Кнез Михаило Обреновић – трагични заточеник српске државотворне мисли

Кнез Михаило Обреновић – трагични заточеник српске државотворне мисли

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Посматрајући историјат модерне српске државе можемо да уочимо одређене карактеристике које су обележиле њен свеобухватни развој. На првом месту морамо истаћи државотворност као спецификум српске политике осведочен у формирању две националне независне државе, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, још током XIX столећа. У двадесетом веку те српске краљевине су уграђене у темеље нове наднационалне југословенске државе чиме је државотворност српског народа само потврђена. Без обзира што се испоставило да је Југославија била вероватно највећа заблуда српског народа и када се та творевина крајем XX века у крви распадала, дакле чак и у тим, за српски народ крајње неповољним политичким околностима, настала је Република Српска. Упркос томе што данас она није независна већ аутономна област у Босни и Херцеговини, јасни прерогативи државности које поседује, сведоче о државотворности националне заједнице која је исту формирала. Готово ниједан други народ у овом делу Европе није на тај начин у више наврата показивао и доказивао своју државотворност. Када на то додамо и чињеницу да су Срби своје државе стварали самостално или уз минималну помоћ великих сила, што је такође јединствено у односу на све друге народе Балкана, онда та српска државотворност још више добија на значају. Поред  државотворности, прошлост српског народа, а у доброј мери и садашњост, обележио је партикуларизам. Тешко је објаснити ту потребу српског друштва да се дели по готово свим питањима и принципима. Наравно да те поделе постоје и код других народа. Међутим, српска особеност је да се у све те поделе уноси висок степен за балканске народе својствене емотивности која често прелази у острашћеност и самим тим изазива друштвене тензије и нестабилност. Мањи проблем представља када се такве поделе јављају по питањима музике или спорта, а прави потреси настају онда када оне захвате целокупни политички живот. Пример за то је подела на присталице династије Карађорђевић или Обреновић што је представљало узрок друштвено-политичких сукоба и нестабилности кроз читав XIX и почетак XX века. Касније је довољно поменути опредељивање на четнике и партизане или у новије време на присталице прве или друге Србије. Све те поделе су праћене сукобима, мањег или већег интезитета зависно од историјског момента. Нажалост, када би ти сукоби дошли до тачке усијања неретко би политичка средства борбе била замењена насиљем. Управо зато је српска историја обележена између осталог атентатима у којима су страдали највиши државни дужносници. Почетак таквог  обрачунавања представља убиство Карађорђа 1817. године, али и ликвидацију кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку 1868. године. Михаилово убиство је први модерни атентат у Србији. Страдали кнез је био личност великог политичког формата и значајних државничких постигнућа, човек који је надградио културни живот Србије. Такође, он је један од ретких српских владара око чије позитивне историјске улоге у српском друштву постоји консензус и данас. Егзекутори и организатори тог злочина су пронађени и кажњени, али имена инспиратора су до данас остала обавијена велом тајне. Нажалост то је судбина већине политичких убистава личности тако високог ранга и то не само у Србији већ широм света. Налогодоваце тог чина можда никад нећемо ни открити. Остају нам само сумње и индиције, а оне се могу пронаћи ако пажљиво анализирамо биографију српског кнеза и његово политичко деловање.

