Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Неколико месеци пре објављивања поменуте привилегије, тачније 20. марта 1691. године у Будиму је одржан збор српских угледника и првака у Хабзбуршкој монархији. Непосредни повод сазивања збора састојао се у намери српске духовне и политичке елите да своје раније захтеве о избору инокосних народних војно-управних органа власти још једном потврде и на свеобухватан начин и у интегралном тексту поднесу царским властима на одобрење. Збор је сазван у присуству патријарха Чарнојевића и епископа Исаије Ђаковића, непосредно након епископовог повратка из дипломатске мисије у Бечу, где је успео да издејствује потврду деспотске титуле и породично-династијског наслеђа за тада утамниченог грофа Ђорђа Бранковића. Окупљени представници српске, првенствено духовне и политичке елите, изразили су намеру да досељени Срби ступе у „војнички статус“, тј. у оквире хабзбуршке царске војске, али пре свега захтевали су да „потомак српских деспота“ гроф Ђорђе Бранковић буде ослобођен из тамнице како би био у прилици да неометано буде постављен на положај предводника етноса и то на темељу легитимитета. Поред поменутих, окупљени народни представници даље су истакли молбе да у одсуству заточеног грофа Ђорђа Бранковића, истог до његовог ослобођења замењује друга личност, слободно изабрана од стране етноса, а чији би избор био потврђен највишом царском милошћу. Даље, донесене су одлуке и о изгледу српских барјака, о подели логистичких добара у најширем смислу речи, а посебно оружја и муниције, као и о деоби плена заробљеног од непријатеља, и друго. Један од најзнаменитијих захтева истакнут на овом старешинском збору састојао се у предлогу да након протеривања Османлија из Србије и повратка српског живља у отаџбину, хабзбуршке власти над домицилним етносом успоставе народне органе управе, односно да Хабзбуршка монархија освојене територије преда у власт самим Србима. У датом предлогу јасно уочавамо „визију контура“ устројства друштвене структуре српског етничког колективитета на просторима који би након завршетка рата ушли под окриље хабзбуршког жезла.[1] Српски захтеви (осим захтева за пуштањем на слободу грофу Ђорђа Бранковића) одобрени су царевом одлуком објављеном у форми привилегије од 2. априла 1691. године.[2] Дакле, на основу привилегије издате српском етносу, цар је дозволио да Срби „између себе“ изаберу једног квалификованог, угледног човека, војничког позива на положај својеврсног заменика утамниченог грофа Ђорђа Бранковића, па да онда тај избор поднесу бечком двору на одобрење. Почетком априла 1691. године Збор у Будиму изабрао је капетана Јована Монастерлију за свог подвојводу. Поменути избор владар је прихватио. Међутим, у околностима именовања капетана Монастерлије за подвојводу, стечени утисак да је започет поступак формирања народне војне управе, локално-аутономног или државно-правног карактера, а који је опстојавао у идејним стремљењима српске духовно-политичке елите наведеног времена, већ на почетку био је озбиљно компромитован. У стварности, избор Монастерлије за српског подвојводу није донео никакве посебане гаранције или напредак у смислу поштовања и реализовања одредаба дотадашњих царских привилегија издаваних српском етносу, нити је пружио јемства да ће у будућности заживети, у многим сегментима, ипак недовољно јасан концепт „народне духовне и световне самоуправе“ над српским етносом.[3]
Фундаменти Леополдове „привилегијалне политике“ на својеврстан начин заокружени су објављивањем привилегије од 4. марта 1495. године. На предлог Дворског ратног савета у Бечу, цар Леополд I је преко Угарске дворске канцеларије издао патент, односно привилегију на основу које је патријарху било признато право именовања епископа. Такође, српско православно становништво (грко-источне вероисповести), било је изузето од феудалних обавеза (десетка) према Римокатоличкој цркви, а вероисповедна права истог била су стриктно загарантована. Православном епископату гарантовано је право на несметано вршење канонских визитација. Истовремено, поменутим актом владар је потврдио све раније привилегије. Неколико месеци касније, тачније 11. августа 1695. године цар је поклонио патријарху кастел Сирач у Славонији.