Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Југославија је после 1945. године наставила зближавање са суседним балканским државама: Албанијом, Бугарском и Румунијом, успостављајући везе и са другим источноевропским државама у којима су се комунистичке партије избориле за превласт у политичком систему, уз помоћ Совјетског Савеза. Југословенска помоћ Албанији из рата настављена је и након његовог завршетка. Привремена Влада ДФЈ је 28. априла 1945. године признала албанску владу, а на свим међународним конференцијама Југославија се залагала за то да се Албанији призна статус савезничке земље и да јој се доделе репарације. Када је у Паризу крајем те године на Конференцији за репарације Албанији додељена минимална репарациона квота, југословенска делегација дала је изјаву да је спремна да се у корист Албаније одрекне дела своје квоте, мада је ова и самој Југославији била недовољна. Споразуми о привредној сарадњи између ФНРЈ и Албаније закључени у другој половини 1946. године нису били само корак даље у развијању економских односа две земље, већ су једним делом значили и југословенско преузимање једностраних обавеза. Две земље су усаглашавале економске планове, умањивале царинске границе, укидале таксе и изједначавале валуту. Пленум Централног комитета Комунистичке партије Албаније је децембра 1946. године оценио закључене споразуме као основу за развој албанске привреде. Уговором о пружању и узајамној помоћи Југославија је у форми међународно-правне обавезе изразила спремност да брани независност Албаније. Такође, Југославија је без резерве подржавала Албанију у време грчких претензија на северни Епир и притиска Британије да се по одлуци Међународног суда правде, надокнади штета за њене ратне бродове хаварисане у Крфском мореузу.[1]
Помажући консолидацију Бугарске, југословенска влада је слабила земљорадничку опозицију Николе Петкова, а на другој страни снажила бугарски међународни положај. Југославија се на Бледу 1947. године одрекла репарација које је Бугарска била дужна да јој плати на основу мировног уговора. Форсирањем манифестационих аката пријатељства КПЈ је радила на што бржем заборављању подвојености југословенског и бугарског народа из времена рата и окупације. Најплоднија фаза сарадње између две земље започета је након повратка Георги Димитрова у Бугарску, који се 1946. године изјаснио у прилог замисли о југословенско-бугарској федерацији заснованој на начелима „плурализма“. Димитров је говорио о „две народне словенске републике“ које ће ићи заједно „као две верне сестре“, све док не добију „заједнички државни кров без граница, све док Љубљана и Београд, и Софија и Загреб и Скопље и Цетиње не буду градови и престонице народа велике федерације Јужних Словена, федерације Срба, Бугара, Македонаца, Хрвата, Црногораца, Словенаца“.
У овој ери сарадње бугарски комунисти нису доводили у питање македонски национални индивидуалитет, па ни македонско биће становништва Пиринске Македоније. Бледски разговори, вођени 30. и 31. јула и 1. августа 1947. године, отварали су пут за стварање Балканске федерације, предвиђајући максималну размену робе, нов режим двовласничких имања, културну сарадњу и припрему за стварање државне уније. Са закључењем уговора о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи 27. новембра 1947. године у Варни (Евксиноград), изгледало је да су на помолу остварења старих тежњи јужнословенских народа. Уговор је обавезивао Југославију и Бугарску да се међу собом саветују о свим важним међународним питањима која се тичу интереса две земље или интереса мира и међународне сарадње и да једна другој неограничено пружају војну и сваку другу помоћ. Према коминикеу о разговорима у Евксинограду, уговор је требало да помогне „учвршћивању братства између јужнословенских народа“, а у исти мах је обавезивао обе земље да обезбеде најтешњу узајамну сарадњу у свим областима материјалне и духовне културе и, нарочито, у свима областима привредног живота.[2]
Сагласно закључцима усвојеним на Бледу и у Варни олакшана је настава македонског језика у Пиринској Македонији, успостављене су присне везе пиринских Македонаца са Народном Републиком Македонијом и предузете мере да се из школских уџбеника уклоне делови који обрађују македонско национално питање на начин карактеристичан за великобугарски шовинизам. Истовремено са предузимањем мера у школама, отворена је књижара Македонска књига и основан Македонски народни театар у Бугарској. [3]
