Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ УЈЕДИНИТЕЉ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Није само име Јосипа Броза Тита обележило постојање Југославије и, свакако, име југословенске државе није било познато у свету само захваљујући делатностима поменутог комунистичког доживотног председника друге по реду заједничке државне заједнице Јужних Словена. Можемо слободно да укажемо на чињеницу да је неколико деценија пре доласка комуниста на власт у Југославији, утемељитељ, оснивач и први владар југословенске државе, витешки краљ Александар I Карађорђевић, такође уживао велико поверење, славу и симпатије код политичких и општедруштвених елита, али и код најширих слојева популације у многим земљама ондашњег света, а посебно у Европи. Дакле, име краља Александра I Ујединитеља једнако је обележило историјат постојања југословенске државе у свести великог дела народа и држава у свету, макар у периоду између два светска рата. Однос југословенских народа према личности и делатностима овог знаменитог изданка династије Карађорђевић био је, свакако комплексан из различитих разлога, а историјска наука, академска струка и српска интелигенција имају дужност да изврше анализу и да путем добијених резултата исте пруже адекватне закључке о наведеним питањима. Неспорно, његово најчувеније и најконтроверзније дело јесте „стварање Југославије“, у чијем процесу је, према мишљењима појединих историчара, имао пресудну улогу. За деценију и по, колико је владао јужнословенским народима у новоствореној држави, личним залагањем и утицајем, успео је да изгради потпуно нову организацију државне власти, а не заборавимо, у статусу регента, постао је суверен државе која се простирала на површини од 87.800 km2, где је живело око 4 милиона грађана, да би након завршетка Великог рата и слома Хабзбуршке монархије, постигнутог заслугама победничког оружја српске војске, постао владар нове државе, која се простирала на територији од 247.542 km² и где је 1921. године живело близу 12 милиона грађана. Често заборављамо да је тај човек неспорно заслужан за стварање првог великог, јединственог, сувереног и независног „државног организма“ Јужних Словена. Са друге стране, био је личност од великог међународног угледа и значаја, творац „версајског система колективне безбедности“ у Средњој Европи, као и на jугоистоку исте. Сврсисходност и функционалност југословенске државе чији је историјат обележен животом краља Александра Карађорђевића, представљају непресушни извор спорења у јавности свих друштава насталих распадом Друге Југославије након завршетка трагичних Ратова за југословенско наслеђе (1991-1999). Поменута јавност у савременом свету у великој мери указује на некакво „бреме кривице“ коју би име Александра Карађорђевића требало да „понесе“ када је у питању очигледни неуспех идеје југословенства, идеологије југославизма или „југословенски државни пројекат“. Док спонтано или малициозно, маргинализујемо његове несвакидашње државничке и политичке квалитете, изванредне особине великог војсковође, истовремено, човеку који је стварао независну државу југословенских народа, спочитавамо одговорност за њену пропаст. Као да је „Титова Југославија“ представљала велики успех и још неразумније, као да је иста опстала до данас?! Краљ Александар дао је живот за Југославију и био је прва жртва напора оних политичких чинилаца у земљи и иностранству који су намеравали да човечанство „гурну у провалију нестанка и смрти“. Био је последња савезничка жртва из Првог светског рата, а можда и прва жртва фашистичке немани из Другог светског рата! Међутим, да бисмо могли да одговоримо на све постављене недоумице, потребно је прво да откријемо ко је, заправо био витешки краљ Александар Ујединитељ и због чега је његова личност, можда представљала и узор у понашању и владавини Јосипа Броза?

