Аутор: Жељко Ињац, новинар
Српска православна црква (СПЦ) је кроз своју историју често била на мети великих империја које су настојале да освоје и контролишу територије на којима живи српски народ. Њен положај као кључног чувара духовности, националног идентитета и отпора страним утицајима чинио је СПЦ посебно таргетираном, али и рањивом на притиске и нападе.
Османлијско царство
Најтежи период како за Срспку цркву, након сјајног средњовековног доба у којем је за време Немањића практично остварена на делу симфонија државе и Цркве, што је био идеал Византије, али ретко кад и реализован, наступа током османлијске владавине над српским земљама, који је трајао више од четири века, почевши од пада Српске деспотовине 1459. године. Османлије су настојале да контролишу СПЦ како би ослабиле српски национални идентитет и олакшале процес исламизације, или да је ставе под контролу како би сузбиле непрестане устанке народа који је инспирацију налазио управо у цркви и косовскозаветној етици. Српски народ је тада био изложен великим притисцима да пређе у ислам, али је црква успела да одржи верску и културну везу са народом, играјући кључну улогу у очувању српског језика, писма и традиције.
Црква је посебно страдала у 18. веку када су Османлије укинуле Пећку патријаршију 1766. године, стављајући српску цркву под директну контролу Цариградске патријаршије. Тада је директно због бахатости и поданичког односа Фанара, односно фанариотских клирика дошло до масовне исламизације Срба. И поред овога, српско свештенство и монаштво, пре свега онај део који је био изван Османлијске државе, успевао је да одржи духовни и национални континуитет и очува народно јединство.
Хабзбуршка монархија
Са друге стране, део српског народа и поједини српски крајеви били су под контролом Хабзбуршке монархије. Српска црква је на овим просторима такође била изложена притисцима да се подреди римокатоличкој цркви, нарочито током периода када је Аустроугарска монархија настојала да централизује своју власт. Српска црква је морала да се бори против процеса унијаћења – настојања да се православни Срби преведу у римокатоличку веру. У том контексту, црква је остала симбол отпора процесима асимилације и задржала свој ауторитет међу Србима у Војводини и другим областима под хабзбуршком влашћу.
Најтежи период
Период Независне Државе Хрватске (НДХ) представља један од најтежих и најстрашнијих периода у историји Српске православне цркве (СПЦ) и српског народа уопште. Током постојања НДХ, од 1941. до 1945. године, српски народ је био изложен систематском геноциду, а СПЦ је била на мети организованих прогона, уништавања и покушаја потпуног искорењивања. Овај период био је обележен бруталним злочинима, убиствима православних свештеника и масовним рушењем православних храмова, чиме су усташке власти тежиле да искорене православље на просторима под њиховом контролом.
Од самог почетка НДХ, усташки режим, на челу са Антом Павелићем, спроводио је политику етничког чишћења и масовних убистава, са циљем да се српско становништво, које је у Хрватској и Босни и Херцеговини и Срему било значајно присутно, заправо је чинило већинско становништво, сведе на минимум. Према усташком плану, трећина Срба требало је да буде убијена, трећина да буде протерана, а трећина приморана да пређе у католичанство.
План геноцида укључивао је директне нападе на Српску православну цркву, која је била кључна за очување српског народа. Велики број православних свештеника био је убијен или присиљен да напусти своје парохије, док су многи храмови били уништени или претворени у римокатоличке цркве. Према подацима, више од 200 православних свештеника је страдало током НДХ, а велики број православних цркава и манастира је спаљено или оштећено.
Један од најпотреснијих примера усташког терора јесте над митрополитом загребачким Доситејем, који је био мучен и пребијан због своје вере и улоге у СПЦ, те на крају депортован у Београд где је и умро од последица мучења. Такође, многи други епископи, свештеници и монаси су настрадали на сличан начин. На стотине храмова је уништено, а у многим случајевима су православни верници били принуђени да пређу у католичанство под претњом смрти.
