Аутор: Милован Балабан, историчар
Увод
Актуелна дешавања везана за најаву Приштине око отварања главног моста на Ибру, који спаја Северну и Јужну Митровицу, само су ново дизање тензија у јужној српској покрајини, ново провоцирање и застрашивање Срба којима се крај, како изгледа, не види. Или је крај тамо где сви одавно предосећамо да јесте. Наиме стално дизање тензија на Косову и Метохији од стране Куртија (нарочито од када је Бајденова администрација дошла на чело Америке и покренула низ ризичних потеза у међународној арени, нарочито на истоку где се константно ради на ескалацији сукоба Русије и Украјине, а преговори о миру игноришу и спречавају), преузимање институција на северу Косова, притисци на Србе кроз утеривање у институције нелегалне државе, експропријацију земљишта, те много тога другог, већ је покренуло талас исељавања Срба са севера Косова.
Створити амбијент у којем је Србима немогућ живот је Куртијев циљ, за који има подршку западног дела међународне заједнице, што директан, што индиректан и прикривен. Да је то тако сведоче и већ горе поменута најновија дешавања око могућег отварања моста на Ибру. Наиме Приштина најављује да током лета отвори главни мост за друмски саобраћај, иако се ово коси са споразумима постигнутим у оквиру дијалога Београда и Приштине који подразумевају да пре отварања моста треба решити разграничење административне надлежности између Северне и Јужне Митровице, а што у области Сувог Дола још увек није урађено. Заменик у министарству администрације локалне самоуправе привремених институција у Приштини Арбер Вокри је рекао да нема тачног датума када ће мост бити отворен, али да ће то бити овог лета, а успут је поучио Европску унију и остале међународне институције да треба да науче да управљање општинским питањима на Косову припада њиховим институцијама.
Наравно Србима је јасно да је ово корак ка укидању општине Северна Митровица, а самим тим и обесмишљавања Заједнице српских општина. Осим тога Србима са севера Косова је јасно да је ово део општег плана којим се наставља притисак на ионако већ истраумиран и уплашен народ са циљем да Срби интензивирају процес исељавања. Косово и Метохија без Срба је како изгледа решење свих тензија у јужној српској покрајини. Наравно то нико није рекао, али деловање западног фактора, заједно са њиховим савезницима оличеним у приштинским институцијама јасно указују на управо овакав – бруталан план.
Историјска потврда албанских планова
Косово и Метохија без Срба је пројекат који задире дубоко у прошлост. Замена становништва на просторима Старе Србије била је пројекат турске империје. Непоуздани српски народ требало је заменити лојалним савезником кроз давање бенефита његовим предводницима и тиме их инфилтрирати у систем османлијске Турске. Миграције и колонизација Старе Србије у садејству са исламизацијом насељеног албанског становништва требала је временом да промени етничку карту ових простора, да уместо нелојалног становништва простор попуни оним лојалним, да стабилизује унутрашње прилике у Турској и онемогући евентуалне нестабилности унутар империје.
У почетку османске окупације ових простора ови процеси били су стихијски да би се током временом обликовали. Они су присутни и пре Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, али се после великих сеоба (сеобе су биле константне, а кад се каже велике сеобе мисли се на оне из 1690. под Арсенијем Чарнојевићем и 1737. под Арсенијем Шакабентом) постепено процес заузимања простора интензивира. Са почетком српских устанака под Карађорђем и Милошем, ови процеси добијају облик пројекта Турске. Циљ је променом становништва заштити преостале европске делове Турске од пре свега српске експанзије чији је нуклеус сада била кнежевина Србија, тада још увек у оквиру Османлијске империје.
Тада се насиља, протеривања, заузимања српских кућа и огњишта, као и притисак на српске манастире и светиње умножавају, а исељавање са обележјима геноцида нарочито се интензивира у периоду од Берлинског конгреса до балканских ратова. Тада је, по речима Цвијића, са Косова и Метохије протерано око 150.000 људи, док је са простора Старе Србије исељено преко 400.000 махом Срба. Балкански ратови су зауставили ове процесе, а нова држава, пре свих краљ Александар, колонизацијом и аграрном реформом покушала је да нарушени демографски баланс колико је могуће исправи. У том периоду је насељено око 60.000 колониста, махом Срба, што је ипак само минимално поправило демографску слику Косова и Метохије, насилно нарушавану вековима од стране Албанаца потпомогнутим Турском, али и другим европским империјама.
Период између два светска рата је карактерисало заустављање већ вековних процеса албанизације простора Старе Србије, али исто тако видно је да се Албанци (или њихова елита) нису помирили са таквим стањем. То се види кроз нелојалан став према новој држави, опструкцију албанских елита, који су истина учествовали у политичком животу, али тајно радили на подривању те исте државе, чекајући тренутак када могу да обнове започети посао и остваре већ вековима зацртане и до тада само донекле остварене планове. Замршени политички односи на Балкану, испреплетеност интереса великих сила на овом простору, као и нестабилан статус версајске Југославије, трн у оку готово свим суседима, као да су им ишли на руку и давали наду да ће тренутно стање врло брзо бити нарушено, те да ће се опет стећи услови да се започети пројекти албанизације простора (званично обележених на Призренској лиги 1878) наставе и коначно доврше.