Будући српски и југословенски владар рођен је 16. децембра 1888. године на Цетињу у ондашњој Књажевини Црној Гори. На свет је дошао као четврто дете и други син кнеза Петра Карађорђевића, потоњег краља Петра I Ослободиоца и кнегиње Зорке, рођене Петровић, најстарије ћерке књаза Николе I Петровића, великог српског владара Црне Горе. Александар Карађорђевић био је праунук Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка, а самим тим и непосредни потомак родоначелника ове чувене српске владарске династије. Поред Александра, у браку Петра и Зорке Карађорђевић, рођено је још четворо деце од којих је најстарија била принцеза Јелена (1884-1962), потоња супруга кнеза Ивана Константиновича од Русије, једног од најближих рођака руских царева. За разлику од супруга Ивана, који је мученички пострадао од злочиначке бољшевичке руке 1918. године, кнегиња Јелена и њени синови успели су да преживе комунистички терор у првим месецима Октобарске револуције, те да безбедност потраже у емиграцији, где је сестра краља Александра Ујединитеља и преминула 1962. године у Ници. Друга ћерка кнеза Петра и кнегиње Зорке, Милена (1886-1887) умрла је још у детињству, а њихов најстарији син, принц Ђорђе (1887-1972) био је престолонаследник у Краљевини Србији након Мајског преврата, па све до чина сопственог одрицања од српског трона 1909. године. Најмлађе дете и уједно млађи брат будућег краља Александра, принц Андрија (1890) преминуо је свега месец дана након доласка на свет. Недељу дана након рођења принца Андрије, а петнаест дана пре његове преране смрти, породицу кнеза Петра задесила је страшна трагедија. Од последица последњег порођаја преминула је и кнегиња Зорка Карађорђевић (1864-1890), чиме је њен, двадесет година старији супруг, постао удовац који се од тада сам бринуо за васпитање и исправан развој троје сирочади, који мајку вероватно нису ни упамтили. Иначе, кнез Петар је живео у емиграцији још од 1858. године, тачније од Светоандрејске скупштине када је његов отац кнез Александар збачен са српског престола и протеран из отаџбине у коју се никада више неће вратити. Од поменутог датума, па све до Мајског преврата 1903. године, владари Србије припадали су династији Обреновић. Тако је и кнез Петар са својом породицом живео на Цетињу под заштитом свог таста Николе I Петровића Његоша и то у кући која се налазила преко пута резиденције црногорског владара, где је краљ Александар и рођен. Млади Александар растао је поред војнички васпитаног оца, кнеза Петра. Прве „кораке“ у школовању доживео је, управо на Цетињу, да би са оцем, братом и сестром 1894. године напустио Црну Гору, када се његова породица преселила у Женеву, где је живела веома скромно. Син сиромашног српског кнеза похађао је основну школу заједно са другом децом из грађанских слојева друштва у Швајцарској, где се показао као веома талентован и успешан ученик. Школовање је наставио 1899. године у Санкт Петербургу, где је био студент престижне школе Правоведанија, али је правац његовог школовања, као и уопште животне судбине био одређен Мајским превратом у Србији 1903. године, када је са политичке и историјске сцене на бруталан начин уклоњена династија Обреновић, после чега је Александров отац, кнез Петар изабран за новог српског краља.

Са навршених петнаест година живота постао је редов у чувеном Шестом пуку српске војске који ће од тог времена у његову част носити име „Краљевић Александар“. Без обзира на нове професионалне обавезе и друштвену улогу које су биле условљене политичким променама у Србији после 1903. године, краљевић Александар остао је привржен талентима свог интелекта, као и процесима класично-традиционалног образовања своје личности. Од најранијих дана, био је заљубљеник у светску и националну књижевност, страствени поклоник лепих уметности, посебно када су у питању били сликарство и музика, о чему је сведочио и Александров први гувернер, гроф Лујо Војновић. Сам Лујо Војновић је тврдио да је Александар „…млад и талентован човек који је показивао неопходну бистрину да схвати суштину ствари…“. Од јесени 1905. године наставио је школовање у царској Русији, које се показало као изванредно значајно за развој Александрове личности, иако је исто, услед различитих околности, било дуготрајно и нередовно. Уписао је студије у елитном Пажевском корпусу, где су војне науке, готово искључиво, изучавали припадници царске и високих аристократских породица, као и деца државних и војних старешина. Краљевић Александар је уживао посебну наклоност и лично пријатељство руског цара Николаја II Романова, због чега је његов политички профил у перцепцији дипломатија европских земаља и светских сила био означен као „проруски“ или „русофилски“. Александар је заиста неговао један специфичан и емотивно-благонаклон однос према великој српској савезници Русији, као и према царској династији. Уочи избијања Великог рата постојали су и планови о успостављању брачно-родбинских релација између династија Карађорђевић и Романов, тако што би се, у то време, већ престолонаследник Александар венчао са великом кнегињом Татијаном, ћерком цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне. Између несуђених супружника „заискрила“ је и искрена емотивна наклоност, па су вођени и преговори о браку, када је у проводаџијску мисију у Русију путовао и председник српске владе Никола Пашић. Рат и потоње револуције у Русији осујетили су све планове о поменутом браку, као и реализацију истих, а остало је забележно да је регент Александар на Солунском фронту 1918. године доживео блаже нервно растројство када је чуо вести о монструозним ликвидацијама чланова царске породице у Јекатеринбургу. Такође, пијетет према успомени на царску породицу, као и лична захвалност према великој заштитничкој помоћи Русије и руског двора у односу на Србију у току Првог светског рата, навела је краља Александра да у годинама после победе бољшевичке револуције пружи уточиште хиљадама избеглица из Русије, а посебно пораженим снагама белогардејаца, предвођеним генералом Врангелом, због чега је, управо у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца основана и Руска загранична православна црква. Свакако, чињеницу да је Југославија тек 1940. године нормализовала политичке односе са Совјетским Савезом и са истим успоставила редовне дипломатске релације, између осталих, морали бисмо да посматрамо и у контексту изложених историјских услова и околности које су пратиле лични однос Александра Карађорђевића према судбини царске породице Романов и царске Русије.

