ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Домаћа кинематографија је у последњих неколико година почела све више да се бави историјском тематиком. Отуд се пре неколико година појавила серија о Лази Костићу која тежи да прикаже љубав великог српског песника према Ленки Дунђерској. Међутим, ова серија, уз све поштовање уметничких слобода, доноси бројне фактографске произвољности. Због тога што су кинематографски пројекти врло ефикасно средство у креирању наратива, ова серија је додатно допринела да се мало зна о односу Ленке Дунђерски према Лази Костићу, али и о самој њеној личности. Због тога се треба вратити историјским изворима уколико желимо да пружимо веродостојнију слику њеног живота.

Развој породице Дунђерски у ширем контексту је и те како повезан са развојем српске грађанске класе у Хабзбуршкој монархији. Они су баштинили и аристократске и грађанске моделе понашања. Ове сталешке супротности врло лако се могу приметити у свим покољењима Дунђерских. Женска деца била су образована, али и препуштена луксузу – када стасају за удају, биле су заштићене од брака из интереса и супружнике су бирале самостално, најчешће међу српским индустријалцима или угарским племићима. Мушка деца припремана су за чуваре породичне традиције и пословног просперитета, али и националне и верске самобитности – школовали су се у великим европским градовима и по повратку се укључивали у породични посао. Породично стабло се примарно гранало на потомке чувеног Гедеона Дунђерског, који је најзаслужнији за привредни, а касније и друштвени успон ове породице. Лазар Дунђерски, иако најмлађи од Гедеонових синова, био је најуспешнији изданак треће генерације ове породице. Лазар је са оцем пословао заједно све до његове смрти, како би одржао привид постојања породичне задруге. Бавио се трговином и улагао је у индустрију, а увећавао је земљишни фонд који је обрађивао. Оженио се Софијом Георгијевић 1855. године и са њом је имао једанаесторо деце, од којих је петоро преживело најранији узраст. Софија је још за време Гедеоновог живота одлучила да се са децом пресели у Нови Сад, па је због тога Лазар живео на релацији Србобран – Нови Сад – Челарево – Ђула. Имали су синове Ђорђа и Гедеона – Гецу, као и ћерке Олгу, Милку и Ленку.

Баш као што се породица Дунђерски често посматра као синоним за српску грађанску породицу са подручја северно од Дунава и Саве, тако се и великом броју људи Ленка Дунђерски јавља као прва помисао када је у питању тадашњи женски свет. Јелена Дунђерски је била трећа и најмлађа Лазарева ћерка. Одмалена је била мезимаца породице и прозвали су је Ленка. Она је била не само најпознатије дете Лазара Дунђерског него и најпознатији члан ове чувене породице. Томе су највише допринеле гласина и легенде које су по њеној смрти настале. Због тога никога не треба да чуди што о њеном животу има врло мало података, међу којима је добар део контрадикторан, почевши од датума рођења. Наиме, за годину рођења се увек узима 1870. и та година чак стоји на плочи са њеним именом у капели на православном гробљу у Србобрану, где је сахрањена са свим најближим сродницима, укључујући и Гецу Дунђерског. Међутим, у крштеници која је пронађена у Цркви Светог Богојављења у Србобрану, пише да је Ленка Дунђерски рођена на Митровдан, 26. октобра 1869. године и крштена сутрадан, 27. октобра. Кумови на крштењу су били Богдан Сивачки, велепоседник из Сентомаша, и варошка бабица.

О њеном основном образовању у Сентомашу и Новом Саду нема пуно података. Оно што је сигурно јесте да је школовање наставила на Женском лицеју тзв. енглеских госпођица у Будимпешти, а затим је отишла у Беч, где је похађала Виши женски васпитни завод. Захваљујући образовању и бројним путовањима по Европи, одувек је наговештавала да ће се развити у праву средњоевропску даму. Била је полиглота, што је било ретко за мушкарце, а камоли за жене тог доба – одлично је говорила француски, немачки и мађарски. Такође, била је велики љубитељ уметности. Волела је да чита, знала је да свира клавир и да лепо пева. Одлазила је радо на концерте, у позориште, на балове и путовања по Европи. Оно по чему је посебно била позната јесте склоност ка коњичким спортовима. Наиме, много је волела да јаше, а знала је и сама да вози лаке кочије. Постоји податак да је једном приликом мало недостајало да кочијом прегази тада непознату Исидору Секулић.

