Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Спољнополитичку оријентацију послератне Демократске Федеративне Југославије, односно Федеративне Народне Републике Југославије, нарочито према Совјетском Савезу, не бисмо на одговарајући начин били у прилици да разумемо, нити да поставимо у одређени историјски контекст, без детерминисања релације између тих процеса и дипломатске, односно уопште спољнополитичке делатности партизанског Народноослободилачког покрета, предвођеног Јосипом Брозом Титом, у току Другог светског рата. Нападом нацистичке Немачке на Савез Совјетских Социјалистичких Република, 22. јуна 1941. године, рат је ушао у сасвим нову фазу и умногоме одредио и његов исход. У овом догађају од изузетног глобалног значаја налази се и покретачки мотив за масовни покрет дела југословенских народа под вођством до тада илегалне Комунистичке партије Југославије против окупаторских и квислиншких власти успостављених на простору Краљевине Југославије, након Aприлског рата 1941. године. Пактом Рибентроп-Молотов из августа 1939. године за неко време је одложен неизбежни сукоб између две тоталитарне империје Хитлера и Стаљина. Совјетске власти су се надале да ће овим пактом себи обезбедити довољно дуго прелазног мира и маневарског простора, како би се за будући рат, за кога су сматрале да ће избити у току 1942. године, припремиле на одговарајући начин. У складу са тим званична совјетска и политика Коминтерне у овом периоду се кретала у правцу избегавања било којих провокативних акција према Трећем Рајху како Хитлеру не би дали повода за неки превремени рат и блицкриг који је доживела Француска. Ни једна негативна реч о наци-фашизму од 1939. до 1941. године није изговорена јавно из уста неког од совјетских званичника, нити се иста могла чути од московског радија или из совјетских јавних гласила попут Правде или Известије. Први пут, након две године, реч фашизам је пред медијима јавно изговорио Вјечеслав Молотов 22. јуна 1941. године обавештавајући домаћу и светску јавност о нацистичкој агресији на Совјетски Савез.[1]
Као и друге комунистичке партије, КПЈ, као секција Коминтерне, иако са антифашистичким убеђењима и опредељењем чланства, прихватила је све директиве Коминтерне. После југословенске априлске катастрофе, Партија почиње са припремама за покретање оружане борбе против окупатора, али у складу са ставовима совјетског руководства и Коминтерне, ништа не предузима. За такве планове она нема ни благонаклон став СССР-а, који је, излазећи у сусрет Немачкој, прекинуо званичне односе са избегличком владом Краљевине Југославије. Ти односи ће поново бити успостaвљени после напада Немачке на Совјетски Савез, 17. јула 1941. године. После отварања источног фронта руководство КПЈ, очекујући брз пораз Немаца и њихових савезника у Русији и догледан долазак Црвене армије на границе Југославије, према упутствима Коминтерне, артикулишући огромно незадовољство народа постојећим стањем у спремност на оружану борбу, од јула до септембра исте године, подижу устанке широм Југославије, али тежиште тог великог народног покрета смештају у западну Србију, где је прешао и формирани Врховни штаб Народноослободилачке војске Југославије и партизанских јединица. Из ове чињенице се могу уочити тежње и ратни планови партизанског Врховног штаба да своје оперативне акције ускладе са операцијама Црвене армије на источном фронту, сматрајући да ће ако концентришу своје главне устаничке снаге у источним деловима Југославије, лакше ступити у директну војно-политичку везу са совјетском армијом за коју су били уверени да ће са лакоћом потиснути немачке инвазионе снаге и кроз неколико месеци стићи до Југославије са истока.[2]
Југословенски ослободилачки рат водио се не само за ослобођење државе од завојевача и његових сарадника, него и за ново државно и друштвено уређење земље. Дакле, пред партизанске борце за ослобођење земље је постављен двоструки задатак: очистити земљу од окупатора и у ослобођеној држави створити ново уређење нове односе и нове темеље југословенског друштва. Тај циљ се није могао остварити само чисто војним акцијама, а такође ни акцијама на тлу Југославије. За потпуни успех ослободилачке борбе било је потребно и признање најважнијих антифашистичких чинилаца међународне политике, пре свих СССР-а, Велике Британије и САД. Тог признања у самом почетку борбе, бар у оном политичком смислу, није било. У прве две године борбе, односи са иностранством НОП-а, су били првенствено одређени војним потребама. Други садржајнији односи су били подређени везама западних Савезника, али и Совјетског Савеза са избегличким владама Краљевине Југославије. Када је крајем 1941. године дошло до раскида сарадње између покрета Драже Михајловића, као јединог легитимног представника оружане силе владе Краљевине Југославије и покрета Јосипа Броза, то се одразило и на односе партизанског покрета са западним Савезницима. У том периоду дошло је до прекида контаката како са британском владом, тако и са британским оружаним снагама.[3]