Централно место страдања Срба је логор Јасеновац, један од највећих концентрационих логора на Балкану, где су на стотине хиљаде Срба, укључујући православне свештенике, брутално убијени. Јасеновац је постао симбол усташког геноцида, а злочини који су тамо почињени представљају један од најсвирепијих примера етничког чишћења у Другом светском рату.
Поред физичког уништења Срба и СПЦ, усташки режим је активно спроводио и политику присилног преверавања православних Срба у католицизам. Овај процес је укључивао и промену вероисповести православних свештеника који су били приморани да прихвате католицизам или да се суоче са смртном казном. Ово је био део ширег плана који је имао за циљ да уништи православну веру у НДХ.
Покатоличавање није било само верско питање, већ дубоко политички акт, осмишљен да потисне православље и са њим српски национални идентитет. Према неким проценама, око 240.000 Срба било је насилно покатоличено током трајања НДХ. Пример хуманости Диане Будисављевић, којој је Српска црква постхумно уручила орден за наводне заслуге за спасавање српске деце из логора Јасеновац је дискутабилан. Диана није могла без знања Павелића толики број деце да „спасе” од којих је већина завршила у католичким породицама и потом конвертирана у католичку веру и самим тим похрваћена. То је заправо такође био пројекат насилног конвертирања под изговором хуманости. Потомака те деце, коју је наводно спасила Диана Будисављевић, данас има широм света преко 100.000 од којих је према неким сазнањима око 200 фратара.
Период НДХ представља једну од најтрагичнијих епоха у историји Српске православне цркве и српског народа. Систематско уништавање српског становништва, прогони свештеника, рушење храмова и масовна убиства остају дубоке ране у колективном памћењу српског народа. Иако је СПЦ претрпела велике губитке, успела је да опстане и настави своју мисију очувања вере и националног идентитета након рата. Траума овог периода и даље се осећа, а сећање на жртве усташког терора остаје трајни подсетник на ужасе геноцида и верске мржње.
Комунистичка Југославија
После Другог светског рата, у периоду комунистичке власти Јосипа Броза Тита, СПЦ се нашла на удару репресивних мера новог агресивно атеистичког режима. Титова Југославија се залагала за стриктно одвајање цркве од државе и маргинализовање религијских институција. Црква је била под сталним надзором и притиском да не учествује у јавном животу, а многи епископи и свештеници су били прогоњени или затварани због своје верске активности, поједини су пред крај рата убијени од стране комуниста, а застрашивање, прогон, шиканирање и убијање нису престали ни након рата. И поред тога, СПЦ је наставила да игра важну улогу у очувању српског идентитета, посебно у време када је комунистичка идеологија настојала да потисне националне и верске различитости у корист „братства и јединства”. Иако потпуно потиснута на друштвену маргину Српска црква је током комунистичког периода изнедрила духовне величине које су не само очувале национални идентитет Срба, већ поставиле још дубље темеље Светосавља (Владика Николај, Јустин Поповић).
Савремени изазови
У последњим деценијама, Српска православна црква поново је постала мета различитих напада, како изнутра, тако и споља. У светлу глобалних геополитичких тензија и утицаја, СПЦ је критикована од стране одређених међународних актера због своје улоге у очувању националног идентитета и културе, као и због њене блискости са Руском православном црквом. Недавна резолуција Европског парламента, која је означила СПЦ као продужену руку руске државе, представља наставак историјских покушаја страних сила да ослабе њен значај на историјским просторима на којима делује вековима.
Косово и Метохија
Косово и Метохија су српски Јерусалим, српски Сион те имају изузетно значајну историјску, културну и духовну улогу за Србе и Српску православну цркву (СПЦ). Ово подручје, са својим манастирима и светилиштима, представља колевку српског идентитета и вере. Ипак, последњих деценија, Косово и Метохија су били место бројних трагедија за српски народ, укључујући мартовски погром из 2004. године, када су српске цркве и манастири били на мети организованог насиља. Овај период је обележен и прогоном епископа Артемија и његовим рашчињењем, што је довело до дубоких раскола унутар српске верске заједнице.
