Крај Милетићевог доба

Аутор: др Милош Савин

Поред клера, владиноваца и непрекидних државно-полицијских притисака, насиља и безакоња, српски слободоумци су веома рано почели да се суочавају са групама својих истакнутих чланова које су биле спремне да одступе од Бечкеречког програма и заузму толерантнији став према уставном поретку и сведу своје захтеве на поштовање српских права предвиђених законом о народностима. Овај покрет историографија познаје као нотабилитете. Пошто су ову групу чинили старији и познатији чланови Милетићевог покрета, који су почели да инсистирају на свом елитизму и ексклузивизму, њих су дојучерашњи политички сарадници иронично, поспрдно назвали нотабилитети, а тај назив се убрзо укоренио и ушао у историјску конвенцију. За разлику од нпр. Ђорђа Стратимировића, који је већ 1872. године у тренутку највеће снаге Српске народне либералне странке изашао са својим умереним програмом, извесно подржан од владиних кругова да одвоји део бирача од либерала, поједини нотабилитети попут Нике Максимовића наставили су да делују унутар странке, поштујући форму, али напуштајући Бечкеречки програм. Ово је изазивало жучне полемике и сукобе унутар странке, али свој епилог дочекаће након Милетићеве пасивизације. Нотабилитете унутар странке, као унутрашњу опозицију, представљао је Ника Максимовић, чију политику је Михаило Полит Десанчић окарактерисао речима: „Понашање дра Максимовића према дру Милетићу није више ствар диференцијација у оквиру истог програма, већ управо дезавуирање, оповргавање читавог правца… оповргавање онога што је српска партија за свој програм узела, оповргавање онога на основу чега је исти др Максимовић за посланика изабран.“

Поред концепцијских размимоилажења, у неколико наврата је дошло и до сукоба између Полита и Милетића, пре свега због Политове критике Милетићевог ауторитарног руковођења странком, али ови сукоби су превазиђени зарад јединства странке.

Након укидања и разоружања Војне границе, у којој је Српска слободоумна странка имала залеђину, у освит источне кризе, због симпатија које су јавно исказиване према Србији и Херцеговачком устанку, и противљењу пангерманским претензијама ка српским покрајинама на Балкану, председник угарске владе Калман Тиса је постигао сагласност са бечким двором да покуша да елиминацијом вође уништи српски либерално-опозициони покрет. У ноћи између 4. и 5. јула 1876. године Милетић је ухапшен и одмах превезен у Будимпешту, под изговором да је починио тешку издају. Суђење је отпочело тек септембра 1878. године, а главни аргументи против Милетића, ког је заступао др Михаило Полит Десанчић, били су његови текстви у Застави и изјаве лажних сведока и провокатора. Милетић је из затвора у Вацу, где је робијао под најстрожим режимом, пуштен тек крајем 1879. године, након силних молби и петиција које су његови ближњи без његовог знања слали, и чак званичне молбе српског Народно-црквеног сабора да се он амнестира.

„Игноришући расположење Срба, пре свега оних из редова Народне странке, влада је 1879. пензионисала законито изабраног патријарха Ивачковића, а за администратора патријаршије именовала бачког владику Германа Анђелића, највећег противника Народне странке међу епископима. Још тежи ударац задат је Народној странци од стране Беча и Пеште када је Анђелић 1881. године именован за патријарха. Угрожена на пољу аутономије, где је до тог тренутка држала чврсте позиције, Народна странка није имала баш никаквих могућности да бије битку за остварење Бечкеречког програма. На њу, али и на све Србе у Угарској, због њихове борбености и непомирљивости, окомио се тада моћан апарат једне јаке и модерне државе и то свим расположивим средствима…“ Ударом на поље српске аутономије, противно важећем закону о народностим, уз помоћ марионетског патријарха и „државни надзор“ потпуно је онемогућен „сваки законодавни рад српских народно-црквених сабора на уређивању унутрашњих материјалних, просветних и верских прилика у оквиру Карловачке митрополије. А проблема у свим тим областима било је много, нарочито у економској основи српске аутономије која је била значајна и због тога највише сметала мађарским властима, као што им је боло очи и 800 српских цркава, 28 манастира, 720 свештеника, 660 црквених општина, 350 основних народно-вероисповедних школа, 2 гимназије, 3 учитељске, 3 више девојачке школе и једна богословија. Све је то постепено али стално стешњавано, онемогућавано у раду и подвргавано мерама усмереним на мађаризацију…“

Непосредно пре пензионисања патријарха Ивачковића, 1878. године донет је и нови закон о обавезном увођењу мађарског језика у школе који је предвиђао и оштре затворске санкције за евентуално противљење као и свако национално или верско подстрекивање народности. Иако гушће груписани на подручју Бачке, Баната, Срема и некадашње границе, Срби су чинили свега 2,5% укупне популације уже Угарске, односно 5,5% шире Угарске.

Поред нотабилитета, у редовима Српске слободоумне странке постојала је група представника Нове омладине, сачињене око вршачких социјалиста Јаше Томића и Лазе Нанчића. Њихов циљ је била допуна Бечкеречког програма социјалним захтевима, тзв. питањем хлеба. Ову групацију већ од 1884. године можемо сматрати српским радикалима у Угарској, иако ће тек 1887. доћи до формалне диференцијације Српске народне радикалне странка, која ће себе у почетку, након поделе, неко време називати Целокупна српска народна слободоумна странка.