                Михаило Обреновић је рођен 4. септембра 1823. године у Крагујевцу као најмлађи син српског кнеза Милоша Обреновића и Љубице Обреновић, рођене Вукомановић. Кнез Милош није желео да његови најближи бораве у Београду где су Турци били бројни и још увек демонстрирали своју снагу и охолост. Зато је Михаило детињство углавном провео у Крагујевцу и на породичном имању у Црнући. Школовао се у Крагујевцу и Пожаревцу, а касније у Бечу. Учитељи су забележили да од малена није подносио неправду против које би се увек бунио. Више је волео да слуша него да чита, а страст су му представљали мачевање и јахање. Учитељи младих Обреновића нису поседовали одговарајуће квалитете неопходне да би образовали и васпитавали наследнике српског престола. Самим тим Михаило и његов старији брат Милан су на том плану остали ускраћени. Због лоших односа њихових родитеља, који су често били више формални него супружнички, време су углавном проводили са мајком. Љубица је била амбициозна жена максимално посвећена синовима, али неписмена и необразована. Није их могла адекватно припремити на изазове обављања највише државничке дужности. Отац им такође није био образован, али је поседовао истанчан осећај за политику и дипломатски дар вештог, прекаљеног и истрајног преговарача. Синови су од њега могли много да науче када је у питању политичка пракса. Нажалост, они су ретко проводили време са оцем преокупираним углавном пословним обавезама и дужностима. Милош је аутократски владао Србијом без повлачења јасне линије разграничења између државне и личне касе. Успоставио је монополе на трговину пре свега свињама и тиме себи обезбедио енормну материјалну корист. На тај начин постао је један од најбогатијих људи не само на Балкану већ у целој Европи. Временом се његовој апсолутистичкој владавини стварала опозиција. Сачињавали су је пре свега виђенији Срби који су у ограничавању његове власти видели шансу да део тог финансијског „колача“ приграбе за себе. Пошто је устав представљао темељ њихове борбе против Милошевог апсолутизма прозвани су уставобранитељи. Најзначајнији представници те олигархске групације су били некада блиски Милошеви сарадници Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Илија Гарашанин и други. Уставобранитељи су 1939. године искористили подршку добијену споља, пре свих Руске царевине и принудили Милоша на абдикацију. Позадина Милошевог пада налази се у његовом покушају да радикално промени спољну политику Србије. Кнез је био видно незадовољан положајем његове земље притиснуте утицајем две моћне царевине, Аустрије и Русије, најзаинтересованијих за судбину Османског царства, па самим тим и Србије. Милош је имао идеју да у решавање српског питања укључи и друге силе, Велику Британију и Француску, чиме би себи обезбедио већи маневарски простор. Успоставио је веома блиске контакте са британским конзулом у Београду, Џорџом Лојдом Хоџисом. Управо је то приближавање Србије Британији пресудно утицало да уставобранитељи добију подршку Русије и приморају Милоша да напусти земљу.

                Уместо смењеног кнеза Милоша уставобранитељи су 13. јуна 1839. године за новог кнеза изабрали његовог најстаријег сина. Болешљиви Милан Обреновић је савршено одговарао уставобранитељима као владар који би само био марионета у њиховим рукама. Процена им је била исправна у том смислу што Милан за непуних месец дана своје владавине није донео нити једну самосталну одлуку. Није ни био у могућности за тако нешто. Опхрван болешћу готово да није устајао из болничке постеље у којој се и упокојио 8. јула 1839. године. Нови кнез је постао његов млађи брат, Михаило Обреновић са непуних седамнаест година. Уставобранитељи су и у Михаилу видели своју марионету. Рачунали су да могу искористити његову младост и неискуство како би га у потпуности развластили и маргинализовали. Михаила је вест о избору за српског кнеза затекла на очевом имању у околини Букурешта. Одатле је заједно са мајком кренуо пут Босфора у аудијенцију код султана. Посета Истанбулу је одлично прошла. Млади српски кнез је примљен уз највише почасти, а султан Абдул Меџид га је одликовао и подарио му звање мушира. Важно је напоменути да је султан потврдио његов избор за српског кнеза, што је због тадашњег статуса Србије, вазалне кнежевине у Османском царству, било неопходно. Једино је горак укус на младог кнеза током боравка у османској престоници оставило ишчекивање. Само на прву аудијенцију код султана, Михаило је чекао скоро читав месец, а на опроштајни пријем и више од месец дана. По повратку у Србију кнеза је чекала мукотрпна и неизвесна борба како би се отргао из челичног загрљаја уставобранитеља. Велики проблем му је представљало намесништво, наметнуто због његовог малолетства. Поред његовог стрица Јеврема Обреновића сачињавали су га двојица истакнутих