Аутор: проф. др Борис Стојковски
Тешко је, уистину, из аспекта савременог човека поверовати да је први српски архиепископ и просветитељ Свети Сава, најбитнија личност целокупне српске историје, до пре неколико деценија имао изражен култ, односно велико поштовање међу муслиманима. Од доласка Турака на Балкан, и заправо од почетка исламизације српског становништва у деловима југозападне Србије, као и другим српским земљама (превасходно северним деловима данашње Црне Горе), поштовање према Сави, као и дубока и искрена вера у чудотворност његових нетљених моштију били су обележје новоконвертованог муслиманског живља. Ово се поштовање задржало све до дубоко у савремено доба, те, иако сада постоји један озбиљан одијум према Светом Сави (као и свему што је српско), историјски извори у распону од више од три столећа, сведоче у развијеном култу највећег српског свеца међу мухамеданским живљем.
Неколико историјских извора из времена првог века османске власт на Балкану речитије сведоче него било шта друго о размерама тога поштовања. Млетачки амбасадор у Цариграду и истовремено путописац Бенедето Рамберти је 1534. године забележио да манастиру Милешеви већу милостињу дају Турци и Жидови него ли кршћани. Француски аутор, пак, по имену Жан Шено (пратилац француског амбасадора Арамона и самог султана Сулејмана) на путу за сафавидски Иран 1547. године је записао како Турци штују милешевске калуђере и деле им милостињу. Још један Млечанин, Николо Зено у коментарима на путовање у Персију које је јула 1473. године предузео амбасадор код Узун Хасана и његов предак Катарин Зено, у отприлике исто време, 1550. године је писао да милешевско манастирско братство живи од милостиње што им понајвише пружају Турци, који Свеца особито штују и јако га се боје. Сличне податке забележио је 1574. године француски аутор Пјер Лескалопје, који је те године путовао у Ердељ.
На концу поменимо и да је аустријски путописац и хаџија ка Јерусалиму, Мелхиор фон Зајдлиц, нешто раније, 1559. године описао манастир Милешеву и вечно почивалиште Светога Саве, рекавши том приликом да је овај манастир био тада добро очуван, а нарочито манастирска црква са иконама, које су на грчки начин сребром украшене, и, као мало где, врло богато окићене. На једном олтару био је сребрни ковчег, у коме је почивало тело Светог Саве. Све је то до дана данашњега остало нетакнуто од Турака, записао је овај угледни путник из аустријских земаља. Најпосле, и из српски извора постоји потврда великог муслиманског поштовања према Светом Сави. У својим Хроникама гроф Ђорђе Бранковић је записао како је неки бег јавио турским властима да Турци верују Светом Сави, узимају знак крста и крсте се. Извесно је да се може претпоставити да је то становништво било пре свега конвертитско, тј. да се ради о Србима који су прешли на ислам, али су бројне своје старе верске навике и праксе задржали. Под именом Турци би се овде најпре онда требало препознати домаћи муслимани, али који су исповедали исту веру као и турски живаљ, те су имали неке и привилегије због вероисповести и од појединих писаца су били перцепирани као јединствена групација са самим Турцима, иако по свом пореклу то никако нису били.
Као један од најјачих доказа колики је углед Свети Сава имао у свом народу, као и људима других вероисповести јесте и чин спаљивања његових моштију. Наиме, као што се добро зна османски велики везир, Коџа Синан паша, отео је из Милешеве мошти Светог Саве, донео их на Врачарски брег код Београда, где их је 27. априла 1594. године спалио на великој ломачи. Постоје врло оправдане претпоставке у науци да у овом догађају нису узели учешће домаћи Срби-муслимани, управо они који су и вековима касније исказивали дубоко поштовање према Светом Сави. Са друге стране, занимљиво је осврнути се и на савремени запис ђакона Атанасија да је пред кивотом Светог Саве чудесно излечен неки манити Турчин, те да је и ово био повод за овакву одмазду.
Синан-паша као побожни фанатични муслиман одлучио је да на овај начин уништи култ који је љуљао како темеље његове вере, тако и доводио у питање исламизацију целог простора. Интересантно је, да је речени Синан-паша, поред паљења Савиних моштију, порушио и манастир Светих Арханђела код Призрена, задужбину и маузолеј најмоћнијег српског владара средњег века, цара Стефана Душана. Од материјала Душанове цркве сазидао је Синан-пашину џамију у једном од без сумње до данас најлепших српских градова – Призрену. Парадоксално, ова џамија, чији је ктитор пореклом Албанац који је спалио Савине мошти и опустошио овај важан манастир, данас се сматра културним добром целе Србије.
