Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Косметски конфликт спада у процесе дугог трајања, оне који су до данас остали нерешива енигма и питање је да ли се за њих уопште може пронаћи неки адекватан и трајан одговор. Суштински, кроз косметско питање преламају се односи два тренутно најбројнија народа на Балкану, Срба и Албанаца, и слободно можемо рећи да од њега зависи стабилност целог региона. Управо та чињеница ово питање чини посебно важним, нарочито данас, када глобална криза изазвана ратом у Украјини прети да пламен рата прошири на цео свет. У тим околностима свако потенцијално жариште за избијање сукоба, попут косметског, може постати окидач за нову ескалацију.
Уколико желимо да на један дубински и свеобухватан начин сагледамо суштину косметског питања, неопходно је да се вратимо у прошлост и потражимо узроке конфликта. Нема сумње да се овде превасходно ради о територијалном спору између два народа који полажу право на исту земљу. Уосталом, таквих конфликата има широм света и они не представљају ништа ново у међународним односима. Довољно је поменути сукоб Израела и Палестине, који такође представља проблем који већ деценијама траје, а у чијој сржи се налази конфликт око територије. Наравно, мора се истаћи да је у таквим случајевима, поред територијалног спора, веома важна и демографска слика, без које ни не можемо у потпуности и свеобухватно сагледати проблем. Управо та демографска слика је кључна за разумевање конфликта на Космету и тог сада већ вишевековног сукоба између Срба и Албанаца. Наиме, услед одређених историјских околности дошло је до радикалних демографских промена на Косову и Метохији (КиМ), што је неминовно довело до колизије када говоримо о новој демографској реалности са једне и историјском и државном праву са друге стране.
Данас спор између Срба и Албанаца око Космета представља немогућност да се та различита права која и једни и други полажу на ту територију помире. Тачније, са једне стране албанско етничко право, које је неспорно и о чему сведочи чињеница да Албанци чини више од 90% укупног становништва у јужној српској покрајини, и са друге стране српско историјско и државно право које је се такође не може довести у питање. Наиме, на Космет је настала и развила се српска средњевековна држава Немањића. Културно и историјско наслеђе са тог простора, стварано вековима уназад, је несумњиво српско. Осим оног које је стварано у време османлијске власти над КиМ, а које је турско. Албанско културно наслеђе на Космету превасходно је плод новијег времена. Такође, Србија је међународно призната земља, чланица ОУН, и као таква има своје границе санкционисане међународним правом. Пошто је по међународним нормама Космет у саставу Србије, нема сумње да је и државно и међународно право у потпуности на српској страни. Узмемо ли све то у обзир можемо закључити да пронаћи решење за овако супротстављене интересе и помирити ова различита права која и Срби и Албанци полажу на Космет представља несумњиво велики изазов.
Зато, када говоримо о историјату овог конфликта ми суштински говоримо о демографији. Тачније о променама које су се под различитим историјским околностима дешавале вековима уназад, а које су оставиле трајне последице на судбину Космета. Један од преломних момената за демографију КиМ десио се крајем XVII века, када се одиграла Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Наиме, током Великог бечког рата (1683–1699), војска коалиције хришћанских држава, Аустријске царевине, Пољске, Млетачке републике и Руског царства, постепено је потискивала Отоманске оружане снаге из средње Европе ка југу. Локално српско становништво, после вишевековног турског ропства, војску хришћанских савезника дочекало је као ослободиоце, масовно ступајући у њихове редове. Нарочито онда када су савезничке снаге стигле практично до Скопља. Међутим, суочена са нападом Француске, Аустријска монархија била је принуђена да већину својих снага пребаци на запад, чиме је фронт против Турака значајно ослабљен. Пораз код Качаника 1690. натерао је Аустријанце на повлачење пред турским аскерима који су свирепо кажњавали локално српско становништво због подршке исказане хришћанској војсци. Предвођени својим патријархом, Арсенијем III Чарнојевићем и свештенством, носећи мошти српских средњовековних владара и светитеља, рукописне и штампане књиге и друге црквене драгоцености, десетине хиљада људи напустило је своја вековна огњишта бежећи од Турака. Напуштајући своју отаџбину, са Косова и Метохије, из Јужне Србије и Македоније, Рашке, Шумадије, Поморавља, Подриња и Тимочке крајине у Угарску је према различитим проценама пресељено од 30.000 па до 500.000 људи. Вероватно су најтачнији подаци они који говоре да је у Угарску тада избегло 70 до 80 хиљада душа, од чега се само у околини Будима населило око 15.000 српских избеглица. Захваљујући Великој сеоби Срба 1690. године, центар српског етничког простора се сели из јужне Србије у Шумадију и јужну Угарску. Опустелу област Косова и Метохије населили су Албанци из планинских подручја Малесије, чиме је етничка структура тог простора трајно измењена.