уставобранитеља, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. На руку му није ишло ни то што су уставобранитељи имали подршку како званичног Беча тако и Истанбула. Турци су додатно затегнули напету ситуацију када су од кнеза тражили да смени своје министре. Михаило је добро знао да му је намесништво већ било наметнуто, а ако му буду наметнути и министри то би значило да је потпуно развлашћен. Отворено се успротивио таквом развоју ситуације и тим чином ушао у отворен сукоб са уставобранитељима. Вучић Перишић је већ спремао одговор кнезу. Окупљао је сељаке, држао им запаљиве говоре прожете демагогијом и популизмом. Припремао је терен за побуну која се и догодила 1842. године. Током те побуне Вучић се показао као искуснији и виспренији од младог кнеза и његових саветника. Ставио је под контролу Крагујевац и артиљерију која се тамо налазила. На тај начин, топовима, омогућио је себи надмоћ над бројнијом, али неодлучном и колебљиво вођеном кнежевом војском. Снаге Томе Вучића Перишића су однеле победу, а кнез Михаило је са својим најближима и око хиљаду следбеника пребегао у Аустрију. Паду кнеза у великој мери је кумовало и понашање његовог оца, који је чинио све како би се сам вратио на власт. Није штедео материјална средства за агитацију у своју корист и на тај начин је директно поткопавао позиције свог сина. На Милошеву несрећу новац који је слао у Србију завршио је у рукама уставобранитеља са којима су његови повереници били у дослуху. Милош је тако остао ускраћен за повратак на власт, а његов син је изгубио положај и прикључио му се у изгнанству.

                Михаилов боравак у Аустрији је текао под будним оком тамошњих полицијско-безбедносних структура. Првобитно је био упућен у Банат, на имање своје сестре удате за једног богатог магната српског порекла. Мајка му је послата у Нови Сад, где је 1843. године преминула. Михаило је организовао њену сахраном пошто Милош није добио дозволу аустријских власти да напусти Беч. Кнеза Метерниха, тадашњег креатора политике у званичном Бечу, плашио је Милошев боравак у близини српске границе. Није желео да му да било какву шансу да делује против новог српског кнеза Александра Карађорђевића и његових ментора, уставобранитељских првака. Ускоро се и Михаило прикључио оцу. Љубицина смрт их је зближила па су почели више времена да проводе заједно. Правили су планове и сањали повратак у Србију. У први мах обојица су сматрали да њихово изгнанство неће дуго трајати, и да је само питање месеца или године када ће се вратити у отаџбину. Међутим, њихови емигрантски дани су потрајали наредних готово шеснаест година. За то време уставобранитељи су челичном руком држали власт у Србији. Сурово су се обрачунавали са присталицама Обреновића – хапсили их, затварали, пребијали, а понекад и ливидирали. Већина оних који су из Србије долазили Милошу и нудили сарадњу, углавном су то чинили како би „искамчили“ неки златник више од пребогатог српског кнеза. Побуне које су чак и биле организоване брзо и сурово су угушене. Михаило је за то време обилазио европске дворове и усавршавао немачки и француски језик које је довео до перфекције. Стицао је и драгоцено искуство када су у питању закулисне радње у високој политици, сплетке и интриге на европским дворовима. Тражио је себи животну сапутницу у складу са  својим именом и статусом. На крају се оженио Јулијом Хуњади, мађарском грофицом и бечком дворском дамом. Породица Јулије Хуњади је тврдила да њихово порекло води директно од чувеног Јаноша Хуњадија, оца потоњег мађарског краља Матије. Дефинитивно та прича није била тачна, али било је тачно то да су Хуњадијеви имали бројне финансијске проблеме тако да је за Јулију богати млади српски кнез био идеална прилика. Упознавању Јулије и Михаила је кумовао кнез Шварценберг и грофица Естерхази, тако да су и у том случају дворске сплетке и политички интереси играли одређену улогу. Јулија је стекла Михаилову наклоност и убрзо су се верили. Међутим, исто тако брзо он се и горко покајао. Јулија га није усрећила. Брак им је био далеко од хармоничног, а да ствар буде још гора није био ни благословен потомством. Јулија ја за то кривила Михаила, али неоправдано. Кнез је тада већ имао ванбрачно дете са извесном девојком ниског порекла Маријом Бергхаус. Син из те његове љубавне авантуре добио је име Вилхелм или Велимир. Пошто га отац никада јавно није признао Велимир је носио старо презиме Обреновића, Теодоровић. Михаило је у сваком случају водио рачуна о њему. Омогућио му је одлично образовање и богато наследство. Такође, занимљиво је поменути да је сву своју имовину Велимир Теодоровић после своје смрти оставио држави Србији. После венчања Михаило је уз помоћ оца купио раскошно имање са дворцем, Иванка, надомак Братиславе и ту је проводио време са супругом све до повратка у Србију.

