Аутор: Лаза Слепчев
У претходном периоду, говорили смо о либерализму у неколико наврата и различитим поводима. Било да је у питању представљање либерализма као идеологије или пак његов утицај на модерни концепт демократије, те његов постмодерни, неолиберални варијетет, увек смо, с правом, либерализам доживљавали и промишљали као чедо и производ грађанске Европе у своме настајању. Још прецизније, либерализам нам се увек нужно наметао, као резултат грађанских револуција у Енглеској, Америци и Француској, те следствено томе, као остварење сврхе, пре свега европског човека у властитој слободи, из које онда нужно настаје процес индивидуализације и еманципације појединца. Реч је, дакле, о трансформацији појединца од поданика у (слободног) грађанина.
Ношен утицајима просветитељске и рационалистичке филозофије и заснован на принципу разума, либерализам себе утемељује на принципима слободе, правде, једнакости, индивидуалности, рационализма…
Своје корене либерална идеја вуче са британског острва, тачније, на њено формирање пресудно утичу филозофске концепције Томаса Хобса и Џона Лока, те економска теорија Адама Смита. Дакле, либерализам настаје као чедо европског хришћанског протестантизма, или, још прецизније, англосаксонске протестантске верзије. За суштину разумевања наше теме, ово је веома важан податак, јер овим текстом управо и желимо да представимо либерализам у „судару“ са другим културолошким и религијским обрасцима, и то пре свега неевропским и нехришћанским обрасцима.
Повод за ову тему је наша савременост, у којој једна, прилично „мутирана“ верзија либерализма, ношена крилима тржишног фундаментализма и демократије као идеолошке мантре, покушава за интерес најмоћније државе данашњице и њених корпорација да овлада сваком тачком света.
Дакле, да ли се либерализам у својој модерној, неолибералној варијанти претворио у властити сурогат и оружје модерних колонизатора, те какве су му шансе да у „судару цивилизација“ себе наметне као водећи принцип света, покушаћемо да сагледамо на примеру Кине, као велике и старе неевропске цивилизације, која са европским, и у последњим деценијама америчким носиоцима либералне идеје „има посла“ неколико векова уназад.
Да бисмо боље разумели на каквог се то противника либерализам намерио, укратко ћемо се осврнути на основне историјске и културолошке карактеристике кинеске државе и цивилизације.
Дакле, када је о Кини реч, приметно је да појмове као што су цивилизација и држава често употребљавамо готово синонимно, и то са правом. Наиме, оно што данас препознајемо као кинеску државу производ је вишемиленијумског наслеђа и трајања једне велике културе и цивилизације на том делу Далеког истока.
Трагови кинеске културе задиру још у 5. миленијум пре Христа, али озбиљни облици државног устројства Кине појављују се око 2700. г. пре Христа и трају до данас. Од тог периода, Кина пролази кроз 23 епохе у властитом развоју. Реч је о веома турбулентном периоду, препуном успона и падова, сукоба и ратова за остварење утицаја, те честим династичким сменама. Упркос свој тој турбулентности, развија се и једна велика култура, те долази и до озбиљних научних открића.
Много пре Европљана, Кинези проналазе папир, штампу, барут, поморски компас, свилу, папирни новац… Међутим, сврховитост и „капитализација“ ових проналазака је изостала, јер је кинеску цивилизацију карактерисала велика затвореност према спољном свету, те, сходно томе, висок степен самодовољности. Занимљиво је да су Кинези Западњаке сматрали варварима.
Једна од карактеристика древне Кине, а која је у великој мери утицала на њен развој, нарочито економски, јесте и однос према својини. Наиме, питање својине није било на највишем степену друштвене лествице, и често се однос према том питању мењао, од династије до династије. Од подстицања до забране права на својину. И управо то непостојање континуитета својинских односа можда и пресудно утиче на ниво богатства како древне тако, у неку руку, и модерне Кине.
Али оно што је посебан квалитет и можда најјачи адут пре свега модерне Кине, то је свест о континуитету трајања кинеске државности, без обзира на облик државног уређења и идеолошки оквир у коме Кина функционише. Дакле, свест о идентитету код Кинеза је дубоко укорењена, те самим тим представља и моћну брану од агресивних утицаја споља, нарочито тековина европске културе, као што је либерализам.
