КРИМИНАЛИСТИЧКИ СЛОЈ ПАВИЋЕВОГ ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА

Аутор: мср Владимир Папић

Хазарски речник, први роман Милорада Павића, објављен је 1984. године и у критици врло брзо препознат као „први роман ХХI века” (Paris Match). Конципиран је као речнички триптих који говори о Хазарима, несталом народу, из перспективе хришћанства, ислама и јудаизма, постмодернистички подривајући веру у јединствену историјску истину. Формално и садржински необичан, заснован је на испитивању нелинеарних могућности читања и представља отклон од пасивне позиције читаоца и реалистичког приповедања у српској књижевности.

У идејним и садржинским слојевима Хазарског речника Павића идентификујемо и као писца и као универзитетског професора и научника. Милорад Павић је као књижевни историчар обухватио периоде српске књижевности од грофа Ђорђа Бранковића до Војислава Илића, с посебним пажњом српској научној јавности и читалачкој публици представивши барокне тенденције у српској књижевности, као и дело Гаврила Стефановића Венцловића. Јован Делић увиђа да Павић успешно и вешто комбинује научну форму лексикона и белетристичку форму романа, а његово, Еково и Павличићево дело спецификује помоћу термина „професорска имагинација”, који подразумева „постојање рационалног плана, ученост, ауторску самосвијест, богату интертекстуалност, али и професионалну упућеност у модерне трендове и склоност ка фантастици као једном од видова рационалне комбинаторике” (Делић web) – на чему се и заснива грађење криминалистичког и детективског романа.

Криминалистички заплет романа јесте оно што повезује барокни и савремени слој Хазарског речника, што је у складу са ставом да је криминалистички жанр наследник и метаморфоза барокне мелодраме. Такође, и седамнаестовековни слој у ком су главни ликови демони и писци речника, а доминантан садржај потрага за Хазарским речником, у ХХ веку смењује писање о Речнику, као и ликови који му научно приступају (др Исајло Сук, др Абу Кабир Муваија и др Дорота Шулц). О криминалистичком жанру и његовим везама са бароком говори и Павао Павличић. Хрватски компаратиста и писац кримића истиче да мелодраму карактеришу јаки спољашњи ефекти и нагли преокрети (својствени и радњи и ликовима) – у њој искрсавају нове чињенице и ликови, а неочекивано се откривају и њихове тајне. Кримић такође тежи спољашњим (додуше, интелектуалним) ефектима који морају да задрже читаочеву пажњу, као и многобројним преокретима. Павличић наводи и то да и у криминалистичком роману, као у мелодрами „све ради појединац, да тај појединац увијек води неки свој властити рат против злочина и да све овиси о његовим особним карактеристикама”, а посебно осећањима. Такође, аутор указује на историјски развој жанра – крајем 18. века, у јеку популарности мелодраме, кримић се „постепено издиференцирао из пучког штива у којем је било и пустоловине, и љубави, и злочина, и загонетке” (Pavličić 1990: 119). Везе између мелодраме и криминалистичког романа можемо увидети и у неопходности срећног краја, односно успешног разрешења мистерије, што се, ипак, у постмодернизму доводи у питање.

У Павићевом роману спознајемо неколицину начина да се умре, тј. да се „прошлост и будућност сударе у субјекту” (Олах 2012: 139), што је најочитије у судбини хазарске принцезе Атех, усмрћене „истодобно словима из прошлости и из будућности” (Pavić 2014: 38). Чињеницу да Хазарски речник убија откривамо још у „Претходним напоменама”, у којима приређивач преноси причу о отровном примерку Даубманусовог издања, која је сродна криминалистичком слоју Имена руже – и Екови и Павићеви јунаци умиру током листања и сазнавања тајни књига које су у средишту заплета. На тај начин сам чин смрти бива повезан са знањем и завером, онај ко превише (са)зна – мора да умре, као у кримићу. Verbo carum factum су последње речи на деветој страни које види непокорни или неверник који се усудио да чита забрањени речник, пре него што постане „набоден на своје срце као на чиоду” (Pavić 2014: 21). Демонски примерак Речника сеје помор и на друге начине – не прихватајући да књига буде затворена крстом, дух се још више разгоропади и поче убијати укућане у сну. Књига преображава и убија и Јоанеса Даубмануса враћајући му наказно тело и „осмех блаженства”, а грешка Теокиста Никољског у препису Житија Св. Петра Коришког изгладњује до смрти монаха Лонгина, спремног да предузме подвиг свог посвећеног узора. Теокист стога закључује да је човека довољно претворити у књижевног лика да бисмо могли да га убијемо „у цигло два реда” (Pavić 2014: 262). Писање није само чин стварања већ и уништења, le petite mort далеко сродна ејакулацији. У Хазарском речнику умире се и као родитељ, онолико пута колико је мала смрт током полног чина довела до стварања новог живота – тако Мокадаса ал-Сафер, који је оплодио десет хиљада девица, умире на десет хиљада начина одједном, за свако своје дете – „његове смрти разнеле су га на тако ситне делове да од њега није остало ничега осим ове приче” (Pavić 2014: 158). На атипичан начин страда и Ефросинија Лукаревић, о чијој судбини остаје забележена бугарштица Латинка дивојка и влашки војвода Дракул, у којој девојка скончава оплођена белом трском, рађајући брзу кћер – сопствену смрт.