Од тог периода па до прве половине 1943. године НОВ и Покрет ослобођења Југославије су водили своју оружану и револуционарну борбу, а да при том нису остварили било какву формалну везу са западним Савезницима. Једини контакти са спољним светом су биле везе са Совјетским Савезом које су оствариване сво време рата, али те везе су се у почетку остваривале једино преко радио-станице што је у многоме умањивало ефикасност тих веза с обзиром да путем таквих контаката није могло бити тешње координације војних операција нити политичке делатности. У складу са обзирима које су према легалним владама у егзилу имале чланице Антихитлеровске коалиције, време до првих формалних и физичких контаката партизанског покрета и Савезника 1943. године, би се могло назвати периодом потпуне информативне изолованости савезничких земаља о распламсавању оружане борбе против фашизма од стране још једног антифашистичког покрета. Једини аспект превазилажења те медијске блокаде је била радио-станица Слободна Југославија са седиштем у Москви, која је под надзором совјетских власти била драгоцен политички субјект пропаганде Народноослободилачког покрета са циљем ширења вести о партизанској борби на тлу Југославије. Општи војно-стратешки и политички маневри међународних активности савезничких влада су до 1943. године допринели формирању става да је поред помоћи и подршке која је пружана Југословенској војсци у Отаџбини Драже Михајловића, исту потребно усмерити и прокомунистичком покрету Народноослободилачке војске Југославије. Томе су, дакако, допринели и сјајни војни успеси Титових партизана у њиховој герилској борби против окупатора. Тако је, у том периоду и условима грађанског рата против четника, главни спољнополитички програм КПЈ и партизанских снага био компромитовање антифашистичке идеологије четничке оружане борбе и сврставање партизанског покрета ослобођења Југославије, као јединог савезника антихитлеровске коалиције на тлу Југославије, у општи ратни табор против сила Осовине. Ови напори и благонаклон став Велике Британије и Совјетског Савеза према тим стремљењима су уродили плодом. [4]
Од новембра 1942. године, као последица Првог заседања АВНОЈ-а формирају се први револуционарни органи нове власти квалификовани за представљање оружане борбе НОП-а како у самој земљи тако и у свету. Још пре тога у Југославији је током 1942. године дошло до стварања локалне устаничке власти, формиране потпуно на новим основама, где се тежња за одбацивањем предратног поретка могла лако очитовати. Међутим, такве околности развоја револуционарне борбе нису наишле на одобравање ни СССР-а, као једине светске силе и „прве земље социјализма“, на чију подршку су југословенски комунисти посебно рачунали. Истовремено, Антифашистичко Веће Народног Ослобођења Југославије у Бихаћу 1942. године, је конституисан само као политички представник борбе народа Југославије, а не као представничко тело, односно највиши орган народне власти на ослобођеној територији. На овом ограничењу је инсистирала, управо Москва, која је преко радио-станице, била обавештена о заседању АВНОЈ-а. Совјетска влада је тада одржавала нормалне односе са избегличком владом у Лондону, а поред тога је била везана договором са Великом Британијом да утиче на поновну успоставу односа између партизанских јединица Јосипа Броза Тита и Југословенске војске у Отаџбини Драже Михајловића и поред настојања представника НОП-а да ривалску антифашистичку војску означе као колаборатора и националног издајника. Тај неспоразум, у ово време, свакако, није био једини између водећих органа НОП-а и владе СССР-а на челу са Стаљином. Наиме, у овом периоду Москва се противила и формирању ударних јединица НОВ, које нису биле везане уз одређену територију. Посебно је критиковано формирање пролетерских јединица и употребе српа и чекића на црвеној звезди као ознаке тих јединица. Међутим, Врховни штаб НОВЈ није желео да се одрекне тих пролетерских и покретних јединица, јер у наствку рата без тих јединица би сигурно дошло до стагнације покрета, његовог постепеног осипања и неизбежног пада морала.[5]