Данас се у науци озбиљно поставља питање и повода самог спаљивања моштију, али се исто тако подвргава критици сама теза да су Савине мошти уопште спаљене. То јесте једно доста компликовано питање, које овде неће бити размотрено, већ у контексту теме треба поменути следећу чињеницу. Постоји жива традиција код становника обеју вероисповести у Рашкој и северним деловима Црне Горе да је лева рука Светог Саве која је чудом преживела ватру, вековима чувана код муслиманске породице Ченгић из данас малог села Потпећа код Пљеваља. Рука се чува у данашње време у манастиру Милешеви, а дуго је чувана и у дрвеном кивоту у манастиру Свете Тројице код Пљеваља као највећа светиња овог значајног српског православног манастира у тим крајевима.
Велики број муслиманских стваралаца, али и хришћанских који су диљем исламског света пригрлили арапски језик, писали су арапским писмом своја дела на народним језицима. Таквих случајева је било доста још од средњег века, а најпознатији је свакако пример Андалузије. Међутим, арапско писмо и оријентална култура оставили су значајан утицај и на развој литературе међу нашим исламизованим живљем. Алхамијадо књижевност представља једну посебну грану српске књижевности у Босни и Херцеговини турскога доба. Наиме, од краја XV века, када османска држава заузима средњовековну босанску краљевину почео је и процес исламизације на тлу Босне и Херцеговине. Арапско писмо, арабица, којом су писани и турски и персијски језик већ у то време постало је и писмо стваралаца алхамијадо књижевности. Они су писали словенским (српским) језиком, али арапским писмом. Ова књижевност заиста је специфично обележје босанско-херцеговачких муслимана у раном новом веку. Алхамијадо књижевност потрајала је све до дубоко у ново доба, и ослобођења Босне и Херцеговине од вековне турске власти. Међу ауторима алхамијада се издвајају први представник ове књижевности Мухамед Ердељац аутор једне љубавне песме 1588-1589. године, затим велики полихистор Хасан Кафи/Кафија Прушћак (1544-1631), затим Хусеин-Коџа Муерих, аутор једне историје Османског царства, а најпознији аутор Салид Сидки Хаџихусејновић Мувекит, историчар Босне, умро је 1931. године.
За ову тему вредно је поменути да је о Светом Сави писао један знаменити српски алхамијадо песник, Мухамед Хеваи Ускуфи, рођен у Горњој Тузли 1601. године, а умро негде након 1651. године. Ускуфи је своја дела писао словенским (односно српским језиком којег он понегде, као и други писци регионално назива и босански, али не увек и не доследно), и у чијој песми Позив на вјеру на српскоме језику, односно Beran davet-i iman be zeban-i srb се помиње и Свети Сава. Ова песма је објављена у његовоме најславнијем делу (речнику) познатом као Потур шахидија, односно Макбул-и ариф. У овој илахији (муслиманској побожној песми) Мухамед Ускуфи је у једном свом стиху ускликнуо као позив својим православним сународницима и следеће: Нек у(з)наде Светог Саву. Дакако, треба имати на уму, да је, као муслиман и султанов поданик, на овај начин заправо хтео да Србе одврати од борби против Османлија те да их позове да се врате негдашњем мирном суживоту, односно да вероватно врати у период владавине Сулејмана Величанственог. Надаље, не треба заборавити да је његов позив на веру заправо позив на исламску религију, на конверзију на ислам православних Срба, те с опрезом треба посматрати Ускуфијин позив. Међутим, његово истицање једноверности и једнородности православних и муслимана, као и позивање и на Светога Саву представљају својеврстан куриозитет и показатељ његовог култа и славе међу српским муслиманским живљем у свим српским земљама. Исто тако, ово је вредан споменик алхамијадо књижевности који спомиње Светог Саву, а који се, донекле, овде у суштини изједначава са српским идентитетом.
Све је ово показатељ да су чак и најпобожнији муслимани били свесни величине Светога Саве, да је његова личност надишла време у коме је живела, те да је много векова касније, приватна побожност међу муслиманима у њему препознавала чудотворца, некога ко лечи од свих болести, те да су му мухамеданци притицали пре свега у муци и невољи. Но, поштовање му је указивано, као и манастиру Милешеви и на друге начине. Овакво поштовање се међу обичним људима, посебно сеоским становништвом задржало малтене до данашњих дана.