Двоструко убиство у хотелу „Кингстон” доводи у криминалну везу сва три двадесетовековна истраживачка приступа хазарској полемици – хришћански и исламски професор су убијени, док је јеврејска научница осумњичена за убиство. Они, као инкарнације седамнаестовековних писаца Хазарског речника (Бранковића, Масудија и Коена), и сами страдају будући истраживачи који су се превише приближили свом предмету потраге. Проучаваоци Хазарског речника морају страдати да не би успели да га саставе, прочитају на прави начин и одгонетну, чиме би призвали бога и уништили демоне. Праву истину не могу да спознају представници традиционалних верских учења, већ јеретици Бранковић (патаренство, богумилство, претхришћанска учења), Масуди (арапски херметизам) и Коен (кабала, есенска учења). Тако је и Хазарски речник забрањена, опасна и јеретичка књига, која у себи не садржи једну универзалну истину, попут религијске догме. Кристијан Олах закључује да „још један парадокс ове књиге лежи у томе што ђаволи наступају као противници реализације пројекта ‘хазарског речника’, с једне стране, и чувари светског поретка, с друге стране, а то све значи да су на себе преузели улогу бранитеља ‘истина’ званичних религија” (Олах 2012: 211). На тај начин би демони Хазарског речника поступали као Еков слепи библиотекар Хорхе, који постаје сам ђаво тежећи да одбрани догму од (за њега) јеретичких ставова.

Павићеви ликови мигрирају и у криминалистичком слоју романа препознајемо оне барокне – пре свега Ефросинију Лукаревић и Самуела Коена који мењају улоге, односно маске. И у седамнаестовековном слоју романа истражује се кривично дело. Карневалско време, време маски, замене идентитета, забаве, привидне слободе и привремено легализованих порока, карактерише mundus inversus, a „три главне карневалске теме – храна и њој сукладни процеси храњења и пражњења, затим људска сполност, најчешће хипертрофирана, бестијална и гротескна, те насиље – омогућују катарзу сличну казалишној” (LMD web). Неки од Павићевих извора за писање о старом Дубровнику јесу полицијски списи, правни акти који су дефинисали статус Јевреја у дубровачком гету, као и посебно сурове покладне комедије – џудијате. Извор за писање одреднице о Коену јесте рад Мирослава Пантића (1953) о анонимној покладној комедији (buffa) названој Син вјереник једне матере, са карактеристичном сценом обрезивања, која је изазвала побуну увређених дубровачких Јевреја, а затим и истрагу и судски процес. Карневалско време афирмише жељу да се креирањем прозног (односно позоришног) дела непријатељ учини смртним, а његово уништење могућим и дозвољеним. На тај начин и Коен постаје литерарни јунак ког је дозвољено понизити и повредити као маскираног Јеврејина, а затим казнити и протерати у смрт.

Милорад Павић ове литерарне и историјске изворе прилагођава потребама Хазарског речника и наводи као референцу на живот Коенових предака, а не самог Коена, литерарног савременика конфликтног глумца Антуна Кривоносовића. У Хазарском речнику Коен, глумац Никола Риги и Кривоносовић о покладама 1689. (историјски је то била 1683. година) припремају џудијату, у којој се Папа-Самуел и други Јевреји извргавају руглу, а сам Коен бива претучен. Оптужени Риги (у архивским записима упамћен по узнемиравању и исмевању Јевреја у дубровачком гету) се пред судом клео да је мислио како на волујским колима возе и муче глумца Кривоносовића, а не Коена. Риги је Коену „код велике фонтане откинуо нос с маске, код мале фонтане изложио гомили да га пљује, на плаци прид двором откинуо му руку (начињену од сламе у чарапи)” (Pavić 2014: 212), те није приметио ништа необично док Жудио, пред сцену бешења, уместо карактеристичне опоруке, није прочитао песму која није подсећала на џудијату, већ на изјаву љубави у маскерати (посвећену јеврејском демону Ефросинији Лукаревић). Суд је установио да Риги није крив, док је Коен кажњен изгнанством због непоштовања закона који прописује да се о покладама Јевреји не смеју мешати са хришћанима. То изгнанство Коен не сматра неправдом већ судбинским путовањем на ком сања трећу смрт Аврама Бранковића, односно убиство др Сука у хотелу „Кингстон”, након чега се и Коен „пробуди у своју смрт” (Pavić 2014: 227). Како је време у Хазарском речнику под влашћу ђавола и тече у оба смера, казна за преступ у седамнаестом доводи до могућности разрешења злочина у двадесетом веку.

