КАКО ЈЕ РАЗОРЕНА ЈУГОСЛАВИЈА У ПОСЛЕДЊИМ ДЕЦЕНИЈАМА XX ВЕКА

КАКО ЈЕ РАЗОРЕНА ЈУГОСЛАВИЈА У ПОСЛЕДЊИМ ДЕЦЕНИЈАМА XX ВЕКА

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

            У разговорима, па и у свести најширих слојева свих друштава насталих на рушевинама некадашње заједничке државе Јужних Словена, често је присутна извесна емотивна или боље да кажемо „носталгична нота“, када је реч о питањима историјата настанка, постојања и трагичног нестанка југословенске државне заједнице. Свеобухватном анализом пресека стања културолошких основа у менталним оквирима поимања историјског значаја Југославије у духовно-идеолошкој вертикали југословенских народа, а у првом реду српског народа, научна и академска заједница на овим просторима, доспела је у прилику да установи да је емотивно-носталгична, али и критичка конотација коју „појам Југославије“ буди у свести свакодневице целокупне јужнословенске популације, сасвим разумљива, уколико имамо у виду фактицитет да су повесница постојања и нестанка поменуте државе у нераскидивим релацијама са свим данашњим, савременим збивањима која оптерећују животе становника у државама насталим на развалинама државе која је уништена у доба крвавих Ратова за југословенско наслеђе 1991-1995. и 1998-1999. године. Дакле, историјат Југославије и југословенске идеје, свеприсутан је у односима и животима народа и држава на овим просторима из разлога што је исти још увек актуелан. Последице постојања и „разарања“ Југославије на најнепосреднији начин и даље врше утицај на економске, политичке, културолошке и друге прилике које окружују развој друштава на просторима тзв. региона Западног Балкана. На задовољство, па и радост свих народа на просторима Западног Балкана, трагични грађански ратови у којима је југословенска држава, вероватно и заувек, престала да постоји, заустављени су пре неколико деценија Дејтонским мировним споразумом из 1995. године, као и Кумановским споразумом, односно чувеном Резолуцијом 1244 усвојеној од стране Савета безбедности Организације уједињених нација. Међутим, историјска неразумевања и конфликти између „народа на Западном Балкану“, овим споразумима нису превазиђени. Напротив, добили су нове и, нажалост, садржајније облике. Уверени смо да бисмо сагледавањем датих „облика“ конфликата, као и њиховом анализом, били у стању да предочимо, како узроке и последице нестанка заједничке државе јужнословенских народа, тако и повесницу историјских чињеница, стања и процеса који су пратили тегобан распад Друге Југославије у последњој деценији претходног столећа.

                Као што смо наговестили, „за једне“ Југославија је била пропуштена шанса, а „за друге“ највећа заблуда у XX веку. У сваком случају, држава која је обележила животе људи на овим просторима и оставила толико далекосежне последице да сам њен помен и данас изазива јаке емоције и бројне контроверзе. Једно од кључних питања које се обично у свим расправама на ову неисцрпну тему потеже је питање њеног настанка, али и њеног нестанка у последњој декади претходне и у првој деценији овог столећа. „Југословенство није поникло ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт је једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот, једна романтика која је постављена насупрот реалне политике и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реалну у том нездравом сну о немогућем и неприродном“, речи су великог Јована Дучића изговорене пре 76 година у јеку реализације евентуалних резултата „спајања неспојивог“ из 1918. године, оличених у безумном погрому и геноциду над српским народом у току Другог светског рата, а који је почињен руком тзв. „југословенских сународника“ српског етноса и то на просторима данашње Хрватске, Босне, Далмације, Славоније, Срема, Херцеговине, Бачке, Бивше Југословенске Републике Македоније… Уколико узмемо у обзир поменуте злочине пред којима су и сами нацистички и фашистички окупатори занемели, неминовно морамо да се запитамо како је било уопште могуће да до истих и дође. Прводецембарским актом из 1918. године извршена је легитимизација и легализација одлука народних и државних представништава историјских покрајина са простора пропале Аустроугарске, односно Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације (без Срема), као и Босне и Херцеговине, да се уједине са Краљевином Србијом, чиме је нова држава, будућа Југославија, заправо и настала. Да ли је ентузијазам појединих српских и јужнословенских интелектуалаца и политичара, исказан у идеалима о потреби постојања јединствене државе Јужних Словена, па и југословенске нације, представљао довољну меру закономерности према којима су и иначе, нације и државе настајале у историји светских цивилизација? Можда се у поменутој дилеми крије и одговор на питање због чега је наведени „идеал југословенства“ тако сурово и трагично урушен у годинама Другог светског рата и Ратова за југословенско наслеђе на крају крвавог XX столећа. Још важније, постављамо и недовољно истражено питање да ли је та, а за њом и свака наредна, Југославија, настала и на рушевинама српске државности, о чему је велики Дучић изнео свој горепоменути потресни суд?

