ЛАЗА КОСТИЋ ЈЕ ШЕКСПИРА УВЕО У СРПСКУ КУЛТУРУ ПРЕКО НОВОГ САДА

ЛАЗА КОСТИЋ ЈЕ ШЕКСПИРА УВЕО У СРПСКУ КУЛТУРУ ПРЕКО НОВОГ САДА

Аутор:Јованка Симић, новинар

У СВОМ бурном уметничко-боемском животу књижевник, политичар, доктор правних наука и полиглота Лаза Костић (1841 – 1910) имао је две константе – поезију и Шекспира. Велики српски поета пре готово век и по (1864) увео је  „лабуда са Ејвона“ у српску литературу, позориште и културу. И то преко, тада, малог града  Новог Сада,а поводом 300.годишњице од Шекспировог рођења.

Шекспир се поводом свог јубилеја, први пут „огласио“ међу Србима са тадашње сцене Српског народног позоришта, априла 1864, одломком из „Ричарда Трећег“ у Костићевом преводу и режији.Гледано са данашње временске дистанце,  мирне душе могло би се  закључити да је још  у оно време, захваљујући Лази Костићу, Српска Атина заслужила титулу европске престонице културе.

Прве своје стихове на српском језику млађани Костић  написао је  1858. године, а већ годину дана доцније латио се превођења( са енглеског језика) Шекспирове драме  Ромео и Јулија.Његов први превод објавио је Летопис Матице српске 1859. године, у књизи 99. свеска 1, чији је уредник  био Јован Ђорђевић, Костићев професор, ментор и пријатељ.Наредне године, Костић у часопису «Даница»  објављује своје нове преводилачке покушаје делова  «Ромеа и Јулије».

А, све –  како је у својој књизи „Шекспир и Костић у вароши новосадској 1864.“објавио публициста и  дугогодишњи позоришни делатник Хаџи Зоран Лазин –  почело је пре нешто више од 150 лета захваљујући поети чија је „шекспироманија“  била  главни мотив  да, уз помоћ својих пријатеља,  уприличи у Новом Саду прославу посвећену највећем писцу  на енглеском језику и драматургу светског гласа Вилијаму Шекспиру (1564 – 1616).

У  Новом Саду, који је тада бројао једва 20.000 душа, студент права Лаза Костић, његов колега Гига Гершић и лекар Јован Андрејевић Јолес, обележили су 300. годишњицу рођења великог енглеског писца.Тако је  Шекспир ушао међу Србе кроз –  „новосадска врата.“

Хроничари су забележили да Шекспирова годишњица у Европи није много слављена, осим у неколико великих градова и у Новом Саду, једином граду на словенском југу.

Био је то велики догађај за Новосађане.Према првобитном плану, светковина је требало да буде уприличена на Ђурђевдан (23. април/6. мај 1864). Како је, међутим, за 30. април било предвиђено пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад, Костић је одгодио свечаност посвећењу Шекспиру управо за тај дан.

Стога су у Српској Атини, уз пуцање прангија и јеку звона, у истом дану прослављени велики  културни догађаји – пресељење најстарије научно-културне институције у Срба и 300. годишњица  рођења генија светске литературе и театра.

Свечаност је приређена у хотелу „Краљице Јелисавете“, (данашњи хотел „Војводина“). Најпре је изведен незванични део: једна увертира Жака Офенбаха и једночини комад Пркос од Р. Бенедикса, а у званичном делу прослава је почела увертиром из опере Вилхелм Тел Ђоакина Росинија. Потом је о Шекспиру подуже беседио  п Глигорије Гершић, а затим је оркестар свирао сцену лудила из Доницетијеве опере Линда од Шамонија.

У главној тачки програма изведене су прве две сцене из првог чина Шекспировог „Ричарда Трећег“ у преводу др  Андрејевића и  Костића. Улоге су тумачили глумци Српског народног позоришта: Лаза Телечки, Љубица Коларевић, Никола Недељковић…За ово извођење,  костиме је из фундуса свог  приватног позоришта позајмио  племић и велепоседник Јован Нако.

По завршетку сцена из Ричарда Трећег извођене су оркестарске нумере из Доницетијеве опере Лучија од Ламермура а за сам крај свечаности Лаза Костић је рецитовао своју песму Епилог у славу Шекспирову. Прослава је завршена оркестарском нумером Адолфа Лифке «Марш» . Све музичке нумере изводила је капела Српског народног позоришта под Лифкином диригентском палицом.