Међутим, боравак у Русији после 1905. године није најповољније утицао на крхко здравствено стање краљевића Александра. Одлуци да прекине редован боравак и школовање у Русији, уз оштру руску климу, допринели су и политички изазови са којима се руски народ суочавао после неуспешног рата са Јапаном и прве руске револуције 1904/1905. године. У складу са саветима лекара, пронађено је решење према коме је Александар овладавао градивом и припремао испите у Србији, док је исте полагао у Русији. У дате сврхе, српска влада је ангажовала и наставника, руског пуковника Суљменова, који је краљевићу Александру помагао у припремању испита у Београду. На описани начин, од 1907. године, Александар је успешно положио испите у шестом и седмом разреду Војне академије Пажевског корпуса, да би студије изненада прекинуо када је почео да похађа специјалистички курс у Санкт Петербургу и то услед избијања Анексионе кризе у јесен 1908. године. Неколико месеци после наставка студија у Русији, Александар је позван да се врати у Србију, како би преузео положај престолонаследника Краљевине, након што је његов старији брат, принц Ђорђе био принуђен да поменуте дужности напусти у марту 1909. године. Од наведеног времена живот, сада престолонаследника Александра, у великој мери доживео је промене, а испуњавајући обавезе које су происходиле из његовог положаја, показао је завидне организационе способности и политичко-управљачке капацитете. Пред Србијом је тада био најважнији национално-политички задатак: извући се из неповољног окружења, одолети притиску Аустроугарске и припремити се за ослободилачки рат против Турске. Његов двор је постао стециште националних радника, књижевника, сликара, трговаца, али и обичних домаћина, сељака. Истовремено је прокрстарио читаву Србију, залазио у куће сељака, интересовао се за њихове тегобе. На војничком плану преузео је Инспекторат целокупне војске, који се старао о наоружању, снабдевању и, уопште, обуци војске. Обилазио је гарнизоне, присустовао војним маневрима и у томе се толико исцрпљивао да се у јесен 1910. разболео од тада опаке болести трбушног тифуса, која га је замало стала живота, а болести гастроентеролошког карактера биле су готово стални пратилац здравственог стања краља Александра и у каснијем периоду његовог живота. Међутим, сви наведени изазови и дужности нису га ометали у његовим напорима да оствари све интерне и спољнополитичке интересе Србије. Остварио је велики успех склапањем савеза са бугарским краљем Фердинандом, чиме је омогућио реализацију успостављања пакта балканских држава усмереног против опстанка османлијске власти на Југоистоку Европе, као и коначно решавање Источног питања. У Балканским ратовима био је командант Прве армије, под чијом командом је остварена победа у Кумановској бици 24. октобра 1912. године, што је „отворило врата“ грандиозној победи српске војске и Балканског савеза над османлијским непријатељем. Поново под његовом командом, у Другом балканском рату потучена је војска дојучерашњег бугарског савезника у Брегалничкој бици. Великим победама српског оружја у Балканским ратовима, а посебно због ослобађања српског народа Старе и Јужне Србије од вишевековног турског ропства, престолонаследник Александар стекао је велику наклоност целокупног српског национа, па и почасни надимак „Осветник Косова“.

