Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Бановић Страхиња је силан јунак. Уводни стихови песме:
Нетко бјеше Страхињићу бане!
Бјеше бане у маленој Бањској,
у маленој Бањској крај Косова,
да такога не има сокола.
сведоче о његовој посебности и јунаштву. Стихови који затварају песму:
Помало је такијех јунака
ка што бјеше Страхинићу бане.
пример су за то да је Страхиња усамљен јунак и у квалитативном (такијех) и у квантитативном смислу (помало је). Свега пет песама постоји о њему, а само је једна антологијска, док о Марку Краљевићу постоји двадесет само антологијских. Он је темпераментан јунак – Плану бане како огањ живи, подвучена је његова физичка лепота, пореди се са соколом – Окити се један српски соко, али у борби неуморан и непобедив. Када Влах-Алију позове на мегдан јуначки, он не очекује јунака спрам себе. Међутим, Турчин је управо то. Удара јунак на јунака, и у том окршају страда читав арсенал оружја које су потегли један на другог. Али Страхиња има нешто што Влах-Алија нема:
Бог поможе Страхинићу бану,
има ђога коња од мегдана
Божја помоћ постаје пресудан фактор у страховитој борби прса у прса која траје љетни дан до подне. Када Страхиња завапи дозивајући љубу, да сама начини избор и помогне оном ко јој је милији и тако оконча борбу, он не прецизира ко то мора бити.
Удри, љубо, мене, ја Турчина
Мисли, љубо, кога тебе драго
Са друге стране, Влах-Алија такође дозива (безимену) љубу, али он моли за свој живот обећавајући Страхињиној жени куле и градове, лагодан живот који је сасвим сигурно после преваре не чека са српским јунаком. Напослетку, Бановић Страхиња зубима кида грло свог непријатеља, чинећи исход ове борбе још личнијим. Слична ситуација попут ове са тражењем помоћи помиње се и у народној песми „Урош и Мрњавчевићи“ када Марко Краљевић треба да одлучи коме ће припасти царство. Видевши га, отац и стричеви се радују говорећи своје примамљиве понуде уколико пресуди да је царство баш на њима. Само млади Урош, једини прави наследник, радује се безинтересно када види Марка јер зна да ће он најзад донети пресуду.
Бановић Страхиња је јунак каквом нема равног у нашој народној поезији. Његово јунаштво, а још више карактер га позиционирали су у сам врх српске епике. „Од почетка је јасно да ће човек који је прошао кроз низ искушења да би вратио своју љубу прећи и преко овог последњег – њене издаје“ (Пастернак 2010: 88). Поред свега, он је због свог опроста, а још више због ситуација које су опросту претходиле, трагичан јунак. Он је једини у стању да се супротстави сили која му је запретила и разорила све, једини је јунак таквог калибра који ће по своје отићи, пре него пити хладно вино у миру, правећи се као да се ништа није догодило.
„Усамљеност епског јунака је његово природно стање. Марко Краљевић, типични епски јунак, увек иде сам у извршавање својих подвига. Код њега не постоји никакво осећање, никаква свест о властитој усамљености. Страхин-бан осећа своју усамљеност као неподношљив терет“ (Деретић 2006: 154).
Тај терет је проузрокован неразумевањем и кукавичлуком оних најближих који нису желели да га подрже у ономе што је за њега представљало битку живота. Са те стране, Страхињи су ближи и старац дервиш, па и сам Влах-Алија, који су сваки на свој начин усамљеници. Ипак, Страхињина самоћа је најтежа јер он је борац за праве вредности, јунак, хумани и морални витез. „И ниједан не налази излаз: Влах-Алија губи главу због љубави према каурки, дервиш остаје да самује и смисао живота потражи у служењу цару; Бановић Страхиња остаје да траје дубоко отрован разочарењем, уз жену неверницу“ (Величковић 2008: 86).
Марко Краљевић је дијаметрално супротан Бановић Страхињи. Везује их једино јунаштво којим су одликовани у народним песмама и то што су припадници средњег сталежа племства. Марко Краљевић је историјски незнатан владар. Још увек није докучен начин на који је он постао водећи херој српске епике. Сматра се да је томе допринела реченица коју је изговорио пред почетак битке на Ровинама, у којој је погинуо борећи се на турској страни (1395), а којом је молио Бога да буде на хришћанској страни, а да у замену за то он први страда у тој бици. Ту реченицу прибележио је Константин Филозоф у Животу деспота Стефана, четрдесет година након битке. Према тумачењу Јована Деретића, мучан је за Марка био тај бој: „Уколико победе они за које се он бори, онда губи свет којем он припада, а уколико пак победе они против којих се он бори, онда то доноси пораз, или у крајњем случају, смрт њему самоме“ (Деретић 2007: 56). Та изјава, којом се на неки начин и Марко, попут кнеза Лазара, определио за царство небеско, вероватно му је донела приврженост народних певача – или и сам исход битке у којој је Отоманска империја вероватно претрпела пораз.