[4] Карактер свих издатих привилегија Леополда I до поменутог времена био је изузетно комплексан и слојевит. У првим годинама након великог егзодуса српског становништва 1690. године, код одговорних лица у Дворском ратном савету у Бечу, али и у светоназорима предводника српских насељеника, у првом реду патријарха Арсенија III, преовладавало је мишљење да ће „моћ хришћанског оружја“ надвладати у тада већ колосално дугом ратном клинчу Свете лиге и Османлијског царства. Победа Аустрије и протеривање турске управе из средњовековних српских земаља на Балкану створили би услове за повратак бројног избеглог становништва на своја вековна огњишта. Истовремено, поменуте претпоставке улазиле су у оквире свих ратних циљева хабзбуршке политике у том времену, па би и привилегијалну политику Леополда I требало посматрати у том погледу. Није тешко установити да је хабзбуршким геостратешким и политичким циљевима било у интересу да српски живаљем репопулишу ратом потпуно опустеле просторе Балкана и то у сливу река Мораве, Дрине, Црног и Белог Дрима, дакле земаља на подручју јужно од река Саве и Дунава. Наведене земље у саставу Аустрије биле би „гвоздена стража“ хришћанске Европе у свим каснијим евентуалним покушајима Османлија да „оживе“ своје аспирације у централним деловима Старог континента. Међутим, године су пролазиле, ратни заплети су се низали један за другим, а коначна победа „хришћанског оружја“ није се назирала. Као што смо раније приметили ратни напори обе земље узимали су свој данак, а ниједна од сила није показивала знаке потребног слабљења, па се и сам рат претворио у дуготрајно и потпуно бесмислено исцрпљивање без јасног увида у постратни изглед међусобних односа Хабзбуршке и Отоманске империје. У највишим круговима бечких политичких, црквених и војних елита поставило се једноставно питање: шта Аустрија да ради са бројном српском популацијом избеглом пред турским терором на просторе Угарске? У току 1693. године Дворски ратни савет усвојио је план који се састојао у намери војних власти да велики део Срба привремено смештених на подручју Будима, Острогона и Сентандреје преселе на простор између река Дунава и Тисе и то са налогом да се ово становништво у будућности бави земљорадњом. Такође, захтевано је да српско становништво из Баје буде пресељено у Славонију на простор између река Саве и Драве.[5] Према овим плановима Срби би били ослобођени свих пореза, а војници са својим породицама одвојени од осталог становништва и распоређени у капетанате.[6]
Бечки двор одлучио је да Србима понуди трајан останак у Хабзбуршкој монархији уз признавање само одређених колективних права на основу Lex originis проистеклих из дотадашње привилегијалне политике. Дакле, српско становништво добило би статус patrimonium domus austriacae и на тај начин постало би субјект права под непосредном надлежношћу царског ауторитета. Са сазнањем о постојању планова о неминовном пресељењу, као и због намере да се институционалним путем, разне неправилности у поступцима Римокатоличке цркве, војних и жупанијских власти према Србима, изнесу пред одговорне државне органе, старешине српског етноса у Угарској су јануара 1694. године одржале народни збор у Баји. На поменутом збору, Срби су изгледа прихватили могућност да буду колективно пресељени у друге земље, а конкретно су захтевали да нове насеобине буду смештене на подручјима Мале Влашке (Централне Славоније) и Куманије (северне Бачке). Истовремено, учесници Збора су тражили да српски етнос у новим насеобинама буде ослобођен од феудалних обавеза и изузет од надлежности жупанијских власти, односно да непосредну власт над колективитетом поседује једино двор. Нарочито је захтевано да се сви насељеници врате у своју стару постојбину након успостављања мира.[7] Питање трајног насељавања Срба заиста је одложено за период након окончања ратних сукоба. Најважнији аспект одлука Бајског збора из 1694. године огледа се у јасној иницијативи српских духовних и световних елита да се положај досељеног становништва уреди на принципима територијалног устројства друштвених структура њихове етничке заједнице. У периоду до 1703. године одржано је још неколико народних зборова који су недвосмислено подржавали став о потреби организовања засебне територије где би се српски досељеници трајно населили, а истовремено где би њихова заједница била утемељена на фундаментима привилегијалне политике Бечког двора. Поменути зборови одржавани су и због све јачег притиска прозелитских настојања римокатоличког клера усмерених у правцу ширења унијатске верске политике међу православним живљем. Народне елите српског етноса постале су свесне да је ефикасан отпор унијатској политици Римокатоличке цркве и настојањима угарских и хрватских сталежа да досељеницима наметну феудалне обавезе, могуће организовати само у условима постојања једне компактне територијалне организације где би српско становништво било трајно насељено и живело у складу са начелима и одредбама царских привилегија. Наведена мисао о „засебној територији“, као својеврсној административно-управној јединици, где би српски досељенички колективитет живео под надлежношћу централних државних органа из Беча, није напуштала предводнишке духовне и световне елите ни у наредна два столећа. Правно утемељење ових настојања пронађено је у првилегијама хабзбуршких владара, у првом реду Леополда I, о чему је било више речи у ранијим излагањима.[8]