По цену самоодрицања народа Југославије, Влада ФНРЈ испоручила је Румунији, Чехословачкој и Пољској 17.000 тона жита за време суше у тим земљама, а Албанији је 1946. године дала помоћ у виду бескаматног зајма од 5 милијарди динара. Уговорима о пријатељству и узајамној помоћи који су личили на совјетско-југословенски уговор из априла 1945. године, у Југославији и источној Европи се стварао посебан систем регионалне безбедности земаља тзв. народне демократије: југословенско-пољски уговор закључен је 19. марта 1946. године, југословенско-чехословачки 9. маја 1947. године, југословенско-албански 10. јула исте године, југословенско-мађарски 8. децембра 1947. године, а југословенско-румунски уговор закључен је 19. децембра 1947. године. Насупрот званичним ставовима ових и совјетске владе, који су Југославију изузетно ценили, кругови на западу нису престајали да Југославију узимају на нишан као најистуренију совјетску предстражу, отелотворење једнопартијског система по узору на Совјетски Савез и земљу прогона верника и политичких противника. Предубеђења о Југославији, подстицана преко штампе и радиодифузне мреже, нису спречавала истакнуте интелектуалце и културне раднике да посећују Југославију. Међународне везе масовних друштвено-политичких организација Југославије 1945–1948. године биле су под утицајем њене спољне политике, која је одређивала карактер, обим и правце сарадње. Како је југословенска спољна политика у тој фази тежила што тешњем зближавању са СССР-ом и тзв. земљама народне демократије, јединствени синдикати, Народна омладина Југославије и Антифашистички фронт жена развијали су најинтензивнију сарадњу са њима. Уже повезивање Југославије са балканским државама народне демократије давало је посебну динамику везама истородних организација, билатералним и регионалним.
Није прошло много времена, а „ветрови“ сумњи и дубоких разочарења у совјетско-југословенским односима претворили су се у праву „олују“. „Око Тита се од почетка кристалише сукоб са Совјетским Савезом. И то не само због Титове водеће и средишње улоге, него и због ауторитарних лидерских својстава југословенског комунизма – својстава у суштини истоветних са совјетским комунизмом… “. Мада су у суштини истоветна, та „југословенска“ својства нису механички преузета из „лењинизма“ и совјетске партије. Сазнања и совјетска искуства била су најдоступнија за духовно уобличавање својстава иманентних југословенском као и сваком другом комунистичком покрету. Из идеологије, односно из споја погледа на свет са политичким покретом (филозофија која тумачи свет само уколико га мења), неминовно израстају деспоти и олигархије. Совјети су већ у рату пригушено негодовали због величања Тита, упоредо са Стаљином. Но, нису имали куд из властите замке, јер и Тито је био комуниста и Совјетима је погодовало јачање комунистичке власти у Југославији кроз величање Тита. Стаљину је признаван светски и историјски примат, али је у Југославији Тито величан заједно или упоредо с њим.[4]
Упоредо и неодвојиво од совјетског притиска, сукоб између Југославије и СССР-а зачет је и прошириван и око уплива и престижа у источноевропским земљама тзв. народне демократије. Било је то, бар у почетку, неподударање и потмуло трвење између младе, претенциозне и још небирократизоване, једне неразвијене земље и велесиле, стабилизоване и свесне своје „историјске и империјалне“ улоге. У најужој групи око Тита није било неслагања према односима са народним демократијама, као ни у односима према Совјетском Савезу. Уколико је и било разлика, додуше небитних, произилазиле су из личног става или мање-више идеализованих гледања. Већ смо помињали многобројне односе Југославије са тим социјалистичким земљама и требало би напоменути да је став Стаљина и врха Совјетског Савеза према тим контактима и везама био врло резервисан, а у неким тренуцима се могао приметити и непријатељски став „совјетских другова“ према овим питањима. На пример, албанско руководство се тада у великом броју питања из своје спољне и унутрашње политике у свему, претежно оријентисало на Југословене, а такође, било је, као и са Бугарском, незваничних разговора о томе да се Албанија као федерална јединица будуће балканске федерације уједини са Југославијом па да јој се тада присаједини и Косово. Слично као у случају са Бугарском, ове идеје и разговоре пресекао је и заувек онемогућио Стаљин. [5]
