Лаза Костић међу јавом и међ сном: песников молитвени вапај Богородици

Лаза Костић међу јавом и међ сном: песников молитвени вапај Богородици

аутор: Милован Балабан, историчар

Лаза Костић, рођен је 31. 1. 1841. године у Ковиљу, а умро 26. 11. 1910. године у Бечу. Основну школу учио је у месту рођења, реалку у Панчеву, гимназију у Новом Саду и Будиму. Права је завршио у Пешти 1964. године и 1866. године постао је доктор права. Те исте године, изабран је за професора у српској гимназији у Новом Саду. Године 1867, постао је велики бележник Општине новосадске. Од 1869. до 1872. године био је председник варошког суда. У Пешти као ђак, и у Новом Саду врло је живо учествовао у омладинском покрету као један од првака у њему. У неколико махова је био и посланик на црквеном сабору у Карловцима. Године 1872, био је затворен због велеиздаје. Године 1879. постао је секретар српског посланства у Петрограду.

Вративши се у завичај, живео је доста повучено и неактивно, све до саме смрти. Последње године живота провео је у Сомбору. Лаза Костић је био један од најобразованијих људи свога доба. Полиглота, један од најистакнутијих наших романтичара. Књижевник, есејиста, новинар, преводилац.

Синтагма, која на најбољи могући начин описује Лазу Костића и као личност, али и као песнички сензибилитет јесте управо она која је послужила Станиславу Винаверу да наслови можда најбитнију књигу о Лази Костићу, а то је: заноси и пркоси. Дакле Заноси и пркоси Лазе Костића.

Могли бисмо условно рећи, да се заноси код њега везују за снове, а пркоси на однос према стварности, односно, јави. Занос је ноћ, а пркос је дан. Ноћ је симболички везана за женски принцип, а то је принцип ирационалног, непознатог, принцип смрти, мистичног који се опет супротставља мушком принципу (али уме да буде и комплементаран са њим) рационалности, реалности, социјалног и друштвеног.

У песми Међу јавом и међ сном, која у себи садржи аутопоетички став, аутор, који је истовремено и лирски субјекат себе позиционира на међи. Поред те комплексне симболике сна која представља једну од најстаријих нити у књижевној традицији односно у историји књижевности, нарочито   романтичарске, постоји и симболика међе (која се очитава и у свести припадника традиционалне заједнице).

Сматра се да је међа простор који је увек опасан. То се може препознати у многим обредима у традиционалној култури (нарочито оних који су везани ра рођење, венчање и смрт). Међа, или сутон ума у који Лаза одлази и тражи улогу песника као медијатора између овостраног и оностраног може да подсећа на лудило, али ипак није зато што је лудило једно константно стање, а опет је стање уметничке свести једна врста акутног лудила или неке повремене луцидности. Овај концепт песника  који је управо поменут, песник као медијатор, износи и Платон у једном од својих дијалога насловљеног као Ијон. По том древном веровању  о међи као граничном простору онај ко на њему стоји, може бити опасан по друге, по себе, а некад и оба истовремено. У овом исказу можемо препознати сегменте Костићевог живота; бола које је окружење наносило њему, не схватајући га, и бола који је он наносио људима који су га од срца волели где можемо навести Јулку Паланачки, али и Ленку Дунђерски.

Бројне су контроверзе присутне у вези са блискошћу Лазе Костића и Ленке Дунђерски. Једна од њих је претпоставка да се Ленка убила. Друга, која се бави разрешавањем мотивације за стварање једне од најмоћнијих песама у нашој књижевности која тематизује романтичарски, али пре тога дантеовски и петраркистички мотив мртве драге.

Ако хоћемо код Лазе Костића  разграничити књижевност и живот, а да их баш не цепамо, морамо наћи неки компромис. У песми Santa Maria della Salute неоспорно је присутан утицај платонистичког концепта љубави и мрве драге, који у књижевној традицији граде Данте, Петрарка, на својеврстан начин је касније реинтерпретирају романтичари.

Постоји једно тумачење Станислава Винавера које је изнео у књизи Заноси и пркоси Лазе Костића, а то је да је он упоредио тај платонистички концепт Лазе Костића са Дантеом.

