Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник
Вишемесечна напетост у пацифичком архипелагу експлодирала је од понедељка 13. маја 2024. године и подсетила на немире од 1984. године у француској Новој Каледонији. За сада је познато да је у нередима, нападима и пожарима у прва четири дана страдало пет особа, од тога два мушкарца и једна девојка од 17 година, као и два жандарма. Такође, има десетине повређених, отежано је снабдевање, причињена материјална штета на административним и владиним зградама, дистрибутивним центрима и приватним поседима, што је утицало и да као одговор Француске дође до увођења ванредног стања, слања додатних снага безбедности и посете најважнијих државних званичника и председника Емануела Макрона. Француска је у првој недељи сукоба изгубила контролу у неколико округа, већином тамо где је народ Канака бројнији, али и у деловима главног града Нове Каледоније. Стога је било потребно појачање из Париза од скоро хиљаду припадника унутрашње безбедности. Полицајци и жандарми су се придружили броју од 1700 полицајаца који су већ у Новој Каледонији. Војска обезбеђује луке и аеродроме. Они су успели да поврате ред и мир у неким областима, али су немири, поред отежаног свакодневног живота грађана и упитне безбедности, опстали све до посете француског председника.
Француски министар правде објавио је „кривични циркулар”, који ће гарантовати казне против најтежих случајева изазивања насиља, убистава, нереда, напада и пљачки. Габријел Атал и Емануел Макрон су били у сталном заседању, а први је одмах након избијања нереда у Матињону имао састанак и са парламентарним одборима за везу са Новом Каледонијом. Емануел Макрон је настојао да реши ситуацију покушајима заједничких, а потом и одвојених разговора са изабраним званичницима Нове Каледоније. Додатни проблем је што различити актери у Новој Каледонији не желе да међусобно комуницирају. Како је начињена велика материјална штета, која је само прве вечери нереда процењена на 200 милиона евра, а 80 до 90% дистрибутивног круга (продавнице, складишта, велетрговине) у Нумеи је „уништено”, велика су очекивања од Бруна ле Мера, министра финансија у погледу припреме санација. МЕДЕФ наводи да је више од сто компанија уништено, чиме је угрожено између 1500 и 2000 радних места, а и процес покретања производње је под знаком питања. Још док се ситуација није ни смирила, већ се говорило о потреби креирања фонда за реконструкцију, а долазак Емануела Макрона са циљем да се покрене нит прекинутог дијалога довољно говори о комплексности ситуације и значају овог питања за Француску.
Да је ситуација у Новој Каледонији нестабилна и сложена знало се већ дуго, а Емануел Макрон, који је у претходном периоду посетио француске територије на Пацифику и добијао већину на изборима за председника, али уз велики број апстинената, покушавао је да дату ситуацију реши преговорима између припадника домородачког народа Канака и Каледонаца, који су потомци Француза и Европљана досељених у претходна два века, а посебно током једног већег таласа од почетка 21. века. Такође, било је имиграција становништва из других делова Пацифика и Азије. Већ двадесет месеци трају разговори око изборних реформи у Новој Каледонији, што је имајући у виду њен историјски развој и наслеђе колонијализма и деколонијализма, значајна за Француску због никла, изузетно сложен процес. Актуелна криза има порекло у кризи око реформи локалног изборног тела које оспоравају представници народа Канака, који се плаше да ће трајно бити стављени у мањину. Уставним предлогом закона планирано је да се на следећим покрајинским изборима отвори гласање за све грађане који бораве у Новој Каледонији десет година, а то представља око 25.000 нових грађана са правом гласа, а који су већином дошли из Европе и тиме би се значајније изменила етничка структура оних који гласају. У ноћи између 14. и 15. маја посланици су усвојили ове промене, а лидери Канака и Социјалистичког фронта националног ослобођења траже повлачење овог акта „како би се очували услови за постизање глобалног политичког споразума између каледонских званичника и француске државе”. Иако не постоји споразум, а присутно је незадовољство које се прелило у немире и сукобе са полицијом и војском, Емануел Макрон је решен да процес усвајања изборне реформе приведе крају пре краја јуна. У овом смислу француски председник трпи велике критике стручне јавности у Паризу, и то не само политичара из редова опозиције и оних група у Новој Каледонији које желе да се осамостале, већ су и неки политичари блиски његовој политици до сада у недоумици како би било најбоље управљати овом кризом. Бивши известилац за статус Нове Каледоније у француском парламенту Рене Досије, оспорава на пример Макронову способност да схвати ситуацију и изражава забринутост за даљу ескалацију насиља због незадовољства Канака. Додатне критике су настале и због забране популарне мреже Tик Toк, пре свега због ограничавања права и слободе, што су француске власти правдале информацијама да побуњеници шире дезинформације и лажне вести путем ове социјалне мреже.
Подсетимо да је Нова Каледонија, француска прекоморска територија на Пацифику, која има посебан статус – collectivité spécifique у Републици Француској од потписивања Уговора у Матињону (1988) и Нумеи (1998). Ова територија се налази 1200 км источно од Аустралије, а од матичне државе је удаљена преко 16 хиљада километара. Обале овог острва су Европљани први пут открили крајем 18. века, а Џејмс Кук је назвао острво Нова Каледонија 1774. године јер је рељеф подсећао на Шкотску. Острво је проглашено за француску територију 1853. године у доба владавине Наполеона III. До тада су Британци већ експлоатисали острво, користили алкохол и дуван како би добијали производе и јефтину радну снагу, а у 19. веку су почеле да долазе католичке и протестантске мисије. Ово је утицало да се појаве болести и бројни европски обичаји одевања, исхране и свакодневног живота од којих је локално становништво страдало.
