Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Када му се учини неправда, епски Марко не размишља много на кога удара. У песми „Лов Марков с Турцима“, епски певач је сликајући Марковог сокола, дао и карактерну црту јунака:
Али Марков соко јогуница
као што је и његов господар.
У истој песми, страдање свог сокола српски везир скупо наплаћује: убија и Мурата и његових дванаест делија. На сличан начин кажњава и уображену сестру Леке капетана у истоименој песми. Након што је лепа Роса одбила три просца, три изванредна јунака (међу њима и Марка Краљевића), и још их понизила и омаловажила, Марко јој одсеца руку и вади очи. Ова завршна слика повезана је са оном на почетку која говори о Марковој прекости и нетрпељивости. Милош упозорава своје људе:
Може бити да је љутит Марко
може бити да је пијан Марко
па вас може коњем прегазити
и грознијег, ђецо, оставити.
Ове Маркове мане кулминирају у завршним строфама песме, када самовољна девојка хероје које народни певач назива добрим, дилбер и крилатим јунаком спушта на ниво турске придворице, кобилиног сина и пазарског копилета.
„Он може да буде прек, плах и нагао као ретко ко, али као ретко ко он уме да буде и лукав, стрпљив и опрезан. У извесним тренуцима он је спреман да без колебања кидише на читаву војску, да загази у најопасније сукобе, чак и без оружја. Али у другим тренуцима он је јунак по својој мудрости, по способности да превари непријатеља“ (Ђурић 1987: 54–55).
Да би ушао у двор Мине од Костура и повратио своје, прерушава се у калуђера. Да би без примене силе ступио под Арапинов шатор у песми „Марко Краљевић укида свадбарину“, претвара се да је будући младожења који долази да плати свадбарину. Он се бори за свој народ коме Турци чине многе неправде. У поменутој песми Арап прекоморац је у црно завио многе људе – наметнуо је плаћање свадбарине и поставио тешке услове – обљубљивање девојака и невеста. Девет година траје његова тиранија коју ће Марко без муке прекинути. Народна формула, стих који се често користи – Мука му је и жао му било најбоље описују Марков бол и љутњу када чује како се његови сународници злопате:
Ја срамоте поднети не могу
ни жалости велике трпити
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке.
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити или погинути.
Након што убије свирепе Арапе, он показује праву човечност: главе српских бораца за правду којима је непријатељ окитио своју проклету авлију, Марко скида и сахрањује како доликује. Још једна прилика за борбу са црним силницима осликана је у песми „Марко Краљевић и Арапин“. И овде Марко стаје на пут Арапину који хоће да узме цуру на срамоту, цареву кћер. Најпре се колеба због великог јунаштва Арапиновог, али када га девојка окуми Богом и Светим Јованом, она зна да је зло поћи, а горе не поћи. Борба је дуга и неизвесна, попут борбе Страхињине са Влах-Алијом, али Арапин ипак страда у бегу.
Епски певач даје орлу људске особине како би описао Маркову доброту и бригу за нејаке. У песми „Марко Краљевић и орао“, птица Марков долазак у кризним животним ситуацијама види као божју помоћ. Није помогао само њему, већ и његовим слабашним младунцима:
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.
Осим што је родољуб и помоћник слабима и угроженима, он је и најсилнији јунак кога је српска епика произвела. У песми „Марко Краљевић и Мина од Костура“, војску која је сломила одбрану његове стране док је славио красну славу, растура сам на ситне комаде:
Једну војску сабљом исјекао,
другу војску Шарцем погазио,
трећу војску пред цара догнао.
Певач га хиперболише, дајући му снагу какву нема читава армија. Он велике битке и тешке подухвате види као нешто што ће решити за тили час и без муке. У песми „Марко Краљевић и Алил-ага“ његовој одапетој стрели не види се крајњи домет – завршава негде у праху и магли. Свуда ће поћи и сваком у невољи помоћи, само да пре и после тога (где може) добије прикладно окрепљење. Он чак и не пије као обични људи. Осим што своје вино дели са Шарцем, он га пије леђеном од дванаест ока. Када је његово тело израњавано седамдесет пута, он не тражи лекара, него најбољу крчму. Његов Шарац је најбољи пример да о књизи не треба судити на основу корица: у неколико песама се наводи да је шарен као говече – али је силовит и змајевит, што је илустровано у песми „Марко Краљевић и вила“, када успева да достигне вилу под облацима, створење које је оличење брзине, и то у шуми, њеном природном станишту. На концу песме вила упозорава другарице да се припазе:
Док је гласа Краљевића Марка,
и његова видовита Шарца,
и његова шестопера златна.
Пријатеље и помоћнике има свуда, када му затреба помоћ (за разлику од Страхиње). А ретко је тражи, он је самосталан борац, друштво тражи једино у крчми и у просидби. Изузетна је ситуација у којој је потражио помоћ, и то од девојке, јер се мајци заклео да неће заметати кавге на дан крсне славе. Он не узвраћа на нападе Ђеме Брђанина (песма „Марко Краљевић и Ђемо Брђанин“) због поштовања свеца заштитника његовог дома и због обећања датог мајци. Пре него што му је помогла Јања крчмарица, народни певач нам је дао да се сами уверимо у омиљеност овог јунака: господа ʼришћанска у неколико градова не дозвољавају да се Марко обеси, већ нуде Ђеми благо да то не уради. Али када се ситуација обрне, они исту количину новца нуде Марку да баш тада и баш ту Ђеми дође главе.