Међутим, друштвено-политичке околности у датом периоду нису биле наклоњене интересима и идејама досељеног српског колективитета и њихових предводничких елита. Идеју о „засебној територији“ одмах су одбацили готово сви сталешки политички чиниоци Краљевине Угарске и Хрватске. Угарски сталежи, а за њима и хрватски били су децидно против могућности да „шизматички“ обележени етнички елеменат добије широке повластице које би их ослободиле феудалних обавеза према државним сталешким структурама ове времешне монархије. Римокатоличка црква страховала је да би уређивањем компактне „засебне земље“ за целокупно православно српско становништво политика ширења уније и сузбијања утицаја православне црквене јерархије било знатно отежано, ако не и у потпуности осујећено. Такође, ни Двор није био превише одушвљен идејом о постојању засебне административно-управне територијалне јединице која би имала српски етнички и православни (шизматички) конфесионални и духовно-културолошки карактер. Са друге стране, утицајни политички кругови окупљени у Дворском ратном савету, али и на самом двору нису желели да један озбиљан ратнички потенцијал у уделу досељеничке популације олако препусте судбини жупанијских парика и да на тај начин знатно ојачају политичке капацитете увек непоузданог мађарског феудално-сталешког и жупанијског система. Из наведених разлога, Бечки двор је статусним изазовима српског досељеничког колективитета приступио из другог, рекло би се компромисног угла посматрања, који бисмо терминолошки могли да детерминишемо као процес формирања нових војних граница.[9]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981.
Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929.
Јакшић, Милутин, Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија, Летопис Матице српске, књига 206, свеска II, Матица српска, Нови Сад, 1901.
- u. K. Haus, Hofund Staatsarchiv, Kriegsacten, Protocollum Registratur, 2. IV 1691.
Микавица, Дејан, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији, Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба, Стилос, 2005.
Радонић, Јован, Римска курија и јужнословенске земље, од XVI до XIX века, посебна издања, књига CLV, Одељење друштвених наука САНУ, нова серија, књига 3, Српска академија наука и уметности, Београд, 1950.
Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686–1752, Prot. Exp. за март 1691. fol. 32.
Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за март 1693.
[1]Захтеви окупљених српских духовних и условно речено световних старешина на Збору од 20. марта 1691. године, забележени су и у Protocollum Registratur Ратног архива Аустријског државног архива са датумом од 2. априла 1691. године: Priuilegium vnd Beschaidt, welcher der ratzischen Miliz gegen deme, dass sie wider die Türken streitten sollen, ertheilt worden 1. wegen Entlassung Arrests ihres Despot Brankouiz; 2. Vnterdessen Substituirung eines anderen an seiner Stöll; wie der fahne zu zeichen vnd denen das Brodt vnd Munition erthailt; 4. wie es mit der vom Feindt eroberenden Beuth zu halten; 5. dass sie, wan in des Feindts Landt ihre von vorhin innengehabte Örther recuperiert wurden, vnter irem besonderen Magistrat stehen vnd deren alten Priuilegien gaudiren solten, 6. dass vnterdessen von der hung. Cantzley der Spanschafften Raab, Comorn, Stuhlweissenburg vnd Vesprin anbefolchen werde, von ihnen wegen der Winter-Portionen nichts zu begehren…, пише у поменутом протоколу, види: K. u. K. Haus, Hofund Staatsarchiv, Kriegsacten, Protocollum Registratur, 2. IV 1691. Недвосмислено можемо да уочимо да су окупљене старешине истовремено захтевале да у својеврсном „интеррегнуму до повратка у отаџбину“ хабзбуршке власти издају налог ђурској, коморанској, стонобеоградској и веспремској жупанији у вези са ослобађањем српског становништва од тзв. „зимског пореза“, односно да буду изузети од издржавања војних јединица у току зимског периода.
