Легенда о Дракули: Влад Цепеш између историје и мита

Легенда о Дракули: Влад Цепеш између историје и мита

Аутор:  Доц. др Борис Стојковски

Једна од најинтригантнијих личности у читавој светској историји, првенствено захваљујући популарној култури, био је Влад III Цепеш, познат и као Дракула. У историјској стварности позног средњег века био је влашки војвода, док га је Холивуд претворио у грофа Дракулу, крвожедног вампира. Ова легенда није без основа. Приче о њему ширили су још његови савременици, а временом, пре свега захваљујући ирском писцу Брему Стокеру, ствара се опште познати мит о вампиру Дракули, који је заправо данас више личност из домена популарне културе, него историјска личност која је живела и деловала у контексту свога времена.

 Отац му је био влашки војвода Влад II Dracul. Постоји савремени извор који документује да је он од 8. фебруара 1431. у Нирнбергу постао члан витешког Реда Змаја, одатле Drac(ul) по влашкој (румунској), односно латинској речи за змаја. Овај ред је још 1408. године основао краљ и потоњи римско-немачки цар Жигмунд Луксембуршки, и његов први члан и најистакнутији витез био је српски деспот Стефан Лазаревић. И војвода Влашке, као угарски савезник и предвиђени борац против надируће османске опасности, Влад II, стога постаје члан овог знаменитог витешког реда.  Каснија, како се развијала легенда о његовом сину, стварана је лингвистичкa и историографскa веза са речју ђаво и његовим сином, као сином самог ђавола.

Влад III зато узима Dracul(еа), син змаја уз своје име, најчешће се титулишући као Wladislaus Dragwlya (негде Dragkwlya), vaivoda partium Transalpinarum. Није документовано да ли је икада и био члан Реда Змаја, пошто након смрти краља Жигмунда Лускембуршког (1437) постоји сразмерно мало података о деловању реда.

Мајка Влада III Дракуле и њен идентитет и личност нису сасвим разјашњени у историографији, а и извори су готово непостојећи о њој. Претпоставља да се да је или непозната (што је изгледа вероватније) или по некима молдавска принцеза (негде јој име наводе као Василеса, а чак је бележе и под именом и Снежана). Влад II се као ванбрачни син влашког војводе, Жигмундовог савезника и победника код Ровина Мирче Храброг борио за власт над Влашком. Боравио је, природно, и на двору код краља Жигмунда, а византијски извори сведоче да је и у Византији био војник. У  периоду између 1431-1435. године је можда живео у Шегешвару (данашња Сигишоара) у Ердељу. Његов истоимени син је рођен 1431. (иако година није сигурна) и остао је познат као Влад III.  Вреди на овом месту истаћи да се читава ова династија назива у историографији врло често као династија Дракулешти. Иако је Влад Цепеш постао најпознатији Дракула, важно је ради историјске прецизности рећи да је било још Дракула међу војводама, односно још владара који су користили ово име.

Влад II Dracul владао је у два наврата Влашком, најпре у периоду 1436-1442. године, а затим и у раздобљу 1443-1447. године, када га је убио Јанош Хуњади. На трон влашких војвода је тада од угарског губернатора постављен Владислав, међутим он одлази за Хуњадијем на поход 1448. године у коме се одиграла знаменита друга Косовска битка октобра месеца, и где је Хуњади страховито поражен. Kao једна од директних последица овог пораза угарског војсковође Влад III први пут преузима трон у Влашкој, додуше само на кратко (1448). Владислав је враћен на влашки трон, а Влад III је све до 1456. године у изгнанству, превасходно у Молдавији и Угарској. Године егзила провео је лавирајући између Турске, Молдавије, Јаноша Хуњадија и Ердеља. Са овим потоњима је највише имао проблема, јер је дошао у сукоб са Брашовом. Односи са овим саксонским градом у Трансилванији (Ердељу) ће га пратити добрим делом његове владавине.