Управо постојање овако крупних разлика у гледању и немогућност да се постигне пун споразум навели су НОП на то да попусти под притиском у вези са формирањем врховних органа нове револуционарно-ослободилачке власти већ у 1942. години. Наравно, ови неспоразуми са СССР нису били објављивани у то време, а у најужем кругу Врховног штаба и Политбироа, који су били упознати са овом димензијом односа са СССР-ом, исти су објашњавани тиме да Москва нема потпуна и садржајна обавештења о правој ситуацији у земљи. У суштини, нико од савезника Антифашистичке коалиције није имао негативан став према војном елементу оружаног устанка партизанских снага предвођених Комунистичком партијом Југославије, нити генерално према том покрету, али у међусавезничком калкулисању око будућег, послератног уређења Европе, у том периоду је произишао став да у Југославији треба помирити два супротстављена и, у крвавом грађанском рату, сукобљена антифашистичка покрета, при том не мењајући, бар не у том ратном времену, друштвени поредак, облик владавине и генералну линију легалитета и легитимитета владе Краљевине Југославије у Лондону, тј. у емиграцији. Међутим, ситуација ће се изменити већ у наредних неколико месеци. Након победе Црвене армије у Стаљинградској бици, почетком 1943. године, успешног окончања борби у северној Африци и започињања још успешнијег савезничког потискивања снага Осовине на Сицилији, доминација антихитлерсовске коалиције у „гигантском рвању“ са силама Тројног пакта, успостављена већ 1942. године, у мају 1943. године је у потпуности стабилизована. То је аутоматски значило и прекомпозицију односа сва три савезника према југословенском питању. Са једне стране СССР, очекујући веће ангажовање западних савезника на отварању атлантског фронта и јаче материјалне помоћи Црвеној армији у преломним моментима ослобађања огромне запоседнуте територије, је више него и једна чланица Коалиције Уједињених народа излазио у сусрет англо-америчким, али пре свега британским политичким интересима у погледу односа према покретима отпора у Југославији. Са тим у вези, његово држање према Народноослободилачком покрету се све до почетка 1944. године није битније променило. Са друге стране, Велика Британија, и под њеним утицајем америчка влада, су показале далеко флексибилнији однос према партизанским снагама, опет излазећи у сусрет интересима СССР.[6]
У време тешких борби на Сутјесци (операција Шварц) британска мисија са капетаном Фредериком Вилијамом Дикином и Вилијамом Стјуартом спустила се на импровизовани дурмиторски аеродром Његобуђе 28. маја 1943. године. Дикин је касније писао „о епској борби која се водила у једном котлу“[7] и на теренима који су га подсећали на „Месечеву површину“[8]. Ово је била прва савезничка мисија, а за њом је уследило јoш неколико, листом британских мисија. Успостављањем тих мисија отпочињу први непосредни контакти на том плану међународних односа нове Југославије. После капитулaције Италије, у септембру 1943. године, преко британске војне мисије, у октобру, долази до укључивања америчких официра у ту мисију, која од тада постаје савезничка англо-америчка војна мисија. Ови контакти су, испрва, били ограничени на обевештајну делатност и достављање и примање материјалне, пре свега, помоћи у наоружању. Међутим, ускоро почињу и преговори, а потом и споразум о међусобном подупирању војних акција. Парадоксално, СССР неће своју мисију упутити у Врховни штаб све до фебруара 1944. године. Свакако да се ту радило о буквалном и доследном вoђењу рачуна о интересима и реакцији западних савезника, због чега је под притиском совјетске владе, 15. маја 1943. године и Извршни комитет Коминтерне донео одлуку о гашењу ове међународне организације радничких и комунистичких партија, а суштински „продужене руке“ совјетског утицаја и дипломатије. Међутим, још један моменат је допринео размимоилажењу ставова совјетског и руководства НОПЈ, а то је било Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу 29-30. новембра 1943. године. Друго заседање АВНОЈ-а се одвијало у време одржавања Техеранске конференције три велика савезника, Черчила, Стаљина и Рузвелта, који су на тој конференцији усвојили закључак који је предвиђао да се партизани у Југославији потпомогну до највеће могуће мере провијантом и опремом, као и операцијама командоса. Оваквом одлуком велики савезници су де факто признали оружане снаге НОП-а. На основу сагласности Черчила и Стаљина у Техерану, упућена је у Врховни штаб и совјетска војна мисија са генералом Корњејевом на челу, чији су се чланови 23. фебруара 1944. године спустили авионом код Босанског Петровца, на тло Југославије. На одлуке АВНОЈ-а последња се огласила совјетска влада, чекајући, највероватније, реакцију западних савезника, мада је ЦК КПЈ известио Москву о раду и закључцима АВНОЈ-а у Јајцу. За став СССР карактеристично је да је радио станица Слободна Југославија приликом објављивања одлука АВНОЈ-а, почетком децембра 1943. године, изоставила да обавести јавност о одлуци о суспензији права и забрани повратка краља Петра II Карађорђевића у земљу. Совјетски Савез се солидарисао са британском политиком компромиса у Југославији, изјашњавајући се против Михајловића, али није иступио против краља и владе у емиграцији са којом је одржавао дипломатске односе. Сам Стаљин је одлуке АВНОЈ-а означио као „ударац у леђа Совјетском Савезу и одлукама у Техерану“[9], а ове Стаљинове речи је истакнути функционер укинуте Коминтерне Димитру З. Мануилски пренео Вељку Влаховићу и Ђури Салају[10].