Албански фактор на простору Косова и Метохије је током друге половине XIX и почетком XX века инструментализован од стране других европских сила, нарочито Аустроугарске, Италије, али и дискретно и од Велике Британије. Отуда је, што је битно за овај текст истаћи, константно служио као брана српској експанзији на вековне наше територије, а заузврат добијао могућност да свој пројекат албанизације и етничког чишћења овог простора наставља да чини. Без изузетка, некад мање, а некад више, све западне силе су користиле Албанце за слабљење Србије и Југославије, пошто су Србе перципирали као претњу њиховим колонијалним пројекцијама. Велика Британија је подржавала посрнулу Турску, онемогућавајући борбу за ослобођење балканских народа, пре свих српског. Бојазан да слаба Турска може проузроковати појављивање Русије на Босфору и Дарданелима, али и Балкану, опредељивала је Британију да подржава Турску, а од Берлинског конгреса и Аустроугарску у науму пацификације и држања под контролом Срба и српских државних аспирација.
У том контексту требало је спречити продор Србије на југ и генерално онемогућити стварање јаке српске државе на Балкану у њеним историјским територијама. Отуда је алабански фактор, прво експлоатисан за интересе Турске, од друге половине деветнаестог века био фаворизован од стране Аустроугарске, која је имала више мотива да сузбија Србију. У XX веку се појављује Италија са претензијама на овај простор, пре свега са претензијама да контролише јадранску обалу, где се опет Албанци појављују као фактор којим се може провоцирати и сузбијати Србија. Ово је битно истаћи јер и данас имамо сличну ситуацију и наставак вековних наратива и перцепција које су овде присутне.
Са једне стране Албанци су фактор који обуздава и спречава конституисање јаке Србије на Балкану, док са друге служећи свим европским и светским империјама они стварају услове да заврше вековни процес расрбљавања и потпуне албанизације ових простора. Деловање на пројекту етнички чистог Косова и Метохије је синхронизовано са светским империјама јер свака империја је временом (чак ако у почетку и није желела такав бруталан исход) прихватала решење по ком овај простор може бити миран само уколико Срба не буде на Косову и Метохији. То се наравно експлицитно не промовише, као што постоје одређене структуре у империјама које искрено покушавају да обезбеде мир и суживот, али генерално на крају увек преовлада правац деловања по коме је решење и стабилност простора могуће обезбедити једино нестанком Срба, али и СПЦ са ових простора.
Албанци на КиМ током Другог светског рата
Добар пример за горе наведено је функционисање албанског наратива, али и наратива европских сила на простору Косова и Метохије јесте време од 1941. до 1945. Тадашње стање у много чему наликује данашњем, вероватно са више бруталности, мада бруталност не недостаје ни данашњој квази држави „Kоsоvа” и њеним спонзорима, пре свих Америци и већини осталих НАТО земаља. Тада су Албанци нацисте дочекали као ослободиоце и чин окупације Југославије доживели као своје ослобођење. Одмах се кренуло са изгоном колониста насељених између два рата. Од априла 1941. до априла 1942. практично су свих 60.000 колониста колонизованих на простору Косова и Метохије брутално протерани, што је почело да ствара проблеме у централном делу Србије где су се избеглице сместиле.
Наиме Недићева Србија, која је била окупациона зона Немачке, тешко је издржавала прилив великог броја избеглица са простора Југославије, нарочито из НДХ, те се постављало под упит начин њеног функционисања, што је отежавало ситуацију и правило сметње нацистичком окупатору. Отуда су чак и Немци почели да разматрају програме повратка српских избеглица. Чак су се формирале и комисије које ће то осмислити и помоћи у реализацији овог пројекта. Конференција за КиМ је одржана у Косовској Митровици и Рашкој 24–25. априла 1942, а планирао се повратак око 20.000 Срба за које је требало обновити 856 разрушених кућа. Међутим, никакви резултати нису постигнути, брутално исељавање је настављено. Штавише прогони су појачани чему је допринео долазак на Косово и Метохију премијера албанске квинслишке владе Мустафе Крује.
Мустафа Круја је охрабривао алабанске водеће људе и говорио како треба настојати да се српски живаљ на Косову и Метохији што пре смени, наравно прогоном Срба и насељавањем Албанаца, што се радило пре тога вековима, како су кад прилике дозвољавале. Битно је да се од тог плана никада није одустајало, он је постао део колективне психологије албанских елита (народ није увек то у потпуности прихватао, или бар неки његов део). Начин се није бирао, а Мустафа Круја је тада рекао да треба све Србе прогласити колонистима и послати у концентрационе логоре, док насељенике треба брутално убијати. Тада су албански водећи људи видели шансу да реше српско питање, дакако потпуним етничким чишћењем, што није до краја остварено, али је додатно променило демографску слику покрајине, што је на нашу жалост комунистичка власт забраном повратка Срба на Косово и Метохију озаконила и легализовала.
