Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
Процес нестајања Краљевине Црне Горе као суверене државе фактички је отпочео преговорима о примирју с Аустроугарском, да би се наставио одлуком Владе Црне Горе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата 1916. године. Ово потписивање капитулације Краљевину Црну Гору је довело у друштво поражених држава. Црна Горе од тог тренутка више није била савезничка држава, већ поражена земља која је изашла из рата потписујући капитулацију с Аустроугарском. Самим тим су савезничке трупе имале потпуно право да је окупирају након рата. Србији се то није догодило јер, иако је била окупирана, њене војне јединице су ефективно и показаће се од 1916. ратовале врло успјешно.
Краљевина Црна Гора је ушла у Први свјетски рат као савезничка држава, али одлуком о капитуацији 1916. године она је на крају рата посматрана као поражена држава под савезничком окупацијом. Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу, којима силе подбједнице нијесу дозволиле повратак, Црна Гора је могла или даље остати под окупационим режимом и безвлашћем, или изабрати своју власт. Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нијесу биле узрок краја Краљевине Црне Горе, већ и последица непромишљене политике коју је спровела 1916. године.
Историчар др Александар Стаматовић указао је на то да је Црна Гора била једина чланица савеза Антанте у Првом свјетском рату која је 1916. године потписала безусловну капитулацију и додао да је уједињење 1918. било резултат готово плебисцитне воље народа Црне Горе. „Имамо необориву чињеницу да је Црна Гора била једина чланица савеза Антанте у Првом свјетском рату која је потписала безусловну капитулацију. Она је дакле положила оружје“, рекао је Стаматовић у интервјуу за портал ИН4С. „И прије тога“, навео је он, „краљ Никола је сумњичен за покушаје склапања сепаратног мира са Аустроугарском. […] Савезници у другој фази рата у њега једноставно нијесу имали повјерења као у лојалног савезника. Дефинитивно, он је током читавог рата играо на двије карте, са основном тенденцијом тзв. плана ‘Б’ да има алтернативу ако Централне силе побиједе. Подсјетићу, Србија је потпуно била окупирана, двије трећине Белгије су у рату биле окупиране, али ове државе нијесу потписале капитулацију.“
Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са “бјелашке“ и “зеленашке“ стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, „да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те да тако уједињењи ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“.
Одлуку о уједињењу у Краљевину СХС донијела је и Народна скупштина Краљевине Србије 29. децембра 1918. године, што значи да је Краљевина Србија као и Краљевина Црна Гора престала да постоји као суверена држава.
Први референдум у историји Црне Горе одржан је 28. новембра 1920. године. Највише података о разлозима за одржавање референдума је оставио посљедњи предсједник владе у егзилу Краљевине Црне Горе и политички вођа Божићне побуне Јован Пламенац. Послије повратка из егзила Јован Пламенац је саслушан код првостепеног суда 30. октобра 1926. године. У записнику пише, између осталог, сљедеће: „Стална историјска била је жеља народа Црне Горе да се подигне велико и уједињено Српство… Сви ми, било да смо били на престољу или у колиби, били смо за народно и државно уједињење и у часу кад су пале Централне силе – у години 1918. само што су једни сматрали да се то има спровести једним путем, док су други говорили да то треба извршити другим путем… […] На питање до када сам вршио дужност министра председника имам ово одговорити: да би влада Краљевине Црне Горе једанпут засвагда скинула међународно с дневног реда Црногорско питање одржанаа је једна историјска министарска седница у Кап-Мартену у Француској под председништвом Краља Николе I, на којој је одлучено да се попусти Великим силама у питању њиховог тражења о консултовању народа у Црној Гори о његовој даљој политичкој и државној будућности али под контролом Великих сила, мада се то противило суверенитету једне независне државе да њене изборе контролишу стране државе. На основу те одлуке предао сам, као шеф Владе и министар иностраних дела, Конференцији мира у Сан Рему ону познату црногорску санремску ноту. […] Велике силе савезнице усвојиле су својим одговорима речени предлог црногорске владе. Остало је великим силама да изаберу тренутак кад ће се моћи у поменутом циљу консултовати народ Црне Горе. […] Кад су велике силе дознале да ће се на дан 28. новембра 1920. године вршити избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену Народну уставотворну скупштину, оне су одлучиле да тога дана буду проведени избори и на територији Краљевине Црне Горе и да то буде горе речени консулт. О тој одлуци – о реченом изборном дану, као и о именима лица, која су одређена као чланови Контролне делегације – велике силе саопштиле су Црногорској влади са својим нотама. […] Избори