Autor: Dragan Jovičić
KRUG SE OTVARA.
Godina 1966. u zvaničnoj istoriji neće ostati upamćena kao godina velikih dešavanja; nije završen nijedan veliki rat, a nije ni započet. Nisu se desili ogromni politički prevrati, nisu se dešavala besprizorna tumbanja i previranja koja će uticati na tok istorije i na svet u kojem živimo. Nije se letelo na Mesec, nije izmišljeno ništa epohalno. Istorija je naizgled, mirovala.
Osim ako ne znaš šta je to rokenrol. A ako znaš o čemu pišem, onda takođe znaš da je 1966. godine Džon Lenon izjavio da su Bitlsi popularniji od Isusa Hrista. Nedugo posle te izjave sam se rodio ja; Dragan Jovičić. Možeš me zvati Srba. Tako je sve počelo, i više ništa nije bilo isto. Ni za rokenrol, a ni za mene. Kamenje se zakotrlјalo. Rođeni smo zajedno.
Bitlsi i Rolingstonsi su u tom periodu verovatno dva najpopularnija benda na planeti. Rokenrol je potisnuo sva druga interesovanja koju je omladina do tada imala. Buntovnici radija, buntovnici u holivudskim filmovima. Svi su želeli da budu muzičari, pobunjenička estetika je poprimila tok i formu koja se razlivala polako po čitavom svetu, a tako i u moju zemlju, koja više ne postoji.
U Jugoslaviji rokenrol još uvek nije toliko popularan, ali trepere prve iskre ludila u vazduhu. Sada već imam godinu dana, godina je 1967. Tek po koji bend, tek po koji dečak sa gitarom, ali se ne sećam toga. Hoće da zvuče kao Bitlsi, hoće da zvuče kao Stonsi. Besomučno drljaju gitare i preko radio Luksemburga pokušavaju da skinu akorde od svetskih standarda. Baš te godine, kada sam napunio jubilarni i ogromni prvi rođendan zvanično je nastala prva rokenrol pesma u zemlji u kojoj sam rođen. Zove se Osmijeh. Rasli smo zajedno.
Život teče svojim tokom, kao i svuda. Kao svakom. Deca uglavnom odbrojavaju svoje vreme brzinom okretanja ringišpila koji je postavljen zbog seoske slave. Oni malo stariji će je odbrojavati vreme od velikog odmora do sledećeg velikog odmora. Ja? Ne. Ja život počinjem da odbrojavam u obrtajima gramofonske ploče. Ima ih 33. A koliko drugačije? U osnovnoj školi sam, a kompilacija Bitlsa je redovno i do besvesti na mom gramofonu.
Rokenrol manija polako uzima čitavu generaciju pod svoje. Da, svi postajemo generacija koja se vrti na 33 obrtaja. Kotrljamo se kao kamenje. Nisu u pitanju više samo strani izvođači. Sada postoje i glasnogovornici trideset i tri obrtne generacije i u mojoj zemlji. Menjamo ploče, slušamo ih satima bez da progovorimo reč. Svako od nas ima svog omiljenog superheroja koji je popularniji od Isusa Hrista.
Ne razmišljam još o tome u tom trenutku, i verovatno nisam bio svestan promena koje su mi se bespovratno desile u tim godinama.
U mojim venama se nastanio žestok zvuk.
U mojim očima je svet poprimio drugačije obrise i zauvek je promenjen. Rokenrol je počeo da kroti moje nemire. Rokenrol je počeo sa kroti mladalački osećaj za pravdu, ili bes za nepravdu. Rokenrol je bio način da nekome pokažeš da ti se dopada. Rokenrol je bio način da nemome pokažeš da ti se ne dopada. Zajedno smo počeli da menjamo oblik. Sazrevali smo zajedno.
Godinu 1980. čitava država je bila u suzama zbog jedne smrti, duži vremenski period. Pre smrti se ćutalo, iz pristojnosti. Posle smrti, takođe se ćutalo. A onda je generacija od 33 obrtaja dobila poziv na ples, zaplesali smo u ritmu muzike za ples, celi dan i noć, zato što smo tako mladi, svi marš na ples, ha ha ha, celi dan i noć, čoveče. Plesali smo zajedno.