Знак распознавања Ефросиније у савременом слоју и мушком телу биће два палца – она постаје Мануил, четворогодишњи син белгијске породице Ван дер Спак, који др Дороти Шулц, новом Коену, заљубљено поставља питање „Јеси ли ме познала?” (Pavić 2014: 246). Рачуница је јасна, поновни сусрет након 1689. јесте уследио тачно 293 године касније – 1982. у Цариграду, што остаје забележено и на полеђини хотелског блока, чиме се завршава андрогини латинични примерак Хазарског речника на српском језику. Такође и породицу Ван дер Спак видимо као инкарнацију демона из седамнаестовековног слоја романа, њени чланови су Никон Севаст (мајка), Јабир Ибн Акшани (отац) и Ефросинија Лукаревић (син).

Овај злочин очигледно има жанровски „наслеђене” мелодраматичне елементе – одредница о др Дороти Шулц писана је у епистоларној форми, и у писмима које пише сама себи сазнајемо да је узрок њеног бола љубомора изазвана љубавним троуглом. Она не може да поднесе да спава са супругом и његовом раном, коју му је у рату начинио неки Сарацен – Абу-Кабир Муавија. Дорота води љубав са супругом Исаком и његовим двојником – професором на Каирском универзитету, због чега на конференцији у Цариграду планира да изврши управо злочин из страсти. За криминалистички слој романа важне су и његове формалне особине, односно постојање мушког и женског примерка. „У женском примерку, уместо интелектуалном, рационалном и трагичном, предност се даје осећањима, интуицији, ‘радости тренутка стварања’, заносу, екстази” (Олах 2012: 161), док мушка верзија доноси други, рационалнији исход, неоптерећен страшћу и осветом већ свестан дуализма на ком почива свет.

У другом апендиксу пренесен је „Извод из судског записника са исказима сведока у случају убиства др Абу-Кабира Муавије”, из ког сазнајемо да је сведочење Вирџиније Атех, које оптужује четворогодишњег сина Ван дер Спакових, одбачено, а она проглашена неурачунљивом. Др Шулц је ослобођена оптужби за Муавијино убиство, с алибијем да је у том тренутку убијала др Сука, чији је последњи трзај био покушај да разбије јаје које би му продужило живот, а коме је тога дана истицао рок. Уместо њега – спасена је књига. Функцију јајета које поседују др Сук и Петкутин, Кристијан Олах види у очувању последњег примерка Даубманусовог Хазарског речника, несталог из собе у којој је почињен злочин, док се од људске судбине не може побећи јер „када се прошлост и будућност сударише у њему и здробише га баш у часу када је стигао да здроби оно јаје” (Pavić 2014: 226).

Горан Радоњић Хазарски речник Милорада Павића види као пример метафизичке детекције, детективског романа који изневерава границе жанровске књижевности. Само читање Хазарског речника према Радоњићу захтева детективске способности, да би се у хаосу речничких одредница пронашле њихове одгонетке – роман „позива на домишљање, на успостављање веза које би помогле да нађемо рјешења за бројне мистерије које ова књига описује и које сама ствара” (Радоњић 2014: 53). У Хазарском речнику није могуће доћи до једне, универзалне истине, а самим тим ни до разрешења двоструког убиства у Цариграду. Суд греши, оптужује погрешну особу, док друго убиство остаје неразјашњено – доказ да др Шулц није могла да убије Сука јесте и у томе што у одредници о Коену сазнајемо детаље о трећој смрти Аврама Бранковића: „Бранковић је лежао у некој чудној постељи и неки мушкарац дохватио је јастук и почео њиме да га дави” (Pavić 2014: 226). Из тога се да закључити да је убица отац породице Ван дер Спак, односно исламски демон Јабир Ибн Акшани.

Стога не долази до велике победе детектива, односно добра, карактеристичне за детективски жанр. Немогућност разрешења загонетке и достизања статуса детективског романа јесте последица немогућности да се свет Хазарског речника деконструише и поново успостави на темељима добра. Демони не дозвољавају правилно читање Речника и креирање мистичног Адама којим би истраживачи и ловци на снове овладали временом и „искорене зло и несавршенство света” (Олах 2012: 210).

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

1. Pavić 2014: Milorad Pavić. Hazarski rečnik. Beograd: Vulkan izdavaštvo.
2. Delić web: Jovan Delić. Hazarska prizma. http://www.rastko.rs/knjizevnost/pavic/studije/jdelic-prizma.html.
3. LMD web: Leksikon Marina Držića. https://leksikon.muzej-marindrzic.eu/.
4. Олах 2012: Кристијан Олах. Књига-Бог: (Постмодерна) духовност у Хазарском речнику Милорада Павића. Београд: Институт за књижевност и уметност.
5. Pavličić 1990: Pavao Pavličić. Sve što znam o krimiću. Beograd: Filip Višnjić.
6. Pantić 1953: Miroslav Pantić. „Sin vjerenik jedne matere: dubrovačka komedija iz XVII veka”. Anali Zavoda za povijesne znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku. 2 (1953). 209–216.
7. Радоњић 2014: Горан Радоњић. „Метафизичка детекција у Хазарском речнику”. Летопис Матице српске. Књ. 494, св. 1/2 (2014). 53–60.