су извршени на речени дан. Изабрани црногорски посланици нису се зауставили у Црној Гори, него су отишли у Београд и постали чланови Уставотворног парламента државе Срба, Хрвата и Словенаца, што је значило да народ Црне Горе не жели да уђе путем свога државног суверенитета у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца, него да његова отаџбина уђе као бивша ослобођена непријатељска провинција. […] Чим су велике силе константирале овај факт, по пријему извјештаја од стране Изборне контролне комисије, донеле су одлуку ишчезнућу међудржавног суверенитета Краљевине Црне Горе и присаједињењу исте држави Срба, Хрвата и Словенаца. […] Прва о овој одлуци известила ме је влада француске републике својом нотом од 20. децембра 1920. год. и да она услед тога опозива покрај краља и црногорске владе свога опуномоћеног министра г. Делароша Вернеа. Копију ове ноте поседује без сумње и наше Министарство иностраних дела у Београду. Иза овога су постепено стизале и ноте осталих великих сила савезничких. […] Краљ Никола је после овога умро. Влада је распустила војску у првој половини године 1921. Убрзо иза овога поднела је моја влада оставку… […] У вези са овим напомињем: док сам ја још био министар председник распуштена је црногорска војска. То је било у првој половини 1921. године.“ (Легат др Пера Шоћа, Централна библиотека Цетиње, кутија 7, фасц. 33. пред. 21/2)
„Јован Пламенац као некадашњи народни посланик, предсједник Народне скупштине, министар разних ресора, државни савјетник и тадашњи предсједник Владе добро је знао, што и наводи у изјави, да су велике силе прихватиле резултате избора од 28. новембра 1920. као легитимно изражену вољу народа Црне Горе за будући живот у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Као искусни политичар и државник свјестан је био да доношењем Устава државе Срба, Хрвата и Словенаца престаје и формално важење Устава и Краљевине Црне Горе као међународног субјекта тј. као посебне државе.“ (Јован Маркуш, Ин4с)
Указ о оставци владе Јована Пламенца носи датум 28. јун 1921. Тога дана проглашен је Устав државе Срба, Хрвата и Словенаца, Видовдански устав. Самим подношењем оставке 28. јуна 1921. долази и до формалног нестанка Краљевине Црне Горе као државе. Од 28. јуна 1921. он је могао бити само на папиру предсједник владе Краљевине Црне Горе која је де факто и де јуре престала да постоји.
Крај постојања Краљевине Црне Горе је био суштински крај постојања Краљевине Србије, јер су Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија de faкto престале да постоје 1918. године у корист Краљевине СХС. Срби из Црне Горе су то прихватили на Великој народној скупштини 26. новембра 1918, а у Србији на Народној скупштини 29. децембра 1918. године.
У Црној Гори је такође провјерена воља народа на изборима 28. новембра 1920. године, што је међународни фактор третирао као референдум за који су дали сагласност краљ и влада у емиграцији. Значи, не само на Подгоричкој скупштини, већ и на референдуму народ у Црној Гори се изјаснио за уједињење. Данашњи политичари сепаратистичке провинијенције и дукљаноидни историчари јавности презентују само одлуке Подгоричке скупштине, без помињања референдума који је будно надгледао међународни фактор и исти оцијенио као високодемократски. Даље, исто као што су на Берлинском конгресу 1878. године међународно признате као независне државе, проглашењем Устава Краљевине СХС 28. јуна 1921. престају и de јure да постоје Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија као посебне државе.
Прећуткује се чињеница да су се становници Црне Горе национално изјашњавали као Срби и да је програм ,,зеленаша“ на Великој народној скупштини тзв.Подгоричкој скупштини био за, а не против уједињења, и да су упркос начину уједињења и бјелаши и зеленаши били за уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца. О референдуму и изборима 1920. пише и др Шербо Растодер у студији „Политичке странке у Црној Гори 1918–1929“ (Бар, 2000, стр. 435–477) па каже следеће: „Из свега наведеног може се закључити да су парламентарни избори 1920. године вршени не само по нешто либералнијим законским рјешењима, већ су за највећи дио Црне Горе и по форми и по карактеру били апсолутна новина. Парламентарни избори 1920. године имали су за Црну Гору посебан значај. Њима је требало потврдити легитимитет Подгоричке скупштине и конституисати демократску политичку инфраструктуру, тј. власт која би кроз Уставотворну скупштину донијела Устав као највиши правни акт народне воље. Британска влада је с посебним интересовањем пратила резултате избора. У Црну Гору су, као посматрачи на изборима, упућени Roland Bryce и мајор L. E. Ottley. У поднесеном извјештају наводи се да су избори поштено извршени и да није постојало неко чврсто расположење против уједињења са Србијом, што је условило да британска влада повуче признање црногорског конзула у Британији, а то су, изузев Италије, убрзо урадиле и друге земље.