                Од свог настанка Југославија се суочила са бројним, готово нерешивим проблемима, са којима су се, уосталом, суочавале и друге новостворене државе после завршетка Првог светског рата. Међутим, један проблем се нарочито издвојио и исти је садржан у тзв. „националном питању“, који је остао нерешива енигма, како за „монархистичку“, тако и за „комунистичку“ Југославију. Практично од стварања Југославије, српска и хрватска политичка елита биле су у непрестаном сукобу насталом у вези са државним уређењем комплексне јужнословенске заједнице. Српска политичка елита заступала је становиште да је „унитарно решење“ најповољније по уређење међуетничких, међуверских и међунационалних односа у заједничкој држави Јужних Словена. Полазећи од, заправо искривљене перцепције идејно-идеолошке поставке да на просторима Југославије одувек живи један, „троимени“ или „троплемени“ народ, односно конститутивна национална заједница која је услед историјских околности и захваљујући присуству „туђинских“ политичких и духовно-културолошких елемената у сопственој повесници, остала „сегментирана“ на „три племенске заједнице“, јединствене „југословенске нације“, српске националне елите снажно су пригрлиле идеју тзв. „интегралног југословенства“. Позадина поменутих уверења налазила се и у мишљењу српских политичких елита да би било јако тешко „повући“ јасне границе између „три (у великој мери измешана) племена“ у новој држави, уколико би се иста определила за неки другачији облик државног уређења (чија би окосница била заснована на увек непредвидивим федералистичким принципима), а да при том „сва три племена“ буду задовољна „добијеним национално-територијалним уделом“ у, на описани начин, конструисаној Југославији. Са друге стране, хрватске политичке елите заузеле су становиште да су у наведеној реализацији државног уређења Југославије, друге националне скупине, а посебно хрватска, апсолутно мајоризовани од стране већинске српске заједнице, те да би у циљу амортизовања тог, наводног стања, у коме се хрватски народ нашао после 1918. године, било потребно федерализовати нову државу, где би била успостављена хрватска федерална јединица. Управо, наведене разлике у погледу државног уређења Југославије, али и социолошко-феноменолошког поимања идеје југословенства, представљали су „вечити камен спотицања“ у односима између ове две националне заједнице, али и у погледу функционисања Југославије, као компактне и суверене државе. Тај спор држаће Југославију у константној нестабилности, па и у економској стагнацији и рецесији, а у вези са истим, обе националне заједнице упорно су трошиле своје духовне, политичке и уопште друштвене капацитете, све до последњих деценија претходног века. Међутим, основни проблем у функционисању Југославије, као стабилне државе, али и проблем функционалности југословенске идеје, налазио се у чињеници да су потребу за стварањем и постојањем државе Јужних Словена, поменуте две националне заједнице доживеле на потпуно различит и међусобно супротстављен начин. Српске друштвене елите у постојању Југославији и југословенске идеје виделе су свеобухватно решење за своје национално питање, али и за национална питања других јужнословенских националних заједница. Хрватске националне елите, а после Другог светског рата и словеначке, Југославију и југословенску идеју перцепирали су само као једну историјску фазу у развоју сопствених националних корпуса, где је основни циљ и модел према коме би дати национи требало да устроје своја друштва био садржан у идеји стварања самосталне и суверене хрватске, односно словеначке државе. Постоје бројни историјски докази који би били у стању да ближе дефинишу поменуто мишљење или фактицитет.