Деретић као исходиште свог рада покушава да дешифрује два парадокса – зашто је мали владар у песмама велики јунак, и зашто је „слуга владара туђег, непријатељског царства постао највећи интернационални јунак у народу који је борбу против тог истог царства сматрао својим основним историјским задатком“ (Деретић 2007: 55). У периоду духовног и моралног пада сваког Србина, биткама у којима су Турци извојевали победу и бацили Србе у петовековно ропство, народ је морао пронаћи неког ко ће својим поступцима постати узор. Тај узор морао је бити прави јунак, натприродних способности и немерљивог јунаштва, неко ко не хаје за султана и власт. Подстакнут наведеном Марковом изјавом пред његову последњу битку, и чињеницом да је народу највише могао помоћи неко на позицији и „изнутра“, народ свој спас почиње да види у Марку Краљевићу. „Народни певач био је принуђен да постави Марка Краљевића у основи историјски верно – као турског вазала. Али у народном певачу, који је био притиснут турским неделима, горела је пламена жудња за осветом. Из те жудње се родио пркосни и ратоборни лик Марка Краљевића“ (Ђурић 1987: 53).
Прве забележене песме о њему нису оне херојске, напротив. Најстарија, „Марко Краљевић и брат му Андријаш“, коју је 1555. године забележио Петар Хекторовић, представља прилепског владара као похлепног братоубицу. Касније, он постаје јунак и македонских, словеначких, бугарских и песама других народа. Стојан Бербер је на необичан начин приступио српској епици – поделио ју је према местима дешавања радње (пре њега су сличне антологије направили Рајко Петров Ного и Маја Бошковић Стули, избегавши Вуков стереотип поделе). Из ове поделе која обухвата: Македонију, Косово, Расцију, Војводину, приморје и друге крајеве, јасно је да се Марко Краљевић највише кретао источним и јужним српским областима, мада песама о њему има у сваком подеоку. Период које обухватају траје од Душановог па све до хајдучког времена.
Вук Караџић наводи да не постоји Србин који није чуо за име Марка Краљевића. Његово најрепрезентативније јуначко обележје, коњ Шарац, према једној легенди поклон је од виле, а према другој – ждребе које је узео од кириџија, излечио од губе и научио га да пије вино (пола пије, пола Шарцу даје). Иста легенда каже да је пре њега Марко променио много коња, али га ниједан није могао носити. Предавања и неке песме говоре о Марковој дуговечности – живео је више од три века. Према једном предању, узрок његове смрти била је златна стрела којом га је каравлашки војвода Мирчета погодио у уста, према другим се са Шарцем заглибио у боју, према осталим – није ни умро, већ спава у пећини, док Шарац једе маховину, и кад је поједе ослободиће сабљу и Марко ће се пробудити и вратити у свет. Према неким причама у пећину је сам отишао када је видео модерну направу – пушку, јер „сад најгора рђа може убити најбољега јунака“ (Караџић 1933: 36). На тај начин, заробљен је у пећини, у улози вечног борца за правду. У песми „Смрт Марка Краљевића“, вила одговара на Маркова колебања зашто му Шарац плаче:
Нитʼ ти можеш умријети, Марко,
од јунака ни од оштре сабље,
од топуза ни од бојна копља –
ти сʼ не бојиш на земљи јунака,
већ ћеш, болан, умријети, Марко,
ја од бога, од старог крвника
На вилина предвиђања и након хијеромантијског (из воде) прорицања судбине, које Марку види скору смрт, он жали:
Лажив свʼјете, мој лијепи цвʼјете!
Лʼјеп ти бјеше, ја замало ходах,
та замало, три стотин година
земан дође да свʼјетом промјеним!