У освит почетка до тада највећег ратног сукоба у историји човечанства 1914. године, а заправо већ након свршетка Балканских ратова, престолонаследник Александар ушао је у озбиљан лични и политички сукоб са официрским круговима који су припадали организацији „Црна рука“. Као и цивилне власти предвођене радикалском владом Николе Пашића и престолонаследник Александар исказао је став да би у новоослобођеним областима Старе и Јужне Србије требало што пре организовати редовну, на српском уставу, засновану организацију власти, како би и дати региони били у прилици да достигну привредни и општедруштвени ниво развоја који је владао у „предкумановским“ границама Краљевине Србије. „Црнорукаши“ су заступали мишљење да је у новоослобођеним областима потребно задржати војну управу, па је због једног, на први поглед, сасвим тривијалног питања, тзв. „првенства цивилне или војне власти“, избила велика политичка криза у Србији. Политичка криза ушла је у своју акутну фазу у пролеће 1914. године, када је Пашићева влада усвојила тзв. Уредбу о првенству власти. У црнорукашким круговима ковани су планови и о државном удару, тј. о збацивању династије Карађорђевић са српског престола. Позадина поменутог сукоба много је комплекснија и њени почеци налазе у историјату констелације односа политичких снага у Србији након Мајског преврата, када је „завереничка групација“ официра из 1903. године наметнула свој, понекад и пресудни утицај на државну и националну политику Краљевине. Посебно комплексан концепт датих политичких утицаја успостављен је након формирања организације „Уједињење или смрт“, односно Црна рука 1911. године. Утицај ове неформалне и неинституционалне политичке снаге у Србији представљао је велики проблем за редовно функционисање и делатност државних органа и престолонаследник Александар био је и те како свестан потребе да ова организација буде апсолутно маргинализована или чак у потпуности уништена. Прилику за обрачун са Црном руком, регент Александар добио је тек 1917. године, када је ово тајно друштво било практично уништено у фамозном Солунском процесу. Конкретно, престолонаследник Александар успео је да изађе на крај са захтевима Црне руке који су желели да уклоне са власти Николу Пашића у касно пролеће 1914. године и уз помоћ руског посланика Николе Хартвига, привремено је обуздао неразумне аспирације ове полулегалне политичке групације. Међутим, можда и као последица наведених политичких превирања, неколико дана пре сарајевског атентата, тачније 24. јуна, догодила се нова, иако не и формална, смена на српском престолу. Наиме, краљ Петар I Ослободилац је из личних разлога, због нарушеног здравственог стања (како је званично наведено) препустио све дужности и обавезе краљевске власти свом сину, престолонаследнику, чиме је Александар постао регент Краљевине Србије.

У време Јулске кризе 1914. године и на почетку рата делатност регента Александра показала се као пресудна у организацији одбране земље, али и у одлуци о одбацивању аустроугарског ултиматума. Као врховни командант оружаних снага предводио је победоносне бојеве српског војника у Церској и Колубарској бици у првој години рата, а показао је изванредно стратешко-дипломатско умеће када је у пролеће и лето 1915. године одбацио планове западних савезника из сила Антанте да исцрпљена српска војска и деловањем пошасти епидемије пегавог тифуса, потпуно десеткована Србија, предузму офанзиву против аутроугарске војске на потесу од Срема, преко Славоније до Истре и Далмације, где би требало да се састану са италијанским савезничким снагама (које се, додуше, нису ни помериле са својих фронтовских позиција у Северној Италији све до 1918. године). Регент је схватио да би линија логистичке подршке из Србије била изузетно дуга и вероватно компромитована у таквој једној операцији, где би онда његове снаге, негде код Винковаца биле потпуно окружене од стране непријатеља, а потом и немилосрдно уништене. Када је изостала помоћ савезника приликом симултане офанзиве Централних сила на Србију са три стране у јесен исте године, приклонио се стратешкој идеји о повлачењу народа, војске и државних органа из Србије према Грчкој, односно одбацио је мишљење војводе Живојина Мишића да је потребно концентрисати све оружане снаге на простор Косова и Метохије, а потом у једном контраофанзивном нападу пружити отпор надмоћнијем непријатељу. Такође, план војводе Мишића подразумевао је да је у случају вероватног неуспеха поменуте контраофанзиве српских оружаних снага, потребно затражити сепратни мир са Централним силама. Наведна стратегија и тактика била је апсолутно неприхватљива за регента Александра који је добро разумео да би у том случају држава Србија заувек била уништена, чак и у случају победе Сила Антанте у Великом рату. Спасавање српске војске, која се на албанским обалама Јадрана нашла готово у безизлазном стању, исцрпљена дугим маршом, изложена болестима, хладноћи и глади, свакако је његова историјска заслуга. Даноноћно је упућивао апеле руском цару, енглеском и италијанском краљу и француском председнику, док у последњем тренутку није стигла савезничка флота и отпочела транспортовање српске војске на Крф. После њене реорганизације и пребацивања на Солунски фронт, било је спорно питање ко ће командовати целокупном војском на том фронту. Одлучно се успротивио наметању да командовање преузме француски генерал, јер му је то изгледало као узимање његове војске у најам, а не пружање помоћи. По уставу Србије као регент и врховни командант није могао да стави своју војску под туђу команду. Савезници су прихватили да француски генерал у својству главног команданта командује „у име регента Александра и савезника“ па је тако српска војска задржала унутрашњу аутономију и могла бити употребљена на засебном делу фронта. Још од 1916. године, свестан значаја Солунског фронта, регент Александар непрестано је упозоравао владе и војне кругове елита савезничких земаља на важност ратишта на Југоистоку Европе, те да би овладавањем над истим, Антанти омогућило и победу у рату. Данас нам је и те како познато колико је било истине у ставовима регента Александра уколико увидимо чињеницу на који начин је пробој Солунског фронта 1918. године утицао на свршетак Великог рата. Непобитно је доказано да су две одлуке регента Александра приликом пробоја Солунског фронта, које је он донео као врховни командант своје војске, биле и те како судбоносне по будућност српског национа и саме Србије. Прва одлука била је наређење о наставку офанзивних дејстава долином Вардара према Северу, што је допринело фактичком раздвајању немачких и бугарских трупа и коначном избацивању Бугарске из рата. Друга одлука састојала се у наредби да српске снаге не чекају долазак главнине савезничких трупа у рејон ратних дејстава код Ниша, већ да саме наставе офанзиву против две немачке и три аустријске дивизије. Наведене одлуке показале су своје вредности у односу на успешан завршетак целокупног рата. Као што смо нагласили, Бугарска је капитулирала, а убрзо су и Аустроугарска и Немачка затражиле примирје од Сила Антанте.