                Повратак Обреновића био је условљен како са спољнополитичким тако и са унутарполитичким околностима у Србији. Кримски рат вођен од 1853-1856. године окончан је поразом Русије од коалиције западних савезника, Британије, Француске и Пијемонта. Самим тим дотадашњи руски протекторат над балканским хришћанима замењен је европским. Јачање британског утицаја на Југоистоку Европе свакако је ишло на руку Обреновићима. Промене на међународном плану имале су епилог и у самој Србији. Стара гарда уставобранитеља предвођених пре свих Томом Вучићем Перишићем се полако повлачила. Млађи, либерално настројени српски политички делатници, били су жељни промена. Кнез Александар Карађорђевић се све више сукобљавао са њима око утицаја у држави. Све гласније су биле и присталице династије Обреновића. Последице новонасталих околности налазиле су се у успостављању савеза између либерала и „обреновићеваца“, а епилог је виђен на Светоандрејској скупштини одржаној 1858. године. Већина народних посланика је донела одлуку о збацивању кнеза Александра и повратку кнеза Милоша на чело Србије. Стари кнез се исте године тријумфално вратио у земљу. Сан му се остварио, поново је био господар Србије. Владао је уз помоћ сина који је имао улогу својеврсног секретара старог кнеза. Успео је да се освети Вучићу Перишићу тако што га је прво утамничио, а потом и убио. Вероватно би било још жртава Милошеве одмазде да се Михаило није својски трудио да ублажи његову незајажљиву жељу за осветом. Кнез Милош се упокојио 1860. године, а дужност српског кнеза поново је преузео Михаило Обреновић. Само овај пут то није био млади и неискусни кнежевић, већ зрео и образован државник. Ослањао се на искусне и утицајне политичаре из бившег режима. Илија Гарашанин је постао његов први министар и на тој функцији је провео наредних шест година. Преузимањем власти Михаило је кренуо у реализацију својих амбициозних планова. Имао је визију модерне, развијене и европске Србије. Једна од кључних одлука коју је донео била је укидање такозваног Турског устава чиме је неутралисано мешање Порте у унутрашње ствари Србије. На Преображенској скупштини 1861. године усвојен је Закон о државном савету. Чланови тог савета постали су одговорни кнезу, а не Порти. Донет је закон о Народној скупштини која је и даље имала само саветодавну улогу. Тиме је кнез јасно показао да ће Србијом управљати као просвећени апсолутиста. Започео је свеобухватно увођење реда у државни систем. Реформисао је просвету, правосуђе, државну управу. Врхунац Михаиловог рада на модернизацији Србије свакако представља велика реформа оружаних снага. Увео је општу војну обавезу за све војноспособне мушкарце од двадесет до педесет година. Циљ је био формирати респектабилну војну силу са око 150 000 бораца као предуслов за реализацију његовог примарног плана. Михаило је изнад свега желео ослобођење свог и других балканских народа из вишевековног турског ропства. Српски кнез је сматрао да је то изводљиво једино усаглашеном акцијом свих балканских хришћана. Општим устанком у европском делу Османског царства имплементирањем заједничке војне акције Србије, Грчке, Румуније и Црне Горе. Србија је требала у том пројекту да одигра улогу Пијемонта око кога би се под Михаиловим вођством ујединили не само сви Срби већ и други јужнословенски народи. Темељ те политике је био први српски спољнополитички програм, Начертаније. Творац тог програма Илија Гарашанин и Михаило Обреновић су схватали проблематику измешаности нација и религија