Корени – мотив породице кроз време
Аутор: Дајана Грубишић
Роман Добрице Ћосића „Корени“, објављен је 1954. године. Ово је својеврсна историја Срба, у којој се преплићу историјске и политичке прилике, као и породични живот и друштвени односи. Приказује породицу Катић, угледну и богату кућу радикалског посланика Аћима и све што се око њих и са њима збива. Радња је смештена у имагинарном селу Прерову, у време владавине краља Милана Обреновића.
Критичари кажу да је аутор ово дело написао како би разрешио један проблем, који је личан колико и епохалан и са којим се сусрео након грађанског рата и комунистичке револуције. Наиме, Ћосић је у то време посумњао у своја уверења, идеологију, морал и духовну снагу, као и у човекову природу. Тако је створио мушке јунаке овог романа, оца и синове, који су се кроз читаву причу суочавали један с другим и сами са собом, упознавали и разочаравали. Рушили су се њихови митови и уверења, уздрмавале су се из корена оне истине за које човек мисли да су животне и непобитне и изнова је умирала и рађала се нада.
Роман почиње и завршава се Николом, слугом који је дошао код Катића. Његов и Аћимов однос остаје помало мистериозан, али је јасно да је Аћим њега користио за прљаве послове које је требало обавити. Никола је спавао у подруму, испод собе Аћимовог сина Ђорђа и његове жене Симке. Петнаест година ослушкивао је и посматрао њихов живот кроз прорезе између подних дасака и исто толико неговао своју љубав према Симки.
Симкин лик је представљен као универзални лик жене који се преноси кроз вековну традицију нашег народа, са изменама у зависности од времена и напредовања друштва. Симка је јака и лепа жена, снажна и физички и карактерно. Она је заправо стуб породице, води рачуна о пословима, о бројним надничарима који у њиховој кући раде и о читавом имању. Главни проблем њиховог брака и убрзо извор свих несрећа које су их задесиле, јесте то што не могу да имају децу. Она је обишла сва места на којима би јој се могло помоћи јер се у то време сматрало да проблем може бити само „до жене“. Ишла је и у манастир, иако Катићи нису били у добрим односима са свештеником. Шта год да је покушала, није помогло. Њихов брак је био све несрећнији, као и читава кућа. Ђорђе је према њој постао агресиван и кривио је за све лоше у животу. Његов једини пријатељ је Тола Дачић, који ради код Катића. Поред тога што је увек уз њега у пословима, он је Ђорђу и трн у оку јер има четири сина.
Аћим је одувек више волео другог сина, Вукашина. Њега је школовао и полагао велике наде у њега, мислећи да ће поћи очевим стопама. Отворено је истицао разлику коју прави међу децом, што је разорило однос међу браћом и од Ђорђа направило несигурног и похлепног човека. Он је цео живот радио и слао новац брату, што је доживљавао као неправду. Проблем међу њима кулминира када Вукашин дође и затражи свој део имања. Овај тренутак је нарочито важан за даља дешавања и одређује ток романа.
Ћосић је читаву Србију ставио у то једно село, и то вишевековну Србију јер њена суштина се није променила ни са једним новим временом. Само име тог замишљеног села Прерова подсећа на стална превирања о којима писац говори. Она се огледају у човеку, колико и око њега. Управо ту се виде и ауторове личне борбе, које су критичари навели. Све у овом роману говори о преиспитивању и вредности човека, као и о његовом бежању од себе самог, а то је најлакше описати кроз једну малу средину.
Мале средине су увек биле огледало једног народа, његови корени. Колико год напредовао, ишао, развијао се и растао, у сваком човеку постоји то једно мало место из ког је потекао. За неког је то село, за неког дом, за неког можда колевка, за неког људи. Сви, колико год од своје суштине бежали да се уклопе у ново време и обичаје, пред тим огледалом остају непромењени. Баш као и Вукашин. Учен и савремен, млад човек који је открио свет и другачије погледе. Тако проширених видика он је схватио да мисли и ставови његовог оца нису и његови и да, колико год га волео и поштовао, не може мислити његовом главом. Деца су често на тој раскрсници живота, када морају да се одвоје од родитеља, било физички или духовно, да изађу из родитељског капута. Ни једнима ни другима то не буде лако, као што ни Катићима није било. Аћим је разочаран у сина, у своју узданицу, јер није умео да ослушне његове жеље. Много гласније је било оно што он сматра да је добро за њега. Разочаран је и Вукашин, јер напушта један део себе, отац га одбацује, а такав терет на леђима је најгори.
