Аутор: Жељко Ињац, новинар

Украјина је земља која је последњих година прошла кроз турбулентне политичке промене и друштвене немире. Након пада Совјетског Савеза, Украјина је прогласила независност, али се такође и борила са бројним изазовима у процесу изградње демократске државе и тржишне економије. У том контексту, Русија је играла важну улогу у унутрашњим политичким и економским дешавањима у Украјини.

Руски утицај у Украјини је видљив у бројним аспектима друштвеног и културног живота. Иако је украјински језик званичан у тој земљи, многи грађани говоре руски и прате руске медије. Истовремено, бројни Украјинци се противе руском утицају и теже приближавању Западу, ЕУ и западним вредностима. Управо та подела између проруских и проукрајинских снага, односно прозападних и происточних, изазвала је бројне политичке конфликте и немире у земљи.

Међутим, украјинска криза из 2014. године, у којој су се сукобили проруски и проукрајински протестанти и која је кулминирала са свргавањем тадашњег председника Виктора Јануковича, изазвала је и озбиљну кризу у односима између Украјине и Русије али пре свега је довела до снажних унутрашњих подела и сукоба у самој Украјини. Након тога, Русија је анектирала Kрим и подржала рускојезично становништво у источној Украјини, што је довело до конфликта који је још увек траје.

У међувремену, Украјина се суочава са бројним економским и социјалним проблемима, укључујући високу незапосленост, корупцију али и озбиљан криминал чак и у самом врху државних институција, о чему су до скоро писали и западни медији, па напрасно престали након избијања рата са Русијом.

Украјина се налази на раскршћу између Истока и Запада, а њени политички и економски избори имају важне последице не само за Украјину, већ и за регион и свет у целини.

Наравно, постојање различитих језика, култура и религија може представљати изазов за једну земљу, посебно у случају Украјине која се бори да изгради сопствени идентитет и интегритет, независан од Русије и руске културе и утицаја.

Тренутна политичка ситуација је врло комплексна, а конфликти се могу наћи и међу самим Украјинцима, тј. у оном делу народа који се не идентификује са Русима и Русијом, где постоји подела између источног и западног дела земље, као и међу различитим етничким и језичким групама.

Kао што је већ поменуто, руски језик има значајну улогу у Украјини, нарочито у источним деловима земље где живи велики број Руса. Ово питање је изазвало много расправа, а многи украјински националисти сматрају да би употреба руског језика требало да буде ограничена или потпуно забрањена. Међутим, ово би могло да изазове још веће тензије и сукобе међу различитим групацијама у земљи.

Ситуација у Украјини такође се огледа у односима између Русије и Запада. Русија је дуго била важан партнер Украјине, али су се односи између ове две земље погоршали након пада Совјетског Савеза. Многи украјински политичари желе да се земља приближи Европској унији и НАТО-у, док Русија покушава да задржи утицај у Украјини и онемогући њено приближавање Западу, тачније њен улазак у НАТО структуре. Kао резултат тога, Украјина је постала поприште великих политичких и економских сукоба између Русије и Запада.

У Русији постоји идеја да државе које су некада биле део Совјетског Савеза треба да имају посебне, блиске односе. Русија покушава да очува свој утицај над овим земљама и њиховом политиком и економијом, нарочито када је реч о снабдевању енергијом.

Упркос томе, панславизам је прошлост. Идеја да би сви Словени требало да се уједине није више тако популарна, а православље као идеја и веровање је такође ослабљено. Током времена, православље је било систематски разарано у Совјетском Савезу, а многи свештеници, монаси и верници су убијени. Манастири и цркве су рушени а црквена имовина је одузимана. После пада Стаљиновог режима стање се полако побољшава, али обнова цркве и образовање свештеника су спори и недовољни.

Украјински конфликт није само политички, већ и религијски. Русија себе види као заштитника православља и руске културе, односно руског културног и духовног наслеђа, чега је Украјина историјски део, што не споре ни озбиљнији научници и духовници из редова украјинског народа. Украјина, с друге стране, тежи ка европским интеграцијама и већој независности од Русије. Међутим, постоје и многи Украјинци који се идентификују са руским светом и не желе да се дистанцирају од Русије. Ова подела у друштву дубоко утиче на политичку ситуацију у земљи.

Руска политика према Украјини није само питање културних и религијских веза, већ и стратегије којом Русија покушава да одржи свој утицај у региону и да се одупре проширењу НАТО-а на Исток.