Мартовски погром 2004. године: Симбол страдања
Мартовски погром 2004. године био је један од најсуровијих таласа насиља усмереног против српског становништва на Косову и Метохији. У овом организованом етничком насиљу, више од 4000 Срба је било приморано да напусти своје домове, док је 35 српских православних цркава и манастира спаљено или уништено. Међу њима су били и многи објекти који су представљали део светске културне баштине, попут Богородице Љевишке, манастира Девича и других историјски значајних цркава.
Погром је имао за циљ не само да се протера преостало српско становништво са Косова, већ и да се уништи културно и духовно наслеђе Срба на овом простору. Уништавањем верских и културних објеката настојало се избрисати сваки траг српског постојања на Косову и Метохији. Међународне организације су осудиле ове догађаје, али је стварна заштита српске баштине и становништва остала слаба, чиме је настављен процес угрожавања српског идентитета на овом простору.
Протеривање Срба и покушај отимања културне баштине
После погрома, многи Срби су били приморани да напусте своје домове, док су бројне српске светиње остале изложене ризику од уништења или присвајања од стране косовских институција. Покушаји да се српска културна баштина на Косову прогласи за косовску, посебно манастири као што су Високи Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница, представљају наставак дуготрајног процеса брисања Срба са овог простора. Тај процес није само симболичан, већ је део шире стратегије успостављања новог националног идентитета на Косову, у којем се српска прошлост и културни утицај маргинализују или потпуно негирају, док се истовремено Србима отима најсветији простор чиме се, попут Јевреја у време Римљана од пре 2000 година, покушава потпуно затрти њихов идентитет.
Улога владике Артемија: Симбол отпора и прогона
У том сложеном и насилном контексту, епископ рашко-призренски Артемије и монаштво СПЦ на Косову играли су важну улогу као чувари српског присуства. Владика Артемије се залагао за опстанак Срба на Косову и чувао је духовни и верски живот упркос сталним претњама и насиљу. Његова приврженост српском народу на Косову учинила га је симболом отпора и наде за многе Србе који су остали на овим просторима.
Међутим, због његовог критичког става према међународним снагама које су биле задужене за безбедност Срба и српске баштине, као и због оптужби за финансијске неправилности, Артемије је постао мета политичких и црквених притисака. Његов прогон са Косова и судски процес против њега изазвали су велики потрес унутар СПЦ, а многи су његово уклањање видели као резултат спољних утицаја и жеље да се ослаби српско монаштво на Косову. На крају, 2010. године, Артемије је рашчињен и уклоњен из СПЦ што је изазвало још дубљу подељеност међу верницима.
Повлачење монаштва и последице на српско присуство на Косову
После рашчињења, велики део монаштва који је подржавао владику Артемија повукао се са Косова и Метохије у централну Србију, чиме је додатно ослабљено српско присуство на овим просторима. Ово повлачење монаштва имало је дубоке последице јер су управо манастири и њихови монаси били стубови око којих је српско становништво на Косову проналазило духовну и моралну подршку. Њихов одлазак је довео до новог таласа егзодуса Срба са Косова, јер су људи губили осећај сигурности и заштите.
Епилог овог раскола било је стварање паралелне црквене структуре од стране Артемија и његових следбеника, која није у канонском јединству са СПЦ, али ужива значајно поштовање међу делом народа. Артемијева парасинагога наставља да делује изван оквира СПЦ, што додатно компликује верски опстанак Срба.
Годинама након мартовског погрома и прогона владике Артемија, Косово и Метохија остају симбол страдања, али и упорности српског народа и цркве. Ипак, повлачење монаштва и стални егзодус Срба значајно су ослабили српско присуство у овој јужној српској покрајини. Остаје питање како ће СПЦ и српски народ на Косову и Метохији успети да се суоче са свим изазовима и да ли ће успети да очувају своје културно и верско наслеђе у ситуацији када су им буквално руке везане, а ударце примају са свих страна.