Вукашинов долазак кући, на Бадње вече, враћа нас на ову причу о огледалу које сваки човек носи у себи. Стигао је ненајављен туђом кочијом, иако је Аћим данима наређивао да се коњи упрежу, за случај да се Вукашин јави. Дошао је после неколико година, током којих је све ређе писао и ушао у своју кућу као гост. Његова решеност и самоувереност попуштала је и кидала се чим је стигао до граница села. У њему се борила љубав према свему од чега је постао и жеља да све то старо, сељачко и тмурно од себе одбаци. Читавим путем није желео ни кочијашу да призна да је син Аћима Катића, али му је овај рекао да би Аћимову крв препознао и у чети војника. Тад је Вукашин схватио да не можеш лако побећи од онога што јеси.
Његова соба је била друго искушење на путу којим је желео да крене. То огледало у кутку куће, чувано за њега као да ће сваког часа ући на врата, подсетило га је на прошлост која се не кида од садашњости. Све је исто као што је одувек било – и топлина и мириси, воће на столу и слике на зиду. Сентименталност, којој је желео да се отргне, стезала га је иза затворених врата. Гледајући око себе, помишљао је на моменте: „ово сам ја, не могу се правити да нисам, заборавићу све што сам желео да кажем оцу“. Већ у следећем тренутку исмејао би самог себе и село и кућу и успомене, одлучан да не попусти. Од како је кренуо на пут, охрабривао је себе да исте ноћи мора завршити оно због чега је дошао. Тако увек храбре себе људи који се ломе над својим одлукама и желе да их брзо баце пред себе и друге, јер те су одлуке као врући кромпири. Тешко их је држати у себи, тешко их је другом дати, а време одмиче.
Вукашин је, наиме, дошао да саопшти оцу да се жени и то ћерком његовог политичког противника Тошића. За то му је требао новац, како би купио кућу. Аћим је то доживео као издају, а Ђорђе као још једну неправду за њега самог. Тако се сломила прва грана са стабла Катића. То дрво изгледало је велико и снажно само онима који би гледали издалека, док су сви они који су били у његовом хладу били свесни да је мало, нагрижено са свих страна и у корену суво.
Корени, како и сам назив каже, у овој породици су још једна замршена ствар. Презиме, углед и порекло је оно чиме се поносе, а заправо у свему томе лежи највише заблуда. Аћимов отац је Лука Дошљак, који је био слуга његове мајке. Када је убијен њен први муж, са којим није имала деце, родила је децу са њим. Лука је нађен у шуми, крај дрвета, где га је мајка оставила и није имао ни презиме. Читав живот живео је као слуга, дане проводио у воденици и према својој жени и деци се понашао као да за њих ради. Аћимова мајка Ката, наставила је да велича успомену на првог мужа и да га назива домаћином куће. Лукини корени су оно од чега је Аћим бежао. На своју жену је био љут јер није могла да роди више од два сина и да продужи њихово стабло, да га разграна. Вукашинова деца за њега нису била Катићи, већ Тошићи, и није желео да призна да су њихови корени под његовим домом. На крају, после петнаест година Симка рађа дете, које одраста у њиховој кући и наследиће имање и презиме, а свима је јасно да није Катић. Дуго очекивано и жељено дете одрасло је под сумњама и никада довољно прихваћено.
У очају због тога што не могу да имају децу, Ђорђе је једном приликом рекао Симки да затрудни са Толом. Она никада није признала да је то чула, а он се годинама питао да ли га је послушала. Када се родио њихов син Адам, неповерење у Ђорђу је расло заједно са дететом. Висок, крупан и напредан син, није нимало личио на ситног оца нити на било кога од Катића. Ђорђе му је куповао малу одећу и обућу, кињио га због његовог раста и ноћу га загледао да види на кога личи. Сумњао је да је син сваког високог мушкарца из села.