Držim u rukama gramofonsku ploču. Prilazim gramofonu. Vadim gramofonsku ploču iz omota. Odlažem omot. Puštam je. Sa zvučnika dopire pucketanje. A zatim kreće zvuk. Branimir Džoni Štulić i Azra. Poludeli smo zajedno.
Odlazim na koncerte, upijam tekstove, otkrivam nove izvođače, dešavaju se novi izvođači. Ljudi, rokenrol je glavna vest na naslovnim stranama u mom životu!
FILM SE UBRZAVA! Bežim iz škole, odlazim ispred Jugotona i čekam da se otvori prodavnica kako bih kupio najnoviju ploču grupe „Azra“, 1984. godine, isto kada sasvim slučajno puštam neku kasetu, a sa nje udara doboš samo na dva, ali ne u voltima nego u pesmi Brusa Springstina „Born in the USA“.
Stojim ispred Jugotona, dlanovi mi se znoje od nervoze i odlučujem da postanem direktan učesnik u svemu tome. Inicijaciju sam prošao.
Organizujem prve koncerte svojim idolima sa TV-a i iz magazina. Strepim od poseta, strepim od svojih grešaka, strepim od toga šta će drugi reći. Jebeš druge, drugi uvek nešto govore. Valjaš im samo kada si bolestan ili mrtav.
Upoznajem svoje idole, postajem njihov poznanik, postajem njihov drugar, postajem njihov prijatelj, radim sa njima intervjue, a najtiražniji časopisi ih objavljuju.
Radio! Rokenrol ne bi postao to što jeste da nije bilo radija. Ja ne bih postao to što jesam da nije bilo radija. Rokenrol i ja smo jedno. Kotrlja se kamenje, postao sam radijski voditelj, glasnogovornik svoje generacije putem frekvencija sa koje bruje distorzije i bubnjevi, frekvencija koja emituje moju krvnu sliku.
Dim cigarete, crvenog Marlbora i gutljaj žestine kroz grlo.
FILM SE USPORAVA!
Prošle su najgore godine. Urednik sam više radijskih emisija, imam urađenih preko 50 intervjua sa onima koje smo kao deca zvali rok zvezde, a sada mi je velik deo njih prijatelj. Pale se audio trake, šušte, vrte se. Tastatura, prsti na tipkama. Prepisujem njihove glasove i misli. Nekada se divim koliko su dobri razgovori, nekada psujem samog sebe zašto sam sa omiljenim ljudima sa gitarama uradio najlošije razgovore. Film je usporen, obrazuju se korice, a između njih listovi. U listovima su slova rokenrola, slova kojima sam dao život.
YU ROCK INTERVIEW 021, da. Moja prva knjiga
(u njima moji intervjui sa najboljima…Branimir Johnny Štulić, Milan Mladenović & Margita Stefanović, R. M. Točak, Bora Čorba, Dragi i Žika Jelić, Bajaga, Đule Van Gogh, Milić Vukašinović, Jura Stublić…).
(Foto: Kamenko Pajić)
Mislio sam to je to, nema više…Ali, gde su mi Vlatko Stefanovski, Dado Topić, Cane, Gile, dr. Nele, Rundek, Tusta, Zele Lipovača…I onda…
YU ROCK INTERVIEW VOL 2. , da. Moja druga knjiga.
Sada su top svetla uperena na mene. Novinari intervjuišu mene, neki novi klinci ispisuju moje ime na zidovima, sada ja njima pomažem i dajem rokenrol krila koji su meni dali moji Bogovi sa rokenrol Olimpa. Zajedno smo starili.
Da li je kruna svega hodočašće i odlazak na koncert Brusa Springstina u Trst? Ili na koncert Stonsa u Beograd? Ili to što iza mene ostaje zaostavština u vidu autorskih emisija, intervjua? Ili to što me na koncerti zaustave ljudi, i znaju ko sam, znaju šta sam radio pa traže fotografiju? Ne znam, nije to ni važno.
Šta je rokenrol za mene? Rokenrol i ja smo jedno. R’n’R je čudo. Nego, razmišljam. Godina je 2025. Rolingstonsi su dobili Gremi za najbolji album, a Bitlsi su dobili Gremi za najbolju pesmu. Kao i na početku. Kao i pre šest decenija. Opet smo tu. Kotrljamo se kao kamenje. Brzinom od 33 obrtaja. Odlazimo zajedno. U večnost!
KRUG SE ZATVARA.
Остави коментар