Аутор: Ђорђо Сладоје
Прошло је довољно времена откада је опозиција у Црној Гори преузела парламентарну и извршну власт, таман толико да се нешто поузданије може рећи о њеним учинцима. У којој и коликој мјери је испунила очекивања учесника литија који су је носили до побједе, колико је задовољила захтјеве тзв. међународне заједнице (читај – Америке), је ли успјела да угрози ауторитет Мила Ђукановића и барем начне структуре моћи које је он годинама и деценијама градио?
На први поглед уочљиве су идеолошке и политичке разлике унутар владајуће коалиције, што у знатној мјери отежава доношење и спровођење важних одлука, а на окупу је држи страх од повратака старе власти. Изразито је незадовољство просрпских странака и њихових лидера политикиом и хировитим, противрјечним поступцима премијера Кривокапића који је у поодмаклим годинама ушао у политику. Али то свакако није највећи од проблема са којима се нова црногорска власт суочава. Могло би се рећи да у Црној Гори, умјесто кохабитације, траје својеврсно двовлашће. Опозиција јесте побиједила, али Ђукановић очигледно није поражен. Он је остао на мјесту предсједника, одакле још увијек може да утиче на неке важне структуре власти које је сам градио – војска, дијелови полиције, судство, медији и други сегменти „дубоке државе“ у које нова власт још није продрла, а питање је и да ли може. Тешке економске прилике, као посљедица неодговорне и бахате политике, свакодневно се компликују, као у случају кинеског кредита који, ако не буде враћен у складу са уговором, може Црну Гору коштати драгоцјеног приморја.
Сваки покушај реформе и промјене политичког курса или обрачуна с криминалом и корупцијом бива саплетен – с једне стране нејединством саме владајуће коалиције, а с друге од стране предсједника и „предсједникових људи“. А све заправо надгледа, контролише и усмјерава страни фактор, прије свих САД и Њемачка, а конкретно НАТО, из чијег се загрљаја Црна Гора неће задуго отргнути. Сад јасније бива оно што се могло и наслутити – да је Ђукановићу речено да у случају пораза не потеже силу, а опозицији да не ускраћује предсједнику мандат који траје до двадесет и друге. Ипак је извјесно да је Ђукановићева ера на измаку и да ће се морати суочити са губитком власти. Он још увијек даје знаке политичког живота, а повремени трзаји озбиљно потресају Црну Гору. Његове везе са криминалом још увијек су јаке, а мутне токове новца власт још увијек не може или не смије да заустави.
Нема сумње да је црногорска власт у тешком и деликатном положају, а маневарски простор јој је веома сужен. О кључним проблемима она не може доносити одлуке самостално, без консултација и смјерница стварних господара Црне Горе. А тако би било и да су на мјесту Кривокапића и неки најправовјернији Срби који га оптужују за издају. И они би морали у америчку амбасаду по савјете и упутства. А та су упутства сурово јасна и обавезујућа. Црна Гора не смије на било који начин угрозити западне, прије свега америчке геостратешке интересе, што конкретно значи да не може повући признање Косова, не смије укинути санкције Русији, већ мора бити брана „малигном руском утицају на Балкану“ и притом остати на дистанци према Србији. Такви ставови индиректно иду на руку Ђукановићу који на све начине покушава да опструише сваку одлуку нове власти која би Србима била од користи. А као један од начина јесте прикривена подршка тзв. Комитском покрету који се тобож бори за независну, суверену и антисрпску Црну Гору. Њихови протестни скупови против појединих одлука власти требало би да буду одговор и пандан литијама. Али свако поређење са овим молитвеним и узвишеним покретом просто је богохулно и жалости дух, јер они који себе лажно називају комитима јесу заправо групе примитивних и агресивних појединаца, скупљених с коца и конопца, који на протестним скуповима руше све пред собом, уништавају имовину, заустављају саобраћај, малтретирају пролазнике, на највулгарнији начин вријеђају све што је православно и српско, а своје ставове исказују пјесмама чувеног усташког кантаутора Марка Перковића Томсона. И притом се лажно представљају под именом Комитског покрета који се током Првог свјетског рата борио за ослобођење Црне Горе од окупатора и за уједињење са Србијом под династијом Карађорђевић. Ови данашњи „комити“ јесу заправо насљедници „божићних устаника“ који су имали сасвим супротне циљеве, а највише личе на црнокошуљаше који су ономад о Васкрсу протутњали кроз Борово Село скандирајући омиљени рефрен: „Убиј, убиј Србина“.
Ако у оваквој атмосфери „одсвуд стијешњена“, актуелна црногорска влада успије да донесе Закон о слободи вјероисповијести (другачији од оног због којег су литије и покренуте), Закон о држављанству и Закон о високом судству и тужилаштву, и ако на ваљан начин спроведе попис становништва, она ће се искупити за све недосљедности, трапавости па и очигледне промашаје, и трасирати пут за излазак Црне Горе из историјског кошмара у којем се већ предуго батрга.
У том случају Ђукановић би завршио на готово баналан начин, како се диктаторима по правилу дешава, а самозвани комити остали би само дио опскурног политичког фолклора.
Остави коментар