У савременој епохи постоји неколико сведочанстава о поштовању Светога Саве међу Србима муслиманске вероисповести. Прота Стеван Димитријевић, свештеник, али и историчар пре свега јужне Србије и Старе Србије, односно Македоније, је још 1934. године забележио како Срби без обзира не веру дубоко поштују Светог Саву, те да су и домаћи муслимани врло привржени овом култу. Ни он није веровао да су они имали било какве директне везе са спаљивањем моштију 1594. године, које је у то време већ увелико било топос у историографији и научници се нису трудили ни да детаљније сагледају сву проблематику те теме. Врло сличних ставова и о (не)спаљивању моштију али и о култу Светог Саве међу муслиманским живљем у оновременој Краљевини Југославији био је и велики научник Тихомир Ђорђевић. Овај пионир српске етнологије и фолклористике, неуморни истраживач српских обичаја и традиције увек је истицао да је Сава био народни светитељ. Многи савремени научници ХХ века подвлачили су и посебно истицали у међуратном добу да је управо велики пијетет и култ који се развио код муслимана према Светом Сави, заправо само једно непрекидно и непрекинуто поштовање које су новопокрштени мухамеданци имали према првом српском архиепископу, а које је истовремено била копча са њиховим коренима и основним идентитетом. Ова чињеница узимана је и као један од основних разлога због којег су мошти и спаљене.
Као један заиста велики одблесак ове муслиманске традиције, а и у српском фолклору и колективном сећању народа ових простора остала је и једна знаменита народна песма под насловом Свети Сава и Синан-паша силни. Цела песма је врло занимљива, али за ову тему вреди цитирати један исечак из ње који нимало штедро и веома речито сведочи о томе да су јужнословенски (српски) муслимани изузетно поштовали овог великог светитеља, те да су његове мошти биле њихова утеха и прибежиште у болести и муци:
Миљешевка ђаурска је ћаба,
О свецима и свакој недјељи,
Ту је много ђаурских хаџија,
Што долазе те се свецу моле,
Да је тако нека и остане,
Ал сам чуо и људи ми кажу,
Да ка свецу иду на клањање
Баш и наши Турци Османлије,
Овај светац, кажу, чуда чини:
Од слепијех постају окати,
Глуви намах у часу прочују,
Немима се језик одрешује,
Хромима се ноге оправљају,
Манити се брзо паметују
Интересантно је да су Срби Синан-паши понудили 60000 дуката за Савине мошти, али да је османски великодостојник то одбио. Пошто је спалио мошти сустигла га је и казна, коју народни певач овако описује:
А двор му се у кам претворио
И у каму пиште слаби црви –
Веле људи да су му синови;
А из кама љуте змије сикћу –
Веле људи: буле су му биле;
А на каму кука кукавица –
Веле људи: то му мати била
Различити истраживачи, посебно они који се баве народном традицијом и обичајима, записали су и пренели и неке етнолошке забелешке о поштовању Светог Саве и манастира Милешева међу локалним муслиманским живљем. Понегде се тако може читати како су се становници оближњег села Хисарџик, иако муслимани, увек радо одазивали на манастирске мобе поводом жетве, косидбе и других пољопривредних и осталих радова, а забележено је и да су у стара времена научени да када пролазе поред манастира сиђу са коња и не јашу док га не прођу. Недалеко од манастира је и Савина вода на коју су и локални муслимани одлазили и која је позната по чудотворним излечењима. Наравно, истичемо да у Србији постоји уистину низ топонима, хидронима и других локалитета који се доводе у везу са Светим Савом, а међу њима воде и извори заузимају посебно место. И у Пријепољу, кажу неки аутори, је муслимански живаљ рачунао време више по православном календару, изузетно су увек поштовали црквену литију и пуштали је да прође кроз њихова имања. Сељаци су чак и одвајали део воска за манастир и имали јак осећај припадности светосавским коренима и српском идентитету. Зна се и за муслимане у Гусињу који су такође поштовали Светог Саву, због чуда које је, према предањима у тој средини, чинио у околини како Плава тако и Гусиња.
Време у којем живимо довело је не само до заборава овог култа, његове негације, већ и до отворене мржње која је имала да послужи и у етногенези и идентитетским питањима на Балкану. Но, суштина је да је сав српски живаљ, невезано од вере, па и онај муслимански, указивао велико поштовање према Светом Сави, испредао о њему бројне легенде и неговао специфичан култ ове личности.
Остави коментар