Све до Велике сеобе Срба етничка структура Космета била је таква да су Срби имали доминантну већину. Уосталом, о томе сведоче турски пописи из XIV века, према којима су Срби чинили око 98% укупног становништва КиМ. Међутим, од Чарнојевићеве сеобе ситуација се мења и удео албанске популације значајно расте. Нарочито ће тај процес демографских промена бити изражен у XIX веку након Велике источне кризе (1875–1878), током које су се десиле значајне политичке промене на Балкану. Наиме, Србија и Црна Гора су у том периоду водиле два рата против Османлија. Први српско-турски рат 1876. године завршен је неуспешно за Србију, док је Други вођен 1877–1878. године у савезништву са Русијом окончан је победоносно. Том приликом, српска војска је избила на КиМ и стигла до Грачанице. Међутим, вољом великих сила Космет је остао у саставу Османлијског царства. Берлински конгрес, на коме је стављена тачка на Велику источну кризу, Србији је донео пуну независност, међународно признање и територијално проширење на Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички округ, али не и на Космет. Албанци, као и други муслимани, који су живели на територијама које су тада припојене Србији, масовно су напуштали своје домове. Разлог за то исељавање можемо пронаћи у губитку привилегија и повлашћеног статуса који су до тада у исламској османлијској држави имали, али и у притиску нових српских власти које су муслимане третирале као непријатељски елемент. Избегло становништво, Турци, махом су се насељавали на Космет, како би се на том пограничном простору ојачао муслимански елемент. Нарочито, због тога што се даља српска експанзија очекивала управо ка КиМ.
Последица такве политике османлијске државе била је јачање репресије над косметским Србима, како би се подстакло њихово исељавање. Албански фактор постао је кључни ослонац турске политике на Космету, са задатком да контролише локално српско становништво и спречава сваки покушај антитурског деловања. Управо зато, бројна недела почињена над српским народом остала без казне. Турске власти жмуриле су пред терором Албанских банди, које су овакву ситуацију користиле за пљачку, отимачину, изнуду силовања и разна друга недела која су над Србима чињена. Услед константног албанског терора дошло је до масовног исељавање српског живља, а у колективној свести српског народа тај период након Берлинског конгреса остао је упамћен као „јаук са југа“. Трагичне приче прогнаника пуниле су новинске стубце београдске штампе, међутим, реакције из Србије није било. У околностима у којима су велике силе тежиле да очувају „статус кво“ на Балкану, било каква акција српске државе била је неизводљива. Такав развоја догађаја неминовно је довео до драматичног опадање броја српског живља на Космету. Уочи Велике источне кризе, према подацима из 1871. године, Срби су чинили око 64% становништва наспрам 32% Албанаца и око 4% осталих. Након нешто мање од три деценије 1899. године размере демографских промена већ су биле драматичне. Албанци су бројали око 48% становништва КиМ наспрам тек 44% Срба. Срби су тада постали мањина и та околност неће се изменити до данашњих дана.
Током Велике источне кризе догодио се још један есенцијално важан процес када говоримо о косметском питању. Наиме, тада почиње буђење албанског национализма и стварање албанског националног покрета. Пошто су Албанци у значајном проценту прихватили ислам, њихове политичке елите суштински су се поистовећивале са турским. Самим тим, пошто су османлијску државу доживљавали као своју, Албанци нису ни имали потребу за креирањем сопственог националног и државног пројекта. Зато процес стварања албанског националног покрета није ни могао започети аутохтоно, већ му је био неопходан подстрек споља. Управо тај импулс дали су сами Турци, као и њихови савезници Британци, који су сматрали да ће у стварању једног албанског покрета добити средство за сузбијање руског утицаја на Балкану. Односно, Британци и Турци су у Србима видели експоненте руске политике на Балкану, а албански фактор је добио задатак да му се одлучно супротставља. Порта је добро знала да у интересу Османлијског царства није разбуђивање албанског, нити било ког национализма. Пошто је Османлијско царство била вишенационална земља, чији је кључни унутрашњи кохезивни фактор била исламска вера, Турци су играли на карту јачања исламског фундаментализма код Албанаца, а не национализма. Међутим, онда када је 1878. године формирана Призренска лига, са задатком да окупља Албанце зарад сузбијања српског фактора, убрзо је постало јасно да ће она изгубити примарно верски, а да ће добити национални карактер. Већ 1878. године из Призренске лиге се чују захтеви за територијалном аутономијом Албанаца, да би 1880. године на састанку у Дебру то било јасно дефинисано као кључни циљ те албанске организације. Видевши у Призренској лиги опасан национални покрет, османлијске власти су се са том организацијом сурово обрачунале. Међутим, било је касно, дух је већ био пуштен из боце. Албански национални покрет је захваљујући Призренској лиги формиран и то са дефинисаним циљевима, који су ишли ка формирању националне државе на територијама на којима су Албанци већински или у значајном проценту живели. Била су то та чувена четири турска вилајета – Јањински, Скадарски, Косовски и Битољски. До данас је то остао недосањан сан великоалбанских националиста и албанског националног покрета. Више или мање то су границе Велике, природне или уједињене Албаније, како је албански екстремисти и данас називају.
