Културна дипломатија Француске на Балкану: историјско искуство

Ауторка: др Александра Колаковић

Француска је колевка културне дипломатије, а од Илирских провинција Наполеона Бонапарте, присутна је тежња да своју културу прошири на простор Балкана у циљу достизања пре свега економске, а потом и политичке моћи. Од краја 19. века, отварање француских школа, курсеви француског језика, помагање друштава за културну сарадњу са Француском и промовисање учења француског језика и културе били су неки од начина на које је Француска настојала да оствари утицај у младим балканским државама. Циљ овог есеја јесте да осветли почетке и историјски развој француске културне дипломатије на простору данашњег Западног Балкана, са посебним освртом на начине, актере и домете културне дипломатије. На крају, анализираћемо и  историјско искуство на коме данас делује културна дипломатија Француске.

Као актере културне дипломатије Француске на простору Балкана на раскршћу два века, 19. и 20. века, можемо препознати: француске дипломате, Француску алијансу, различита удружења за учење француског језика, новинаре и професоре (научници). Број метода и начина деловања, које бисмо данас могли да подведемо под термин „културна дипломатија“ увећавао се током деценија заједно са француским политичким и економским интересовањем за Балкан. Више научника, од Љиљане Алексић Пејковић до Душана Т. Батаковића, који су се посветили француско-српским односима и/или присуству Француске на Балкану у периоду до прве половине 20. века, је уочило да су француски културни утицаји увек били претходница политичким и економским. Детаљнија анализа посматрања тих културних утицаја у контексту дипломатије и односа тзв. меке и тврде моћи, захтева, међутим, додатне анализе. Циљ овог есеја, стога, јесте да наведемо примере и смернице француске културне дипломатије на Балкану до 1941. године како бисмо подстакли даља интересовања у овом правцу.

Француске дипломате су већ на крају 19. и почетку 20. века ставиле наставу француског језика, а преко ње и познавање француске културе, као главне компоненте продора француског утицаја у Србију. У извештајима француских дипломата које су из Београда слали у Париз, доминира сугестија да се ојача присуство француске културе у Србији. У овом периоду Француска се већ определила да на темељу културе јача свој политички и економски спољнополитички и дипломатски план деловања. Француска алијанса (Alliance française), основана 1883. године, активно је радила на промовисању француског језика и културе и у Србији. На прелазу два века француски језик се учио у грађанским круговима, међу елитом у настајању, а поред наставе језика у школама, није деловала француска школа. Француска се, стога, у овом периоду поред слања књига, новина, часописа и ослањања на некадашње француске ђаке, који су опчињени француском културом, преносили у српску средину резултате исте, определила да конкретно помогне актере и институције који би могли да допринесу ширењу француске културе у Србији.

Промене у приступу утицале су да је Француска алијанса до почетка Првог светског рата проширила број бесплатних курсева. Фокус активности Француске алијансе био је на летњим курсевима језика у Француској и сарадњи са удружењима ученика и студената као што су Побратимство, Нада, Трговачка омалдина, Подмладак из Крагујевца, као и Слободна школа за младе девојке госпође Сладојевић. Одлично познавање француског језика била је основа да се упишу факултети у Француској и/или франкофоном делу Швајцарске, а на овај начин су се „стварали“ и будући промотери француске културе. Истовремено, Срби, доктори наука са Сорбоне, градили су са француским научницима нове везе, које су оснаживале француско присуство у Србији. Већ и пре 1914. године, Србија, односно њен најобразованији део становништва, бива „заведен француском културом“.

Француска културна друштва (удружења), којих је од почетка 20. века било неколико у Србији, била су важни актери француске културне дипломатије у Србији. Иако су прва удружења у којима се читало и причало на француском језику настала спонтано, као израз потребе једног дела еманципованог и образованог београдског грађанства, убрзо је и Француска увидела њихов значај и моћ утицаја. Стога је Француска већ 1905. године, на основу докумената из архива, подржала удружење Réunion française de Belgrade (Француско друштво Београд), које је окупљало припаднике тада малобројне француске колоније у Београду. У овом удружењу је било присутно и око 40 Срба, а на основу докумената можемо пратити да је за само годину дана увећало чланство и делокруг рада. Да ли ову чињеницу можемо приписати упливу новчаних средстава из Француске у виду новина, часописа и књига, као и организовања течајева француског језика и предавања, а на крају и новца за предаваче, просторије и друге потребе рада? Одговор је потврдан. Циљ је био јасан. Удружење је имало за циљ да пружи отпор „растућем германском таласу“. Упоредо, Краљевина Србија је наручивала топове у Француској, продирао је и француски капитал у другим сферама, а политичко повезивање за Француску овим је постало мање упитно.

Док су српски франкофили редовно пратили престижне француске новине и часописе: Le Temps, La Matan, Le Journal, Le Journal des Debats, L’Illustration, La Revue des Deux Mondes, La Revue hebdomadaire и друге, стизале су нове донације директно од Леона Декоа, француског посланика у Београду и кнеза Ролана Бонапарте у периоду деловања удружења Société littéraire de Belgrade (Књижевно друштво Београда) од 1911. до 1914. године. У овом удружењу, међу чланством, поред значајног броја некадашњих француских ђака, запажамо име српског краља Петра Карађорђевића, чиме је јасно да је у тадашњем Београду бити члан овог удружења било и ствар престижа. Колико је било важно за Француску да помогне рад овог удружења које је организовало предавања, основало библиотеку и читаонице, позивало Србе на бесплатне течајеве француског језика, уметничке изложбе, додељивало стипендије и награде за најбоље преводе са француског, показује податак да су стизале редовне донације од Општинског већа Париза и банкара. У овом периоду, 1910. године, основана је и потом ширила свој рад Француско-српска банка, подизани су зајмови у Француској, а дипломатска сарадња и политички утицај Француске у Србији се увећавао. Опет је култура, односно културна дипломатија, била претходница тзв. тврдој моћи, што се јасно видело у ратним годинама и међуратном периоду, када је Француска имала доминантан политички, економски и културни утицај.