Данте је пре божанствене комедије написао дело Vita nova, у преводу Нови живот. То је дневник који представља мешавину прозе и поезије, а садржај те збирке представља његово праћење Беатриче. Пратио је кроз цео град да би му упутила поздрав, и ништа више. Све је то записивао, али записивао је и своје снове. Док једно вече није сањао како пламени Амор држи у руци уснулу Беатриче и храни га живим срцем самог Дантеа. Дакле, она мора умрети, одлазећи у рај. И зато Данте касније пише Божанствену комедију, смешта Беатриче у рај и иде за својим срцем – у рај (пролазећи кроз пакао и чистилиште).

Петрарка, с друге стране, има своју Лауру. И када су га као сујетног песника провоцирали да је измислио Лауру зарад добре песме, он им је одговорио: здрав човек може глумити болест, али не и бледоћу.
И многе који су на неки начин оспоравали ту реалност љубави и страсти коју је Лаза Костић имао према Ленки придајући то само његовој песничкој жељи да створи савршену песму. Могуће је да нису били у потпуности у праву, зато што у њој осећамо ту бледоћу. И осећамо ту болећивост човека који је заиста истински патио за оном коју воли.

Е сад ваља објаснити тај концепт платонистичке љубави на један пластичан начин. Веза између субјекта и објекта платонске љубави личи на везу између планете и Сунца. Постоји једна сила привлачности која веже планету за Сунце. Али за планету би било кобно да се судари са Сунцем, зато што би то довело до њеног самоуништења. Тако исто и тај лирски субјекат, у овом случају Лаза, који је видео у Ленци једну врсту Сунца које му даје животну и креативну енергију. Толико вредна да би се физички остварила зато што би се самим тим неутралисала. Тај концепт није он измислио. Тај концепт буквално креће од самог почетка ренесансе. Али стицајем судбинских околности, Лази се то заиста догодило.

Дистанца омогућава да драга постане извор старалачке енергије за лирског субјекта уметника. Услов је одрицање од физичке реализације те љубави. Сматраћемо да је Ленка то била Лази. Наша теза је да је та љубав постојала, да јесте била обострана као и да је Лаза могао да је реализује, само што то није хтео – уметник у њему му то није дозволио.

Антика је генерално пријемчива и она је младалачко доба историје а хришћанска цивилизација је доба зрелости.

Да би се Лаза Костић дефинисао, немогуће га је посматрати само кроз призму хеленизма. Лаза Костић је рођен у Крајини у граничарском делу који је заиста вековима баштинио српску традицију ослобођен од свих у Аустроугарској од свих власти сем од бечког цара, којем су ти војници служили. Дакле, Лаза Костић је поникао из тога и по њему се стално види мешавина мотива. Он нигде није црн или бео, он је свугде изнијансиран. Код њега има свугде и једнога и другога. Све једно друго прожима. Некад у хармонији, некад у противречности. Дакле, код њега има тог традиционалног духа који је он у детињству и младости примио, и којег он не може да се ослободи. Он и неће да га се ослободи. И он даје себи одушка чак у исто време када пише неке песме хришћанског бога схавта на неки начин у античком смислу, он пише „Химну Јовану Дамаскинуˮ једном од највећих православних просветитеља.

Бог није тиранин као што бисмо могли да закључимо из песме „Еј ропски светеˮ . Наравно, Бог није још код Лазе онај милостиви хришћански Бог. Он је овде пантократор, сведржитељ. Лаза га пре свега тако види. Али то су, у сваком случају хришћански мотиви у овој песми који су Лазу инспирисали.

Тај један његов од рођења, архетипски и дух који произилази из колективног несвесног он просто није могао бити елиминисан. И он и јесте правио једну збрку у животу Лазе Костића. Односно, те противуречности о којима смо говорили. Има још једна ствар да би се схватио Лаза Костић, он је био огроман таленат, говорио је седам-осам језика, дакле био је полиглота, радио је као адвокат, докторирао је права, радио је у новосадској гимназији, Гимназији Јован Јовановић Змај. Био је на Берлинском конгресу где је помагао Јовану Ристићу 1878. године борио се за српску независност. Био је један од уредника „Гласа Црногорацаˮ . Све је то са једне стране велико. Велики дијапазон послова и умећа, а с друге стране, та растрзаност је можда допринела једном фрагментизму. Нигде се није дао до краја можда. Можда је највише то било у песништву, али чак ни ту се није просто предао до краја.