Када је у питању њен физички изглед, доступни подаци говоре да је била висока и витка, да је имала смеђу косу и плаве очи. Имала је благ осмех, а такав јој је био и карактер. Важила је за умиљату, љубазну и ведру девојку. Мађарица Вероника Молнар, која је на имању Дунђерских у Србобрану радила као собарица, истиче  узајамну љубав између кућне послуге и Ленке, која није била горди деспот попут деде Геце већ увек природна, предусретљива и блага. Постоје сведочанства да је радо излазила у сусрет сиромашнима, те да је волела да даје скупе поклоне. Пошто је имала школован оперски глас, Ленка је у Новом Саду одржала добротворни концерт поводом катастрофалног пожара који је у то време погодио Велику Кикинду. Том концерту, на којем је певала руског композитора Донаурова, дошли су и Јевреји, Мађари, Словаци, Хрвати, Немци и Јермени, сви који су поред Срба чинили ондашњи Нови Сад. Тај наступ је био њен једини у овом граду.

Њен отац је за то време наставио да шири своје послове. Све више се окретао индустрији и почео је, између осталог, да купује и гради пиваре, међу којима и једну у Чебу, данас Челареву. Тамо је 1882. купио и дворац, који је до тада био у власништву племића Николе Берездија. Пошто се Лазар кретао у високом друштву, овај дворац је постао стециште њихових окупљања. Био је близак са Михаилом Полит-Десанчићем, Јованом Јовановићем Змајем, Урошем Предићем, Пајом Јовановићем, а доцније је гост у овом дворцу био и сам краљ Александар Карађорђевић. У овом дворцу често је боравила и Ленка, па је тако 1891. дошло до сусрета између ње и песника Лазе Костића. Поред тога што је био пријатељ Ленкиног оца, Лаза је био чувени представник српског романтизма који је успео да избије на површину поред величина какве су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Лаза Костић је био и правник, сарадник Светозара Милетића, посланик на Угарском сабору, један од оснивача Уједињене омладине српске и политички мислилац који је у новинама писао надахнут либералним идејама. Његова наступ у јавности био је поприлично неконвенционалан па је, између осталог, и због тога лако привлачио пажњу. Пре сусрета са Ленком, Лаза је провео неколико година на Цетињу, где је био у служби црногорског књаза Николе Петровића Његоша. Пре него што је пошао у Црну Гору, Лаза је 1884. испросио Јулијану Јулку Паланачки, девојку из богате сомборске куће. Песник је са њеном мајком имао доста проблема јер ћерки није дозвољавала да пође са њим пошто је страховала за ћеркину безбедност. Овај проблем ће се доцније решити уз посредовање Лазара Дунђерског, који је чувеног песника издржавао по повратку са Цетиња.

Када су се упознали, Лаза Костић је од Ленке Дунђерски био старији двадесет и девет година. Оно што је неспорно јесте да се јавило обострано поштовање. Наводно се Лази није толико допао Ленкин физички изглед колико њено образовање, интересовање за уметност, спорт и језике. Често су, поред српског, разговарали и на француском. Ленка је у периоду рада и дружења са Костићем, како њена браћа сведоче, била заљубљена у Стевана Адамовића који је важио за најпожељнијег младића у Новом Саду. О Ленкином и Лазином односу писали су многи, често без икакве аргументације. Наводи се да је Лаза гајио платонску љубав према Ленки, те да је разлика у годинама била непремостива препрека за њега. Због тога је, наводно, побегао у манастир Крушедол на Фрушкој гори, где се бранио самоћом. Такође, постоје подаци да је Лаза Ленки тражио мужа, а да је најозбиљнији кандидат био, ни мање ни више, његов пријатељ Никола Тесла. Било је више разлога за тако нешто – имајући у виду широко Ленкино образовање, она је и те како била упозната са Теслиним радом и гледала је на њега као на идола. Са друге стране, Тесла је у тим тренуцима био у великој невољи јер му је изгорела лабораторија, па је Лаза желео да га ожени лепом и племенитом девојком која је притом још и богата. Међутим, иако није знао о коме се ради, Тесла је из Њујорка послао негативан одговор уз образложење да је он „већ венчан науком”. Перо Зубац, вођен пре свега поетским доживљајем а не историјским чињеницама, написао је студију о Ленки Дунђерској. Зубац је имао утисак да је заиста постојала нека „хемија” међу Ленком и Лазом, те да Лаза Костић  није имао храбрости да запроси Ленку због њеног оца, плашећи се њене самосталности, самосвојности, јединствености, зрелости, лепоте, младости. Уплашио се да ће морати да мења своје навике и да ће изгубити слободу.  По наведеној студији, женидба Јулком била је само бег у сигурност и устаљени ток живота, а Ленкин отац је био одређен за кума још у време веридбе. Док је његов однос према Лази био и даље пријатељски настројен, постоје непотврђене гласине да су Ленкини мајка и брат Гедеон били против блискости између песника и ње.