Када је у питању „стварање Југославије“, политика и чин који су непролазно и судбински повезани са именом Александра Карађорђевића, у току рата регент није показивао велики ентузијазам према реализацији идеје југословенства. Свакако, Александар није био против идеје стварања заједничке државе Јужних Словена и као и српска влада, доследно је заступао политику ратних циљева своје отаџбине дефинисану у тексту Нишке декларације из 1914. године. Међутим, у многим прогласима, регент је истицао потребу да Краљевина Србија и њени грађани, као и српски народ у Хабзбуршкој монархији, на првом месту буду ослобођени, а потом да дође до реализације општејужнословенског уједињења у једну независну и суверену државу. Поједини историчари износе тврдње да је регент Александар прихватио стварање јединствене државе јужнословенских народа из уверења да би српски национални корпус у проширеној Србији, а без југословенских етничких територија из некадашње Аустроугарске са претежно римокатоличким становништвом (Словенија и Хрватска), био угрожен деловањем суседних држава, а без политичког утицаја Русије, која је била практично уништена бољшевичком револуцијом. У првим годинама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у време државноправног провизоријума и привременог парламента, имао је улогу посредника између два блока супротстављених политичких странака: са једне стране, Радикална странка са Хрватском заједницом и словеначким клерикалцима, а са друге, Демократска странка са социјалдемократама. Први блок био је наклоњен идејама децентрализације државе, док се други коалициони блок више залагао за очување унитарне државе, каква је прокламована Прводецембарским актом уједињења. Оба блока имала су различита гледишта у питањима спровођења мера социјалне политике, због чега су се, у зависности од ситуације, смењивали на власти. Видовдански устав дефинисао је Краљевину СХС као „уставну, парламентарну и наследну монархију“. Иако је вршио власт више од седам година, ступио је на престо и стекао титулу краља тек после смрти свога оца, краља Петра, 16. септембра 1921. године. Као што је познато, од почетка свог постојања југословенска држава била је суочена са бројним и, заправо нерешивим проблемима у њеном функционисању. Дате проблеме можемо груписати у три велике скупине, односно исте можемо посматрати у контексту постојања три важна чиниоца који су онемогућили функционални живот нове државе. Суштински и превасходни проблем у поменутој функционалности (који није превазиђен ни у историји постојања „Друге“, „Титове“ Југославије) налазио се у различитим перцепцијама улоге и сврсисходности Југославије у партикуларним интересима њених националних заједница, пре свих, хрватске и српске. У постојању Југославије, хрватске националне елите виделе су само једну нужну историјску фазу у остварењу политичког интереса заснованог на теорији о „историјском и државном праву“, односно „сигуран пут“ према стварању самосталне хрватске државе на широком простору који је укључивао и „нехрватске“ етничке територије. Са друге стране, у постојању Југославије, велики део српске националне елите видео је свеобухватно решење националног питања српског етницитета, али и националних питања других јужнословенских народа, па и хрватског. Ове две, потпуно различите и супротстављене политичке платформе у перцепцији будућности националних интереса српског и хрватског народа, представљале су трајну категорију нефункционалности заједничке државе и основни узрок њене пропасти, као и неславног краја идеје југословенства. У складу са постулатима наведених платформи, други чинилац у проблемима у вези са функционисањем новостворене државе, налазио се у супротностима око државног уређења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом и Краљевине Југославије. Трећи важан фактор у детерминисању проблема у функционисању заједничке државе био је став значајно утицајне Комунистичке партије Југославије. Наиме, свега неколико година од стварања државе Јужних Словена, КПЈ је заузела политичку позицију према којој је Југославију требало у потпуности дезинтегрисати, јер је наводно представљала интересе „великосрпске буржоаске хегемоније“. У личности краља Александра, иста је видела и стварни и персонални израз интереса за очувањем југословенске државе, због чега историографију и историјску науку у целини не би требало да изненаде политичке околности које су довеле до покушаја атентата на југословенског суверена у Београду 29. јуна 1921. године, који је извео један комунистички активиста.