Има нешто специфично управо за војвођански менталитет , менталитет који није имао своју државу и који је био можда чак и принуђен на тај бунт. Можда друкчије није ни могао. Ако гледамо црквеноконзервативне кругове који су игнорисали ново доба и парламентарни начин борбе, ослањали се традиционално на Беч, сматрајући да ће тако издејствовати пре црквене привилегије, можемо да се питамо ко је био у праву? Ови нови либерали, левичари; или ови десничари конзервативци?

Па, помало су били у праву и једни и други, а помало нису били у праву ни једни ни други. Ако неко пита да ли је постојало друкчије решење? Није. Решење често у животу не постоји. Решење је кроз деловање. А ви кроз деловање и грешите. Тако да просто нема осуде ни једнима ни другима. Али знате ако сте ви, човек који нема ни једну институцију , нема ни једну институцију који вас може принудити да свој таленат искористите за своју нацију. Ви остајете један индивидуалац, којем остаје на избор шта ће да уради. Ви ако имате државу, држава препозна ваш таленат, она вас убаци у систем, али су они ван своје државе, и често и та буржоазија млада у Војводини, често је форсирала и славила преко мере талентоване људе, а то је оно што често младог човека упропасти. Лаза Костић је са 27 година био ванредан таленат, био је ванредан интелектуалац, био је ванредан песник.

Војвођански салаш као једна парадигма или може бити адвокатска канцеларија: радићу сад само као адвокат и не занима ме ни општа ствар, ни политика, ни народ ни национално уједињење и тако даље… Дакле, имате с једне стране бунтовног човека, који има племените циљеве, али бунт је различит од борбе за слободу. И као што је речено, то је створило Лазу Костића. Било је таквих много у Војводини. Много школованих, много више него у Србији, Црној Гори и свим другим деловима где су Срби били настањени. Лаза Костић је међу њима био, ако не први, онда свакако један од најталентованијих и најобразованијих.

Не успејући да уђе у систем, просто, можемо рећи да је остао на неки начин један и условно речено, готово неискоришћен таленат. После службовања у Београду, није се више могла наћи катедра за њега или није хтела, у Београду, Загребу, па је онда службовање било на Цетињу и Лаза после тога долази практично код свога добротвора, Дунђерског, проводи дане у Крушедолском манастиру. Немајући више ни имовину, то је већ човек са неких педесет година, већ на неки начин, човек који је изгубио међу омладином популарност. Зашто? Зато што су се његова интелектуална струјања и модел његовог размишљања мењао, што је потпуно природно. Све оно што је он у младости сматрао да је могуће, као и сви његови вршњаци, и саборци, све је видео да је то јако тешко оствариво или готово неоствариво. Све више је могао да схвати и ту црквено-конзервативну хијерархију која је искусно знала да ти бунтови, буне, да те ствари које иду на брзину, врло ретко могу да се остваре.

Ево један пример, можете замислити Лазу Костића, са неких тридесет година, да је урадио оно што је учинио са неких шездесет и нешто. У сукобу између руског цара, и Толстоја као либерала и анархисте каквог свет није видео, Лаза Костић биће на страни руског Цара – аутократе. И индиректно је Лаза Костић између  сукоба  и Цркве и Толстоја пре на страни Цркве. То Лаза Костић у тридесетим годинама не би био. Он у тридесетим каже да би требало култ Богородице да се избаци, да се убаци култ Јевросиме мајке. Он, рецимо, каже и то под утицајем протестантске теологије, која много тога избацује и оставља само Свето писмо као мерило тумачења хришћанске религије. Па сад у Светом писму није наведено да  Богородица није била међу мироносицама које су прве сазнале да је Христос васкрсао. И он каже, она није била пошто то не пише у светом писму. Свето предање, међутим, каже да је била, а није записано да јесте. И то је врло мудро што није записано. Ако мајка сведочи да јој је син васкрсао, сви ће казати то је болећивост мајке. И сви ће казати да је то нереално. И сви ће казати да је то сан и фантазија мајке. Природно је да се то избаци. Природно је да се то не стави у Свето писмо. Али Лаза Костић тако млад, под утицајем и европских идеја, је тако резоновао. Међутим, он се касније мења – не до краја, али свакако се значајно мења.