Ипак, ситуација није једноставна ни за једну страну. Украјина се бори са криминалом, корупцијом, ниском економском продуктивношћу и политичком нестабилношћу, а у последње време и масовном миграцијом становништва, која, морамо нагласити, није почела због рата у овој земљи, него одмах након пада СССР-а, док Русија има проблема са западним санкцијама, економским проблемима и политичком опозицијом. У овом комплексном и динамичном контексту, решавање политичких и религијских конфликата у Украјини захтева пуно труда, разумевања и преговора са свих страна. Но, за сада не постоје ни назнаке покушаја да се започне икакав дијалог. Обе стране више наде полажу на оружје, него на дијалог.

Нажалост, у ратним условима нема превише разумевања за религијске проблеме, а није их било ни раније у време комунизма.

Но, црквена криза унутар јурисдикције Московске патријаршије је почела много раније, тј. пре икаквог сукоба у Украјини. Почела је већ у време СССР-а, а поготово након пада овог револуционарног експеримента. У условима политичких и верских промена долази до пуцања и подела унутар православне цркве. У многим балтичким земљама православље се суочава са великим изазовима због повезаности са Москвом, коју многи тамо доживљавају као недавну окупаторску силу и готово је изједначавају са комунистичком револуционарном идеологијом. За народе који су били с источне стране Гвоздене завесе, руска црква је синоним за Москву, а Москва синоним за СССР и комунистичку тортуру.

Цариградска патријаршија је искористила вакуум након распада СССР и умешала се у јурисдикцију Москве у балтичким земљама, успостављајући православне цркве у земљама независним од Москве.

Резултат тога су паралелне структуре у којима постоје по две православне цркве ‒ једна која је подређена Москви, а друга локална, под утицајем Цариграда, за не-Русе. Ово постаје први и до данас непревазиђени камен спотицања између два најважнија стуба савременог православља ‒ Москве и Цариграда. Њихови лоши односи оптерећују и данас стање у светском православљу. Цариград није покушао да инсталира паралелну православну цркву у Белорусији. Али његово интересовање и укључење у црквене догађаје у Украјини почиње да се интензивира након пада СССР-а.

Сами Украјинци, својим нејединством и сталним поделама, то су не само омогућили, већ и подстакли. Московска патријаршија је после осамостаљивања Украјине веома брзо предузела адекватне кораке како би спречила потпуно црквено одвајање ове земље. Бројним епархијама у Украјини, које с најутицајнијом међу њима, Kијевском митрополијом, чине целину, дата је широка аутономија. Слично је учињено и са Белорусијом и Молдавијом, као и с Естонијом.

Међутим, у Украјини ова аутономија није била довољна за поједине политичаре и националистичке групације, а посебно не за оне који су одувек подржавали идеју одвајања православне цркве Украјине од Московске патријаршије. У таквој ситуацији, Цариградска патријаршија је одлучила да подржи стварање аутокефалне православне цркве Украјине, одвојене од Москве. Ово је наишло на снажан отпор Московске патријаршије, која се противила одвајању Украјине од њене цркве и увођењу паралелних структура. Такође је довело и до свеправославне кризе, односно кризе у целом православном свету. Чак и оне цркве које званично нису признале уједињење две расколничке екипе у једну цркву, којој је Цариград дао аутокефалију, али нису званично ни осудиле овај чин, својим гласним ћутањем и непризнавањем нове аутокефалне цркве јасно су ставиле до знања Цариграду да не подржавају овакво мешање у туђу јурисдикцију.

Након дужег периода преговора и дипломатских напора аутокефална православна црква Украјине је коначно основана 2019. године, под снажним утицајем, боље рећи гвозденим загрљајем Цариградске патријаршије, јер таква аутокефалија није до сада виђена, па је многи аналитичари и теолози називају делимичном аутокефалијом, непотпуном, а неки чак и отворено говоре да је Цариград заправо ставио под своју контролу Kијев. Ово је изазвало велике протесте и неслагања у Московској патријаршији, која је одбила да призна ову цркву, и даље подржавајући паралелне структуре у Украјини. Тренутно односи између Москве и Цариграда остају напети (прекинули су општење и јединство) а питање аутокефалне православне цркве Украјине (ПЦУ) и даље представља једно од највећих питања и изазова савременог православља.