На описани начин уређену државу пратили су стални изазови у њеном функционисању, који су имали економске и политичке особености. Перманентна криза добила је посебан печат „мучким пуцњима“ у Народној скупштини Краљевине СХС 20. јуна 1928. године, када је радикалски посланик Пуниша Рачић, претходно испровоциран, убио др Ђуру Басаричека и Павла Радића, посланике Хрватске сељачке странке, док је вођу ХСС и Павловог брата, Стјепана Радића, тешко ранио. Од последица поменутог рањавања Стјепан Радић је преминуо у Загребу у августу исте године. Атентат у Скупштини представљао је преломну тачку у агонији политичке кризе у земљи, после које више није остало много простора за један разуман споразум о будућности заједничке државе. До тада, краљ Александар је заступао изразито унитаристичку политику, где се углавном ослањао на политичке позиције Радикалне странке, понекад и Демократске. У политичким пројекцијама државног уређења југословенски суверен није много одступао од постулата истог утемељених у Видовданском уставу. Био је изразити противник децентрализације Краљевине СХС, која би била заснована на принципима федерализације њених саставних компоненти, у складу са историјским развојем организације правно-политичке власти у прошлости, јер би то значило ревитализацију постојања „старих“, „феудалних“ покрајина из епохе хабзбуршке и османлијске власти на југословенском тлу. Свакако, ново „оживотворење“ поменутих покрајина које би потом биле конституисане као федералне јединице југословенске државе, са уставно-правне тачке гледишта, омогућило би радикализацију сецесионистичких тенденција код оних етничких и верских заједница у Краљевини, које су биле незадовољне постојећим уставно-правним поретком. Пре свих, дато незадовољство било је присутно у најширим популационим слојевима хрватске националне заједнице. Међутим, злочин у Народној скупштини, постојећу политичку кризу преобратио је у својеврсну агонију перспективе опстанка заједничке државе, а из Загреба долазили су наговештаји да хрватске политичке елите припремају сазив Хрватског сабора, који би требало да прогласи отцепљење Хрватске из Краљевине СХС. На основу усмених и писаних сведочанстава припадника ондашње политичке елите Краљевине СХС сазнајемо да је код краља Александра сазревала мисао о неопходности раздруживања „српских“ и „хрватских“ земаља, односно од дезинтеграцији државе на начин који би подразумевао „ампутацију“ Хрватске. Поменуте идеје краљ је изложио у неколико разговора са руководиоцима Самосталне демократске странке, Светозаром Прибићевићем и др Грегором Жерјавим, политичарем из Словеније. Прибићевић и Радић предводили су коалицију СДС и ХСС, која је наступала под именом Сељачко-демократска коалиција (СДК). Наведена коалиција, као и њено руководство, пружили су одлучан отпор овим наводним краљевим идејама. Истовремено, хрватске политичке елите окупљене око најмоћније хрватске политичке партије ХСС и савеза СДК, одбацили су дате предлоге, са тврдњом да исте не желе распад државе, већ њено преуређење у складу са федералистичким принципима. Колико су поменуте идеје краља Александра о распаду Југославије заиста биле реалне? Да ли је краљ искрено размишљао о „ампутацији Хрватске“? Уколико нам је познато да је само неколико месеци касније, у јануару 1929. године, краљ Александар завео лични режим, те забранио рад свим политичким организацијама, посебно оним са „партикуларно-националним предзнаком“, чиме је утемељио политику интегралног југословенства, онда нам је тешко замислити да је истовремено истински заступао политику дезинтеграције заједничке државе. Мишљења смо да је изношењем датих замисли о „ампутацији Хрватске“, краљ извршио својеврсни политички маневар, како би хрватске националне елите одвратио од планова о сецесији Хрватске. Са друге стране, хрватски политичари били су свесни да политичке околности у земљи и свету, хрватском народу не би омогућили прилику да конституишу самосталну и суверену хрватску државу, јер исти не би могли да рачунају да поменута „самостална Хрватска“ своје границе прошири и на територије где су Срби живели у релативној или апсолутној већини. На тај начин, Хрватска би била опет сведена на територију која је у прошлости називана „Остатком остатака Троједне краљевине“, а чије границе се обухватале шири територијални појас у околини Загреба, Вараждина и Карловца. На овај начин замишљена Хрватска била би „лак“ плен за иредентистичке циљеве Мађарске, као и за незајажљиве територијалне аспирације фашистичке Италије. Из сличних разлога и словеначке политичке елите одбациле су идеје о „ампутацији Хрватске“, због чега је краљ сматрао да је изношењем поменутих предлога, а потом одбацивањем истих, заправо остварио политичку победу. Само ће наредни политички догађаји и неумољиви ток историје показати да ли је и колико погрешио у датим проценама!