Јула-августа 1456. године, након велике победе код Београда, али и смрти Јаноша Хуњадија,  Влад III уз помоћ Угарске организује свој повратак на престо. На почетку његове владавине уследио је жесток обрачун са бојарима (феудалцима).  Први записи о суровости управо потичу из овог периода и оно сведоче како су Саксонци набијани на колац. Поједини Владу ненаклоњени савремени извори сведоче о стотинама хиљада побијених. Ово је наравно претерано, али сведочи о размерама његове несумњиве жестине и суровости.

На почетку своје владавине спровео је и неке врло значајне промене у феудалном административном систему, а био је познат и према прилично попустљивом и благом односу према нижим слојевима средњовековног влашког друштва. Укидање феудалне обавезе за све сељаке који желе у војску, извршио је веома брзо, чиме је допринео попуњавању војних јединица. Трибут, односно данак, је плаћао директно Турцима, што је изазвало противљење Угарске. Сукоби са Хуљадијевцима и краљем Угарске Матијом Корвином, али и стална напетост у односима са Брашовом и другим градовима карактерисали су читаву његову владавину.

Међу најпознатијим карактеристикама Влада Цепеша, које ће му донети злогласни епитет вампира Дракуле јесте набијање на колац. Доиста, савремени историјски извори, из доба када је сам Влад Дракул живео и делао потврђују да су Турци и били набијани на колац. Историјски контекст ових догађаја, толико мистификованих и неретко претераних јесте један директан сукоб са Турцима Османлијама. Ноћни напад на Владову престоницу Трговиште, и битка у којој се сам велики султан и освајач Цариграда Мехмед Освајач једва спасио из 1459. године дала је повода да се Влад Цепеш брутално освети својим нападачима.

Набијање Турака на колац је сведочанство савременог византијског писца Лаоника Халкокондила. Он, наиме, пише како је османски предводник Хамза-бег набијен у средину, а његова пратња око њега. И српски јаничар Константин Михаиловић из Островице у свом делу познатом као Јаничарове успомене такође описује набијање Турака на колац и сурово обрачунавање влашкога владара са Турцима. Дакле, два извора из XV столећа, директно из доба када је и Цепеш живео потврђују причу која ће постати планетарно популарна.  На концу и сам Влад 1462. године у једном писму пише 23884 Турака да је набио на колац. Иако је ова цифра свакако претерана и сведочанство како је и сам Влад Цепеш себе желео да представи као суровог владара, показују ипак да је у обрачуну са противницима био немилосрдан владар, иако је имао и врло позитивних страна, нарочито на плану унутрашње економске и црквене политике, као и градитељства.

Детронизација Влада је међутим врло брзо уследила, јер су Угри подржали противкандидата за влашки трон, а једно време Влад Цепеш је провео у заробљеништву у Угарској. Покушао је и успео да се врати на престо, али уследила је једногодишња врло кратка владавина и погибија (1476) у околини Букурешта. То је изазвало нове потресе и грађански рат у Влашкој, а започело је ширење легенде о Дракули.

Пре него што укратко дамо приказ настанка и развоја мита о вампиру Дракули, требало би рећи неколико речи о вези ове велике личности са Србима. Једна веза јесу Змај Огњени Вук (деспот Вук Гргуревић Бранковић) и Влад III, који су у традицији остали и као змајолики јунаци, борци против Турака и у крајњој линији савременици. Ова епска традиција није без историјског основа, напротив. Управо су ова двојица војсковођа спровели заједнички напад заједно са угарским предводницима на Босну 1476. године, када је уследио и  пад Сребренице (у питању је био фебруар-март речене године). Хроника Јакоба Унреста наводи да су српски деспот Вук Гргуревић и један од браће Јакшића у борби против Турака у Молдавији заједно наступали са Владом III Цепешом. И сремски деспоти Бранковићи, као и Јакшићи представљају цвет и крем српског племства у Угарској и најугледније угарске бароне позног средњег века.