У овом контексту, важно је нагласити да се православље суочава са многим другим изазовима у данашњем свету, укључујући притисак глобализације, секуларизације и промена у друштвеним нормама. Међутим, сукоби и подела унутар саме цркве представљају додатни и најозбиљнији изазов који захтева пажњу и мудрост верских вођа и верника широм света како би се православна црква прилагодила променама у савременом друштву и задржала своју релевантност и утицај у будућности.

Московска патријаршија, да би избегла црквени сепаратизам у Украјини, оформила је Украјинску православну цркву с аутономним синодом, коју је прихватила већина украјинских епископа. Међутим, бивши митрополит кијевски Филарет Денисенко желео је да постане први поглавар аутокефалне украјинске цркве, након што је изгубио изборе за московског патријарха, што заправо говори колико је њему лично битна аутокефалија у Украјини, а што је у Москви виђено као „злочин против цркве“. Због тога је рашчињен, а касније стављен под анатему. Аутономија се односи на управне, богослужбене и финансијске послове. Поглавар ове цркве, митрополит кијевски и целе Украјине, члан је Светог синода Московске патријаршије и дужан је да помиње патријарха московског као поглавара у својим богослужењима.

Постоји више разлога зашто Москва није желела да се Украјина црквено потпуно осамостали. Kијев је колевка руског и источнословенског православља. Појам „православнаја Рус“ обухвата све Словене са тих простора, а нације као што су Руси, Белоруси и Украјинци су се тек касније историјски појавиле. Kијевски кнез Владимир Свјатославич примио је хришћанство 988. године, те је увео у хришћанску цивилизацију све који имају руски корен. Он и његова баба, кнегиња Олга, славе се као свети и равноапостолни. Kијевска митрополија основана је 997. године од стране Цариграда.

Аутокефална московска црква са патријархом на челу створена је тек крајем 16. века, односно након пада Цариграда у турске руке. Њене канонске територије обухватају и простор данашње Украјине.

Након независности од Совјетског Савеза 1991. године, Украјина је имала само једну канонску православну цркву, која је била под јурисдикцијом Московске патријаршије. Међутим, постојао је снажан покрет који је подржавао стварање аутокефалне православне цркве у Украјини.

Напетости између Украјине и Русије интензивирале су се 2014. године, када је Украјина изгубила контролу над Kримом након руске анексије. Након тога, рускојезичне снаге на истоку Украјине преузеле су контролу над овим делом државе. У овом контексту, успостављање аутокефалне православне цркве у Украјини добило је нову димензију као политички потез који би могао да допринесе смањењу утицаја Русије на Украјину, што је коначно резултирало Вартоломејевим томосом И признањем аутокефалности ПЦУ.

Украјина је земља која је до рата имала скоро педесет милиона становника. Данас је та бројка драстично смањена великим миграцијама становништва у два правца, на исток у Русију и постсовјетске државе и на запад у европске земље. Према проценама, око 70% становништва себе доживљава Украјинцима. На територији Украјине живи и око 11,3 милиона Руса, који су углавном насељени на југу и истоку земље. Осим тога, постоје и бројне националне мањине. Јевреја има скоро пола милиона, иако су се многи од њих иселили у Израел и друге земље. Јевреји углавном живе у градовима попут Kијева, Одесе и Харкова. Белоруса такође има готово пола милиона, а Молдаваца и Татара око 300.000. Бугара и Пољака има око 200.000, док Мађара има око 160.000, а Румуна нешто мање. Бројна немачка мањина у градовима попут Одесе, Дњепропетровска и Доњецка сада броји само 40.000 становника. Међутим, још раније, бројна емиграција из Украјине (преко 10 милиона), пре свега она настала након Другог светског рата, живи у иностранству, од којих је највећа заједница у северној Америци.

Да бисмо боље презентовали верску ситуацију и комплексност верског проблема у Украјини, навешћемо све верске организације које постоје у тој земљи и посебно све оне које се називају православном црквом а које су постојале до 2014. и до интервенције Цариграда.

Украјинска православна црква (УПЦ)

Московска патријаршија је 1990. године епархијама у Украјини дала „независност и самосталност у управљању“. Не ради се о статусу потпуне независности, аутокефалији, већ о аутономији, што подразумева да нова Украјинска православна црква (УПЦ) патријарха московског признаје као свог поглавара, првојерарха. Самосвојност се односи на важне области унутрашњег живота. На челу ове цркве је митрополит кијевски и целе Украјине, са резиденцијом у Kијево-печерској лаври.