Велика школа почетком 20. века у сарадњи са представницима француског посланства у Београду настоји да доведе некога од угледних Француза на место сталног лектора за француски језик. Београдски Филозофски факултет предлагао је Емила Омана или Луја Лежеа као најбоље кандидате за поменуту позицију. Они су већ уживали огроман углед у Србији. Први, јер је бранио српске интересе у доба Анексионе кризе, а други као неоспорни ауторитет за познавање словенске историје и културе. Француска држава се определила да пошаље једног младог, али амбициозног научника. Тако је у Београд 1909. године дошао Гастон Гравије, сарадник француских стручних, периодичних и дневних часописа и листова. Bulletin de la Société de géographie,  Annales de Géographie, La Revue de Paris, Le Temps и Le Figaro били су места где је публиковао своје научне и научно-популарне студије. У току боравка у Србији (све до Великог рата, када се пријавио у француску војску и погинуо на ратишту) Гравије је обилазио Србију и писао научне студије о Новопазарском санџаку и Шумадији. Помагао је рад поменутих удружења и настојао да се, по угледу на Француско друштво у Београду, оснивају и друга у унутрашњости. Додатно је часовима француског језика и цивилизације, као и подршком српским студентима за школовање у Француској, допринео културном везивању Србије за Француску и њену цивилизацију. Када се посматра делатност Гастона Гравијеа у Србији од 1909. до 1914. године у контексту организовања делатности које бисмо класификовали као културну дипломатију, можемо закључити да је поставио темеље деловању Француске у међуратном периоду.

У међуратном периоду Француска је у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (Југославији) организовала дипломатске активности у оквиру којих је култура имала значајно место. Идеја вечитог пријатељства француско-српског, изникла на темељу заједничког ратовања и прихватања српских ђака и избеглица у Француској за време Великог рата, трансформисала се у француско-југословенско пријатељство и постала покретачка тачка француских културних активности у новој држави. Град Београд је 1920. године, из руку генерала Франше Д’Епереа примио Легију части, а пет година касније у Београду је организован Француски дан.  Друштво пријатеља Француске било је средишња тачка културне пропаганде Француске. Франкофона елита се увећавала појачаним активностима ширења француске културе у областима које су некада биле у саставу Хабзбуршке монархије и годишњим додељивањем по 50 стипендија француске владе, почев од треће деценије 20. века. Школска конвенција је 1920. године предвиђала и привилегован положај француског у образовном систему Краљевине СХС. Предвиђала је да се  француски учи као обавезан предмет. Доступни подаци указују да је 1934. године Француска обезбедила 410.000 франака за стипендије. Општина Марсеј је након атентата на краља Александра Карађорђевића и француског министра Луја Бартуа, установила стипендију „Александра Југословенског“ која се додељивала годишње једном студенту из Краљевине Југославије и износила је 10.000 франака годишње.

Подизање Споменика захвалности Француској 1930. године, као и Ламартиновог споменика 1933. године и споменика Д’Епереу 1937. године, уз париске споменике краљевима Петру Првом и Александру Првом Карађорђевићу 1936. године, додатно су и трајно повезале Француску са Србијом, односно Југославијом, и помогле да и поред повремених проблема и неразумевања у дипломатским активностима, постоји позитивна перцепција Француске у јавности, све до 1941. године, а и касније. Афирмативна слика Француске градила се и оснивањем Народне француско-југословенске акције, Споразума о пријатељству из 1926. године (који је обновљен 1932. и 1937. године), али и оснивањем Југословенске колоније у Француској 1927. године. Године 1938. на Универзитету у Београду организован је скуп у част Француске, где су најугледније личности политичког, научног и културног живота Београда изнеле своја виђења савремене Француске, али и њене културе, науке и цивилизације. Овим поводом штамапана је и Књига о Француској. Међу важним актерима културне дипломатије препознаје се и активност појединаца, некадашњих француских ђака, који свесно и/или несвесно шире француску културу, науку и обичаје свакодневног живота у Француској. У међуратном периоду увећао се и број Француза који су пословно или приватно посећивали Краљевину Југославију. Међу њима били су и француски студенти који су добијали југословенске стипендије. На пример, 1936. године Жан Мусе, Маргерита Портје, Габријел Росаз, Рене Дефез и Борис Лоски користили су стипендије за студирање на југословенским универзитетима. Научна и културна размена две средине се увећавала, чиме су се развијале и дубље представе о Француској и боље упознавао француски језик.  Стога и не чуди значајан број француских речи или фраза у савременом српском језику које су ушле у свакодневни говор.

 Када се посматра делатност Француске у сфери културне дипломатије у Краљевини Србији, а касније и у Краљевини СХС (Југославији), можемо закључити да је  пратила и помагала политички и економски утицај. Удружења и појединци, а посебно франкофони Срби и бивши француски ђаци су кључни актери културе диплпоматије. Познавање и учење француског језика и стипендије, тј. школовање неколико генерација Срба на Сорбони и другим француским школама обезбедили су продор француске културе и посредно (свесно и/или несвесно) јачање њеног укупног утицаја у Краљевини Србији и Краљевини СХС (Југославији), све до њеног слома 1941. године. Идеја „вечитог пријатељства“ и сећање на „братство по оружју“ у овом пеироду постали су кључна референца за све иницијативе Француске које бисмо могли посматрати као део њене културне дипломатије чак и данас.