У другој половини 1944. године совјетско-југословенски односи су доживели сасвим нови обрт. Тај обрт је, свакако, имао и своју стратешко глобалну димензију у померањима у односима међу великим савезницима које су изазивале околности приближавања краја ратног сукоба и потребе за новом прерасподелом снага у Европи и свету. За послератно уређење земље, дешавања у међународној политици НОП-а тих последњих месеци 1944. године су била кључна. Након споразума Тито–Шубашић из јуна 1944. године, британска влада је учинила велики напор да се тај споразум спроведе у дело на самом терену, тј. да се у НКОЈ укључе представници емигрантске владе и очува статус монархије као облика владавине у Југославији. Са друге стране, СССР је извесно време излазио у сусрет овим британским интересима, али увиђајући могућност да над југословенским руководством НОП-а оствари свој индивидуални утицај, без осталих савезника, Стаљин је одлучио да Титу и НКОЈ пружи подршку у њиховим тежњама да југословенско уређење изграде у складу са начелима прокламованим на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу. Овом циљу је, засигурно, послужио и први непосредни сусрет Тита и Стаљина у Москви, септембра 1944. године. Схватајући да својим, ипак, недовољним оружаним снагама не може ослободити и преузети власт над целом земљом, Тито се обратио Стаљину за помоћ у виду доласка јединица Црвене армије из Румуније и Бугарске како би заједно са НОВЈ, ослободиле Београд и кључне области у Југославији. Тиме се желела предупредити Черчилова настојања, које је он на недвосмислен начин предочио Титу, приликом сусрета у Напуљу августа те године, да англоамеричке снаге преко западног дела Југославије стигну до Будимпеште и централних делова Европе, пре Руса. Како би у тој ситуацији, поредак створен од стране НОП-а и НОВЈ предвођених комунистима био угрожен могућношћу да краљ, влада и поредратни режим уз подршку западних савезника преузму власт у земљи, Тито је одлучио затражити заштиту од Стаљина и СССР-а. У сваком случају ни Совјети нису желели да се границе њиховог утицаја „заврше на Карпатима“, па су се, по овом питању, интереси Тита и Стаљина преклопили[11].
