Кнез Милош Обреновић и Таковски збор 1815. године

Кнез Милош Обреновић и Таковски збор 1815. године

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

„Век револуцијаˮ је један од симболичних назива којим се означава XIX столеће које суштински представља значајну преломну епоху у целокупној прошлости човечанства. У току тог турбулетног времена, на згаришту историје остао је један поредак који је вековима био владајући у Европи. Поредак који се темељио на принципу порекла као есенцији на чијим основама су своју друштвену моћ заснивали световни и духовни господари, владајућа класа феудалног система који се постепено урушавао.

На тим рушевинама уздиже се једна нова Европа, грађанска, која почива на принципима слободе и једнакости и чије вредности су уграђене у темеље данашњих модерних држава Старог континента. Тај процес није био лак и само у мањој мери је текао еволутивним путем, а у знатнијој мери револуционарним процесом који је обележен сукобима, ратовима и прекрајањем граница. Саставни део историје „европског, дугог XIX векаˮ представља и Српска револуција коју чини дуготрајан процес војне и политичке борбе, резултован националним препородом и обновом српске државности. Карактеристике поменутог процеса, српска историографија детерминише и путем периодизације, па у истом препознаје два кључна периода, војни или ратни који траје од 1804. до 1815. године и обухвата Први српски устанак, Хаџи Проданову буну и Други српски устанак, док други период дефинише као период политичке борбе у Српској револуцији у коме је наведени период трајао од 1815. године, па све до доношења Сретењског устава 1835. године, чиме је био ударен темељ уставности и државности модерне Србије.

Титула „оца модерне Србијеˮ настале у тој револуцији, свакако припада Ђорђу Петровићу Карађорђу, који је на Сретење Господње 1804. године понео барјак слободе као вођа Првог српског устанка и све до краја истог био кључна личност у доношењу готово свих одлука важних за судбину устанка. На самом почетку, Српска револуција је имала пре свега социјални карактер, јер је побуна била усмерена против терора јаничара који су били завели своју страховладу и укинули дотадашње повластице које је уживао српски народ у Београдском пашалуку. Временом, како је устанак добијао на замаху, а под утицајем просветитељско-класицистичких идеја о духовном препороду, у водећим круговима српског етноса, нарочито код оног дела који је живео у Хазбуршкој монархији, обликовали су се планови о потреби обнове српске државности по угледу на средњовековну Србију Немањића. Успеси на бојном пољу и улазак Русије у рат против Османског царства учинили су да у очима устаника наведени развој догађаја делује све извесније, али Наполеонов поход на Москву је, бар привремено осујетио поменуте планове. Русија, суочена са инвазијом моћне француске војске била је принуђена да склопи мир са Портом у Букурешту који се само у осмој тачки тог уговора односио на Србију, гарантујући јој низак степен аутономије и амнестију за побуњенике, али уз повратак турске управе и војске у градове. Одредбе Букурешког мира нису могле задовољити српске устанике који су пружили узалудан отпор надмоћној османској војсци, па је током јесени 1813. године Карађорђева Србија у крви уништена. Казненом експедицијом великог везира Хуршид-паше, Срби су стављени ван закона и војни поход се претворио у огољени безочни терор турске ордије над српским цивилним становништвом. Злочини оличени у пљачки и паљењу имовине, масовним егзекуцијама, одвођењу у робље жена и деце постали су свакодневница живота за популацију која спас није потражила преко Саве и Дунава. Велики везир Османског царства, крајем октобра 1813. године поставио је Сулејман-пашу Скопљака за београдског везира, а затим је прогласио општу амнестију за све Србе, осим за вође устанка који су напустили Србију. Нови везир у Београду је наметнуо тешке обавезе кулука и данка српском народу које су се огледале у снабдевању турске војске храном и огревом, радом на поправци војних утврђења и путева као и финансијским наметима који су учетворостручени у односу на 1804. годину.

Пошто су покорили Србију, Турци су настојали да је пацификују тако што би вратили поредак који је функционисао пре него што су дахије узурпирале власт у Београдском пашалуку. Поново је успостављен турски порески и правни систем, док је Србима начињен уступак тиме што су њихови представници именовани за кнезове и оборкнезове у нахијама. Међу првима, за оборкнеза Рудничке нахије био је постављен Милош Обреновић, један од ретких истакнитих устаничких старешина, који за разлику од већине истих није напустио Србију након слома прве фазе војног сегмента Револуције. Милош Обреновић је у току јула 1814. године, поред Рудничке, именован и за оборкнеза Крагујевачке и Чачанске нахије, док је Станоје Главаш, један од најзнаменитијих учесника Првог устанка, постављен за чувара Цариградског друма. Срби су, међутим, готово целу деценију под Карађорђевом владавином живели животом слободних становника и нису били спремни да поново прихвате турску управу и све неправде које је она са собом носила. Већ у септембру 1814. године, дошло је до сукоба у Чачанској нахији када је игуман манастира Трнава, отац Пајсије заједно са Михајлом Глигоријевићем, братом Хаџи Продана Глигоријевића, војводом из Првог српског устанка, опљачкао и заробио групу турских чиновника. При томе, поменуте старешине обавестиле су Милоша Обреновића и Хаџи Продана о томе шта су учинили, а истовремено позвали Милоша да се стави на чело ове нове побуне. Милош Обреновић је сматрао да није време за рат, тачније био је на становишту да буна без плана и у јесен нема изгледа на успех, већ само може изазвати турске репресалије, тако да је апеловао на смиривање ситуације, па је о свему чак упозорио и Сулејман-пашу Скопљака. У први мах, поред Чачанске нахије, буна под вођством Хаџи Продана проширила се и на друге нахије, али ентузијазам устаника убрзо је опао након пораза од турских снага у Боју код Кнића, када је Турцима помогао и Милош Обреновић. Услед неуспеха, Хаџи Продан је био принуђен да у ноћи између 18. и 19. октобра побегне у Аустрију, а одговор Турака на ово бунтовништво састојао се у терору над српским живљем, односно у поновним репресалијама широм Београдског пашалука.

Истовремено, Сулејман-паша Скопљак организовао је импровизовано суђење у Београду, након кога је пред српским кнезовима извршено погубљење заробљених побуњеника. Егзекуције се врше јавно, на свиреп начин, набијањем на колац. Станоје Главаш који није ни учествовао у овој побуни је такође ликвидиран, јер турске власти једноставно нису више имале поверења у њега. Те репресалије уносиле су велики немир међу становницима. Кружиле су злокобне приче о томе да Турци планирају ликвидацију свих мушкарца у Београдском пашалуку, док би жене и децу продали у робље. У намери да спречи избијање новог устанка, Сулејман-паша Скопљак је позвао све нахијске кнезове у Београд како би се са њима наводно договорио у вези са карактером феудалних обавеза раје, посебно у односу на кулук за потребе обнове београдске тврђаве. Након састанка, везир је пустио све кнезове да се врате својим домовима, осим најутицајнијег међу њима, Милоша Обреновића, кога је задржао у Београду у статусу таоца. Упркос тешкој политичкој ситуацији, виђенији Срби су у току фебруара 1815. године организовали два тајна састанка у Рудовцима и Вреоцима, на којима су извршене припреме за нови устанак. Између осталих, у припремама су учествовали: Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић из Рудничке нахије, Милутин Гарашанин из Београдске, игуман Боговађе Авакум, и други. Тада је договорено да се народ на устанак покрене чим Милошу Обреновићу пође за руком да се избави из турског заточеништва. Истовремено, Милош се послужио лукавством како би напустио Београд. Замолио је свог пријатеља, турског старешину из Рудничке нахије, да интервенише код Сулејман-паше Скопљака како би га пустио, јер му је наводно потребан због прикупљања пореза. Паша, лаком на злато, услишио је ове молбе и пустио Милоша из тамнице. Након повратка кући у Горњу Црнућу, Милош је одмах био упознат са плановима о покретању устанка. На празник Цвети, 11. априла по јулијанском, а 23. априла по грегоријанском календару, 1815. године на народном сабору у Такову, виђенији Срби који су се том приликом окупили, позвали су Милоша Обреновића да се стави на чело новог устанка. Милош је прихватио овај предлог народа под условом да му сви буду верни и послушни. После тога се вратио кући, још неко време размишљао о својој одлуци, а затим обукао војводско одело, опасао оружје и развијо барјак који је предао у руке Сими Паштрмцу, а затим као нови вожд одаслао је поруке старешинама у другим крајевима Србије са једном командом, да сви одмах крену у рат против Турака.

Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, рођен је 1783. године у селу Средња Добриња у Ужичкој нахији од мајке Вишње и оца Теодора. Брак у коме је рођен потоњи српски књаз, његовим родитељима, Вишњи и Теодору био је други по реду. Пошто је детињство провео у сиромаштву морао је да зарађује за живот као слуга Аксентија Јечменице, угледног трговца стоком са Златибора. После смрти оца одлази да ради код свог полубрата Милана који је у то време већ стекао углед богатог трговца стоком. Иначе, 1805. године оженио се Љубицом Вукомановић са којом је имао седморо деце. На самом почетку Првог српског устанка Милош, заједно са Миланом, који је био комадант и војвода, учествује у ослобођењу Београда 1806. године и Ужица 1807. године. Приликом борби код Ужица Милош је био теже рањен, али је успео да се опорави. После смрти Милана 1810. године у Букурешту, где је боравио као народни депутат, његов брат Милош је постављен за војводу Ужичке и Рудничке нахије. Избор Милоша Обреновића за вођу Другог српског устанка био је логичан потез, поготово ако се узме у обзир његов утицај међу српским старешинама који пред османском опасношћу нису напустили Србију, као и могућност да је, управо потоњи српски књаз био једини војвода из Првог српског устанка, без у историографији познатог дана „прогнаничке биографијеˮ. У тим драматичним моментима слома Првог српског устанка одлучио је да поверује у амнестију коју су Турци обећали и практично је султану тада поверио и свој живот. Турске власти су процениле да им Милош као најугледнији међу старешинама који је остао у земљи може више користити жив него мртав, односно да је исти снагом свог ауторитета способан да спроведе преко потребну пацификацију раје. Код доношења такве одлуке сигурно је у том тренутку важну улогу имала и информација коју су Турци добили, а која је говорила о томе да је Милош за време устанка припадао групи Карађорђевих противника.

Без обзира што је ратна стратегија пред избијање новог устанка у одређеној мери већ била разрађена пре почетка побуне, и предвиђала да Петар Топаловић држи под блокадом Крагујевац, док Арсеније Лома заузме Рудник, а Лазар Мутап Чачак, испоставило се да је и оваj устанак започео спонтано. Упркос плановима са којима је требало кренути у реализацију, након избора вође устанка, неколико дана пре сабора у Такову појединачним и некординисаним акцијама Арсеније Ломе и Милошевог брата Јована Обреновића почела је нова оружана борба против Турака. Тако је и први успех остварен пре формалног почетка устанка, јер је управо Арсеније Лома 22. априла 1815. године успео да заузме Рудник. Милош Обреновић је као главни циљ устанка навео борбу против окрутног режима Сулејман-паше Скопљака, док је Порта, са друге стране, овај устанак третирала као побуну против султана, па је у складу са тим издала наређење о њеном гушењу. Сулејман-паша Скопљак је послао снаге из Београда под командом Имшир-паше које су се кретале у правцу Чачка пустошећи све пред собом. Пошто је Чачак у том тренутку био под опсадом устаника, Милош је покушао да заустави војску Имшир-паше, али услед неуспеха који је том приликом претрпео издао је наређење устаницима да се повуку, а потом утврде на брду Љубић, како би са поменуте позиције пружили адекватан отпор. Наведени тактички потез је омогућио консолидацију устаничких снага код Чачка и отворио могућност Милошу Обреновићу да поведе један део трупа у правцу реке Саве како би успоставио везу са Србима у Аустрији, што би у том моменту имало велики значај за сам ток даље борбе. Наиме, успостављање везе са српским живљем у Аустрији, односно устаничко запоседање линија према Сави, било је од есенцијалне важности за опстанак оружане борбе и то због отварања коридора за снабдевање устаника оружјем и муницијом. Том приликом, дошло је до већег боја са Турцима на Палежу (територија на којој је данас изграђен Обреновац) који је трајао од 9. до 21. маја 1815. године када су устаници однели прву велику победу у Другом српском устанку. Победом на Палежу успостављена је директна веза са Аустријом, односно са српском емиграцијом која је тамо пронашла уточиште, што је и био примарни циљ акције, а између осталог омогућен је и повратак у земљу искусних војвода из Првог српског устанка, попут Павла Цукића, Стојана Чупића, Петра Молера, Симе Катића, и других. У току јуна, турске снаге су појачеле дејства у правцу Љубића, што је изазвало расуло у српским редовима. Милош је у тим кризним моментима успео да стабилизује своје снаге, да би, потом једна случајна околност у којој је убијен турски командант Имшир-паша пресудила даљи ток битке. Погибија команданта је оставила турске трупе обезглављене и изазвала је расуло у њиховој војсци. После те победе устаници нижу успехе, ослобађају Крагујевац, Карановац и Пожаревац, да би и у последњој великој бици Другог српског устанка у току јула, на Дубљу у Мачви, до ногу потукли Турке.

Војни успеси и међународне политичке околности које су у том моменту ишле на руку устаницима, услед историјског факта у коме је Русија после победе над Наполеоном поново могла да се окрене Балкану, отворили су врата преговорима који би зауставили даље крвопролиће. Милош Обреновић је био свестан тога да му предстоји суочавање са две моћне турске војске, једном под командом бившег великог везира Хуршид-паше, која се приближава Србији из правца Босне и другом под командом Марашли Али-паше, чији је правац продирања долазио са источне стране. Из поменутих разлога Милош је одлучио да ступи у преговоре са ова два турска команданта, како би избегао даљи рат, који у таквим околностима није гарантовао успешан исход за Србе. У намери да ојача своју преговарачку позицију Милош је забранио да се спроводи терор над турским становништвом које се нашло под влашћу устаника, а то је показао и на личном примеру када је после битке на Дубљу заробљеног Ибрахим-пашу угостио у свом табору и уз одговарајуће почасти, без било којих непријатности, пустио да се врати у Босну. Суштински, Милош је желео споразум са Турцима којим би Срби добили одређени степен аутономије и самим тим није желео да се беспотребно проливена крв испречи једном таквом договору. Обреновић је у августу 1815. године започео преговоре, прво са Хуршид пашом који је био спреман да изађе у сусрет српским захтевима, нарочито у погледу српске одлучности у односу на смену Сулејман-паше Скопљака, као и када је у питању била амнестија за све учеснике Буне, али Хуршидово инсистирање на томе да Срби морају предати оружје, натерало је новог „српског вождаˮ да се окрене преговорима са румелијским пашом. Почетком септембра Марашли Али паша је показао више спремности на попуштање од Хуршид паше, што ће на крају резултовати усменим споразумом српског и турског преговарача којим је после само неколико месеци рата окончан Други српски устанак. Даљи преговори су настављени у Београду, а коначни договор је предвиђао да Срби од Порте траже аутономију која је произилазила из Ичковог мира. Марашлија, награђен због заслуга на смиривању српске побуне у виду именовања за новог београдског везира, склопио је усмени споразум са Милошем Обреновићем којим је фактички, али не и формално-правно уведено двовлашће у Београдском пашалуку. Марашлија је био надлежан за турску популацију, посебно војску, па је у складу са споразумом постављао османске чиновнике, док је Милош управљао Србима и именовао нахијске кнезове који су били надлежни да суде Србима и управљају „српским пословимаˮ. Харач је био јасно утврђен и Срби су га сами прикупљали, без турског надзора. Била је основана и Народна канцеларија као највиши српски административни орган.

Поменутим усменим споразумом из 1815. године окончана је ратна етапа Српске револуције, а уследила је једна дуга и мукотрпна политичка борба која је завршена доношењем два хатишерифа од стране султана, 1830. и 1833. године. Хатишерифима, држава у настајању, потврђена је и јасно дефинисана као аутономна, наследна Кнежевина Србија са границама које су обухватале и међе негдашње „Карађорђеве Србијеˮ. Милош Обреновић је у датој политичкој борби показао једну изузетну дипломатску вештину која га је због њених неспорних резултата поставила раме уз раме са Карађорђем, оцем модерне Србије. Данас, често постављамо питање чија је улога важнија од ове две неспорно најзнаменитије личности Српске револуције. Одговор је јасан, да није било покретачке снаге Карађорђа, не би било ни Милоша који је своју политичку личност изградио већ у току Првог српског устанка, где је стекао драгоцено искуство и имао прилике да сагледа све грешке које је велики вожд направио, па је из истих извукао важне поуке за будућност. Међутим, да није било Милоша, његове мудрости и стрпљења, можда би све што је покренуо Карађорђе остало само у домену бројних пропуштених шанси за које српски народ није поседовао довољне мудрости како би исте искористио у сврху рада на васкрснућу своје давно угасле државности. Из поменутих разлога, данашњи савремени човек не би смео да ове две грандиозне личности српске прошлости посматра из различитих, а поготово не одвојених углова посматрања номенклатуре идејних и идеолошких поставки Српске револуције, јер су Милош и Карађорђе делови једне заједничке фундаменталне мисли, заправо сна о слободи и правди, о држави која ће бити дом за њих и њихову децу, а самим тим и за нас и оне који ће доћи после нас.