Наведени извори недвосмислено указују да су резултати избора 1920. године у изборном округу Црна Гора превасходно проматрани кроз опцију односа присталица и противника безусловног уједињења Црне Горе и Србије, без обзира на чињеницу што на овим изборима ниједна страначка групација није оспоравала одлуке Подгоричке скупштине.“
О истој теми проф. др Драгољуб Живојиновић пише следеће: „Међународни посматрачи су закључили да је гласање обављено у складу са изборним законом и да је обезбијеђена њихова потпуна тајност. Начин гласања је био прилагођен чињеници да је у земљи, међу гласачима, постојао велики број неписмених. На начин гласања нијесу имали никаквих примједби. Испитани гласачи, припадници различитих друштвених слојева становништва, нијесу имали примједбе на поштење и тајност гласања. Избори су прошли мирно и без инцидената, осим једног безначајног сукоба у Колашину, без политичке позадине. Војска и полиција нијесу били примјећени, а није било ни случајева да су се власти мијешале или вршиле притисак на бираче.“
Такође морамо напоменути да је аспект међународне заједнице у читавој причи занемарен и да су се историчари и једне и друге провинијенције базирали само на односе Србије и Црне Горе, што је како каже проф. Живојиновић недовољно, па то образлаже на следећи начин: „Оно што пише у грађи у савезничким архивима показује да је много истицана улога Србије у процесу нестајања Црне Горе, без обзира на сву галаму, била скоро маргинална. Будући да је и сама била у великим невољама, а потом у изгнанству, њен глас, без обзира на жеље и намере, био је слабашан, једва чујан. Савезничке владе су доносиле одлуке не узимајући у обзир њене предлоге, жеље и захтеве, иако су они постојали. Како то показују радови објављени у књизи, њен глас се тек повремено чуо…“.
У посљедњој од четири, по нашем мишљењу импозантне књиге које документима свједоче о овом периоду историје, под насловом „Крај Краљевине Црне Горе“ проф. др Драгољуб Р. Живојиновић је још одређенији и закључује сљедеће: „С обзиром на то да су велике силе кројиле нову политичку карту Европе и утицале на њен коначан изглед, њихова реч је била пресудна у уклањању Црне Горе и њене династије са политичке сцене. Оне су биле свесне тога, али су биле неспремне да признају своју одговорност за такав исход мировних напора.“
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у времену од 1918. до 1922. године била подијељена на округе и жупаније, а потом од 1922. до 1929. године на 33 области. Промјеном службеног назива државе Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Југославију она је подијељена 1929. године на девет бановина: Дравска са сједиштем у Љубљани; Савска са сједиштем у Загребу; Врбаска са сједиштем у Бањалуци; Приморска са сједиштем у Сплиту; Дринска са сједиштем у Сарајеву; Зетска са сједиштем на Цетињу; Дунавска са сједиштем у Новом Саду; Моравска са сједиштем у Нишу; Вардарска са сједиштем у Скопљу.
Територија некадашње Краљевине Србије је била подијељена на четири бановине: Дунавску, Дринску, Моравску и Вардарску и Управу града Београда. Територију некадашње Краљевине Црне Горе је обухватала Зетска бановина, којој су припојене Бока Которска са Будвом и Петровцем; Јужна Далмација (Корчула, Мљет, Пељешац) са Дубровником; Источна Херцеговина (Требиње, Столац, Љубиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Фоча и Калиновик) са Чапљином; Рашка област (Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Рашка, Студеница и Ивањица) и Митровица са Косова. Зетска бановина је по територији била преко два пута већа од Краљевине Црне Горе (30.741 км2 : 14.443 км2), као и према броју становника (787.972 : приближно 350.000) и са бољим природним предиспозицијама за економски развој.
Извори:
Алманах „Шематизам Зетске Бановине“, Сарајево 1931, стр. 37
др Шербо Растодер, „Политичке странке у Црној Гори 1918–1929“ (Бар, 2000, стр.435–477)
Јован Маркуш, ИН4С
Легат др Пера Шоћа, Централна библиотека Цетиње, кутија 7, фасц. 33. пред. 21/2
Остави коментар