[2]Привилегија коју је цар Леополд I на захтеве Збора српских старешина објавио датирана је у Бечу 2. априла 1691. године и иста у интегралном тексту гласи: Universitati gentis Rascianae in regno Nostro Hungarie et signanter ad Ossekinum, Budam et Comarium existenti … Eidem benigne significantes, Nobis puncta ab eadem commissariis Nostris caesareis et regiis Budae porrecta demisse relata esse, ex quibus inter caetera private intelleximus memoratum gentem rascianam servitiis Nostris militaribus contra communem Christiani nominis hostem se addicturam humillime petendo, ut causa arresti ductoris sui comitis Georgii Brankovich examinetur et si reus compertus fuerit, puniatur, sin minus et innocens arresto haud amplius detineatur, secundo, ut ad campum progredi et habiliores ad arma capessenda esse possint, in locum ductoris sui praenominati unum vicegerentem eligere valeant. Tertio, paratissimos se offerunt, sine stipendio arma capere et contra inimicum Turcam strenussime pugnare, dummodo panis et munitio subministretur et si a Turcam jugo liberati fuerint atque suis libertatibus libere frui possint, tranquilitate optata, stabilita ex tunc propriis facultatibus, munitionibus et pane suo contra Turcas arma sumpturos et fidelltatem suam erga Majestatem caesaream et regiam perpetuo servandam contestaturos. Instantes pro quarto, ne alius nationis militiae sit licitum, praedam ab inimico proprio marte partam surripere et eadem privare, quatenus ejusmodi difficultatibus sublatis penes exercitum caesareum in campum procedere et usque ad ultimae sangvinis guttae effusionem contra Turcam pugnare possint. Hisce igitur Nobis humillime relatis benigne resolvimus, ut quantum 1. Ejusmodi gentis ductorem Georgium Brankovoich illiusque detentionem attinet, Nos eundem qvidem ex arresto defacto causa adhuc incognita, dimittere haud posse. Nihilominus tamen processum illius quantocyus revideri, clementer curabimus, ad cujus demissam relationem Nos benigne secundum dictamen iustitiae resolvemus, interea vero clementer annuentes, ut 2. eadem gens Rasciana ex gremio suo virum qualificatum, rei bellicae gnarum et fidelum seligere Nobisque ad ratificandum proponere possit, qui curam hujus communitatis gentis Rascianae habere eamque dirigere valeat. 3. Clementer quoque ordinauimus, ut Rascianis sub vexillis Nostris caesareis et regiis (quae ex uno latere cum sancta cruce, ex altero vero cum aquila imperiali signata propediem transmittentur) militantibus non solum panis sed etiam munitio necessaria successive de tempore in tempus subministretur et si 4. deo ita disponente in conflictu generali aut expugnatione cujusdum fortalitii vel per quasdam excursiones iisdem sub signis Nostris caesareis et regiis militantibus quaepiam praeda aut spolium obvenire contigerit, cum praefatis Rascianis talis in participatione similis praede aut spolii observantia habebitur, qualis defacto cum germanica et hungarica militia Nostra mos usitatus fuit, neque ullo modo permittemus, ut praedam proprio marte ab inimico aquisitam, aliis sive ex germanica vel hungarica militia illi sint, surripere aut sibi vendicare sit licitum, prouti eum in finem generalibus Nostris serio demandabimus, quatenus contravenientes absque ullo respectu et habita consideratione in exemplum aliorum severe puniant et pro majori securitate ipsorum Rascianorum hanc Nostram gratiam illis hisce concessam apud exercitum Nostrum caesareum et regium publicari faciant. 5. Adhibebimus quoque pro possibili omnem conatum, ut per victoriosa arma Nostra auxiliante deo repetitam gentem Rascianam, quo citius eo melius in territoria seu habilitationes antehac ab eadem possessas denuo introducere et inimicos ab inde repellere possimus, volumus, ut sub directione et dispositione proprii magistratus eadem gens Rasciana perseverare et antiquis privilegiis eidem a Majestate Nostra benigne concessis, ejusque consvetudinibus imperturbate frui valeat. 6. Interea autem per Cancellariam Nostram Regiam Hungaricam Aulicam comitatibus jauriensi, comaromiensi, albensi et vesprimiensi serio injunctum est, ne repetitam gentem. Rascianam ad contributiones seu portiones hybernales adigant aut in commerciis vel negotiationibus suis praepediant, пише у поменутом тексту привилегије, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686–1752, Prot. Exp. за март 1691. fol. 32, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 304–305, нап. 4, стр. 497.
