популарно названи „Паризлије“, били су носиоци либералних политичких идеја. Из тог миљеа проистекао је и каснији шеф Либералне странке Јован Ристић.

Међутим, морамо нагласити да је Ристић по повратку са студија заузео један умерен политички правац. Тачније, иако је припадао либералном друштву, заједно са Јевремом Грујићем, Милованом Јанковићем, Стојаном Бошковићем и другима, није их беспоговорно следио у њиховим политичким идејама и плановима. Наиме, Ристић је сматрао да либералне европске идеје не би требало прекопирати, већ их прилагодити Србији тог времена. Тиме се, за разлику од многих својих школских другова, сврстао у умерене либерале. Размимоилажење са Грујићем, Јанковићем и осталим либералима, најочигледније се манифестовало 1858. године, на чувеној Светоандрејској скупштини. Тада се десио један од најзначајнијих догађаја у историји модерне Србије. Александар Карађорђевић је збачен са власти, а на чело земље враћен је Милош Обреновић. Током тих драматичних догађаја, дошло је до оштрог сукоба између Ристића са једне, и Грујића и Јанковића са друге стране. Иако је Ристић очекивао подршку либерала за избор на место секретара Скупштине, то се није десило. Грујић и другови подржали су Јована Илића и тиме јасно ставили до знања Ристићу да у њега немају поверења. Ристић је у том тренутку службовао у Министарству унутрашњих дела под вођом конзервативаца Илијом Гарашанином. Осим тога, био је чест гост у кући надређеног министра и то на окупљањима њему поверљивих људи. Све то само је подстицало подозрење осталих либерала према Ристићу. Додамо ли на то и лично ривалство, између Ристића са једне и Грујића и Јанковића са друге стране, присутно још од студентских дана, тај сукоб никако не би требало да нас изненади. Пошто су либерали и обреновићевци однели победу на Светоандрејској скупштини и вратили кнеза Милоша на власт, Ристић и Гарашанин нашли су се у немилости. Након тога Ристић је дужи временски период, скоро деценију, остао ван тог либералног круга у Србији.

Након убиства кнеза Михаила 1868. године, на српски престо дошао је Милан Обреновић. Пошто је био малолетан, формирано је намеснисштво у следећем саставу: Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Наредне четири године намесници су de facto управљали земљом, а Ристић и Блазнавац, као утицајнији двојац, делили су власт. Ристић је на тај начин добио шансу да и на унутрашњем и на спољњем плану своју политику спроводи у дело. Долазак на власт искористио је да на важне политичке позиције доведе бројне истакнуте либерале, чиме је ојачао свој ауторитет у тој групацији. Од тог момента па до краја живота, Ристић ће био прво неформални, а затим и формални вођа српских либерала. Под његовим пресудним утицајем донет је и Намеснички устав 1869. године, који је представљао одраз његове умерене политике. Нови устав показао је јасну жељу да Србија буде уређена у либералном духу. Скупштина је значајно ојачала свој утицај, али не до те мере да је постао доминантан. Парламент је и даље имао обавезу да моћ дели са владарoм. Тиме је Ристић избегао да одлучивање у потпуности пренесе на законодавно тело, што јесте био циљ екстремније струје либерала. На овај начин спроведене су умерене либералне реформе. Односно, начињен је први и одлучан корак ка пуној либерализацији политичког живота Србије, док би њена пуна реализација била узрочно-последично повезана са брзином политичког сазревања српског друштва.

Седамдесетих година, његов утицај у либералном кругу није се доводио у питање. Чак и онда када није био председник владе, него министар иностраних дела, његова реч је доминирала. Најбољи показатељ те реалности била је Велика источна криза и Берлински конгрес као њен епилог. У тим, за земљу и народ судбоносним моментима, Ристић је одиграо кључну улогу. Иако се налазио „само“ на позицији министра иностраних дела, док је председник Министарског савета био Стевча Михајловић, својим личним ауторитетом Ристић се наметнуо као неспорни и неформални вођа обе либералне владе. Након Берлинског конгреса, његов политички ауторитет досегао је највиши ниво у његов каријери. Кнез му је поверио место премијера, а либерална влада је наставила да води Србију све до 1880. године.

Након ратова од 1876. до 1878. године, Србија се нашла у изузетно тешкој ситуацији. Велики дугови, опустошена земља и економски пад били су нешто за шта је народ природно одговорном сматрао власт. Ристић није желео да на његова плећа, уз све поменуто, падне и одговорност за склапање непопуларних споразума са Аустроугарском. Пошто је закључио да би то додатно нарушило његову популарност у народу, одлучио је да тај посао препусти другима. Године 1880. Ристић је поднео оставку, дубоко уверен да је то само привремено. Очекивао је да ће се будућа влада, у време тешке економске кризе, додатно компромитовати склапањем споразума са Бечом и да ће се након тога он тријумфално вратити на власт. Међутим, то се није догодило. Нову владу формирали су млади интелектуалци, махом конзервативци и будући творци Српске напредне странке, попут Стојана Новаковића, Милана Пироћанца, Милутина Гарашанина и Чедомиља Мијатовића. Уз подршку кнеза Милана добили су прилику да са позиције власти организују изборе, што им је свакако гарантовало бољи резултат. Да ситуација по Ристића и либерале буде још гора, напредњаци су направили савез са радикалима, левичарски опредељеним следбеницима Светозара Марковића, чија популарност је у време кризе драматично порасла. Непринципијелна коалиција напредњака и радикала однела је убедљиву победу на изборима 1881. године, оставивши либерале на тек седам посланика у српском парламенту. Дебакл на овим изборима показао је све слабости политичке групације Јована Ристића. Након ових избора испоставило се да је зенит моћи либерала прошао још пре него што су формално створили своју партију, тачније – да је период њиховог највећег уплива на државну политику био од 1868. до 1881. године. Након тога, либерали су на изборима бележили некад бољи некад лошији резултат, али никада нису вратили негдашњи утицај у српском друштву.