Канселовање СПЦ као завршни ударац
Од седнице Европског парламента, када је усвојена резолуција у којој се Српска православна црква (СПЦ) означава као продужена рука руске државе и Руске православне цркве, покренут је талас медијских и друштвених напада на ову институцију. Услед ове резолуције, не само да су СПЦ и њен поглавар, патријарх Порфирије, постали мета у појединим прозападним домаћим медијима као и на друштвеним мрежама, већ се унапред припремљена критика проширила и на регионалне медије у суседним државама, као и очито агресивно деловање служби безбедности суседних држава на друштвеним мрежама, којима је главни циљ урушавање угледа Српске цркве и патријарха Порфирија.
Медијска хајка и двосмерни напади
У јавном дискурсу, патријарх Порфирије је изложен опречним оптужбама са различитих страна – и с лева и с десна, и споља и изнутра. С једне стране, представници либералних и проевропских медија га приказују као екстремног српског националисту коме је једини циљ остварење Велике Србије. Са друге стране, радикални десничари га оптужују да је у најмању руку неспособан да води Српску цркву, издајник српских интереса, док га религиозни формалисти нападају због наводне блискости са Ватиканом и због екуменизма, што сматрају издајом православља.
Ови напади стварају поларизовану слику о патријарху Порфирију, приказујући га као фигуру која је истовремено „превише националистичка” и „недовољно националистичка”, што представља класичан пример контрадикторне медијске стратегије дехуманизације јавне личности. Циљ је да се његов ауторитет умањи на свим фронтовима, доводећи до тога да свако његово јавно оглашавање резултира новим нападима.
Историјска улога СПЦ у очувању националног идентитета
Српска православна црква вековима је била централни чувар српског националног идентитета, нарочито у периодима турске владавине и комунистичке диктатуре Јосипа Броза Тита. СПЦ је једина национална институција која је преживела османлијско ропство и одржала свој утицај у народу и током најтежих историјских околности. Ипак, као што је то био случај током комунистичке власти, изгледа да поједине утицајне структуре данас настоје да цркву поново потисну на маргину друштвених збивања.
Патријарх Порфирије налази се у ситуацији у којој, уколико се огласи поводом било ког друштвеног или политичког питања, ризикује да буде изложен новој рунди медијских и друштвених напада. Паралеле са политиком државне репресије из доба комунистичког режима су јасне, с обзиром на то да су за време Тита црквене институције биле систематски маргинализоване и потиснуте из јавног живота.
Системски напади и улога безбедносних служби
У позадини ових напада на СПЦ и патријарха, препознаје се деловање регионалних и страних безбедносних служби. Присутни су и појединци из српске политичке сцене који раде у складу са агендом рушења угледа цркве, можда у сарадњи са спољним факторима зарад чијих интереса настоје да ослабе националне институције Срба. Друштвене мреже и медији постали су средство за координацију ових напада, што додатно појачава системску природу кампање против патријарха и Српске цркве.
Такав систематски напад има за циљ да се СПЦ, као чувар националног идентитета и верских вредности, доведе у положај маргиналне институције без значајног утицаја на савремено друштво. Дискредитовање патријарха као духовног лидера директно подрива кредибилитет саме цркве, доводећи у питање њену улогу у очувању традиције и националног идентитета.
Канселовање као средство друштвене контроле
Напади на патријарха Порфирија и Српску православну цркву озбиљан су покушај урушавања најстарије српске институције која је вековима чувала идентитет и духовност народа. Систематско „канселовање” патријарха има за циљ да се елиминише његов утицај на друштвена питања, а Српска православна црква гурне у позицију немоћног посматрача, слично као што је било у доба комунистичке диктатуре.