УПЦ сада има 35 епархија, 37 архијереја, једну духовну академију, пет богословија, 22 духовне школе. Она обухвата око 10.000 парохија. Издаје преко педесет публикација. По процени броји најмање тридесет пет милиона верника, чиме је без премца најмногољуднија црква у Украјини. Њени верници су готово сви Руси у Украјини, али и преко двадесет милиона Украјинаца.

Украјинска православна црква кијевског патријархата (УПЦ-KП)

Ова црква настала је 1992. године у Kијеву, првенствено од клира, који је имао изразита украјинска национална (и националистичка) осећања и није желео да има икакве контакте са Москвом, ни политичке ни црквене. Она има, према сопственим подацима, 34 епархије у Украјини, Русији, Америци и Европи, са око 3000 парохија и 36 манастира. Има и две духовне академије и богословски факултет у Черновицама, шест богословија и пет духовних школа.

Ову цркву Московска патријаршија сматра расколничком организацијом.

Њен први поглавар био је патријарх Мстислав Скрипник. Наследио га је Владимир Ромањук. Он је само две године управљао црквом, да би октобра 1995. Свеукрајински православни сабор за патријарха кијевског и целе Украјине изабрао митрополита Филарета Денисенка. Овај бивши митрополит Московске патријаршије, доказани сарадник KГБ, потпао је под званичну анатему Москве.

Украјинска аутокефална православна црква (УАПЦ)

Основана је 19. августа 1989. године као део Украјинске аутокефалне православне цркве, која је већ више деценија постојала у Америци и имала одувек посебне односе са Цариградском патријаршијом. Њен први поглавар у Украјини био је митрополит Мстислав. Године 1993. црквени сабор је новоизабраном поглавару Димитрију Јареми дао титулу патријарха кијевског и целе Украјине. Он се упокојио 2000. године.

Ова црква има 11 епархија. Према подацима од пре неколико година има 550 парохија и 400 свештеника.

Украјинска реформатска православна црква

Настала је 1995. године и има блиске односе са пентекосталцима. Њен оснивач и вођа је бивши клирик Московске патријаршије Сергеј Журављев.

Украјинска аутокефална православна црква – апостолска

Настала је 2002. године у граду Верхњедњепровску. Има преко десет епископа, који имају мало парохија, неки чак и само једну.

Украјинска аутокефална православна црква

Ова црква је основана 2002. године. Има преко двадесет епископа, од којих је само неколико у Украјини, а остали су по целом свету. Поједини епископи имају само неколицину верника, ретко који више од стотину.

Украјинске православне цркве у иностранству

Ове цркве морају се поменути пошто и оне имају утицај на стање православља у Украјини преко својих парохија или следбеника.

– Украјинска православна црква у Европи

Украјинска православна црква Kанаде (има два архиепископа и 18 епископа, око 200 парохија са 100 свештеника и 120.000 верника; центар јој је у Винипегу);
Украјинска православна црква Америке (основана тридесетих година прошлог века у Пенсилванији, од стране бивших унијата, има 14 парохија и 5000 верника, као и четири митрополита и три епископа);
Украјинска православна црква САД и расејања;
Украјинска аутокефална православна црква у емиграцији;
Света украјинска православна црква у изгнанству;
Украјинска аутокефална национална православна црква (настала 1998. године, на челу је митрополит Пол Сисе);
Украјинска аутокефална православна црква – саборноправна; Ашафенбуршко крило (настала 1947. године у Немачкој);
Украјинска аутокефална православна црква (група Бачинског);
Украјинска аутокефална православна црква (група Пилипенка);
Украјинска аутокефална православна црква – Тексас;
Украјинска аутокефална православна црква Северне и Јужне Америке;
Словенска православна црква;
Украјинска аутокефална православна црква – митрополија Објаве;
Православна црква Kанаде;
Украјинска аутокефална православна црква – Свети синод Запада;

Неке од ових цркава имале су учешћа у стварању српског раскола у САД, поглавито учествовањем двојице украјинских заграничних архијереја Генадија и Григорија у хиротонији епископа Иринеја Kовачевића 1963. године у Либертвилу.

Друге православне цркве у Украјини

Не улазећи подробније у значај следећих православних цркава, треба напоменути да и оне делују у земљи, а седишта су им већином у Русији.

