Карл Попер

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Карл Рајмунд Попер је рођен 1902. године у Бечу, у угледној адвокатској породици. Спектар његових интересовања био је веома широк још од најраније младости. Нарочито се занимао за филозофске проблеме и политику. После Првог светског рата, као изразито млад, Попер се приближава аустријским социјалистима и комунистима и тако отпочиње са непосредним политичким активностима.

У почетку, Попер је био одушевљен обећањима марксиста, међутим, врло брзо се разочарава схвативши две битне ствари. Прво, да су обећања о успеху Револуције и светској будућности варљива. Друго, да се у оквиру тзв. радничког покрета регрутују амбициозни и углавном бескрупулозни људи, спремни да зарад власти жртвују, како идеје тако и друге људе. Потпуно разочаран у левичарске идеје и методе деловања, са 17 година постаје отворени антимарксиста. Попер је на Бечком универзитету студирао математику и физику, пратећи истовремено предавања из филозофије, психологије, књижевности и историје. Докторира 1928. године и почиње да се бави теоријом научних открића, те пише филозофску расправу о проблемима теорије сазнања, која је објављена 1934. године под насловом „Логика научног открића“.

Основна идеја овог дела јесте да нема коначних научних теорија, односно, да се све научне теорије могу третирати као хипотезе, као покушаји да се објасни стварност. Боље су оне идеје које имају већи садржај, које више и прецизније објашњавају и које су доступније разним облицима провере. У основи, научне теорије се разликују од ненаучних по томе што се могу релативно поуздано проверити, што су доступне преиспитивању и отворене за стална побољшања.

С обзиром на то да је јеврејског порекла (његови родитељи су примили лутеранство), Попер услед надолазећег шовинизма у Аустрији одлази у Енглеску, где у Лондонској економској школи држи предавања из филозофије историје.

Године 1937. прихвата место професора Универзитета на Новом Зеланду, где ће током следећих неколико година на основу својих предавања о учинцима историцистичког приступа развити грађу за две своје најзначајније књиге из области политичке филозофије: Беда историцизма (1944/5) и Отворено друштво и његови непријатељи (1945).

Овим делима, Попер покушава да пружи филозофски одговор на страхоте које су произвели режими Хитлера и Стаљина. Године 1946. враћа се у Енглеску, где је предавао на Лондонској економској школи све до пензионисања. Током друге половине 20. века стиче светску славу као један од најутицајнијих филозофа, како у домену научно-спознајних теорија тако и у области политичке филозофије. Умире 1994. у 92. години.

Критика тоталитаризма

Попер сматра да националсоцијализам и марксизам повезује исти облик расуђивања. А то су вера и убеђење да је могуће сазнати пут историјског кретања, односно, судбину човечанства. Из ове начелне вере произилази политички фанатизам. За оног ко „сигурно“ зна судбину света, сасвим је логично да се свим силама бори за остварење те извесне будућности. У том смислу Попер помиње енорман утицај Шпенглера у Немачкој, који је својим песимистичким пророковањем пропасти Запада заправо отворио пут песимизму и нихилизму, осећају беспућа и немоћи, а самим тим и губљењу свих моралних стандарда.

Пратећи развој савремених филозофских идеја уназад, Попер долази до Фихтеа, Шелинга и Хегела, које препознаје као проповеднике и инспираторе и конзервативног национализма и радикалног интернационализма. Основна интелектуална обмана, према Поперу, састоји се у томе што они проповедају нешто што се у принципу не може знати, али што својим свечаним и ученим стилом делује снажно на јавно мњење. Пре свега, реч је о уверењу да је могуће проникнути у нит одвијања историје и да је могуће са великом тачношћу предвидети будућност. Уз све то је следила и сага о Немцима као изворном, изабраном народу, који поседује јединствен, уникатан карактер и коме је судбина одредила да буде предводник једне нове цивилизације.

Према Поперу, основна интелектуална грешка тоталитарних учења лежи првенствено у прекомерном оптимизму интелектуалаца, зачетника ових идеологија, да су овладали једним дефинитивним супериорним знањем које све објашњава – да ли је подједнако јасна загонетка људске историје, као и непосредна људска будућност.

Међутим, упозорава Попер, основна је чињеница да нико није свезнајући, да је свако склон прављењу грешака. Људски род је до сваког свог знања дошао кроз низ покушаја, претпоставки, учећи при томе на сопственим грешкама (Метод покушаја и грешки).

Такође, Попер је и велики противник радикалних реформи и револуционарних преокрета, јер руше институције које су грађене генерацијама, а да новоуспостављене обично брзо пропадну, јер су плод брзог и неутемељеног експеримента.

Владавина путем расправе

 С обзиром на то да су принципи научне спознаје за Попера имали универзалну вредност и примењивост, он их је инкорпорирао и у социјалну сферу и политичку филозофију. Рационална социјална теорија настаје кроз слободну дискусију и критичку проверу. Аналогно томе, смата Попер, рационално уређено друштво претпоставља могућност слободе јавног дијалога, учења на грешкама, исправљање разних заблуда и веровања.

Комплементарни елемент оваквом расуђивању рационалног понашања Попер проналази у теорији еволуције. Друштво је успешно уколико је способно да пронађе оптимално решење за новонастале проблеме. Флексибилна заједница јесте она која у себи има механизам да правовремено реагује на нове догађаје и изазове.

Попер сматра да либерална демократија нуди једини делотворни политички оквир за рационално поступање у друштву. Она је својим историјским развојем прибавила инструменте за слободну дискусију и дисперзију различитих идеја, као и за контролу власти. Либерално друштво је најближе идеалу владавине преко критичке расправе и поштовања мишљења сваког грађанина понаособ. Као што се научне теорије тестирају кроз оштру критику, тако и јавна власт бива изложена критичким просуђивањима обичних људи. Уз фактор здравог јавног мњења, заокружено либерално друштво једини је модел који гарантује мирну промену власти.

Утицај Поперове теорије

 Упркос чињеници да је Поперова политичка филозофија у периоду после Другог светског рата доживела огромну популарност, поштено је рећи да је његов допринос у сфери спознајне теорије и логике, ако не и значајнији, а оно бар једнак значају његових социјалних учења.

Имајући у виду да је својим дугим животним веком Попер сведочио свим крупним историјским догађајима 20. века, круну несумњиво представља чињеница да је успео да надживи и комунистички поредак. Падом Берлинског зида политички Запад пригрлио је Поперов појам „отвореног друштва“, те машући њиме као ратном заставом, кренуо у намештање своје доминације широм света. Остаје, међутим, питање – да је којим случајем и данас жив, да ли би оно што се данас назива „концептом отвореног друштва“ сам Попер могао и либерализмом назвати?

Извори:

Брдар, М. (2008). Поуке скромности. Београд: Завод за уџбенике.

Лакићевић, Д. (2008). Теоретичари либерализма. Београд: Службени гласник.

Попер, К. (2009). Беда историцизма. Београд: Дерета.