Како би поново учврстио своје позиције и сачувао непромењену политику Бечкеречког програма, Милетић је сазвао велики збор бирача Српске народне слободоумне странке у Новом Саду 17. априла 1881. године. Уводни реферат на новосадском збору је држао др Михаило Полит Десанчић, као једна од најдоминантнијих личности тог скупа. Иако је превасходна тенденција била да се странка пред предстојеће изборе учврсти према нотабилитетима у својим редовима, и донесе одлука о очувању Бечкеречког програма, дошло је до сукоба са представницима Нове омладине. „Супротно једнодушном ставу вођства странке да не мења Бечкеречки програм, енергично је иступио Јаша Томић, захтевајући да се у програм унесе ’питање хлеба’, подразумевајући под овим радикалну промену материјалног и друштвеног положаја сиромашних слојева народа. Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти нема места на збору ове странке.“ Томић је оспорио демократичност свих странака заступљених на угарском сабору, у својој брошури је окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво назвао „народносни папа“. Новосадски збор је јасно искристалисао да у Српској народној слободоумној странци постоје три фракције: прва је била она која се залагала за очување Бечкеречког програма, нотабилитетска која је овај пут избегла конфронтацију и радикалска која се залагала за допуну програма социјалистичким начелима.

Једини орган Српске народне либералне странке који је континуирано функционисао било је њено гласило Застава, која је излазила четири пута недељно и имала око хиљаду претплатника. И поред тога, Застава је пословала у константном минусу, и није била чак ни самоодржива, али њен основни циљ није ни био профит, већ ширење српских националних и либералних ставова Српске народне слободоумне странке. Хапшењем Милетића дошло је до проблема са Заставом. Попут странке, и њу је захватила подељеност према неопходности очувања Бечкеречког програма; постала је умеренија у критици према угарским властима, а њена дистрибуција је забрањена у аустријском делу монархије. Угарска влада је такође приметила да је Застава постала умерена и суздржана, а број њених сарадника и претплатника се смањио за готово трећину, док је финансијски губитак превазишао сва очекивања. Овакве околности су навеле Милетића, који је већ показивао знакове менталног растројства, да прода Заставу. Њу је покушао да купи Ника Максимовић, како би формалним поседовањем најутицајнијег страначког органа извршио утицај на шире партијске и националне кругове за ревидирање Бечкеречког програма и прелазак на умереније позиције. Другим речима, преузимањем Заставе Максимовић је планирао да преузме целу странку. Међутим, ови преговори нису капитализовани, а Застава је наставила да безидејно животари. „Тек када је децембра 1882. године уредник листа постао Миша Димитријевић, многи су се понадали да ће Застава поново постати ’животворна сила’, као што је некад била. Убеђени да ће Димитријевић бити у стању да поврати Застави пољуљани углед и каналише њену политику у оном правцу којим се она кретала ранијих година под Милетићевим руководством, Никола Марковић, Димитрије Руварац, Сима Бикар и други нудили су му сарадњу и објашњавали због чега су били ућутали. Међутим, после неколико месеци, под притиском Милетићеве супруге Анке и интересног кружока око ње, Димитријевић је био принуђен да напусти Заставу, а октобра 1883. године његово место заузео је дотадашњи сарадник листа, перјаница Милетићевог покрета Тодор Бекић. Под руководством Бекића Застава је убрзо постала нотабилитетски орган Нике Максимовића. Она је напустила опозициону политику Бечкеречког програма…“

О истинитости ранијих примедби Михаила Полит Десанчића и Мише Димитријевића, који су били Милетићеви идејно-политички саборци, доследни браниоци политике Бечкеречког програма, да Милетић аутократски влада странком, најбоље сведочи след околности након оболевања вође ове лидерске странке. Наиме, Милетићу, кога је живот бичевао, још од вацког тамновања озбиљно су се манифестовали напади нервне болести, што се након ослобађања периодично испољавало. У августу 1882. године потонуо је у најтежи облик обољења и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу. Из писма Јовану Јовановићу Змају од 4. новембра 1882. године јасно је да је Милетић могао да борави искључиво у простору окованом решеткама, често везан за кревет, потпуно зависан од медицинске неге. Из Змајевог писма Миши Димитријевићу од 18. фебрауара 1883. године види се да је Милетић оболео и од Decubitus-a, односно повреда на леђима које се јављају код особа које су у коми или због других разлога проведу више месеци лежећи у истом положају – у овом случају везани за кревет. Миша Димитријевић је уз Змајеву помоћ покренуо тајну акцију за прикупљање финансијских средстава неопходних за Милетићево лечење. Оболели Милетић је што у институцијама што код породице поживео до 4. фебруара 1901. године, када је након две деценије тешког стања преминуо боравећи код свог сина Славка у Вршцу.

Почетком 1884. године Српска народна слободоумна странка је изгледала овако: Милетића као врховног ауторитета више није било; Застава је водила нотабилитетску политику; Полит је био пасивнији и одмеренији него икада; политику Бечкеречког програма водио је само Миша Димитријевић, који се са прваком новосадских слободоумаца Илијом Вучетићем и истомишљеницима залагао за очување континуитета Бечкеречког програма и Милетићеве политике; радикали сачињени од некадашњих вршачких социјалиста и нових омладинаца окупљени око Јаше Томића су све више јачали, супротстављајући се нотабилитетима заједно са групом око Димитријевића, али тражећи да се национални програм допуни социјалном компонентом. Оваква ситуација је охрабрила угарску владу, високи српски православни клер и нотабилитете да изврше одлучујући ударац на опозициони покрет код Срба у Угарској.