Зубац наводи да је Лаза Костић 1892. године, у време док је боравио у Крушедолу, написао песму „Госпођици Л. Д. у споменицу”. Лаза је песму приложио у дворцу Дунђерских у Челареву, у Ленкин споменар, дрвену кутију са ружама исликаним на поклопцу. Нажалост, тај споменар је нестао и до данас није пронађен. Додуше, постоји дневник за који се, без нарочитих доказа, тврди да је припадао Ленки, у којем се она пита да ли је „господин Лаза”, после многих удварача из Беча, у ствари онај прави. Наводи да је срећна када јој пише, иако каже да је због ње побегао у манастир, да јој дани брзо теку када је с њим, да јој не може тада бити досадно и да у њему види шта је живот. Сумњала је да је највећа препрека то што је он сиромашан, а она богата.

По сличним неисторијским разматрањима, Лаза се дуго опирао женидби са Јулком Паланачки. На то га је дуго наговарао Лазар Дунђерски из више разлога – помогао би свом пријатељу и куму, не би више морао да га финансира јер је Јулка имала велико наследство, одвајањем Ленке од Лазе вратио би мир својој кући. Евидентно је да се Лаза дуго двоумио шта да ради јер се Јулком оженио тек у септембру 1895. године. Њих двоје су потом отишли на брачно путовање у Венецију и том приликом су посетили чувену цркву Santa Maria della Salute. За то време Ленка се нашла у Бечу, одакле су стигле изненадне вести о њеној смрти. Умрла је у двадесет и седмој години, 21. новембра, на Аранђеловдан. Ова трагична вест је изазвала мноштво малограђанских сплетки у Србобрану и Новом Саду. Једни су тврдили да је тешко поднела Лазину женидбу и да је преминула од туге, други да је извршила самоубиство не би ли избегла удају за наметнутог младожењу.

У поменутом дневнику за који се тврди да је припадао њој, Ленка огорчено пише о Лази пред његову женидбу. Није могла да верује се жени, и то са неугледном, али богатом женом, сматрајући да тиме губи достојанство песника. Такође, веровала је да жели да је повреди тиме што је позвао њеног оца за кума. Међутим, прави узрок преране смрти Ленке Дунђерски јесте тифусна грозница. Када је сазнао за то, Лаза Костић је наочиглед своје жене туговао за Ленком. Перо Зубац истиче да је песник у свом Тајном дневнику, који је писан на француском језику, записао један сан у коме се Ленка појављује бледа, као да нема доста крви. Поред тога је у загради забележио: „Није ли тифусна грозница, болест од које је умрла, болест крви?” Изгледа да је Лаза Костић био један од ретких људи који је веровао у прави разлог Ленкине смрти. Она је сахрањена после три дана на србобранском гробљу, у крипти капеле Светог Великомученика Георгија, коју је као породичну гробницу подигао њен отац.

Песму која је постала симбол њиховог пријатељства, „Santa Maria della Salute”, Лаза је написао и објавио 1909. године. Постоји неколико верзија ове песме, али је права верзија послата Милану Савићу и објављена у књизи Песме. Након Лазине смрти пронађен је његов Дневник снова у којем он признаје да је Ленка Дунђерски инспирација за ову песму. У дневнику бележи да му је она долазила у снове као стварна, опипљива и пуна живота, те да ју је тако и описивао. Није спорно да је ова песма, која је данас део школске лектире, инспирисана Ленком Дунђерски. Такође, неспорно је да је између ње и песника постојала међусобна наклоњеност и пријатељство. Међутим, све остало што се у широј јавности потенцира, пре свега њихова наводна веза и просидба, спада у домен варошких легенди за које до данас нема веродостојних доказа.