на Балкану. Закључили су да би у таквим условима инсистирање на стварању националне српске државе могло бити на штету интереса суседних братских словенских народа. Зато је било неопходно да се иде на шире интегративне процесе чиме би били предупређени евентуални сукоби балканских хришћана око територија на које су различити народи полагали право. Такође, Михаило је добро знао колико је на Југоистоку Европе пресудан, а често и погубан, утицај великих сила и да се тим утицајима ниједан народ до тада није успео одупрети. Гесло Балкан балканским народима био је мото његове политике. Само у савезу и јединствени, балкански народи су се могли супроставити великим силама и играти значајну улогу у глобалној политици. Михаилова влада је развила мрежу својих повереника и агената широм Балканског полуострва. Формиране су и четничке јединице са задатком да на територијама под турском влашћу подижу устанке кад за то дође време. Кнез Михаило је склопио тајне уговоре са Румунима, Грцима и Црном Гором о здруженој акцији против Турака. Србија тог времена је постала уточиште свих оних који су сањали револуционарне процесе у Османском царству и јединство Јужних Словена. Михаило је са Бугарима склопио договор о заједничкој борби против Турака, али и о формирању јединствене државе под његовим вођством након успешно окончаног рата. Београд је пружио заштиту бугарским емигрантима који су ту издавали свој лист Дунавски лебед. Енергична дипломатска активност српског кнеза је његов план довела пред саму реализацију, али је кључну препреку представљало питање каква ће бити реакција великих сила на овај Балкански савез.

Михаило је знао да балкански савезници имају подршку Русије. Жеље велике православне империје су биле истоветне жељама балканских хришћана, а то је уништити Османско царство. Партнерство између Русије и Француске је самим тим нешто што им је ишло на руку. Међутим, кварење односа између ове две велике силе је у највећој мери поколебало и самог српског кнеза. Србија је морала да бира између Русије и Француске. Михаило се добро сећао Кримског рата и није желео да његова земља буде жртва неке нове европске коалиције формиране против Русије. Када је 1866. године почео устанак Грка на Криту, а Европа била уздрмана Пруско-аустријским ратом, Михаило се највише двоумио. Кренути у реализацију свог плана или чекати неке боље околности. Русија га је јасно подстицала да активира балкански савез и план о устанку. Међутим, опрезност је пресудила. Српски кнез је добро знао да тих 150 000 војника, после извршене реформе, постоји само на папиру. Није било довољно пушака нити другог материјала за њихово опремање. Притиснут реалношћу, Михаило је бар привремено одустао од максималних циљева. Стварање велике балканске федерације морало је да сачека нека боља времена. Окренуо се тражењу начина да задовољи барем минимум српских политичких интереса. За њега и већи део српске политичке елите, у том тренутку, то је било припајање Босне и Херцеговине Србији. Босна је представљала вишедеценијски циљ српске спољне политике. Тајни разговор између Михаила и угарског председника Владе Ђуле Андрашија одржан на кнежевом имању Иванка у августу 1867. године имао је као главну тему управо питање Босне. Србији је тада понуђено територијално проширење преко Дрине као алтернатива плану општебалканског устанка. Свестан свих унутрашњих и спољних политичких околности Михаило је то и прихватио, али време је показало да сама Аустрија није имала намеру да тако нешто трајно поштује.

