Курдистан, земља која (не) постоји

Курдистан, земља која (не) постоји

Аутор: Немања Старовић, с.р.

Курди представљају индо-ирански народ насељен на размеђи четири државе – Турске, Ирака, Ирана и Сирије. Иако тврдња да се ради о најбројнијем народу без сопствене државе можда и није тачна, будући да се исто може рећи нпр. за Тамиле и Сике на Индијском потконтиненту, јасно је да нерешено национално питање 30-ак милиона Курда дугорочно представља један од великих проблема за стабилност простора на којем се Месопотамија сусреће са Персијом и Анадолијом, бацајући поглед ка Леванту.

Присуство Курда на подручју Блиског истока може се пратити кроз историју у дугом трајању. Међутим, различите околносити су условиле то да никада нису били у прилици да формирају националну државу, иако су изнедрили неке велике државнике попут нама добро познатог султана Саладина, оснивача династије Ајубида. Последњи талас европског колонијализма оличен у подели интересних сфера на територијама некадашњег Османског царства по окончању Првог светског рата, посебно се неповољно одразио на Курде, који ни тад нису успели да се изборе за националну еманципацију. Коначно, темељи турске републике коју је успоставио Кемал Ататурк били су између осталог засновани и на тврдом облику национализма, који је негирао само постојање курдске нације, па је сходно томе била забрањена употреба курдског језика у јавној сфери и афирмација културних специфичности тог народа које су сматрали „планинским Турцима“.

Све то скупа је условило недовољну интеграцију курдског народа, који је остао располућен између четири релативно јаке  и често међусобно супротстављене државе. Непостојање националне државе се одразило и на културну и језичку разуђеност Курда, па тако данас различити дијалекти курдског језика којима се говори на широком простору који насељавају нису међусобно разумљиви.

Срце етничког простора Курда се налази у југоисточној Турској, у којој на релативно компактном подручју живи до половина од укупног броја припадника овог народа. Један од облика борбе за остваривање националних права Курда у овој регији било је и формирање Радничке партије Курдистана (ПКК) крајем 70-их година, организације која је 1984. прогласила устанак и отпочела са терористичким акцијама, у којима су до данас страдале хиљаде и хиљаде људи, међу којима велики део курдских цивила. Настала у условима Хладног рата, ПКК је имала изражено марксистичко-комунистичко обележје. Међутим, након хапшења лидера Абдулаха Очалана 1999. постепено долази до идеолошког заокрета, пошто популарни „Апо“ напушта комунистичке принципе, залажући се за тзв. демократски конфедерализам, одустајући чак и од прокламоване борбе за пуну независност Курдистана. Но, његова изолација у затвору, као и промењене политичке околности условљавају појаву нових лидера, па и одметнутих фракција ПКК, које настављају оружану борбу и терористичке акције широм Турске.

Од свих држава у којима живе, Курди су у Ираку до данас успели да успоставе нешто најсличније националном дому. Наиме, већ након Првог заливског рата 1991. формирана је аутономна област Ирачког Курдистана, под плаштом америчке зоне забране летења на северу Ирака. Упркос бројним унутрашњим трвењима, која су подразумевала чак и међу-курдски грађански рат који се водио од 1994. до 1997, аутономна област је успела да се консолидује, те да након америчке инвазије Ирака 2003. настави да функционише као фактичка федерална јединица, са широким делокругом надлежности које самостално обавља. Посебно је уочљив економски напредак, заснован на трећини ирачке нафте које Ирачки Курдистан контролише, а који се огледа у седмоструком повећању БДП у периоду од 2007. до 2015. године. Интересантно је то да власти Ирачког Курдистана одржавају добре и конструктивне односе са Турском, која је главни купац, односно транспортер њихове нафте, док сарадња са Ербилом за Анкару представљају алтернативу преговорима са ПКК у самој Турској.

За Курде у Сирији се каже да, барем за сада, представљају једине добитнике у суровом рату који траје већ пет година, ако је уопште могуће рећи да је у условима грађанског рата неко у добитку. Они су успели да консолидују власт над широким подручјима на северу земље у којима етнички доминирају, наметнувши се као партнер обема мађународним коалицијама које предводе САД и Руска Федерација, ратујући против тзв. Исламске државе и избегавајући директне сукобе са снагама лојалним председнику Асаду. Међутим, велики и снажни сусед са севера веома неповољно гледа на јачање курдског фактора у Сирији, будући да политичке и војне структуре сиријских Курда представљају продужену руку терористичке ПКК. Стога је Турска и покренула акцију „Штит Еуфрата“, директну војну интервенцију којом је спречила спајање две велике курдске енклаве, чиме би се одсекла директна веза простора насељених арапским сунитима са Турском.

На концу, за Курде у Ирану се може рећи да у компарацији са остале три набројане државе имају најповољнији положај. Велика етничка шароликост, у коме већински Персијанци чине тек половину становништва, те сродност по пореклу, као и шиитска школа ислама као доминантни интегративни фактор, свакако доприносе томе. Са друге стране, већина Курда на западу Ирана припада сунитском облику ислама, што повећава њихову дистанцу према Техерану, а нестабилност у суседним државама често се прелива и на то подручје.

Укупно посматрано, драматичне промене политичко-безбедносне ситуације на Блиском истоку иду на руку тежњама Курда да успоставе одређени вид самоуправе, ако не и пуну државну самосталност на територијама које насељавају. Ирачки Курдистан већ фактички функционише као независтан ентитет, док ће разрешење конфликта у Сирији у сваком случају обухватити и одређени облик самосталности курдских кантона, у контексту федерализације те државе, која ни у ком случају неће моћи да опстане као унитарна држава ни након пораза тзв. Исламске државе. Питање свих питања остаје статус подручја компактно насељених Курдима у југо-источној Турској, као срца етничког простора тог народа, но будућност ове регије ће бити условљена свеобухватним решењима за дубоку политичку кризу у којој се читава Турска налази, а која има и изражену геополитичку димензију.