Одговорност за тај пад либерала свакако се може приписати и Јовану Ристићу. Велики државник очигледно није добро разумео ново време и значај политичке организације. Управо је он лично одуговлачио са формирањем странке, плашећи се да ће тиме његови опоненти у либералном кругу покушати да му ограниче неприкосновен ауторитет. Зато су своја страначка устројства пре либерала добили и напредњаци и радикали. Либерали су тек 29. септембра 1881. године формирали „Дружину за потпомагање српске књижевности“, из које ће се 1883. године формирати странка са комплетном организационом структуром. Ристић је очигледно потценио значај теренског политичког рада. Тиме је трку за гласове бирача у старту изгубио од предузимљивих радикала, чија партијска машинерија се показала изузетно успешном. Осим тога, Ристић је пропустио шансу да постепено подмлади редове. Либерална странка је временом све више постајала партија старијих кадрова, интелектуалаца на заласку каријере. Било је ту звучних имена, али није се могло очекивати да таква структура људи искаже више прилагодљивости, као ни енергије за политичким деловањем на терену.

Иако је Ристић правилно проценио да ће се након његове оставке наредна влада наћи у тешкој ситуацији, није се обистинио други део његових предвиђања – да ће се самим тим он и либерали убрзо вратити на власт. Наиме, Србија се осамдесетих година XIX века суочавала са константном економском и политичком кризом. Афере су ницале ко „печурке после кише“, а оштри страначки сукоби нису престајали. Упркос таквој ситуацији, а управо због спорости у организовању партије и неспремности или неспособности да се на један нови директан начин приђе бирачима, либерали те околности нису искористили. Радикали су били ти који су из новонастале реалности највише профитирали. Као модерна партија, која је „зашла међу народ“, неретко и демагошки наступала, Народна-радикална странка је стекла изузетну популарност. Постала је доминантна политичка организација у Србији, како по својој унутрашњој структури тако и по популарности.

Ипак, требало би нагласити да ауторитет Јована Ристића у српском друштву није опадао сразмерно са утицајем његове странке. Најбољи показатељ те тврдње јесте чињеница да га је Милан Обреновић након абдикације 1889. године укључио у трочлано намесништво. Задатак намесника био је да управља земљом све до пунолетства његовог сина Александра Обреновића. Управо то говори о Ристићевом угледу, али и поверењу које је у њега имао српски монарх.

Ристић је позицију намесника напустио пре времена, након што се малолетни Александар, извршивши државни удар 1893. године, прогласио пунолетним и преузео ингеренције власти. Ристића је та његова одлука дубоко разочарала и разбеснела. Сматрао је да иза свега стоји бивши краљ Милан, који је на овај начин покушавао да се врати у политички живот земље. У том тренутку Јован Ристић се осећао превареним и изданим од исте те династије за коју је толико тога у својој каријери урадио. Иако је многима деловало као да ће се Ристић тада повући из политике, то се није десило. Вратио се на чело Либералне странке, коју је напустио док је вршио дужност намесника.

Међутим, у том тренутку странка је већ била на заласку. Унутарпартијске борбе изазвале су њен распад. Ионако слаб утицај либерала на српској политичкој сцени тиме је потпуно и бесповратно маргинализован. Народна-либерална странка више никад није играла значајнију улогу у политици Србије, а почетком XX века више није ни постојала под тим именом. Што се тиче Ристића, он се упокојио у Београду 1899. године. Његовим одласком са животне и политичке сцене, Србија је изгубила човека који је дао немерљив допринос изградњи модерне српске државе, њеној независности, територијалном проширењу и изградњи савремених државних институција. Живот је посветио борби за ослобођење и уједињење свог народа, што представља срж његовог политичког програма. Умереност у политици, којој је увек тежио, била је превасходно његово средство да се тај циљ најлакше и најбрже оствари.

ЛИТЕРАТУРА

Алексић-Пејковић, Љиљана. „Јован Ристић и Илија Гарашанин: 1861–1871. године“. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године. Београд, 1981, стр. 133–147.

Јовановић, Слободан. Влада Милана Обреновића. Књ. 1. Београд: Просвета, 2005.

Јовановић, Слободан. Влада Милана Обреновића. Књ. 2. Београд: Просвета, 2005.

Јовановић, Слободан. Влада Милана Обреновића. Књ. 3. Београд: Просвета, 2005.

Јовановић, Слободан. Друга влада Милоша и Михаила. Београд: Просвета, 2005.

Мекензи, Дејвид. Јован Ристић, европски државник. Београд: Центар за унапређење пословних студија, 2005.

Попов, Чедомир. Јован Ристић у српско-турским ратовима 1876–1878. године. Београд: Српска академија наука и уметности, 1985, стр. 55–80.

Попов, Чедомир. Србија на путу ослобођења 1868–1878. Београд: Матична књига, 1980.

Радовић, Данијел Б. Јован Ристић: биографија државника (докторска дисертација). Београд: Филозофски факултет, 2020.

Стојановић, Радослав. „Јован Ристић као дипломата“. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године. Београд, 1981, стр. 99–117.

Терзић, Славенко. „Јован Ристић и Грци: искуство 1876. године“. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године. Београд, 1981, стр. 170–180.

Терзић, Славенко. „Јован Ристић и заветна мисао српска“. Историски часопис: орган Историског института САН. Бр. 34, Београд 1987, стр. 271–290.

Ћоровић, Владимир. Историја Срба. Горњи Милановац: Прима, 2017.