Пред крај романа долази до тренутка када ће Ђорђе пригрлити Адама као свог сина. Након напада на краља Милана Обреновића ухапшено је много мушкараца из Прерова, међу којима су били Аћим и Ђорђе. Аћим је био осумњичен да је умешан у напад на краља, познат по својим уверењима и дизању буне у којој је претходно настрадало неколико сељана. Сви су били осуђени на вешање, али су се један по један предавали и ћелија се празнила. У њој су до краја остали сукобљени отац и син и између њих Аћимов пријатељ, учитељ Андра. У мраку те ћелије, кроз чије зидове допире звук укуцавања стубова за вешање, очеви и синови Катићи гледају се као да се први пут виде. Аћим је разочаран у Ђорђа, који није показао његову снагу и борбеност, већ је молио да га пусте и платио да изађе из затвора. Ђорђе зазире од оца, али први пут у тој тамници види Адама као свог сина и као светло. У рукама стиска орах који му је дете послало и са сваком новом браздом која се под рукама брише са љуске, у Ђорђа се урезују све неправде које је детету починио. Пред Аћимом се сламају сви идеали, од политичких уверења до породичних веза. Пред Ђорђем се указује једина прилика за искупљење.
Ушавши у село, Ђорђе чује само кукњаву и осети смрт. Одлази на гробље и ноћу тражи оно што не жели да нађе. Помор је завладао Преровом и људи и деца су сваког дана умирали. Звоно више није могло да звони колико је требало, нити је дасака у селу било довољно за све сандуке. На његову срећу, Ђорђе не налази Симку и Адама у гробници Катића. Они леже у кући, у грозници, модри и исцрпљени. Под Симкиним ногама седи Никола, а детету облоге мења Тола. Као и увек када се приближи последњи дан, живот пролази и Ђорђу пред очима. Гледа Симку, коју је одувек и мрзео и волео, сећа се и лепог и ружног, жели да јој каже само лепо али не може. Детету обећава њиве и ливаде, дане у којима ће му бити прави отац и време које ће ићи на њихову руку. Искрено се каје, држећи се за наду као сламку, као и сваки утопљеник. Симка умире, а Адам и Ђорђе остају. Након што га пуштају из затвора, Аћим долази кући и први пут грли дете за које зна да није његов унук. „Ниси моја крв, али презиме имаш моје. То је мало. То је много“, помислио је Аћим.
Никола одлази и на последњих неколико страница прича свој живот, док прелази преко Мораве, баш као што је и дошао. Мислима поручује Адаму да је син Тола Дачића и да ће његова браћа бити његови надничари, као што су сви Дачићи Катићима. „Твоја деца ће бити Катићи, тако ће да их запишу у црквене књиге. Е, то је грешка! Ситан мањак: презиме. Само презиме. Али све је оно, Адаме“.
Ово је роман о презимену и коренима, о тражењу и губљењу себе, о разбијеним главама и идеалима. Ово је прича о једној породици, на коју многе личе и од које се многе разликују. Катићи су били на далеко чувени и на добром гласу, богати и широке руке. Аћим познат као човек од принципа, страх за говорницом и вођа у очима народа. Међутим, кућа Катића је била више богата него срећна. Све што су имали није им добро донело јер су били глуви и слепи једни за друге. Ђорђе је чуо само звук дуката, Аћим само звук својих речи, а Вукашин зов другачијег времена. Корене нису умели да негују, зато су остајали суви и без изданака. Бежећи од онога из чега су постали, нису могли да напредују.
Кроз време се мењала улога жене, како су се бориле за своја права и како се друштво еманциповало. Међутим, много је Симки и међу данашњим женама јер је она симбол онога што свака жена носи у себи. Снажна је и поносна, храбра, суочена са много недаћа, али спремна да оствари своје циљеве. Посвећена дому, одлучна да га сачува и разведри. Често преузима на себе послове који нису њени и са лакоћом је и газдарица и домаћица. Симка је стуб куће и врат главе, жена хајдук како је Никола описује, али њена судбина није ни лака ни лепа. Често је подређена, само зато што је жена и њој се замера што она и Ђорђе немају дете. И данас, вековима касније, жене широм света, у модерном друштву, још увек се боре за једнакост, против предрасуда и патријархата.
Породица, каква је у овом роману представљена, симболише читав један народ у малом. Приказани су проблеми који заједнице доводе до нестајања, а чији су узроци у њима самима. Тако је и данас. Огледало једног народа је породица, која мора бити снажна и здрава, да би читаво друштво било функционално. Она је у средишту збивања, столећима уназад и данас. Дом се гради изнутра и учвршћује се кроз људе. На темељу обичаја и традиционалних вредности, касније ничу стубови новог времена и то двоје не потиру једно друго. Ко успе то да прихвати, успеће да се одржи.
Коментари
Divna analiza, hvala na velikom trudu...
Остави коментар