Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Црквена историја, односно историја цркве, Цркве и цркава (ако их гледамо искључиво као институцију) представља један комплексан историографски захват. О томе како је настала Црква, у теолошком смислу, сведоче следећи библијски цитати:
Идите, дакле, и научите све народе крстећи их y име Оца и Сина и Светог Духа, Учећи их да све држе што сам вам заповедао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин. (Мт. 28, 19–20)
И кад се наврши педесет дана, беху заједно сви апостоли једнодушно. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где сеђаху; и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. (Д. Ап. 2, 1–4)
Ове речи из Дела апостолских, које је писао Свети апостол и јеванђелист Лука означавају почетак Христове Цркве и представљају зачетак историје Цркве, посматране кроз призму еклисиолошке и богословско-библијске перспективе. На челу Цркве јесте Христос, који ју је сам установио, изградивши је на камену вере Петрове. Сам Христос Петру каже, када му овај одговори да је Он Син Бога Живога, да му је то јавио Отац који је на небесима. Према речима Светог Теофилакта Охридског Исус Христос награђује потоњег апостола Петра великом наградом и обећава да ће на њему сазидати Цркву. Пошто га је Петар исповедио као Сина Божјег, Господ му говори да ће ово исповедање које је изрекао бити темељ онима који верују, тако да ће сваки човек који жели да сагради дом вере поставити као темељ ово исповедање. Највећи број Светих Отаца сматра да је камен на коме ће Христос сазидати Цркву Петрово исповедање вере у Сина Божјег, дакле његова вера у Христа. Ово место тако тумаче Св. Иларије Пиктавијски (из Поатјеа), Свети Амвросије Медиолански/Милански, блажени Августин, Свети Јован Златоусти, Свети Григорије Назијански, Свети Атанасије Велики и многи други (Св. Кипријан Картагински нпр. у свом делу De unitate ecclesiae тврди да се Петрова катедра налази у свакој помесној цркви, а Св. Григорије Ниски пише да су преко Петра свим епископима дати кључеви Царства Небеског). Према томе, по древном предању, Петрови наследници су сви правоверни епископи који исповедају Христа као Сина Божјег.
Дакле, почетак црквене историје, једнако као и историје Цркве (која је теолошки појам више него световна институција), мора се тражити у библијским догађајима и времену у којем је сам оснивач хришћанства живео и делао. Еклисиолошка и сотириолошка улога Цркве неодвојиво је везана за човекову веру у Бога и божанско порекло Цркве и њене апостолске хијерархије уз надвременски и ванисторијски циљ и есхатолошко остварење уз помоћ Духа Светога који и води Цркву. Историја Цркве свакако представља историју која обухвата цело човечанство, има своју кулминацију на одређеним тачкама и свој есхатон у будућем добу. Треба имати свакако на уму да Библија и Предање немају исти значај у различитим црквеним заједницама и да су током историје, превасходно средњег века, формиране и различите религијске праксе, веровања и теорије унутар цркве.
За савременог историчара, међутим, настаје на први поглед проблем да споји библијске традиције са модерним захтевима научне историчности. Тражити почетак историје било које, па и неке локалне црквене организације (епископије, архиепископије, мреже дијецеза у некој земљи или области) у историографији готово увек је везан за апостолска, библијска новозаветна времена. Други важан аспект је, по правилу, деловање неког свештеника или владара који су потом од цркве канонизовани, па је и њихова улога постала крајње сакрализована. Оно што је посао историчара јесте да разлучи традицију и различите наслаге локалних неисторијских прича од истинског трајања неке црквене заједнице у конкретном времену и простору. Истраживати историју хришћанства и хришћанске цркве (односно цркава, посматрано институционално) превасходни је задатак сваког историчара који се одлучује да се детаљније позабави историјом Цркве или црквеном историјом. Ова историја мора се посматрати и као развитак једне институције, као Sitz im Leben, односно њено место у склопу ширег друштвеног контекста, у читавом опсегу постојања цркве и у свим аспектима и тоталитету њеног деловања.