На овом састанку у Москви договорена је и сарадња НОВЈ и Црвене армије у завршним операцијама за ослобођење Југославије, у првом реду у операцији ослобођења југословенске престонице Београда. Према том договору Црвена армија је требало у садејству са НОВЈ ослободити Македонију, Србију са Београдом, а потом се пребацити даље на фронт у Мађарској, без било каквог задржавања на тлу Југославије, што је, тада, у југословенској јавности од стране руководства НОП-а тумачено као успех Титове дипломатије у настајању да суверенитет и интегритет нове Југославије буде строго поштован од стране Совјетског Савеза и осталих савезника Коалиције Уједињених народа. „Московски договор“ је испуњен и после успешних операција ослобођења Београда и његове околине, совјетске јединице кренуле су на северозапад и запоселе само најсевернији део фронта на горњем делу тока Дунава кроз Југославију и ту, после форсирања реке код Бездана, прешле у Мађарску. Тиме су Тито и НКОЈ осујетили планове Черчила и британског Форин офиса да се са својим војним снагама учврсте на територији Југославије, одакле би, вероватно, помогли организовање „контрареволуционарних снага“ предратног режима у борби против комуниста. Ово је био, заиста, осетљив моменат у трогодишњој борби КПЈ и НОВЈ за ослобођење и стварање нове Југославије. Ако се узме у обзир да највећи део Србије, као кључни део Југославије, пре совјетско-партизанске офанзиве није био под војном контролом НОВЈ, нити је КПЈ имала неко значајније упориште међу србијанским становништвом, могло се лако догодити да четничко-недићевске снаге уз подршку Велике Британије преузму контролу над том територијом, чиме би и послератни изглед Југославије био прејудициран том чињеницом.[12]
Поред низа отворених питања у вези послератног уређења Балкана и утицаја велих сила на овом простору, питање Југославије је заузимало посебно место у Черчиловим бојазнима од потенцијалне доминације СССР-а над токовима политике у Југославији. У тој ситуацији је дошло и до сусрета Черчила и Стаљина у Москви од 9. до 17. октобра 1944. године где је одмах постигнут споразум о Балкану, који је поред других држава укључивао поделу интереса у Југославији по принципу 50% према 50%. Први јавни знак да је постигнут одређени договор у погледу Југославије може се наћи у чланку Правде од 21. октобра 1944. године, на крају Черчиловог боравка у СССР-у, у којем се каже „да су се СССР и Велика Британија сложили да воде заједничку политику у Југославији“[13]. Спровођење овог споразума је од почетка изазивало незадовољство код обе велике силе због тога што је Југославија била једина балканска земља која је већ у току рата изградила свој идентитет и јасно изражену вољу, а поред тога, и извесну способност да ту вољу и реализује. Међутим, сам Тито је, поштујући одлуке Јалтске конференције из фебруара 1945. године о стварању заједничке владе Демократске Федеративне Југославије темељима споразума са Шубашићем, првобитно поштовао генералну линију заједничког совјетско-британског утицаја на новонастале прилике у земљи, да би након заоштравања односа са западним савезницима поводом Трста и западних граница у првој половини 1945. године курс своје спољне политике окренуо према СССР-у. Черчил се у јуну 1945. године жалио Стаљину да у Југославији нема ни 10 од 50% утицаја предвиђеног споразумом из октобра претходне године. Са друге стране, Стаљин је схватио да ове околности може лако да употреби у корист Совјетског Савеза, па је природну блискост прокомунистичког руководства Југославије са СССР-ом одлучио да учврсти још више и у догледно време Југославију у потпуности преведе у тзв. „совјетски блок“. Ова околност је била прави темељ будућих југословенско-совјетских односа који ће доживети потпуно нове заплете и обрте у првим послератним годинама савремене блоковске поделе света.[14]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Бибер, Душан, Тито – Черчил, збирка докумената 1943-1945, Архив Југославије, ЧГП Дело, Глобус , стр. 4, Београд, Загреб, 1981.
Матес, Лео, Међународни односи Социјалистичке Југославије, Нолит, стр.13-14, Београд, 1976.
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, стр. 223-253, Београд, 1981.
Попов, Чедомир, Политички фронтови Другог светског рата, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, стр.32-33, Нови Сад, 1995.
[1] Чедомир Попов, Политички фронтови Другог светског рата, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, стр.32-33, Нови Сад, 1995.
[2] Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, стр. 223-253, Београд, 1981.
[3] Лео Матес, Међународни односи Социјалистичке Југославије, Нолит, стр.13-14, Београд, 1976.
[4] Исто, стр. 7-20.
[5] Група аутора, Историја Савеза Комуниста Југославије, Издавачки центар Комунист, Народна књига, Рад, стр. 215-220, Београд, 1985.
[6] Бранко Петрановић, наведено дело, стр. 301-313.
[7] Др Душан Бибер, Тито – Черчил, збирка докумената 1943-1945, Архив Југославије, ЧГП Дело, Глобус , стр. 4, Београд, Загреб, 1981.
[8] Исто, стр. 5.
[9] Бранко Петрановић, наведено дело, стр 328-331.
[10] Исто, стр, 331.
[11] Лео Матес, наведено дело, стр. 22-30.
[12] Исто, стр. 31-40.
[13] Исто, стр 31.
[14] Исто, стр. 38-51
Остави коментар