                Иако кнез Михаило није успео да оствари све те постављене циљеве, енергично вођена дипломатија је дала историјске резултате. После чувеног инцидента на Чукур-чесми 1862. године избио је великих сукоб између Срба и Турака у Београду. Кнез је дипломатским путем обезбедио исељавање Турака из свих градова у Србији осим пограничних. Београд, Шабац, Смедерево и Кладово су били једина места где су Турци могли задржати своје гарнизоне. Наредних пет година кнез је константно тражио подршку великих сила за коначно протеривање свих турских, па макар и тих симболичних снага из Србије. Притисак је коначно уродио плодом 1867. године. Приликом своје последње посете Цариграду Михаило је од султана Абдул Азиза добио ферман којим су му и ти преостали градови предати на управу. По повратку у Београд приређена му је величанствена и до тада незапамћена бакљада. Два дана касније, на Калемегдану је свечано прочитан султанов ферман и Али Риза-паша, последњи београдски мухафис предао је кнезу Михаилу кључеве српске престонице. Поред српске, на београдској тврђави је била истакнута и турска застава. Од тада та застава је уз годишњи порез била једини и симболичан доказ турског суверенитета над Србијом. Наредних дана Турци су предали и остале градове. Несумњиво, поменути догађај представљао је велики успех српског кнеза, али део српске јавности, нарочито омладина, то тако није доживео. Сматрали су да је то само минималан добитак и да је кнез пропустио велику шансу 1866. године да покрене велики ослободилачки рат. Романтичарски расположена и националним заносом прожета српска омладина као да је сматрала да сваки успех који није плаћен јуначком српском крвљу није ни достојан помена. Млади либерали су представљали само један део опозиције апсолутистичкој владавини кнеза Михаила. Међутим, ни опозиција, ни спољни фактор нису могли толико неспокоја донети кнезу колико његов приватни живот. Већ поменути несрећни кнежев брак са грофицом Хуњади је доживео и коначан крах. Кнез је планирао да се поново ожени. Изабраница је била Катарина Константиновић, ћерка његове сестре од стрица, Анке. Венчање кнеза са блиском рођаком никако није био прихватљив за конзервативно српско друштво тог времена. Митрополит Михаило се јасно изјаснио против тог брака па и сам кнежев најближи сарадник Гарашанин. То је био узрок одласка дугогодишњег председника Владе што је свакако ослабило Михаилове позиције у земљи. Гарашанин је већ био стар, али је одлично познавао Србију и умео је да предупреди све евентуалне ударе на кнеза. Сем тога, Русија је у њега имала велико поверење, тако и да је тај сегмент Михаилове политике био нарушен. Можда би да је, којим случајем, Гарашанин остао на челу српске владе била избегнута трагедија која је касније задесила Михаила, али то никада нећемо сазнати. Наравно да то не значи да је Гарашанин учествовао у завери која се припремала против српског кнеза, али сигурно је и сама чињеница да је он остао по страни дешавања, у великој мери, била кобна по Михаила.

                Информације да му је живот угрожен пристизале су до Михаила. Међутим, лично је сматрао да у Србији не постоје толико нечасни људи који би подигли руку на српског кнеза. Управо због тога није било никаквог ванредног обезбеђења када је Михаило са Катарином Константиновић, њеном мајком Анком и баком Томанијом Обреновић, те недеље 28. маја 1868. године кренуо фијакером у Кошутњак. Поред кнеза и поменутих дама који су кренули у шетњу, ту се налазио само кнежев лакеј и ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина. У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић, Станоје Рогић и Лазар Марић. Сви у свечаним оделима, цилиндрима и са пиштољима које су крили у рукама иза леђа. Први је пред Михаила излетео Коста кога је кнез препознао због судског спора око његовог брата Љубомира. За њим су иступили и остали атентатори сви пуцајући у кнеза и његове пратиоце. Томанија је неповређена побегла са места злочина и прва пронела вест о трагедији. Катарина је рањена као и кнежев ађутант, а Анка је страдала у очајничком покушају да својим телом заштитити кнеза. Сав њен напор био је узалудан, кнез Михаило је убијен. Свирепи атентатори су му са садистичком мржњом ножем искасапили лице. Последње речи кнеза према сведочењу самог атентатора биле су: „Дакле, истина је…“ изговорене на француском језику. Гарашанин је у то време такође био у Кошутњаку