Бројна публика,у којој  је било и доста гостију из Београда, Панчева, Суботице и других градова, прихватила је ову манифестацију с највећим одушевљењем и о њој се још данима причало међу грађанима и писало у ондашњој штампи.Био је то, како су писале новине, „један од заиста неочекиваних и велелепних културних догађаја оног времена“.

О Шекспировом дебију на српској позорници лист „Даница“ писао је 3.маја 1864.године у суперлативима:

«Са страхом и неповерењем исчекивасмо ово представљање. Управа народног позоришта није се до сада лаћала шекспирских комада, јер мишљаше да ће боље бити Шекспира никако непредстављати, него ма како представљати, а досадања рутина наше младе позориштне дружине није јој уливала толико поуздања, да би јој смела поверити представљање драмата шекспирских. Али сад, кад видесмо овај одломак „Краља Рикарда III“, с каквим успехом пређе преко србске позорнице, пао је терет непоуздања са наших груди и слободније погледасмо у будућност нашег позоришта. Представљачи заслужују нам захвалност, што нам ово вече никаквом дисонанцијом не кварише…»

у сличном тону писао је и „Србски дневник“ (5.мај 1864):

„Представљање ,само, пошло је за руком да не може боље бити, при данашњим околностима нашег, позориштног особља, нисмо се бар могли толиком успеху надати…Овом приликом могу се утешити још оно неколико неверни тома и атома, што су се досад сумљали не само о могућности сталне позоришне дружине српске, него у опште и о потреби таквог завода у нас.И Срби желећи за напредком рода свога, зажелеше прославити дан рођења Шекспировог не толико да додају славе славама пресићеном, већ да се и око и уво што већег броја сународника њиови упозна са новом придошлицом, како ће први сјајни утисак поджећи у њима жељу да се што боље опријатеље са „Евона слатким лабудом…“

После сјајног одјека у новосадској и српској јавности,  Лаза Костић је желео да о том догађају остави трајну успомену, па је крајем 1864. о свом трошку штампао брошуру на 42 странице под насловом «СПОМЕНИК ТРИСТАГОДИШЊИЦЕ ШЕКСПИРОВЕ СВЕТКОВИНЕ У НОВОМ САДУ НА ЂУРЂЕВДАН 1864.» Имао је Лаза због ове брошуре  доста невоља јер није могао да исплати трошкове њеног штампања, па му је штампар Константин Лазаревић задржао скоро цео тираж. Због тога је данас  брошура велики библиотечки раритет.

Један примерак са посветом, Костић је ипак је успео да спошаље Шекспировој библиотеци у Страдфорд, где се и данас чува под бројем 212/702 уз необичну напомену тамошњег библиотечког службеника  :» Насловна страна није на руском него на српском језику.»

Само годину дана после премијере делова Ричарда Трећег пред Новосађанима, 1865. године, ансамбл СНП играо је драму „Ромео и Јулија“, такође у Костићевом преводу као прво целовито Шекспирово дело на балканским сценама,а  у преводу са оригинала. Уследили су   преводи „Краља Лира“ из 1873. и комплетног  „Хамлета“ из 1894. године, што укупно чини збир од четири Шекспирове драме које је Костић превео на српски језик.

Тим поводом једном приликом Јован Скерлић је казао  да је „Љубав према позоришту код нас напредовала са љубави према Шекспиру“,а  академик   Божидар Ковачек 1991.године је забележио :

«Као преводилац Лаза Костић је за позориште најзаслужнији својим изузетним преводима Шекспирових дела… Нисмо далеко од закључка да је он творац Шекспировог култа у Српском народном позоришту и код Срба уопште, плодотворног јер се српска драматургија почиње у много чему ослањати на највећег светског мајстора драме.»

На позоришним сценама у Србији до Првог светског рата  изведено је укупно седам Шекспирових драма.Ко зна да ли би се нанизале у толиком броју на нашим позорницама, да не беше почетног  ентузијазма Лазе Костића и Новосађана.

ЛИТЕРАТУРА

. Хаџи Зоран Лазин – „Шекспир и Костић у вароши новосадској 1864.“

. Летопис Матице српске

. Архива Матице српске

ФОТОГРАФИЈЕ :

.Лаза Костић

.Вилијам Шекспир

.Плакат за позоришну представу „Ричард Трећи“ 1864. у Новом Саду