Истовремено, ово „канселовање” је део ширег процеса слабљења свих институција које представљају традиционалне вредности или су од националног значаја за Србе, што ће имати далекосежне последице по друштво у Србији. Патријарх Порфирије, као духовни вођа, суочава се са изазовима које је тешко превазићи у наметнутом и строго контролисаном медијском и политичком окружењу.
Превазилажење канселовања патријарха Порфирија и Српске православне цркве (СПЦ) је озбиљан изазов који је неопходно превазићи уколико постоји иоле воље да се не дозволи потпуно маргинализовање Српске цркве. Напади на цркву и патријарха су део ширег процеса дискредитације традиционалних институција и симбола националног идентитета, због чега је потребно озбиљно приступити овом проблему.
СПЦ и патријарх Порфирије треба да одговоре на нападе јасно и транспарентно, уместо „гласног” ћутања. Јавно суочавање с клеветама и оптужбама кроз званичне изјаве, медијске наступе и интервјуе може помоћи да се отвори дијалог са широм јавношћу. Патријарх и СПЦ треба да појасне своје ставове о друштвеним и политичким питањима, због којих често бивају прозивани на мрежама и у медијима, што би омогућило разбијање митова и стереотипа који се често користе у нападима.
Било би добро да Српска православна црква појача своје деловање у друштву, нарочито кроз хуманитарне активности, социјалне програме, али и директно медијско присуство. Активна улога цркве у помагању најугроженијима и у решавању друштвених проблема значајно би ојачала њену позицију и повратила поверење јавности.
Напади на патријарха Порфирија често се воде преко друштвених мрежа и дигиталних медија. У овом контексту, СПЦ требало би да се активно укључи у комуникацију на тим платформама, пружајући аргументоване одговоре и ширећи поруке о духовним и друштвеним вредностима које заступа. Модерни медији су неопходни за допирање до младих генерација, а употреба тих алата и те како може помоћи у борби против дезинформација и клевета.
Патријарх и епископи треба да се фокусирају на изградњу јединства међу верницима и на духовну обнову као одговор на кризу, чиме ће се ојачати ауторитет цркве и њен углед у друштву.
СПЦ би требало да активно учествује у јавном дијалогу о кључним друштвеним питањима јасно заступајући етичке и моралне принципе, не умањујући тиме јеванђеоску поруку спасења, али без екстремног сврставања у политичке таборе. Мада је управо један од главних праваца напада на друштвеним мрежама, захтев од патријарха да се сврста у одређени политички табор.
Многи напади на патријарха и СПЦ произлазе из недостатка знања о историји и улози цркве у очувању националног идентитета. Потребно је интензивно радити на креирању свести о важности цркве у српском друштву.
Унутрашње поделе у СПЦ такође доприносе слабљењу позиције патријарха и цркве као институције. Јединство унутар цркве и смањење раскола са свим групама које делују ван СПЦ, укључујући верске и духовне фракције, ојачало би позицију СПЦ и патријархов ауторитет, а уједно би ојачало и позицију целог народа. Потребнији је рад на дијалогу и помирењу са онима који су се удаљили од званичне структуре цркве, него инсистирање на некаквом имагинарном уједињењу свих хришћана света, које много или уопште не зависи од напора СПЦ.
Превазилажење канселовања Српске православне цркве зависи од стратегије која обухвата јавно суочавање са нападима, јачање духовног и друштвеног ангажмана, коришћење модерних медија и промоцију јединства унутар саме Цркве и српског народа, при том не излазећи из оквира јеванђеоске поруке и саме суштине цркве и православног етоса. Кроз активну улогу у друштву, јачање међународне подршке (пре свега са другим помесним Православним црквама и уз њихово активно учествовање у братској подршци СПЦ) и нагласак на историјској и духовној важности СПЦ, црква може не само да се одбрани од напада, већ и да очува свој ауторитет и углед.
Остави коментар