Међутим, југословенско-совјетски односи, у непосредном послератном периоду су почели да певају своју „лабудову песму“ крајем 1947. године и почетком 1948. године. Непосредан повод за такав заплет или расплет догађаја био је развој околности око оснивања и деловања организације под именом Коминформ. Заоштравање односа Запада и Југославије расло је како се уобличавала блоковска подела света. Приступањем КПЈ новој међународној организацији комунистичких и радничких партија – Информбироу, односно Коминформу (Информациони биро, Комунистички информациони биро), на Западу је протумачено као да је Југославија у потпуности окренула леђа самосталности, постала совјетски „сателит“, интегрисала се у комунистички свет под вођством Стаљина и прихватила његов модел друштвено-економског и политичког система. Информбиро је основан на седмодневном саветовању представника комунистичких партија Совјетског Савеза, Југославије, Мађарске, Чехословачке, Пољске, Румуније, Бугарске, Француске и Италије, одржаном од 22. до 27. септембра 1947. године у Шкларској Поремби, под Крконошима, у западној Пољској. Комунистичку партију Југославије су на Оснивачком саветовању Информбироа неких комунистичких и радничких партија представљали Едвард Кардељ и Милован Ђилас, Свесавезну Комунистичку Парију (бољшевика) Андреј Жданов и Георгије Маљенков, Бугарску Радничку Партију (комуниста) Влко Червенков и Владо Поп-Томов, Комунистичку Партију Румуније Георгију Деж и Ана Паукер, Комунистичку Партију Мађарске Миклош Фаркаш и Ревај, Пољску Радничку Партију Владислав Гомулка и Минц, Комунистичку Партију Чехословачке Рудолф Слански и Баштовански, Комунистичку Партију Француске Жак Дикло и Етјен Фажон и Комунистичку Партију Италије Луиђи Лонго и Еуђенио Реале. Иницијатива за стварање овог тела потекла је од СКП(б), мада је остало забележено да је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито приликом свог боравка у Москви априла 1945. године помињао оснивање консултативних тела комунистичких партија за размену мишљења и искустава које је донео развој последњих година. Ова идеја разматрана је поново 1946. године приликом боравка Тита, Александра Ранковића и Бориса Кидрича у Москви. Под совјетским утицајем и на основу сопствених резерви, представници КПЈ су нападали парламентарну праксу КП Италије и КП Француске, као и њихове руководиоце Тољатија и Тореcа, затим учешће италијанских и француских комуниста у њиховим владама, попуштања демохришћанским струјама и деголизму, што су југословенски комунисти оцењивали као потенцијалну ревизију марксизма у међународном комунистичком покрету. Милован Ђилас је америчку опасност за савремени свет означио као већу од фашистичке, а француске комунисте је критиковао због распуштања и разоружавања снага Покрета отпора.[6]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Дедијер, Владимир (1979). Документи 1948 (књига прва). Београд: Рад.
Дедијер, Владимир. (1980). Интересне сфере. Београд: Просвета.
Ђилас, Милован. (1991). Власт и побуна. Београд: Издавачка кућа Књижевне новине.
Лакер, Волтер. (1999). Историја Европе 1945–1992. Београд: Клио.
Матес, Лео. (1976). Међународни односи социјалистичке Југославије. Београд: Нолит.
Милутиновић, Коста. (1968). Др Иван Рибар. Сисак: Јединство.
Петрановић, Бранко. (1981). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит.
Петрановић, Бранко. (1990). Балканска федерација, Београд.
Петрановић, Бранко. (1992). Србија у Другом светском рату 1939–1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.
Попов, Чедомир. (1995). Политички фронтови Другог светског рата. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
[1] Владимир Дедијер, Документи 1948 (књига прва), Београд: Рад, 1979, 164–175.
[2] Исто, 170–175.
[3] Исто.
[4] Исто, 80.
[5] Исто, 166–187.
[6] Исто, стр. 145–160.
Остави коментар