Историја цркве, неке њене покрајине или области нераскидиво је везана са развојем одређеног друштва, као и државе. Секуларну историју државе, посебно у средњем веку, али и касније, готово немогуће је пронаћи. Црквена историја, пак, неодвојива је од световне. Црква је и богати, често најбогатији феудалац, али је истовремено и чинилац око кога се дуги низ векова формирају школство, култура и сав идентитет значајног броја народа.
Оснивање и настанак цркве је неодвојиво везан од апостолских времена, као и личности Исуса Христа и помиње се у Новом завету на много места. Она је пре свега заједница верних који верују у Христа, а задатак црквених власти јесте да шире јеванђеоску науку и да је сачувају у целости у оном облику у којем ју је установио њен оснивач.
Међутим, формирање институције цркве, настанак клира и њено укључивање у савремене друштвено-историјске токове битно су одредили даљи ток изучавања историје Цркве, одвајајући црквену историју, као описивање развитка заједнице у одређеном историјском тренутку одређену различитим унутрашњим и спољашњим токовима утицајима и токовима. Једна могућа диференцијација двају појмова јесте и следећа: уколико неко историјско, односно историографско дело које се бави прошлошћу и историјским развојем и битком Цркве нема ипостасну христолошко-онтолошку суштину нити есхатолошку испуњеност, тиме се историјском прегледу Цркве ускраћује основна смисао и такво дело се пре може сматрати црквеном историјом или историјом о цркви, као институцији, него историјом Цркве. Наравно, поставља се проблем смештања библијских догађаја у оквир историјске чињенице, али историјски догађаји који се наводе у Библији и различити симболички прикази могу и морају бити раздвојени. Просто речено, Библију никако не треба посматрати ни тумачити буквално јер то води у низ заблуда и грешака. Историја Цркве је, краће, историја Божјег Царства на Земљи, али у себи укључује све аспекте живота, не само Цркве, него и људи, од епископа и свештенства до верних људи. Наравно у самој заједници се током историје ипак највише зна о највишим припадницима друштва – владарима, високим црквеним великодостојницима, племству и доцније цивилној елити неке државе и друштва. У још ширем смислу историја Цркве је и историја хришћанства.
Задатак историчара, јесте да на основу критичког проучавања извора и литературе, као и уз помоћ других наука, било помоћних историјских, било посебних, прикаже црквену историју у свој својој пуноћи, једнако као историју Цркве или историју различитих црквених институција и установа. Унутрашње поделе унутар некад јединствене Цркве довеле су до настанка низ институција које у свом називу имају реч црква. Дакле, међа између ова два појма јесте условљена историјским околностима и људским фактором који је довео до различитих подела у цркви и до сукоба међу присталицама различитих црквених учења и тумачења оне еванђеоске науке остављене од утемељивача Цркве. Да ли тада историја Цркве постаје можда историја религије, у смислу науке која се бави историјом развоја идеје о Богу?
Ако погледамо само христолошке распре које су раздирале Византију у првим столећима по њеном конституисању, видећемо да се заиста ради о различитим схватањима и созерцањима Божје природе и улажења у дубоке теолошке детаље. Без дубљег разумевања ове проблематике тешко је бавити се црквеном историјом. Са друге стране, пак, стоји супротност историјске Цркве, односно историјског Христа и Христа у идеји верника. Верска компонента не би смела никако да се занемари, али исто тако не сме ни да однесе превагу над историчношћу и модерном научном методом проучавања историје, како се она заиста десила, да парафразирамо оца савремен критичке историографије Леополда Ранкеа.
Хришћанство је више него ма која друга религија или идеологија пре њега омеђило епохе светске историје. За историчаре црквених прилика важно је рећи да нема директније везе између самог Бога, дакле центра религије са људима и са усмеравањем историјских токова. Хришћанство учи да се сам Бог оваплотио у свом Сину Исусу и да је проповедао на земљи. О његовом утицају и значају на каснију историју света до данас излишно је и трошити речи. Историја хришћанства и хришћанског света је свакако шири појам, него што је то црквена историја, па и историја Цркве. Црквена историја, у себи обухвата и историју црквене архитектуре, уметности, језика и књижевности и тешко је одвојива од рецимо историје хришћанске уметности или културе.