Поготово после трагичне смрти Ленке Дунђерске. Он се оженио у педесет четвртој години са Јулијаном Паланачки која је имала велико имање. Нећу да кажем да је то утицало, Лаза Костић је дубоко поштовао Јулку Паланачкиј, с тим да је, његов однос према Ленки Дунђерски, свакако био друкчији и свакако загонетан и свакако да се кретао између оних крајности које то посматрају као неку величанствену љубав и оних крајности које то посматрају да је Ленка била само субјект његове уметничке инспирације.

Моје мишљење је да је његов однос, ако ћемо посматрати тај однос између Лазе и Ленке, да њихов однос није био обичан. Дакле, мушко-женски однос. Рећи ћу још једноставније: хемија није постојала, то је прва ствар. Друга ствар, ако ћемо гледати виши однос, комбинација једне телесне привлачности и заљубљености где човек ипак у једној заљубљености која је далеко од љубави, која је само претпоставка да једног дана се из тога развије љубав. Ово је један однос који се заиста може окарактерисати као инспирација за уметничко стваралаштво, што свакако не искључује један модел љубави који је несвакидашњи, који подразумева искључивање телесног контакта и исказивање немоћи и немогућности тога, али та иста немогућност је услов уметничке свемоћи. Тај контакт је био предодређен за уметност, за уметничко стварање.

Није тачно да је она њему послужила само као објект да би он искористио свој уметнички потенцијал. Тиме се срозава и Лаза Костић и Ленка Дунђерски. Не није то. Он је имао велике емоције према њој, и то се види лепо и у оном делу када Лаза пише песму Santa Maria della Salute која сублимира све. Песма која сублимира читавог Лазу Костића.

Погледајмо само прве четири строфе, он не жали само што је у песми „Дужде се жениˮ осуђивао сечу шума за грађење храма поменутог у наслову, он се жали на читав свој живот. Прве четити строфе су покајничке. Човек када је покајник он своје пшенично зрно сеје у Богу и ствара услов за обнављање. И ту се први пут јасно показују баш хришћански мотиви код Лазе Костића. Међутим, када наставимо да гледамо ту песму, она ипак говори да он није рашчистио емотивно и осећајно са Ленком Дунђерском и са једним контактом који је овоземаљски. Јер Каже: у нас све беше ко у мужа и жене. То не иде уз једно покајање. Знајући да не може да оствари тај контакт који има уметничку свемоћ, али, с друге стране, он задржава ипак, и то се кроз његове снове види, један контакт за који не бисмо рекли да је само духовни. И сад имамо онај крајњи покушај објашњења. Зашто Santa Maria della salute и зашто Богородица? Зашто се обаћа Богородици? Централно место говори о разуму примарно у коме је потпуно јасно да је Богородица по његовом мишљењу врело милости. Ако неко може измолити милост, то је она. Богородица је у хришћанској теологији виша од свих анђела, она је прва до Бога. Лаза се обраћа њој и говори јој најискреније. Он се каје за све. Исидора Секулић каже за ту песму коју карактерише као урлик Титана  да у њој постоји једна изгоретина. Многи тумаче шта је заправо та изгоретина.

Изгоретина је управо тај део који однос Ленке и Лазе ипак задржава на једном земаљском нивоу, макар он био уметнички. Али Лаза Костић осећа да сме Богородици да каже и није случајно што је изабрана Богородица и што на крају сваке строфе се спомиње  Santa Maria della salute. Он од Богородице тражи опроштај. Ако је покајање потпуно, оно човека потпуно обнавља, даје му огромну радост. Покајање ако је теже, оно онда постаје вапај, што се може констатовати у Костићевом случају. А оно је вапај због његове свести да он просто мора да се покаје зато што је свестан силине и битности Богородице; и историчности и надисторичности и њене улоге у вечном царству Господњем и улоге њеног сина. Кроз Богородицу он покушава да доврши свој процес покајања и зато је Ленка Дунђерска битна, не само за његову уметничку инспирацију, него и за крај његовог хришћанског живота. Она као да му је дала ту оверу за опроштај коју ће као хришћанин добити од Бога.