Сазнање тера Марка да убије Шарца и уништи сабљу и топуз, попут војводе Пријезде, како се Турци не би служили његовим одличјима. Иста песма говори и о Марковој прекости: игуман Васо упозорава ђака Исаију да не пробуди уснулог (већ мртвог) јунака
Јер је Марко иза сна зловољан,
па нас може оба погубити
Ова песма кореспондира са песмом „Урош и Мрњавчевићи“ и клетвом коју отац изриче сину. Наиме, у „Смрти Марка Краљевића“, игуман сахрањује Марка на Хиландару:
Биљеге му никакве не врже,
да се Марку за гроб не сазнаде,
да се њему душмани не свете
Тако Марков гроб остаје без обележја, што је основа клетве на коју га је отац осудио. Када Марко ни по бабу, ни по стричевима пресуди да је царство Урошево, отац жели да га убије. Када не успе, ужаснут оним што је покушао, он куне сина да нема гроба ни порода и да до смрти двори турског цара. С друге стране, Урош клетву ублажава благословом, који се такође остварује, Марко постаје највећи и најпознатији јунак. Што су рекли, тако му се стекло. Разлог зашто је Марко у овој ситуацији судија јесте његова статусна улога – он је принц, а осим тога, једини може изрећи пресуду и задржати главу на раменима суочен са незадовољним похлепним владарима. „У односу према ʻцаревимаʼ, и Марко је дат у контрасту. Грађен по клишеу доброг владара, он је слика жељене власти, онакве каква би требало да буде, док су ʻцаревиʼ слика стања какво оно јесте. У том смислу Марко их суштински далеко надилази“ (Карановић 2006: 164).
Иако је био турски слуга, Марко није био баш послушан, он се оглушавао о сва султанова правила. Са њим развија чудан фамилијаран однос: султан га зове сином, а он њега поочимом. И поред тога, често је у тамници и султан га често опомиње. Међутим, силу као што је Марко тешко је обуздати. „Народни певач је Краљевић Марка стављао у безброј животних ситуација и епизода којима је заједнички именитељ Маркова љубав према малом, угњетаваном, гладном човеку, начелно према човеку у невољи“ (Миљковић 2003: 220). Поред поменуте прекости, он има још мана које би се дале осудити, али су преображене у врлине, јер се испољавају против турске власти. Он оре царске друмове (песма „Орање Марка Краљевића) и када га Турци опомену да то не чини, он их убија и пљачка, како би мајци уплашеној због његових свакодневно крвавих кошуља показао да је у стању да орањем заради. Рад је овде пародиран, јер пркосно орање царевих друмова резултирало је кавгом и убиствима и Марко је још и профитирао. У песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу“ он успоставља крвну освету, одузима живот убици свог оца, а када га цар позове он:
У чизмама сједе на серџаду
па погледа цара попријеко
крваве му сузе из очију
У стању је да уплаши цара, да га доведе до дувара, и да му цар не само опрости чин убијања, већ да му поклони и доста новца да оде под шатор да пије. У једној другој песми, „Марко пије уз рамазан вино“, српски јунак не поштује ниједну султанову наредбу:
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино, –
још нагони оџе и аџије
да и они с њиме пију вино
И за све те непослушности он има колико-толико валидно оправдање: млад је и приличи му, а није ни саможив да пије сам док други гледају. И у тој прилици, цар је притиснут уз зид и не види даље од Марковог оружја и мрког погледа, што га тера да између казне за јунака и голог живота, ипак мисли на себе. И наравно, дарује Марка дукатима како би наставио да пије, односно како би поштедео свој живот, јер:
Ако би се заметнула кавга,
тешко оном тко јʼ најближе Марка!
Величковић, С. (2008). Интерпретације из књижевности. Београд: Школска штампа.
Деретић, Ј. (2006). „Бановић Страхиња“: структура и значење. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 105–159). Нови Сад: Дневник.
Деретић, Ј. (2007). Марко као „слуга“ и „посинак“ султанов. У: Огледи о српској књижевности (стр. 55–69). Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Ђурић, В. (1987). Предговор. У: В. Ђурић, Антологија нарпдних јуначких песама (стр. 9–159). Београд: Српска књижевна задруга.
Карановић, З. (2006). Начело контраста и неки елементи значења песме „Урош и Мрњавчевићи“. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 159–170). Нови Сад: Дневник.
Караџић, В. (1833). Народне српске пјесме. Беч.
Миљковић, С. (2003). Косовски завет: Бановић Страхиња, Марко Краљевић, Кнез Лазар, Деспот Стефан. Стање ствари, 167-230.
Пастернак, Б. (2010). Интерпретација епске народне поезије у средњој школи. Нови Сад: Академска књига.
Пешић, Р., & Милошевић-Ђорђевић, Н. (1996). Народна књижевност. Београд: Требник.
Поповић, Б. (2006). О „последњим стиховима“ песме „Бановић Страхиња. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 5–25). Нови Сад: Дневник.
Џаџић, П. (1996). Учини као Страхинић. У Љ. Николић, & Б. Милић, Лектира (стр. 80-87). Београд: Стручна књига.
Остави коментар