Комунизам и савремено доба
У комунистичкој Југославији су процеси учвршћивања аутономије и посебности јужне српске покрајине настављени, а саставни део тих процеса било је и протеривање Срба, док су са друге стране насељавани Албанци из Албаније у овај део Србије. Ови процеси су у сагласју са комунистичким виђењем националног питања у Југославији изложеним још на конгресу у Дрездену 1928, али и са вековним процесима колонизације и албанизације Старе Србије и конкретно Косова и Метохије. Устав из 1974, демонстрације 1981, где је тражена република од стране Албанаца, показали су да се спрема финале једног дугог пројекта, што је резултирало све неподношљивијим условима за живот српског народа и интензивирањем његовог исељавања.
Криза и распад Југославије, односно отцепљење њених западних република, подстакнуто страним, западним фактором, те Милошевићеве уставне реформе за тренутак су ове процесе успорили. Чак је Милошевићу у Дејтону од стране највиших европских званичника обећано да косовско питање неће бити покретано, међутим врло брзо након завршетка ратова за југословенско наслеђе почело се радити на издвајању јужне српске покрајине. Наоружавање ОВК, вршење терористичких акција, долазак мисије на челу са Вилијамом Вокером, обележавање Србије као кривца, те након тога бомбардовање су чињенице које су нам добро познате. Иако је Резолуција 1244 гарантовала територијални интегритет СРЈ, а касније Србији као правном наследнику, као што сада знамо почела је припрема за проглашење независности наводне државе „Kosova”, што се и догодило упркос (једнострано проглашење независности се и догодило баш због руског вета) стављању руског вета на Ахтисаријев план из 2007.
Оно што смо имали после је низ споразума који су крунисани Бриселским споразумом, где се Србима гарантује ЗСО на просторима читаве покрајине. Међутим, како видимо данас, никада се није озбиљно разматрало испуњавање ових споразума који би омогућили какав такав опстанак српском живљу на просторима Косова и Метохије. Као да се на то никада није ни рачунало, а споразуми су потписани (баш као и Мински споразуми са Русијом) да би се купило време, те да би се постепено приштинске институције инсталирале на целокупном простору покрајине. Немогуће је да страни фактор није имао у виду да неиспуњавање ових споразума неће имати за последицу узнемиреност Срба и њихово постепено исељавање. Отуда запад (бар оне његове дубинске структуре које су креирале читаву игру, за разлику од неких на терену који су покушали искрено да помогну смиривању тензија и опстанку српског народа) сноси заједничку одговорност са алабанским предводницима за положај српског народа, гетоизиран, логорашки, створен да како изгледа послужи да подстакне преостале Србе да напусте овај простор, све светиње и озбиљно угрозе свој национални темељ изграђен на заветном наративу посведоченом најснажније на Косову и Метохији.
Закључак
Када разматрамо актуелне догађаје, конкретно отварања главног моста на Ибру који спаја Јужну и Северну Митровицу, али и остале догађаје типа протеривања остатака српске државе из наше покрајине, као и прогон и утамничавање Срба практично ни за шта, морамо имати у виду и историјску перспективу, која нам говори о дугим процесима протеривања Срба, али и указује да је код албанских елита (делом и народа, мада народ у периодима слабије индоктринације ипак са више разумевања гледа своје комшије) створен колективни осећај поседовања Косова и Метохије, који се има и треба остварити свим средствима. У таквим околностима је тешко рећи шта и како бисмо требали да се поставимо.
Оно што је сигурно јесте да проблем не може да се реши само у политичкој равни. Потребан је један целовит препород српског народа, наравно везан и утемељен баш на Косовском завету. Испуњен светосавским и косовским новозаветним духом, а у актуелним цивилизацијским обрасцима, као и геополитичкој консталацији снага у свету и на Балкану, требали би да подстакнути унутрашњим преображајем делујемо у правцу што снажнијег контакта са српском заједницом на КиМ. Пре свега преко цркве (јер је она практично једино српско што је живо тамо), али и на друге начине потребно је помоћи народу који је још увек остао на својим огњиштима.
Унутрашњи препород, који се остварује најживљим контактом са Србима на нашој историјској територији, мора бити основ за хомогенизацију читаве нације, или макар значајног њеног дела. У том случају би и политички део (који је потребан, али као што је речено није довољан) произашао из једног дубљег осећања, са јачим идентитетским темељима, био ефикаснији, снажнији и одважнији у светској арени, те би могао јасније да артикулише наше интересе. Да ли то можемо – време ће показати, али је и смисао свих ових невоља које сналазе наш народ позив да се преобрази, промени и на дубљим основама организује и хомогенизује.
Остави коментар