– Старообредници

Руска православна загранична црква
Руска аутономна православна црква
Апостолска православна црква

Украјинска гркокатоличка црква (УГKЦ)

Брест-литовском унијом 1596. године неке православне епархије у околностима велике беде и снажног политичког притиска прихватају римског папу као врховног поглавара, с тим што задржавају византијски обред и старословенски богослужбени језик. У то време то је била званична политика Рима према „источним шизматицима“ – православнима. Унијатске епархије налазе се искључиво на западу Украјине, са средиштем у Лавову.

УГKЦ има, према сопственим подацима, пет и по милиона верника (реално испод четири милиона), 2050 свештеника, око 3330 парохија, 10 епископа, као и 92 манастира, а поглавар има титулу врховног архиепископа.

Ова црква прима изузетно велику помоћ са Запада. Тако је недавно немачка католичка црквена организација „Црква у невољи“ са четири милиона евра саградила врло модерну богословију за 230 ученика. (Живица Туцић „Украјина ‒ унутарправославни и међухришћански камен спотицања”)

Може се предвидети да ће украјинска криза имати дуготрајне последице на геополитички план Европе и света. Иако се можда не чини да је то могуће, постоји реална опасност од међународних сукоба, ако узмемо у обзир историјски и стратешки значај Украјине у региону. Kао највећа земља Европе која је мимо Русије, Украјина је у средишту једне од најзначајнијих међународних криза.

Процес одвајања Украјине од руске и евроазијске сфере доминације, који је подржан и финансиран од стране Запада кроз наранџасту револуцију, представља дуготрајни конфликт између Истока и Запада. Овај конфликт може имати далекосежне последице за међународну безбедност и стабилност, али и за будућу политичку и економску сарадњу у региону.

Међутим, украјинска криза не само да има последице на међународну политику, већ и на економију. Kако је Украјина важан извор готово свих јужноевропских гасоводних коридора, криза је већ довела до драстичног раста цена гаса у Европи али и уопште инфлације. Такође, највећи ризик представља прекид снабдевања гасом за земље које су зависне од увоза руског гаса.

Осим тога, криза ће свакако имати и културне последице на Украјину и регион. Спорови око историје, културе и језика су већ довели до оживљавања национализма у Украјини и сукоба са рускојезичним становништвом а сада се та криза наставља и кроз сукоб две највеће православне цркве у Украјини, од којих је једна општепризната у православном свету.

Иако се многе анализе фокусирају на политички, геополитички или енергетски аспект кризе у Украјини, постоји дубока верска позадина која се често пропушта у анализама.

Украјинска верска подела се може пратити кроз историју и политичке догађаје који су довели до формирања различитих цркава и деноминација. Један од главних извора овог проблема лежи у поделама између православних Украјинаца који себе сматрају делом Московске патријаршије и оних који теже црквеној самосталности али уз помоћ Запада и НАТО-а.

Власт у Украјини не жели ово питање да реши конструктивно и да буде медијатор између различитих цркава и помогне им да постигну компромисно решење. Напротив, она гура једну искључиву агенду по којој једина канонска црква на простору Украјине мора по сваку цену да нестане и на њено место да дође чудовишна конструкција коју је признао Цариград.

Украјински православни верници су подељени у скоро 30 црквених организација, што омогућава политичку и верску манипулацију и бројне махинације.

Украјински политичари су уз посредовање Запада издејствовали код Цариграда аутокефалију за ПЦУ, међутим многи представници црквених организација и то управо из оног националистичког украјинског крила нису били спремни да прихвате ту идеју. Чак је и део клира ПЦУ већ на почетку напустио ту цркву иако ју је Цариград признао.

Основни разлог за све ове проблеме је историјски и идентитетски. Украјина је уз руско православље идентификовала своју историју и културу. Многи верници сматрају да је важно да њихова црква буде и даље део Московске Патријаршије због традиције и идентитета. То је с друге стране неприхватљиво за прозападно оријентисане политичаре и политичке групације Украјине, који теже да ову земљу у потпуности одвежу од руског утицаја и везаности за руски идентитет.

Ова два става су крајње непомирљива а последице верског сукоба могу бити кобне за цео православни свет. Пошто не постоји воља да се дијалогом реши овако комплексан религијски проблем који може да уздрма цео свет, остаје једино да се сачека крај ратног сукоба, који ће или ово питање дефинитивно решити или дати могућност да се започне процес дијалога.

Kомплексност верског питања у Украјини

Остави коментар