Узмимо за пример формирање злочиначке нацистичке и фашистичке марионетске Независне Државе Хрватске у Другом светком рату. Уз антифашистичко деловање одређеног броја хрватских, углавном (мада не и једино) „левичарски“ опредељених интелектуалаца и политичара, који су се здушно противили било којим везама хрватског народа са осовинским силама у Другом светском рату, постојала је готово плебисцитарна подршка најширих слојева јавности у Хрватској према идеји и „пројекту“ стварања НДХ. Уосталом, „цвећем и френетичним аплаузима“, нису „чашћавани“ нацистички окупатори у Београду, већ у Загребу и Сарајеву. Сигурно, значајан део хрватске јавности није прихватао сарадњу са Силама осовине, али исти није имао капацитет да око себе формира „критичну масу“, која би била у стању да пружи одлучнији отпор окупацији и усташко-фашистичким злочинима над српском, јеврејском, ромском и антифашистички опредељеном хрватском популацијом која је остала да живи на просторима НДХ након пораза Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године. Постављамо питање, због чега? Једноставно објашњење састојало би се у мишљењу да хрватске интелектуалне и политичке елите нису биле у стању да се идентификују са антифашистичким покретима у окупираној Југославији из разлога што су исти имали изразито пројугословенски карактер. Народноослободилачка војска Југославије под командом Јосипа Броза представљала је типични општенародни, револуционарни, али у свему свејугословенски антифашистички покрет отпора, антиграђанског и у суштини „комунистичког“ карактера. Југословенска војска у Отаџбини под командом пуковника, а потом генерала Драгољуба Драже Михаиловића, такође је представљала антифашистички покрет свејугословенског, али грађанског карактера. Дакле, хрватске политичке и интелектуалне елите имале су прилику да се придруже неком од поменутих антифашистичких покрета отпора, али оне то масовно чине, тек након великих пораза осовинских сила на светским и посебно европским фронтовима, крајем 1943. године и у наредној 1944. години. Све до поменутог времена, хрватске националне елите нису биле посебно „одушевљене“, а самим тим ни привучене политичким платформама у револуционарно-ослободилачким плановима и циљевима борбе НОВЈ и партизанског покрета отпора, који су јасно предвидели да ће у новој, слободној Југославији, после завршетка рата, државно уређење бити устројено, управо према федералистичким принципима, које су те елите тако грчевито заступале још од завршетка Великог рата 1918. године, па и пре истог. Уосталом, након завршетка Другог светског рата, успостављена је Народна, потом Социјалистичка Република Хрватска, која је била дефинисана као држава, али и федерална јединица у оквиру нове, до 1963. године Федеративне Народне Републике Југославије, а потом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Изнесени факти пружају концизну потврду датој тези или чињеници да „федералистички“ или „унитаристички“ принципи устројства Југославије никада нису представљали фундамент размимоилажења српских и хрватских политичких циљева. Круцијални генератор криза, конфликата, а касније и крвавог распада Друге Југославије налазио се у ставу хрватских националних елита, према коме „ниједна Југославија“, без обзира на њено устројство и уређење, није била прихватљива као свеобухватно решење за хрватско национално питање, осим у контексту посматрања постојања исте као „неопходне“ или „неизбежне“ историјске фазе у повесници процеса стицања коначне независности хрватске националне државе.