[3]Оправданост изнетих уверења налази се и у чињеници да ни назив Монастерлијиног звања ни његов ранг у војсци никада није прецизно утврђен. Савремени званични акти називали су га вицевојводом, вицедеспотом, капетаном, вицегенералом, вицедуктором, генералом, дуктором, итд. У декрету о именовању наведено је да „подвојвода води бригу о пословима расцијанске нације и да управља над Расцијанима“. Међутим, подвојводи Монастерлији поверена је брига само над српским етносом насељеним у Бачкој и Барањи и то у знатно суженом делокругу овлаштења. Подвојводи је омогућена само команда над војницима у Бачкој и Барањи, а имао је и административне ингеренције над цивилним становништвом у тим крајевима, посебно над живљем у пустарама и селима, види: Милутин Јакшић, Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија, Летопис Матице српске, књига 206, свеска II, Матица српска, Нови Сад, 1901, стр. 16–27.
[4]Оригинални документ Привилегије од 11. августа 1695. године налази се у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима (АСАНУК). Документ је написан на пергаменту (висина: 56 cm, ширина: 70 cm), а са леве стране његовог текста приметан је потпис цара Леополда I. На свиленом гајтану, као повезном сегменту документа, налази се краљевски печат у позлаћеној кутији. На пресавијеном пергаменту са десне стране текста стоји запис: …Ano Dni 1695 die 12 men. Septembris praesentes Suae Majestatis Sermae Literae Privilegiales sub generali Cottum Pest Pilis et Solt unitorum Congregatione in libera ac regia Citte Pestiensi sunt per me Stephanum Suttan praefatorum Cottum Juratum Notarium perlecta, nemine contradicente publicatae….
[5]Почетком 1693. године аустријске војне власти извештавају Дворски ратни савет да се у Сентандреји налази укупно 12 000 Срба „са 300 лађа“, а у околини Будима 6000 душа. Према другом извештају у Сентандреји и њеној околини било је укупно 14 000 Срба, види: Споменица Матице српске, Матица српска, Нови Сад, 1927, стр. 675. Heysler, wien, den 5. April 1693. Erindert wegen Einrichtung vnd Nestehlung der rascianischen Miliz, wie solche in gueter Ordnung, gewisse Anzahl in stette Kriegs Dienst können gebracht werden. Primo wären sie aller onerum vnd der Cameral praestationum vnd Tax, solang der Krieg wehret, zu befreyen, dennen, die in Velt dienen, das Brodt zu raichen, ein selectus militiae zu machen, in capitaneatus einzutheilen vnter eines deutschen Generals Commando zu stehen vnd die vbrigen in gewisse districtus zwischen der Donau vnd Theyss wegen Cultiuirung der Gründt einzutheillen, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686–1752, Prot. Exp. за март1693.
[6]Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље, од XVI до XIX века, посебна издања, књига CLV, Одељење друштвених наука САНУ, нова серија, књига 3, Српска академија наука и уметности, Београд, 1950, стр. 469–478. Упореди и Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији, Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба, Стилос, 2005, стр. 12–13.
[7]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 319–321. Упореди и Дејан Микавица, нав. дело, стр 13–14.
[8]Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 520–523, Дејан Микавица, нав. дело, стр. 13–14.
[9]Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље, од XVI до XIX века, посебна издања, књига CLV, Одељење друштвених наука САНУ, нова серија, књига 3, Српска академија наука и уметности, Београд, 1950, стр. 476–479.
Остави коментар