Увођењем Шестојануарске диктатуре у земљи 1929. године, као и усвајањем Закона о називу и подели Краљевине на управна подручја, 3. октобра исте године, краљ Александар се определио политику „интегралног југословенства“. Државно уређење било је засновано на унитаристичкој регионализацији путем оснивања девет административних јединица, односно бановина које је искључивало било које „историјско-покрајинске“ или „верско-националне“ прерогативе. Био је то последњи покушај краља да јачањем југословенске идеологије, заправо онемогући распад заједничке државе. Промењен је и назив Краљевине СХС у Краљевину Југославију. Краљ је сматрао да ће једним актом извршити дефинитивно спајање или синкрецију словеначког, хрватског и српског националног идентитета у јединствену југословенску нацију, чиме би временом биле створене могућности да југословенски народи истински „заволе“ заједничку државу и тиме отклоне све опасности од њене дезинтеграције. Краљ је имао мишљење да ће на овај начин угушити све супротности између националних интереса „три југословенска племена“, те да ће на тај начин дефинитивно решити „национално питање“ у његовој Краљевини. Сасвим сигурно, Шестојануарска диктатура припремана је неколико месеци, можда и годинама, јер је у веома кратком периоду, практично у првим данима након успостављања исте, усвојен цео „корпус“ закона и легислативних решења о устројству и функционисању државе, за чије конципирање је сигурно било потребно обезбедити одређено и не баш кратко време. Без обзира што је дати процес спроведен без потребне парламентарне и демократске процедуре, први пут након стварања Југославије, нова држава је заиста добила једну функционалнију улогу. Међутим, диктатура је била веома непопуларна, посебно у иностранству. Са друге стране, основни циљ који је требало постићи завођењем личног режима краља Александра није остварен, а тешко да бисмо и били у стању да у историји било које цивилизације пронађемо неки пример генерисања нове нације путем усвајања неколико политичких и правних аката. Убрзо, краљ је увидео да његов потез из 1929. године није решио основна питања у функционисању југословенске државе. Југословени нису „заволели“ Југославију. Ипак, промене из 1929. године уставно су озакоњене 1931. године, када је краљ „даровао“, тзв. „Октроисани устав“. Већ 1933. године, Александар је изражавао спремност да одбаци „шестојануарски поредак“, те да након потребних припрема, наредне године омогући постизање општедруштвеног споразума о новом облику државног уређења. Предвидео је да процес реализације датих планова почне након његове посете Француској 1934. године. Нажалост, злочиначко уморство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. године осујетило је поменуте планове. У прилог доказу да је краљ заиста намеравао да спроведе процес „прекомпоновања“ државног уређења, морамо да поменемо и наводе кнеза Павла Карађорђевића, који се од смрти Александра 1934. године, па све до 27. марта 1941. године налазио на челу Намесништва Краљевине Југославије које је вршило краљевску власт уместо малолетног наследника Александра Ујединитеља, краља Петра II Карађорђевића. Наиме, на критике због Споразума Цветковић-Мачек из 1939. године, којим је успостављена Бановина Хрватска, као самостална једница у оквиру Краљевине Југославије, кнез Павле је пружио објашњење да он „… није ништа урадио, што већ није планирао Витешки краљ Александар, његов брат од стрица“, те да су само „… у живот спроведени планови краља Александра I Карађорђевића…“.