Проблеми у функционалности Друге, односно „Титове“ Југославије, нису се у основи променили у односу на оне који су пратили историјски развој југословенске државе пре Другог светског рата. Национално питање остало је нерешено, заправо само је добило нове облике своје комплексности. У Другој Југославији, комунистичке политичке елите заузеле су један веома амбивалентан однос према питању решавања међунационалних и међуверских односа унутар своје заједнице. Полазећи од доктрине коју су усвојили још на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, а чије основе бисмо могли да пронађемо у оквирима става да је југословенска држава настала на принципима „великосрпске“ хегемонистичке политике њене буржоазије, која је „угњетавала“ друге народе у тој држави, југословенски комунисти, након 1945. године, Југославију нису „градили“ на начелима приоритета очувања њеног суверенитета и интегритета, већ управо супротно – основно начело на коме је нова држава почивала састојало се у принципу одбране тзв. „права сваког народа на самоопредељење до отцепљења“, а у Уставу СФРЈ из 1974. године било је децидно одређено да поменуто право сви конститутивни народи Југославије могу да остваре путем издвајања конститутивних елемената Федерације из заједничке државе. Конститутивни елементи Федерације били су заступљени у „профилима“ шест република и две аутономне покрајине унутар федералне јединице Србије. Дакле, било је дефинисано да уколико већина грађана неке од федералних једница СФРЈ (под условом да поменута већина припада конститутивној националној заједници), изрази жељу да се издвоји из Југославије, истој би то било омогућено да учини на тај начин што би из „савезне државе“ издвојила ту, конкретну федералну јединицу, односно Републику. При том, апсурдно, та конкретна национална заједница и федерална јединица-Република не би „ништа ни морала да пита савезну државу“. Слабашни „амортизатор“ описаних пројекција будућности Титове Југославије после Другог светског рата, комунисти су пронашли у демагошкој и популистички-идеолошкој формули садржаној у безличној пароли – „братство и јединство“. Суровом идеолошком пропагандом и перфидном политиком уздизања култа личности Јосипа Броза, комунистичке власти су успеле да у ментално-духовном склопу свести југословенских народа формирају утисак да је будућност Југославије извесна само уколико иста „одумре“, као држава, а да су личност „маршала“ и „братство и јединство“ једини фундаменти и „гаранти“ који су потребни да би једна тако комплексна државна заједница могла да опстане. Штавише, комунистичким властима пошло је за руком да убеде своје следбенике у редовима српског национа да стварну опасност за опстанак Југославије није потребно сагледавати у постојању крупних и нерешених историјских наслеђа, на чијим основама су почивали снажни сецесионистички и сепаратистички покрети унутар „друштвених ткива“ словеначке, хрватске, од 1971. године, муслиманске или македонске националне заједнице, већ у потенцијалној „претњи“ од фактицитета да је српска национална заједница квантитативно најбројнија у савезној држави, а такође и најраспрострањенија у четири од шест савезних република, као и у једној од две аутономне покрајине. У датој поставци морали бисмо да утврдимо разлоге због чега су се комунистичке власти предвођене Титом, Кардељом, Крајачићем, и другима, приклањали, најблажим речима дефинисано, „соломонским“ и „чудноватим“ уставним решењима устројства конструкције савезне државе Југославије, које су своју „круну“ пронашли у, већ помињаном Уставу СФРЈ из 1974. године. Док су упорно тврдили да је „комадање“ Србије на „три дела“ и њено иснтитуционално слабљење, заправо у функцији јачања Југославије, поменути комунистички властодржачки апарат непрестано и истовремено слабио је и институционалне механизме релација између федералних Република и њених конститутивних народа са савезном државом, као и односе између самих федералних јединица. Тај процес, помало еуфемистички, називан је „федерирањем федерације“.

Резултат тих процеса био је садржан у институционалној конструкцији СФРЈ, као типичне конфедералне заједнице, где су ингеренције савезне државе биле сведене само на одређена питања из домена царинске, монетарне, међународне и у великој мери војно-одбрамбене политике. Све друге надлежности државе препуштене су Републикама-елементима Федерације, а у случају Социјалистичке Републике Србије, те исте надлежности „републичке“ организације власти нису се односиле и на аутономне покрајине. Можда би парадигму таквог уставног устројства југословенске државе могли да пронађемо у савременом концепту функционисања Европске уније. У Другој Југославији, српски народ и његов етничко-етнолошки територијални простор остао је подељен у седам федералних јединица – пет Република и две Аутономне Покрајине, са тим да су југословенске комунистичке власти, још у току Другог светског рата, као и у првим годинама након његовог завршетка, од српског националног корпуса одвојили три дела, а затим су те одвојене делове националног корпуса „преименовали“, односно од тих делова су „произвели“ три нове, до тада непостојеће националне заједнице: црногорску, македонску и муслиманску. Комунисти су сматрали да су на тај начин решили сва национална питања. Српски народ проглашен је за уставноравноправну заједницу у Босни и Херцеговини и Хрватској, чиме је вешто било избегнуто питање стварања засебних српских конститутивно-територијалних или аутономно-територијалних политичкиих јединица у овим „чланицама“ Федерације. Уколико су нам познате ове чињенице, потребно је само успоставити везу између истих и концепта устројства СФРЈ на начелима „права народа на самоопредељење до отцепљења“, без постојања уставне и законите могућности или механизма савезне државе или неке од федералних јединица да заштити конститутивна права српског народа у федералним компонентама Југославије, уколико постоји претпоставка да српски етнички колективитет има интерес да живи у једној држави, односно у већ постојећој држави Јужних Словена. У описаним релацијама налазила се клица будућег трагичног нестанка Друге Југославије и грађанских ратова који су у безнађе и хаос „бацили“ комплетан регион Западног Балкана. Да су намере југословенског комунистичког врха биле да Југославија нестане као држава (независно од њеног уставног уређења) и да на њеним развалинама настану нове државе у границама „авнојевских мапа“, дакле у подударности са граничним линијама раздвајања старих историјских покрајина унутар Османлијског и Хабзбуршког царства на овим просторима, непобитно нам открива став Јосипа Броза Тита који је он открио Стеви Крајачићу у једном стенографски забележеном разговору из 1973. године. Наиме, Тито је изложио план будућег уставног устројства Југославије, уз опаску да је издао налог Кардељу „направи такав устав“, који би након маршалове смрти „омогућио Хрватској да се издвоји из Југославије и то са српским територијама“. У овим речима можемо да препознамо ставове који су у великој мери подударни са начелима политике „хрватског историјског и државног права“. Када је Крајачић изнео сумњу да ће српски политичари прихватити такав концепт устројства Југославије, Тито је лаконски одговорио: „Објаснићемо Србима да све што је добро за Југославију, добро је и за Србију“.