Још једна посве занимљива веза са Србима краси Влада Дракулу. Наиме, он је записан као дародавац српске царске лавре-манастира Хиландара, који је богато обдарио на подстицај Маре Бранковић, некадашње султаније и једне врло утицајне жене XV столећа у европским размерама. Дакле, упркос ореолу крвожедника, убице и зликовца која га прати столећима у питању је био један побожан владар, који је спроводио многе реформе у Влашкој, али истовремено се обрачунавао сурово са својим противницима. Ништа необично за једног средњовековног владара.

Како се онда развила легенда о Владу Набијачу, из које је проистекао вампир? Још османски хроничар Турсун-бег (Дурсун) Влада назива Kazıklı Voyvoda, зато јер је набијао противнике на колац. Већ је споменуто да и Константин Михаиловић и Лаоник Халкокондил потврђују ову праксу, а о томе сведоче и писма саксонских градова, као и трговаца. Угарски краљ и Владов велики противник Матија Корвин најзаслужнији су за ширење прича о суровом Владу. Хроничар краља Матије Корвина Антонио Бонфини пише да је Влад закуцавао ексере за турбане турских посланика да би их спојио јаче са главама, назива Влада човек нечувене суровости и правде. Бискуп Никола Модрушки 1462. године пише о Владу Цепешу папи Пију II врло износећи врло сличне податке, а у делу Commentarii реченога папе из 1464. године, такође се могу наћи детаљи везани за овог владара. Јегарски бискуп Габриеле Рангони 1475. године пише да је Влад заробљен због суровости и да је у ћелији сецкао пацове на комаде. Дакле, немали број његових противника, а превасходно оних из окружења угарскога краља ширили су различите фантастичне приче о њему. Поема Михалеа Бехајма Von ainem wutrich der heis Trakle waida von der Walachei у којој се наводи да је Влад набио двојицу монаха на колац да би лакше стигли у рај. Набио је, по овом писцу чак и магарца њиховог. Дакле, прича о њему је наставила да се шири. Популаризовали су је управо Немци 1480-их година. У тим немачким причама се понајвише налази материјал који је у новом веку довео до тога да се овај значајни влашки владар претвори у зликовца. Потичу изгледа од Саксонаца са којима је ратовао. У таквим причама се каже за њега да је Полудели психопата, садиста, мазохиста, окрутни убица, гори од Калигуле и Нерона. Сказание о Дракуле воиеводе сачувана је у преко двадесет словенских рукописа. Јужнословенска редакција у којој постоји диавол за зло је такође сачувана и у њој се читају такође бројне полулегендарне приче о суровом владару.

Наглашавање суровости, али и праведности, као и чињенице да је вешт дипломата се ипак може пронаћи у савременим изворима, без обзира колико били негативно обојени спрам влашкога владара. Суровост се правда истинољубивошћу и правдољубивошћу, и то је мотив који се понајвише среће код Бонфинија. Влад је у историографији приказан и као пример владара који сурово кажњава крађу, прељубу јер је женама прељубницама секао груди, набијао их на колац. На тај начин, као побожни владар старао се и о хришћанском моралу. Смрт Влада Цепеша се правда апостасијом (у питању је његова наводна конверзија у римокатоличанство).

Од XVIII века тек ова личност улази у румунски фолклор. До тада га готово и нема, место је уступио свом савременику, али значајно већем владару, молдавском војводи Штефану Великом. Дакле, иако је постојао темељ, модерни концепт вампира Дракуле потиче захваљујући сусрету двојице људи. Један је ирски писац Брем Стокер, а други велики мађарски оријенталиста Армин Вамбери, један од пионира туркологије. Стокер је, као што је познато, чувши за причу о окрутном владару Владу Цепешу Дракули створио мит о вампиру. Стокер није директно везао Дракулу за дворац Бран, он популарност добија тек у доба Чаушескуа и комунистичке диктатуре у Румунији када Влад Дракул постаје нека врста националног јунака. Од Брема Стокера до данас влашки војвода из позног средњег века претпрео је низ метаморфоза и остао упамћен као једна од најмаркантнијих личности целе популарне културе.