и брже боље је похитао у Београд како би спречио евентуално преузимање власти од стране завереника. Међутим, министар војни Миливоје Петровић Блазнавац брзо је и ефикасно делао. Ставио је органе власти под своју контролу, а атентатори и њихови помагачи су убрзо били ухапшени. На тај начин је онемогућен преврат који је очигледно био планиран. Током суђења убицама они су сами признали намеру да преузму власт и прогласе републику. Децидно су одбили било какву повезаност са Александром Карађорђевићем. Међутим, тужилаштво је на томе инсистирало и као крунски доказ искориштено је једно заплењено шифровано писмо размењено између атентатора и човека од поверења кнеза Карађорђевића. Када се на то додају родбинске везе Радовановића и Ненадовића (Александрова жена Персида рођена је у породици Ненадовић) за тужилаштво је то било сасвим довољно да се кривица баци на супарничку династију и стави тачка на случај. Такав развој ситуације је логичан ако се узме у обзир да је после Михаилове смрти на власт у Србији доведен Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема и Томаније. Пошто је био малолетан владало је намесништво под контролом управо човека који је брзом реакцијом онемогућио преврат, Миливоја Петровића Блазнавца. Томанија је своју унуку Катарину Константиновић  само неколико месеци после смрти кнеза Михаила удала управо за Блазнавца. Тим браком осигурала је положај свог унука Милана и династије Обреновић. Вероватно је и то један од разлога зашто се подробније није испитивала позадина Михаиловог убиства. Новим властодршцима је одговарало да се кривица баци на супарничку династију, што не значи да они у том злочину сигурно нису учествовали. Мада, пре би се могло посумњати у амбициозну и властољубиву Персиду Карађорђевић него на њеног супруга. Никако, не смемо занемарити ни страни фактор, јер је уклањање енергичног српског кнеза многима ишло у корист. Турској, на првом месту, како би уклонили главног протагонисту балканског савеза. Британцима, који су у то време били велики заштитници Османског царства, па су и њихови интереси на Балкану били истоветни турским. Такође, Хабзбурзи су са великим подозрењем гледали на Михаила, поготово на његове договоре са Андрашијем из Иванке. На крају и Руси су били разочарани Михаиловим колебањем када је у питању покретање општебалканског устанка, а и додатно незадовољни сменом Илије Гарашанина. Из овога можемо закључити да су непријатељи Михаила у земљи имали упориште у политици великих сила и њиховом односу према српском кнезу. Међутим, о пресудном утицају неке од тих држава на атентат не поседујемо било које доказе, осим голих сумњи. Инспиратори тог злочина, који је дубоко потресао Србију, самим тим до данас су остали прикривени. Последице по даљи развој Србије биле су несагледиве. Можда је најбоље о значају Михаила говорио његов савременик, сарадник и човек од највећег политичког ауторитета тог доба, Илија Гарашанин. Гарашанин сматра да је убиством у Топчидеру угашена нада за квалитетну политичку стратегију Србије, умањени потенцијали за добар развој, а земља значајно уназађена. Све је то несумњиво тачно. Губитком Михаила Срби и сви хришћани на Југоистоку Европе изгубили су човека са визијом о Балкану балканских народа. Балкану, на коме би сви народи заједнички иступили, јер је Михаило добро разумео да се само тако глас тих народа може чути и имати тежину у светској политичкој арени. Балкану, на коме народи не би трошили енергију на међусобне сукобе у борби око стварања својих малих националних феуда већ би ту енергију искористили за формирање велике наднационалне државе, као бране спољним утицајима и интересима, у вековима доминирајућим на овим просторима. По томе он је био визионар, човек испред свог времена. Зачетник идеје коју ће више од педесет година касније спроводити у дело балкански савезници у Првом балканском рату. Нажалост, он није довољно поживео да буде реализатор својих великих планова. Није довољно поживео да види завршетак градње Народног позоришта у Београду, још једног свог великог пројекта. Нити је дочекао да види своју Србију која стоји раме уз раме са развијеним европским државама, али поживео је довољно да његова остварена постигнућа буду упамћена. Због њих су му, захвална поколења, подигла споменик на централном тргу српске престонице. Престонице, чија главна улица носи Михаилово име, име свог ослободиоца.

Коришћена литература: