Мит о Распућину
Аутор: Огњен Карановић, историчар
„Док сам ја жив, живеће и династија Романов“, говорио је пре једног столећа старац Григориј Распућин. Доиста, само нешто више од два месеца након његовог убиства 30. децембра 1916. године, десила се Фебруарска револуција, цар се одрекао престола, нешто касније царска породица је побијена, а земљом је завладао хаос.
Григориј Распућин био је родом из сеоске породице из Сибира. У време својих путовања у младости упознао се са многим монасима и свештенством, укључујући представнике Петроградске духовне академије. Распућин је као мистериозни исцелитељ привукао пажњу и самог Николаја Другог. Временом, Распућин је развио велики утицај на царску породицу захваљујући способности да лечи царевића Алексеја, који је боловао од хемофилије. Чим је Распућин почео да се појављује на царском двору, против њега је покренут прави „информативни рат“. Одмах су га оптужили да поставља и смењује министре, усмерава спољну и унутрашњу политику, а крајем 1916. године сматрало се да је он крив за све неуспешне кадровске одлуке које су доводиле до пораза Русије у рату. Међутим, савремени историчари све више су склони мишљењу да је Распућинов утицај на руску политику преувеличан. Иако је Распућин имао утицаја на царицу, јер је она у њему видела спасиоца свог сина, цар Николај је био прилично равнодушан. Он га је ценио јер је лечио царевића, али га није видео као политичког саветника. Чак је наложио тајној полицији да га прати. Велика кнегиња Олга Александровна, сестра Николаја Другог, у својим мемоарима се сећа: „Нико други него Ники је временом забранио Распућину да се појављује у дворцу. Управо он је послао ’старца‘ у Сибир, и то не једном“. Народ се повео за „пропагандом“ и Распућин је за већину постао симбол грешника. Међутим, мистерија односа између царске породице и Рапсућина, добила је на замаху након „старчевог“, још мистериознијег убиства. Да ли се у миту о Распућину, као и у мистерији његове смрти, крију одговори на питање – ко је уништио Руску империју на прагу пораза Централних сила у Великом рату?
Поред најмаштовитијих теорија завере, неидентификованих летећих објеката и разних „паранормалних феномена“, Григорије Јефимович Распућин заузима истакнуто место у изненађујуће богатој митологији двадесетог века. Његово место у савременој цивилизацији и масовној култури несумњиво је заслужено, када се узме у обзир улога коју је овај полуписмени сибирски сељак одиграо у трагедији пада царске Русије. О Распућину су написани многобројни текстови, још од времена када је бивши монах Илиодор у својој књизи „Свети Ђаво“, објавио низ шокантних оптужби на рачун овог необичног човека, који је својим невероватним хипнотизерским и сугестивним способностима, као и вештом манипулацијом верским осећањима, себи потчинио владарску породицу пространог царства. О овом необичном човеку су, благо речено, критички писали и учитељ царске деце, Швајцарац Пјер Жилиар, велика кнегиња Олга Олденбург, сестра цара Николаја Другог, велика кнегиња Елизавета Романова, сестра царице Александре и наравно кнез Феликс Јусуфов, славни Распућинов убица. Револуционарна Русија је отишла још даље у својим оптужбама на рачун ове занимљиве личности. У својим нападима на аристократију, бољшевици су нештедице користили Распућина као живи доказ катастрофалног стања у државном врху, који царевину води у пропаст. Тако су верификовани пререволуционарни аристократски трачеви о цару слабићу и развратном и корумпираном калуђеру, који захваљујући својој непримереној романси са хистеричном царицом, заправо влада Русијом. Славни писац познатог романа „Иван Грозни“ Алексеј Толстој је написао позоришни комад „Царичина завера“, по коме је Распућин планирао да у царском двору изврши државни удар и на престо доведе царицу Александру, претходно збацивши слабог и бескорисног Николаја. Иако ова смела теорија није поткрепљена никаквим документима или доказима било које врсте, представа је постигла велики успех по московским и лењинградским позориштима. Овај режимски комад је, као и револуционарни памфлети на којима развратни старац са круном на глави грли царицу и њену дворску даму, имао за циљ да радном народу совјетске Русије прикаже декаденцију, разврат и поквареност царистичког режима.
О Распућину су писали и говорили и његова некадашња савезница, дворска дама Ана Вирубова, епископ Теофан, који је помогао у његовом вртоглавом успону, и Матрјона Распућин, његова кћерка. У књизи „Распућин и жене“ Рене Милер је покушао да испод наслага секташког мистицизма, дворских интрига и беспоштедних политичких борби у Распућину пронађе у основи добродушног, лукавог, али простодушног руског човека, порочног, склоног пијанству и разврату, али и обдареног невероватном енергијом, еротичном харизмом и исконском снагом недокучивог сибирског пространства. У посткомунистичкој Русији, Распућин је постао симбол и неизоставни део националистичке митологије. Његове књиге, као што је збирка изрека издата под именом „Побожне медитације“, поново се читају као духовна литература. Савремени руски националисти према Григорију Распућину имају амбивалентна осећања, тако да се могу наћи текстови у којима је он оцрњен као човек који се „окружио јеврејским секретарима“ и који је свој утицај на цара Николаја ставио у службу масонских организација и њихових мрачних циљева. Са друге стране, у савременим националистичким и монархистичким круговима, о Распућину се пишу праве апотеозе. Олег Платонов пише да су „у суштини, масони створили мит о Распућину, мит чија је сврха оцрњивање и дискредитовање Русије и њене духовности“. Историчар Н. Козлов пише да су Распућина на ритуалан начин убили Јевреји, који су контролисали тајанствене масонске организације. Националистичко тумачење мита о Распућину ствара романтичну слику о цару самодршцу, који са обичним, самоуким руским човеком, стоји на бранику православља и руске самодржавности, на коју брутално насрћу масони са циљем да свету Русију потчине потрошачком западу. Рођен је у селу Покровскоје, у Тјуменском дистрикту, Тоболске губерније. На основу мукотрпног истраживања црквених књига, као датум његовог рођења одређен је 10. јануар 1869. године. По речнику руских презимена, од Н. А. Новикова, презиме Григорија Јефимовича је готово пророчко и потиче од руске речи распута, што значи неморал, бескорисност. Распућин је био мршав, непривлачан младић, мада су још у то време његове очи зрачиле некаквим хипнотичким шармом. Управо те његове хипнотизерске очи представљају неизоставни део легенде о Распућину. Постоје и данас фотографије, на којима је човек уског лица, уоквиреног неуредном брадом, са великим неправилним носем и светлим продорним очима. О изванредном утиску, који су те очи остављале на његове савременике, оставили су писана сведочанства многобројни сведоци, као што су Хвостов, Жуковскаја и Џанамунова. Они Распућинове очи описују као „магнетски снажне, продорне и хипнотизирајуће“. Распућин је растао у примитивној и изразито насилној средини. Сељани који су памтили његову младост, сведочили су пред државном комисијом, да је Гришка био склон сањарењу, па су га због тога често грубо исмевали његови приземни земљаци.
Легенда о Распућину нам говори како је он радећи као кочијаш, једном приликом возио Мелетија Зборовског, студента богословског семинара и каснијег епископа и ректора Томског теолошког семинара. По познатој легенди, Распућин је са будућим епископом и магистром теологије, разговарао о моралним и теолошким темама, као и о библијској причи о блудном сину, који се покајнички враћа свом стрпљивом оцу. Тај разговор је просветлио душу порочног сибирског сељака и он се више није задовољавао једноставним објашњењима необразованог сеоског свештеника, већ је кренуо да по оближњим манастирима тражи, како је сам рекао „анђеоски хлеб за људску душу“. Распућин је прво обилазио оближње тјуменске и тоболске манастире. Убрзо су га та ходочасничка путовања обавила некаквом мистериозном тајновитошћу. Његова тадашња религиозна осећања била су последица синкретизма пантеистичког паганизма и православног хришћанства, типичног за словенске, руралне средине. Распућин на следећи начин описује тадашње стање свог духа: „Својим очима сам видео Спаситеља, како шета обалом. Природа ме је научила да волим Бога и како да разговарам са њим“. Спој Распућинове сањалачке природе и новонастале дубоке религиозности, увео га је у чаробни свет мистике, визија и чуда. Интересантно је да је он, од самог почетка свог верског просветљења, на себе гледао као на неку врсту изабраника који ће људе очистити од њихових греха. Касније се присећао како је једне ноћи разговарао са Богородичином иконом, која је плакала због многобројних грехова човечанства и том приликом га је сама Богородица послала да „очисти људе од њихових грехова“. Међутим, тешко је бити пророк у свом селу и мештани Распућиновог родног Покровског су га исмевали због његових месијанских идеја. Тешко им је било да поверују у тог светитеља, који је пре врло кратког времена био тешки пијанац, лопов и развратник. Пошто га је и рођена породица исмејала због новонастале верске ревности, Распућин је „забио лопату у гомилу жита и отишао да посети света места“. Успут су га, како је био обичај, побожни људи хранили и примали на коначиште. Он тај период свог живота описује као период великих искушења и непрестаних „борби са ђаволом“. Најчешћа мета Распућинових ходочашћа био је манастир светог Николе у Веркотурју, где су из далека долазили ходочасници, не би ли на гробу овог светитеља, који су сматрали чудотворним, измолили исцељење својих бољки. Распућин је пронашао инспирацију у житију овог светитеља.
Са својих ходочасничких путовања, Распућин се све чешће враћао у друштво три жене ходочаснице, обучене као монахиње. Како је сам говорио, после неког пожара који је наводно прорекао, по неким селима почели су да га сматрају за свету личност, тако да је стекао и прве малобројне, али одане, следбенике. Распућинови први следбеници биле су две рођаке Евдокија и Екатерина Печјоркина, Николај Распопов и Иља Арјонов, мештани села Покровскоје и његов рођак Николај Распућин. Са својим следбеницима, Распућин се у тајности састајао у подземној просторији, испод пода штале у његовој родној кући и тамо су певали молитве и читали свете текстове, а по сведочењу његових првих следбеника, Распућин им је у својим проповедима у „подземној капели“ разјашњавао „скривено значење Светог писма“. Он се присећао да је тих година много постио, молио се и физички радио. Глас о Божјем човеку који живи у сибирској забити ширио се царском Русијом. Чак је и учени епископ Теофан, тада инспектор Петербуршког теолошког семинара, чуо приче о скромном и побожном Гриши, који је имао моћ да снагом своје молитве „отвори небеса“ и изазове кишу, потребну биљкама у жедној и испуцалој земљи. Исто тако, Русијом су кружиле и приче о његовим тајанственим састанцима у подземној капели, на којима је „разјашњавао скривено значење Светог писма“ и то је привукло пажњу црквених власти. Од када је цар Петар Велики укинуо руски патријархат, не би ли тако ослабио превише моћну цркву, која је често била у опозицији према његовим реформама, руска црква је постала само једна од полуга моћи руских царева. У време Распућинове младости, на челу руске цркве налазио се велики прокуратор Константин Победоносцев, моћан човек за кога су савременици говорили да је као мраз, „зауставља труљење, али и спречава да изникну нови пупољци“. Њега је на тај високи положај поставио цар Александар III, иначе лично веома побожан човек, али и ауторитаран владар, који је одлично знао да изабере адекватну личност, која ће свим силама бранити апсолутни царски утицај у цркви. На тај начин, црква је запала у нездраво стање летаргије и постала незаинтересована за озбиљне проблеме, који су потресали руско друштво, на његовом путу ка страшној револуцији. Још од времена реформи које су спровели цар Алексеј Михајлович и руски патријарх Никон, не би ли у црквеним текстовима исправили временом настала одступања од правоверног православља, Сибир је служио као уточиште разним шизматичким и јеретичким учењима, сурово прогањаним од руских царева и државне, православне цркве. Такозвана Староверна црква, која се придржавала искварених текстова пре Никонове реформе, прогнана је у густе сибирске шуме где је кроз процес верског синкретизма са преживелим паганским учењима, изродила многобројне секте. Најбројнија и најутицајнија била је секта хлиста.
Распућин је пред Тоболским теолошким конзисторијем оптужен да припада секти хлиста. Прва црквена истрага о овом питању, догодила се 1903. године, када је Распућин, као „Божји човек“, код црквених власти изазвао подозрење због свог сумњивог понашања према женама, које су долазиле да га виде чак из Петербурга, као и због својих проповеди о скривеним библијским порукама. Црквени истражитељ је стигао у Покровско, саслушао Распућина и његове следбенике, прегледао „подземну капелу“ и утврдио да нема доказа који би поткрепили тешку оптужбу изнету пред теолошким конзисторијем. Распућин је успео да са себе спере црквену сумњу и тако је постао старац, „отац Григорије“. На својим ходочасничким путовањима, Распућин је схватио снагу харизме коју имају старци, односно духовно веома искусни монаси. Веровало се да су такви људи светог живота, способни да чине чуда, пророкују… Страшно је и помислити да је царица Русије у потпуности потчинила своју вољу неписменом, веома користољубивом и неморалном Распућину, верујући да је он прави свети старац, али управо то се и догодило. Распућин је, манипулишући царичиним дубоким верским осећањима, постао најмоћнији човек царевине. На својим бескрајним путовањима, Распућин је радио на себи. Научио је да чита и пише, а захваљујући својим сусретима са изузетним и харизматичним људима, какви су се могли сретати по руским манастирима, научио је да говори веома сугестивно. Понашао се мудро и уздржано и на своје следбенике је остављао утисак човека светог живота. Од припадника секте хлиста, с којима се готово сигурно сретао и који су на њега извршили пресудан утицај, Распућин се научио илузионистичким вештинама и паганској, шаманској мистици. Овако припремљен, Распућин је могао да изађе и на главну позорницу, у царски Петербург, где је стигао 1903. године. Како је сам причао дошао је да сакупи новац потребан за зидање цркве у Покровском. Једна реченица из његовог „Живота искусног скитнице“, сведочила је о невероватној снази његове воље: „Ја сам неписмени сељак и што је најважније, био сам без икаквих средстава, али у мом срцу већ сам видео ту цркву.“ Када је стигао у велики град, одмах се упутио у манастир Александра Невског. У својим биографским делима, он нам пружа романтичну слику, према којој је он, после молитве, отишао директно код епископа Сергија, ректора теолошког семинара, који је становао у манастиру. Вратар га је наравно одбио, али Распућин је пред њим клекао и тако му омекшао срце. Распућин је одмах опчинио епископа Сергија и он га је упознао са познатом аскетом и мистиком Теофаном. Време тајновитошћу обавијене Распућинове младости, неповратно је прошло оног момента када је он стигао у престоницу. Сада су његове приче постале проверљиве. Пред ванредном комисијом сведочио је 1917. године и полтавски епископ Теофан. Он је рекао како је „Григорије Распућин за време руско-јапанског рата, у зиму, из Казана стигао у Петербург са препорукама архимандрита Хризантоса, из Кримске епархије“.
После катастрофалног пораза у рату с Јапаном, царска Русија се нашла у апокалиптичној ситуацији. На самом почетку 1905. године догодило се познато крвопролиће на радничким демонстрацијама. Цар Николај је у то време био у Царском селу и петербуршким гарнизоном је у царевом одсуству командовао његов стриц Владимир Александрович. Када су демонстранти кренули према Зимском дворцу, велики кнез се успаничио и наредио гардистима да отворе ватру. Револуционари су убрзо одговорили на нечувено насиље царевог режима. Недуго потом, велика кнегиња Елизабета Фјодоровна је пузала међу крвавим остацима свог мужа, московског губернатора, који је био разнет револуционарном бомбом. Земља је била у хаосу и царска породица се нашла у Петерхофу, одсечена од престонице због штрајка железничара. Цар и царица су били ужаснути и дворјани су међусобно шапутали како је већ спреман брод који ће царску породицу одвести у Енглеску. Царска аутократија се угасила у крвавим демонстрацијама и Николај је био потпуно изгубљен. Чудотворци су сад били потребнији више него икад. Велика дворска интриганткиња, Милица Николајевна, најбоље је разумела да је дошао прави тренутак за новог чудотворца. Цар Николај је забележио у свом дневнику: „1. новембар… Учетворо смо отишли до Сергејевке. Попили смо чај с Милицом и Станом. Упознали смо Божјег човека, Григорија из Тоболске губерније…“. Полтавски епископ Теофан је 1917. године пред владином комисијом сведочио: „Лично сам од Распућина чуо да је већ на првом састанку оставио утисак на бившу царицу. Цар је под Распућинов утицај потпао тек пошто му је он дао нешто што ће га подстаћи да размишља…“. Распућин је царској породици причао о оданости обичног Руса, за којег је православни цар као отац, а царица као мајка. Чега цар може да се плаши, када га његов народ воли и поштује, а велики руски свеци чувају. Обичан народ никада неће изневерити свог цара, за разлику од патетичних градских интелектуалаца, који својом смушеношћу само компликују ствари. „Велики, велики је сељак у очима Божјим.“ Распућин је осећао шта треба да каже цару, односно какве су речи Николај и Александра желели да чују. Монах Илиодор је забележио оно што му је сам Распућин причао о свом првом разговору са царским паром: „Када је револуција високо подигла своју главу, они су били веома уплашени… Али, ја сам дуго с њима разговарао и убеђивао их да распрше своје страхове и владају…“. Искусна кнегиња Милица је одмах приметила утисак који је Распућин оставио на царицу и цара и одмах га је упозорила да не покушава да се самоиницијативно сретне са Николајем, јер би то могао бити старчев крај. Теофан објашњава ову кнегињину опомену, на следећи начин: „Моје објашњење њеног упозорења, да би то могао бити Распућинов крај, јесте да је на двору било много искушења, зависти и интрига, којима Распућин, као простодушни, лутајући ходочасник, није могао одолети.“ Велика кнегиња Милица се веома варала ако је мислила да ће Распућин себи дозволити да постане њена марионета. Он је имао потпуно друге планове и више му није одговарало да буде под сталним надзором поштеног и аскетског Теофана.
ЛИТЕРАТУРА
Radzinski, Edvard, Raspućin, život i smrt, Hesperia edu, Beograd, 2008
Остави коментар