Укидање Призренске лиге није могло да заустави албанску националну еманципацију, нарочито када узмемо у обзир да је албански национални покрет постао интересантан за друге велике силе. На првом месту за Аустроугарску која је у Албанцима видела савезнике у њиховој експанзији према Егејском мору и луци Солун. Управо зато, Беч ће одиграти кључну улогу у формирању и јачању албанског националног идентитета. Национална историја Албанаца писана је у Бечу, радило се на кодификацији писма, стварања јединственог албанског језика, практично на свему што је могло да ојача унутрашње јединство тог народа. Након пропасти Аустроугарске, албански национални покрет је изгубио важног заштитника, али је убрзо добио новог. Била је то Италија, земља која је након Првог светског рата у новоформираној јужнословенској краљевини видела кључну препреку за своју експанзију на балканском делу Јадрана. Управо зато, Албанци су постали њихови савезници у подривању Југославије. Током Другог светског рата фашистичка Италија била је творац марионетске Велике Албаније у чији састав је улазио добар део Космета. Тиме је албански национални покрет, бар накратко, остварио свој великонационални циљ. Међутим, након тог највећег сукоба у историји човечанства ситуација се мења. Поражена Италија изгубила је улогу заштитника албанског покрета и препустила је САД-у и СССР-у двема доминантним глобалним силама. САД је окупљао Албанску емиграцију националном опредељену, а СССР је имао пресудан утицај на онај комунистички део албанског националног покрета. У сваком случају и једни и други у Албанцима су видели средство за подривање Југославије. СССР је користио албански фактор против Југославије, нарочито након Титовог разлаза са Стаљином 1948. године, док су САД албанске организације под својим утицајем као по правилу активирале сваки пут када би се Југославија удаљавала од Западног блока и приближавала СССР-у. У сваком случају и једнима и другима албански фактор је представљао идеалног савезника за дисциплиновање комунистичке Југославије.
Иначе, треба нагласити да је српски фактор показао благо речено слабост у решавању косметског питања. Нарочито када узмемо у обзира да су се КиМ налазили под српском управом од ослобођења у Првом балканском рату 1912. године. Изузмемо ли ту кратке периоде светских ратова, Космет се више од осамдесет година налазио у Србији или касније Југославији, у сваком случају у државама чији су протагонисти били Срби. Међутим, за сво то време питање Космета није решено у складу са српским националним интересима. Било је покушаја да се поправи демографска слика на Космету у време прве Југославије када је око 10.000 српских породица досељено на тај простор. Међутим, све тада постигнуто обезвређено је за време комунистичке Југославије. Водећи се идејом што слабија Србија то јача Југославија, комунисти су деловали у правцу разградњи српског националног простора. Тако да су Црна Гора и Македонија добиле статус посебних република, а Космет и Војводина покрајини. Аутономија у јужној српској покрајини свакако је имала национални карактер пошто су Албанци у то време чинили скоро двотрећинску већину на Космету. Пописи у комунистичкој Југославији показали су да су на Космету, све до седамдесетих година прошлог века, албинци чинили око 65% становништва, а након устава из 1974. године и проширења аутономије КиМ ситуација за Србе само се погоршавала. Албански притисак је добио на интензитету, исељавање Срба на масовности, а демографске процене из 1991. године говориле су да Албанци чине око 83% укупног становништва на КиМ. Од 1999. године и НАТО агресије на СР Југославију ситуација се драматично мења, јер Београд губи контролу над својом покрајином која одлуком Уједињених нације долази под управу међународних снага. Након тога Срби доживљавају нови погром, да би данас били сведени на мање од 10% укупног становништва јужне српске покрајине.
Од стварања Призренске лиге албански покрет је тежио да нађе моћне заштитнике, који би им омогућили реализацију сна о Великој Албанији. Са друге стране, велике силе су у албанском фактору виделе средство за остварење својих циљева. Суштински, држећи се оне старе римске максиме „завади па владај“, велике силе су само продубљивале антагонизам између Срба и Албанаца не би ли што лакше остварили свој утицај на Балкану. Са друге стране, непомирљивост интереса два национална покрета који су полагали право на исту територију учинио је Србе и Албанце историјским непријатељима, а Космет вечитим потенцијалним жариштем Балкана које се сваки час може активирати. Управо зато би проналажење решења за косметски „Гордијев чвор“ било благодетно и за Србе и за Албанце, јер би се на тај начин ударили темељи националног помирења и трајне стабилности региона. Међутим, под баластом оваквог историјског наслеђа, снажних националних и политичких антагонизама, доћи до решења неће бити нимало лако. За почетак, биће неопходна политичка воља са обе стране, зрелост српских и албанских политичких елита и спремност међународне заједнице да одигра конструктивну и позитивну улогу по овом питању. Само уколико се сва три поменута фактора ускладе какве такве шансе за договор и историјско помирење постоје.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине: Београд, 1909.
Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије: од VI до XXI века. Евро: Београд, 2005.
Богумил Храбак, Косовски комитет 1918–1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр: 137–160. Београд, 2003.
Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига. Београд, 1909.
Михајло Војводић, Берлински конгрес и Призренска лига. Историјски гласник, стр: 1–21. Београд, 1989.
Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло-идеје-пракса. Војноисторијски институт Војске Југославије: Београд, 1995.
Остави коментар