Историја цркве је историја друштва. Црква је феудална установа првога реда, а црквене титуле добијали су и племићи, чланови великашких и владарских породица. Феудално друштво ни запада ни византијског културног круга се не може проучавати без познавања устројства цркве. Црква је у периоду који нас занима овде највише, а то је средњи век, била више него значајна политичка институција и један од кључних фактора постојања феудалног друштва. У Византији је црква имала суштинску улогу и давала је свој врло значајан печат владарској идеологији, као и државном и друштвеном уређењу, дакле, црквене прилике су се преплитале са државним. На западу, пак, папство је знало бити јаче од многих великих држава и значајних владара. У оба дела хришћанског света црква је била и значајан велепоседник, односно феудалац и као таква имала је врло битну улогу у социјално-економској историји ових друштава. Неретко срећемо бискупе који су у исто време носиоци и неких световних племићких титула. Манастири, односно самостани, су поред духовне и културне улоге, имали и те какву позицију у феудалној структури и хијерархији Европе и Византије. На манастирским имањима производили су се и различити пољопривредни и други производи, били су и места ходочашћа, стога је и економска историја цркве неодвојиви део проучавања црквене историје у средњем веку.
Црква је образовала кадрове и за највише државне функције. Највећи број студената на западноевропским универзитетима студирали су управо теологију. Свештеници су заузимали и места канцелара, вицеканцелара, били су изасланици у дипломатским мисијама, а ширење државног утицаја на неку земљу, готово редовно је пратило и покрштавање покореног народа.
Изнимно је важно проучавање јереси и уопште онога што називамо верска хетеродоксија, као и култа светитеља, све заједно непосредно везано за личну побожност, али и за државна и политичка питања. Јеретичка учења знала су бити реметилачки фактор и у државним односима, а јерес се сматрала и гарантом државне независности или самосталности одређеног подручја. Дакле, без детаљног познавања политичких и геополитичких односа немогуће је разумети црквену историју. Само уз све ове погледе на целокупну црквену историју, као и на неке њене фрагменте може се стећи шири увид у црквену историју неког подручја било у микросвету локалне заједнице или макросвету неке дијецезе или државе.
Постмодерно доба понудило је и нова изучавања родних односа у цркви и тзв. женски аспект, али и изучавање историје Цркве и црквене историје на просторима који су у ранијим периодима развоја историје историографије били занемарени. То се једнако може односити и на Византију, па самим тим и на земље које су се развиле под њеним утицајем (Србија, Бугарска, Грузија, Русија и слично), као и на запад који се пак развио под Римом. Много је перспектива и могућности из којих се може проучавати историја цркве и цркава, док се у садејству са философијом и теологијом могу понудити и бројни одговори везани за историју Цркве, у оном смислу како је хришћанство описује и доживљава.
Разумевање црквене историје средњег века, али и каснијих периода, нераскидиво је повезано са дубљим схватањем и поимањем политичке историје и обрнуто. Државно-правни развој морао је бити праћен јачањем црквене организације, док је настојање цркве да буде још утицајнија у друштву и богатија, доводио је до тензија на тим релацијама. Рађање протестантизма је свакако највећи потрес који је виђен у политичкој и црквеној историји Европе, али и шире. Ту се можда понајбоље и видео сав потрес у међународним односима, друштвеним структурама, али и целокупном поимању света и обликовању нових светоназора човека средње и западне Европе. За средњовековног човека црква (цркве) је била и Црква, есхатолошки формулисано Тело Христово, и феудалац коме су дуговане обавезе, али и место сабрања, духовног и интелектуалног уздизања, место развоја науке и културе. Црквена историја је проучавање свега тога.
Остави коментар