Било је и побуна, забележено је да је једно племе појело енглеске освајаче. Слично је настављено и када је Француска загосподарила острвом. Ипак, дошло је и до велике промене јер је од 1853. до 1922. године насељено око 20 хиљада затовореника у колоније на југозападу острва. Канак, домородачко становништво је постајало све малобројније услед болести које су дошле из Европе и живота у систему сличном апартхејду (Code de l‘Indigénat). Социјална и етничка структура становника се мењала и доласком нових досељенника из Европе, поменутих затвореника, као и радника из Азије, који су градили нова насеља већином на јужним деловима острва. Нова Каледонија је до 1946. године имала статус француске колоније, а потом је до 1999. године имала статус прекоморске територије – territoire d‘outre–mer. Од 1984. године започели су сукоби Канака, односно групе Национално-осободилачког фронта Канака и Социјалиста са централном влашћу, односно Каледонцима, потомцима досељеника. Када је дошло до талачке кризе у месту Увеа 1988. године достигнут је врхунац сукоба који су завршени прво Споразумом у Матињону (1988) који су омогућили већа аутономна права Новој Каледонији. Ово је била подршка процесу деколонизације ове територије и Каледонци су тада потврдили жељу да „изграде заједничку судбину са свим заједницма на територији Нове Каледоније”. Ипак, разлике између Канака, који су углавном поборници независности и Каледонаца остале су дубоко социјалне, уз поделе, географске и политичке. Нови споразум у Нумеи (1998), који је још на снази и омогућио је дуготрајнији период мира, а подразумева право домородачког народа Канака на локално држављанство, одвојене државне симболе од Француске и референдум о независности.
Није спорно да је у Новој Каледонији постојао унутрашњи проблем Француске повезан са историјским наслеђем деколонизације и уставном реформом, као и постојањем покрета за независност домородачког народа. Међутим, једно од битних питања која су се појавила у овој кризи, а сасвим очекивано у доба комплексних међународних односа и бројних ривалстава у свету, као и француских искустава са некадашњим колонијама у Африци, јесу она о страном мешању. Азербејџан, Русија, па и Кина се могу пронаћи међу осумњиченима, али се главни ток оптужби из Париза усмерио ка Бакуу. У извештају емитованом на француској националној телевизији TF1, побуњеници из Нове Каледоније носили су мајице украшене заставом Азербејџана, што је подсетило да су у марту азербејџански медији пренели снимке новокаледонских демонстраната како држе фотографије председника Алијева. Такође, треба имати на уму да су односи Париз – Баку у силазној путањи, имајући у виду ове чињенице, потписивање меморандума о сарадњи између Народне скупштине Азербејџана и Конгреса Нове Каледоније у априлу месецу, као и француске подршке Јерменији у контексту сукоба у Нагорно-Карабаху. О утицају Азербејџана у Новој Калединији 16. маја говорио је Жералд Дарманин, министар унутрашњих послова Француске. На питање о мешању Азербејџана на немире у Новој Каледонији први пут је јавно рекао да то није „фантазија” већ „реалност”, као и да су „неки од сепаратиста склопили договор са Бакуом”. Азербејџан је одбацио оптужбе, али се ипак примећује дистинкција између Париза и Бакуа у терминолошком одређењу демонстраната у Новој Каледонији. Док их у Паризу називају „сепаратистима”, азербејџанска дипломатија их назива „лидерима борбе за слободу”. Чињеница је да је група која тежи независности Нове Каледоније настала јула 2023. године у Бакуу током конференције између власти у Бакуу и активиста који се залажу за независност Мартиника, Гвајане, Нове Каледоније и Полинезије. О улози Азербејџана могу се очекивати нове дискусије, на основу до сада познатих чињеница није немогућа, али није ни једини фактор дестабилизације Нове Каледоније евентуална умешаност Азербејџана или неке друге државе.
Нова Каледонија, као и друге француске територије на Пацифику имају велики значај у геополитичком и стратешком смислу. Од почетка 21. века дошло је до новог таласа досељавања Француза и других Европљана не само у Нову Каледонију, већ и у Француску Полинезију, Реунион, Мартиник и друге француске прекоморске колоније. Ово је позитивно утицало на бољу инфраструктуру и функционисање државе, као и на проширивање права и аутономије ових области. Ипак, остали су присутни и стари проблеми као последица колонизације и деколонизације, као и социјалних проблема изражених у присуству неједнакости. У доба када су отворена жаришта широм планете и од стране других држава, препознате су неуралгичне тачке француске политике у њеним некадашњим колонијама и садашњим прекоморским територијама, што отвара простор за комплексност и будућих догађаја. Процене су да је безбедност угрожена не само због јачања сепаратистичких покрета, већ и постојања илегалног наоружавања, као и „ширења заразе”, односно нових немира, побуна и јачања тежњи за независношћу. Отуда је и председник Француске посетио Нову Каледонију и настојао да умири ситуацију како се не би проширила на друге територије. У овом контексту са посебном пажњом се прати ситуација у Француској Полинезији. Оно што су догађаји у Новој Каледонији донели јесу питања аутономија и права прекоморских територија и суочавање Француске са проблемима који постоје у њима, а утицаће и на редефинисање политика различитих актера не само унутар Француске, већ и у међународном контексту.
Остави коментар