Јуначан и непобедив, Марко у једној ситуацији ипак признаје да постоји бољи и лије горке сузе када схвати какву силу од човека је погубио. Реч је о песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“. Три године Марко је трунуо у тамници стамболског цара, док није постао неопходан силницима да зауставе Мусу Арбанасу. Марко неће неспреман да иде на јунака који се (оправдано) одметнуо од власти и сада прави сопствене законе. Тренутак у коме је успео да стиском из дреновине исцеди воду, показао је да је време ићи у бој за цара. И у овој песми имамо прилику да се уверимо у Маркову зловољу и плахост: ковачу Новаку одсеца руку када сазна да је Муси исковао бољу сабљу (али му и даје дукате да може да живи и без посла), а вилу посестриму куне када њена помоћ у неизвесном боју изостане. Међутим, иако она неће да учествује у боју који се одвија у свету недељу, упозорава га на једини преостали адут, гује из потаје, ножеве, којима Марко успева да савлада Мусу. Попут боја Бановић Страхиње где је њему у борби која траје љетни дан до подне (као и ова) потекла бела и крвава пена, а његовом противнику само бела, тако су и у овом боју Марку потекле обе пене. Српски јунак имао је срећу што је гуја са трећег срца Мусе Кесеџије спавала, иначе, да је била будна, сасвим сигурно не би могао однети цару Мусину одсечену главу. Иако је победник, њега боли сазнање да постоји бољи, а да га је он убио и то за потребе турског цара:
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
ʼЈао мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!ʼ
Марко је све ово наведено, и још много тога. Иако историјски није био велики владар ни велики херој, кроз његов епски лик народ је добио снагу и престао да се осећа поробљено. Уз његове подвиге, и људи су добијали вољу да издрже зулум и да му се напокон одупру. Уз песме о њему народ никад није био сам, он је увек био ту, међу прашњавим корицама књига и у срчано изреченим стиховима који су се преносили с колена на колено. Као узор и пример и деци и одраслима, лик Марка Краљевића у српској књижевности има посебне вредности.
ЗАКЉУЧАК
Како је Јакоб Грим једном приликом напоменуо, посебност српских јуначких песама лежи у чињеници да оне нису извађене ни из каквих прашњавих пергамената, већ су покупљене са топлих усана народа. Те су усне синегдоха за народне певаче, од којих је велики број живео у беди, али је својим гласом соколио и развесељавао народ. Такав је био Тешан Подруговић, за ког је Вук рекао да је знао најмање сто јуначких песама и да је сваку разумевао и осећао. Затим: Филип Вишњић, слепи међашки гуслар који је инструментом и гласом зарађивао за живот и знао песме још из Карађорђевог доба; Старац Милија, слепа Живана, слепа Јеца и многи други. Њихове су песме углавном концентрисане око битке на Косову пољу, за које је митрополит Амфилохије рекао да је „наш свети Јерусалим, душа наше душе, наш образ, камен нашег бића, наша судбина“ (Миљковић 2003: 189). Два су се витеза својим подвизима издвојила далеко изнад свих опеваних: један је имао свој лични бој на Косову мало пре битке која се десила на Видовдан. Видовданској, вероватно, није присуствовао јер историјски није утврђено његово постојање. За другог се везује народна изрека Касно Марко на Косово стиже. Иако нису учествовали у најтежој борби српског народа, песме о њима надмашиле су песме о косовским јунацима. Сваки има своје мане и своје врлине које их издвајају из мора истих осредњих ликова. Специфични су и у песмама које о њима говоре су далеко бољи од непријатеља. И Бановић Страхиња и Марко Краљевић репрезентују одређене моделе понашања које је понекад тешко објаснити, али који делују исправно. Они су вечити борци, изузетни јунаци, поборници правде и часности. Својим поступцима су постали људи у којима је српски народ видео, и даље гледа своје идеале. „Дакле обојица у суперлативима, свако на својим странама и у својим биткама, ова два витеза морају стати један поред другог“ (Миљковић 2003: 225). Раме уз раме, два типа јунака у народној књижевности, деценијама уназад, и надамо се, деценијама унапред, живе у песмама на којима се одраста, на којима се живи и са којима се, на крају, и умире.
ЛИТЕРАТУРА
Величковић, С. (2008). Интерпретације из књижевности. Београд: Школска штампа.
Деретић, Ј. (2006). „Бановић Страхиња“: структура и значење. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 105–159). Нови Сад: Дневник.
Деретић, Ј. (2007). Марко као „слуга“ и „посинак“ султанов. У: Огледи о српској књижевности (стр. 55–69). Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Ђурић, В. (1987). Предговор. У: В. Ђурић, Антологија нарпдних јуначких песама (стр. 9–159). Београд: Српска књижевна задруга.
Карановић, З. (2006). Начело контраста и неки елементи значења песме „Урош и Мрњавчевићи“. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 159–170). Нови Сад: Дневник.
Караџић, В. (1833). Народне српске пјесме. Беч.
Миљковић, С. (2003). Косовски завет: Бановић Страхиња, Марко Краљевић, Кнез Лазар, Деспот Стефан. Стање ствари, 167–230.
Пастернак, Б. (2010). Интерпретација епске народне поезије у средњој школи. Нови Сад: Академска књига.
Пешић, Р., & Милошевић-Ђорђевић, Н. (1996). Народна књижевност. Београд: Требник.
Поповић, Б. (2006). О „последњим стиховима“ песме „Бановић Страхиња. У: М. Клеут, Реликвије из старине (стр. 5–25). Нови Сад: Дневник.
Џаџић, П. (1996). Учини као Страхинић. У Љ. Николић, & Б. Милић, Лектира (стр. 80-87). Београд: Стручна књига.
Остави коментар