Управо је та свест о идентитету плод вековних духовнорелигијских наслага које су обликовале, а и данас обликују, биће кинеског човека, свесног величине властите културе, али и спремног да се данас, у савременом свету, ухвати у коштац са изазовима и искушењима глобализма.
Духовни свет Кинеза био је организован у три велика филозофско-религијска система – конфучијанство, таоизам и будизам, и није познавао разлике између религије, филозофије и науке какве познаје савремени Запад.
Конфучијанство је најважнија и најутицајнија школа мишљења у Кини. Настало је у 5. веку пре Христа под утицајем Кунг Фу Цеа (551–479), у Европи познатијег по латинској верзији Конфучије. Главна идеја конфучијанства је Зен (људскост, човекољубивост, хуманост). „Не чини другима оно што не желиш да други чине теби“, један је од темељних постулата овог учења. Друштвене односе конфучијанство заснива на подаништву и патријархату, што се најбоље очитује из пет врста односа, где се лојалност и послушност захтевају у односу поданика према владару, жене према мужу, деце према родитељима и младих према старијима, док једино односи међу пријатељима подразумевају равноправност. Недостатак идеје прогреса нарочито је приметан у заговарању идеалног типа државе. Наиме, конфучијанство државни идеал види у прошлости, предањима и митовима.
Таоизам јесте религија, али је и филозофија живота. Основао га је Лао Це (Ли Ер), око 600. године пре Христа. У основи таоистичког учења је пут, који има више филозофских значења, попут пута живота или пута универзума. Лао Це је сматрао да људи треба да живе у хармонији са природом. Наглашавао је важност једноставног живота и одржање равнотеже са природом, при чему се није слагао са Конфучијевим уверењем да су у друштву најважнији снажна породица и држава. Он није веровао у законе и поучавао је да је најбољи начин живота не предузимати никакве снажне, противприродне акције.
Будизам је настао пре око 2.500 година. Оснивач овог учења је Сидарта Гаутама (Буда). У Кину је из Индије будизам дошао у 1. веку. Међутим, због првенствено језичких баријера и разлика, он „добија“ кинески облик, неку врсту комбинације са традиционалним кинеским учењима. Целокупно постојање човека по будизму је патња. Да би се човек ослободио патње, треба да пређе у нирвану. Нирвана се постиже кроз „осмоструку стазу“, тј. осам корака који подразумевају упућивање у добронамерно понашање у првом кораку, док остали кораци подразумевају строгу дисциплину и медитацију. Крајњи циљ нирване подразумева ослобађање од постојања.
Већ овај кратки приказ три водећа религијско-филозофска учења у Кини јасно говори да је реч о култури која је себе обликовала као самодовољну и у историјском смислу трому и непокретну. Отуда није ни чудо да је већ у првим додирима са европским колонизаторима из Португалије, Шпаније, Холандије и Енглеске, Кина била релативно лак плен европских трговаца.
Тек процесима модернизације почетком 20.века, процесима које су пратили крвави међусобни покољи и промена државног уређења, Кина почиње да тражи своје место у савременом свету.
У већ увелико комунистичкој Кини, 70-их година 20. века, дешава се културна револуција, тачније фракцијска борба унутар КП Кине, из које као победник излази фракција коју предводи Денг Сјаопинг, а која, показаће се врло брзо, Кину уводи у процес убрзане модернизације и напретка.
„Није важно да ли је мачка црна или бела. Важно је да лови мишеве.“ Ова Денгова реченица постала је заштитни знак кинеске економске трансформације према капитализму и великом привредном „буму“ који је убрзо уследио, а чије резултате најбоље сагледавамо данас.
У духу наше теме, морамо поставити оно кључно питање: Да ли је Денговим реформама либерализам тријумфовао у Кини?
Одговор на ово питање је несумњиво сложенији од потврдног или негирајућег. Наиме, пре ће бити да је једна велика култура и цивилизација, дубоко свесна својих грешака из прошлости, искористила либерализам као оруђе властитог напретка, и то само у мери која не би угрозила основне постулате те цивилизације.
Хоће ли барјактари либерализма из овога успети да извуку поуку или ће либерални барјак подизати и када Кина буде убедљиво водећа сила света, остаје да се види! А Кина тим путем несумњиво корача!
Остави коментар