Разлог због кога је краљ тако грчевито подржавао политику опстанка Југославије, можда бисмо морали да потражимо и у изазовима који су пратили међународне политичке околности. Краљ Александар уживао је велики углед у међународној политици и на плану спољнополитичког положаја Краљевине Југославије постигао је завидне успехе. Био је један од креатора стварања „колективног система безбедности“ у Средњој и Југоисточној Европи, заснованог на принципима које су изнедрене одлукама Версајског мировног споразума. Циљ дате политике био је очување међународно признатих граница успостављених у Версају од 1919. године, како би биле спречене све евентуалне иредентистичке и реваншистичке тежње земаља поражених у Првом светском рату, попут Немачке, Аустрије или Мађарске, као и територијалне и идеолошке аспирације појединих савезничких држава из Великог рата, чији интереси нису до краја били задовољени (Италија, СССР). Дакле, интереси великих сила, „чувара версајског поретка“ (Француска, Велика Британија, Сједињене Америчке Државе) састојао се у политици очувања јединствене југословенске државе, која је требало да има улогу својеврсне „тампон зоне“ (слично функцији некадашње Аустроугарске) ширењу утицаја СССР или Немачке. Као одлучна и снажна личност, краљ Александар био је неопходан у процесима реализације дате међународне политике поменутих великих савезничких сила. Александар је пресудно утицао на формирање савеза Мала антанта 1921. године (реорганизован 1933. године), пакта између Чехословачке, Румуније и Краљевине СХС, односно Југославије, који је називан и „петом силом у Европи“. Такође, пресудно је утицао на стварање Балканског савеза четири државе у фебруару 1934. године, а овај пакт чиниле су: Југославија, Турска, Румунија и Грчка. Превасходни циљ делатности овог савеза био је очување „версајског поретка“ у Југоисточној Европи, али краљ Александар је испољио и чврсту намеру да путем активности овог наднационалног савеза ревитализује релативно маргинализовану политику садржану у пароли „Балкан – балканским народима“, односно да умањи утицај свих великих сила на међудржавне реалације и политику земаља у региону. Планирао је да у тај савез укључи и Бугарску, чиме би дата политика била у потпуности „заокружена“, а сам Балкан постао би регион стабилности и трајног мира. Наравно, атентат у Марсеју осујетио је све планове блаженопочившег Витешког краља Ујединитеља, а у наредним годинама, деловањем тоталитарних идеологија и земаља које су заступале поменуту политику, целокупан систем „колективне безбедности и стабилности“ у региону доживео је потпуни колапс.

Сасвим разумљиво, приватни живот краља Александра I Карађорђевића био је у великој мери условљен политичким интересима и платформама државе у којој је обављао дужности суверена. Међутим, брак између краља Александра и принцезе Марије Хоенцолерн-Сигмаринген од Румуније није био склопљен из политичких и државних интереса. Почетком 1922. године, између будућих супружника настале су искрене емоције и наклоности. У јуну исте године, у свечаној церемонији венчања између краља Александра и принцезе Марије, југословенска држава добила је своју краљицу. Између супружника су владали искрени и хармонични односи. Према тврдњама савременика, краљ Александар имао је благу и ненаметљиву нарав, а тај карактер откривао је и своју другу страну једино у компликованим политичко-државничким обавезама које је југословенски суверен морао да обавља. Карактер својих брачних односа, краљевски пар трудио се да пренесе и на своје потомке, односно синове. Наиме, у браку краља Александра и краљице Марије рођена су три сина. Најстарији, Петар, будући, али и последњи југословенски краљ, рођен је 1923. године, док је млађи син, краљевић Томислав на свет дошао 1928. године, а најмлађи, Андреј 1929. године. Однос краља Александра према идеји југословенства, можда бисмо могли да сагледамо у опису имена која су носили његови синови. Име најстаријег сина, Петар, кореспондирало је са националним идентитетом српског народа. Томислав је добио име у част имена првог хрватског краља, а било је планирано да другорођени син краља Александра на свет дође у Загребу, што се због неповољних временских прилика које су пратиле пут краљице Марије у Хрватску, није остварило. Име краљевића Андреја, условно речено, кореспондирало је са општесловенским етничким и словеначким националним идентитеом, а најмлађи син југословенског владарског пара рођен је на Бледу. Описана симболика у вези са околностима доласка на свет и давања имена наследницима краља Александра, а у контексту односа југословенског владара према идеји југословенства, може да добије још упечатљивији смисао, уколико на исправан начин сагледамо речи краља Петра II о поменутом односу, које је исти записао у својим мемоарима. Наиме, у једном од последњих сусрета са сином, престолонаследником, који се догодио неколико месеци пре краљевог пута у Француску 1934. године, Александар је замолио свог наследника да „… увек има на уму да је очување Југославије, услов за опстанак мира у свету…“. Можда је краљ Александар престолонаследнику Петру упутио те „аманетне“ речи, услед сазнања да болује од карцинома желуца, због чега су лекари износили процену да је југословенском владару остало још шест месеци живота, при чему је употребом ових снажних мисли желео да увери свог потомка у важност очувања свог великог животног дела. Међутим, остала је дилема, да ли је краљ Александар исправно разумео, а потом и интерпретирао мисао о улози Југославије у процесима очувања европске или светске политичке стабилности?! Увидом у потоње историјске догађаје долазимо у прилику да закључимо да постојање југословенске државе никада није био услов очувања мира и стабилности у Европи или свету, већ управо „последица истог“! Када су постојале потребе за очувањем мира и стабилности, тада је и Југославији допуштано да егзистира, а када је тај поредак у Европи и свету нарушаван, онда је и Југославија уништавана. Нема сумње да је и „персонални израз“ улоге те државе, отелотворен у личности Витешког краља Александра I Карађорђевића Ујединитеља, доживео идентичну судбину као и земља коју је створио, за коју је живео и на крају, за коју је и живот дао.