Невероватно и парадоксално делује податак да ниједан од тада још увек утицајних српских политичара није изнео ниједну примедбу на текст највишег правног акта Југославије, који је ту државу водио у нестанак, док је српски народ, можда и нереверзибилно, органски поделио у неколико суверених држава без могућности пружања било којег мирног, на уставан и законит начин, прописаног и потребног отпора тој суморној судбини. „Поспаност и кетманство“ биле су најважније одлике тадашњег српског политичара, посебно комунистичке провенијенције. Заправо, највећа одговорност за незавидну, па и трагичну судбину српског народа на крају XX века лежи на деловању српских комунистичких политичара и интелектуалне елите у време усвајања Устава из 1974. године. Сценарио „напуштања југословенског брода“ није било тешко предвидети, јер је исти био овековечен у тексту поменутог Устава. У процесу разбијања Југославије потпуно су занемарени интереси српског народа, који је својом, у првом реду биолошком жртвом, у два наврата, ту Југославију и стварао. Истовремено, „поспаност“, односно некомпетентност српских политичара из епохе комунистичке диктатуре, Србији и српском етносу поништила је државноправну традицију, сводећи напоре српских политичких и интелектуалних елита у последњој деценији пред распад Друге Југославије, на пуку борбу за очувањем Југославије, коју више нико не жели и, још страшније, на реафирмацију комунистичког концепта очувања Југославије у складу са уставним решењима из 1974. године, у доба када је комунизам одбачен у свим земљама ондашње Европе. Подсетимо се да је поменути „комунистички концепт“ заступао официрски серкл унутар Југословенске народне армије и уз подршку веома утицајних личности из интелектуалног серкла академских грађана ондашње српске националне елите. Док су Словенија, Хрватска, бошњачко-хрватски елемент у БиХ, као и Македонија, увелико „градили“ своје независне државе, дотле су српски политичари тражили модалитете опстанка Југославије, што је на крају резултирало апсолутним „гажењем“ свих егзистенцијалних права српског народа у овим републикама и грађанским ратом, у пресудној мери подстицаним из „западних“ центара светске моћи. Уствари, Југославија је нестала онда када је урушена „биполарна“ или „мултиполарна“ структура констелације односа између светских великих сила. Мултинационалне државе, попут Југославије, одувек су имале функцију својеврсне „тампон зона“ на овим просторима, потребне за амортизовање руских политичких утицаја у епохама када је Русија имала статус геополитички утицајног чиниоца у међународним односима. Када би тај однос у констелацији између снага светских сила био нарушен, тада би и потреба за постојањем поменутих држава престајала. Сепаратистичке снаге у сецесионистички опредељеним федералним јединицама СФРЈ, добро су разумеле геополитички тренутак који је потресао свет у 1991. години (стварање Европске уније, Други заливски рат, крах комунизма у Источној Европи, распад Совјетског савеза…) и на одвећ „припремљеном“ терену и на етничким просторима српског национа, створили су своје националне и независне државе. Сасвим оправдано, али несхватљиво, српске, вечно подељене и завађене политичке елите, нису разумеле „описани историјски тренутак“. Све до почетка 1992. године, наглашавамо, сасвим оправдано, српске националне елите, првенствено из Србије, трудиле су се да очувају Југославију, а не да стварају сопствену националну државу. Када су увиделе да је тај „подухват“ излишан, фокусирале су се на одбрану минималних услова за опстанак српског народа у државама које су се издвојиле из СФРЈ, док су у настојању да обнове државноправну традицију српског народа у оним републикама које нису пронашле интерес у напуштању заједничке државе Јужних Словена (Србија и Црна Гора), определиле се за процес који је довео до историјске чињенице, да од две српске националне државе „направе“ трећу – Југославију, проглашену 27. априла 1992. године. Sapienti sat!