Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Претходним текстом отворили смо тему либерализма у Србији 19. века с краћим освртом на живот и дело једног од најзначајнијих представника српске либералне мисли тога доба, Владимира Јовановића. Овај приказ има за циљ да баци светло и на либералне идеје код Срба у Аустроугарској монархији, те да укаже на сличности и разлике које су постојале унутар српског националног корпуса, разасутог у различитим државама. И Срби јужно, а и ови северно од Саве и Дунава, имају искуство живота у „конгломератˮ државама (Османско и Аустријско царство) – и једни и други имали су јасну визију националне еманципације, ослобођења и уједињења. Када је реч о разликама, оне су углавном биле културолошке природе, тј. условљене принципима на којима су функционисала царства у којима су живели, као и државама где су школовали своју талентовану омладину. Срби из Србије били су „загледаниˮ у Француску и нешто мање у Немачку као у културно-образовни узор, док су пречански Срби у већој мери били окренути германском моделу, као и словенским земљама унутар Аустријског царства. Ипак, те разлике нису биле толике да би могле спутати свест о потреби заједничке борбе за национално ослобођење.
Кључни историјски тренутак и покретачка сила романтичарских ослободилачких покрета широм Европе, па тако и код Срба, била су револуционарна дешавања 1848. године. Организација која је створена с циљем заједничког културног и политичког деловања Срба из свих крајева била је Уједињена омладина српска. Израсла је из ђачких удружења 60-их година 19. века, ширећи се на занатска и трговачка удружења. Као општесрпска организација основана је на Скупштини у Новом Саду 15. августа 1866. године, а распуштена у августу 1871. године на последњој Скупштини у Вршцу. Укинута је пошто је одбила да своју делатност ограничи само на Угарску. Омладина није имала кохерентан програм и значајно се ослањала на делатност јаких и утицајних појединаца. Деловала је на пољу културе, уметности, али изнад свега политике, промовишући либерално-демократске идеје, насупрот кнезу Михаилу и Гарашанину. Главни циљ организације јесте ослобођење и уједињење свих Срба. Сматрало се да се ослобођење Срба може постићи рушењем Турске и Аустрије, и то у тесној сарадњи са другим балканским народима. Најзначајнији представници либерално-демократске мисли код пречанских Срба ван сваке сумње били су Михаило Полит-Десанчић и Светозар Милетић.
Михаило Полит-Десанчић
Уз Светозара Милетића, Полит-Десанчић је најмаркантнија политичка личност у Војводини друге половине 19. века. Рођен је у Банату 1833. године, а умро је у Новом Саду 1920. године. Полит је завршио права у Бечу, државне науке у Паризу, а у Бечу је и докторирао 1861. године. Одмах после доктората, дошао је за посланика у Хрватски сабор. У Угарском парламенту седео је Полит готово непрекидно од 1873. до 1913. године и био чувен у читавој Угарској, не само као политички писац, већ и као врсни говорник. Бавећи се научно углавном проблемима Средњег Подунавља и Балкана, Полит је оставио велики број расправа и радова.
У својим расправама, чланцима и говорима о Угарској, Полит је дао не само критику дуалистичког система монархије, него и решење односа између Угарске и њених народности. Он је као ретко ко познавао Угарску, њену историју и историју њених народа и односа између ње и тих народа. Зато је као решење и једину могућност за миран саживот нудио неку врсту швајцарског модела. Дакле, то би била подела на жупаније са јаком унутрашњом аутономијом народа или, како је он умео да каже, модел каква је „Источна Швајцарскаˮ. У склопу опште еманципације када су Срби у питању, Полит као део решења „источног питањаˮ види ближе повезивање Србије и Бугарске. Његове идеје у вези са поменутим скоро у потпуности преузима и Светозар Милетић.
Светозар Милетић
За разлику од Полит-Десанчића, много радикалнији и револуционарнији политичар јесте Светозар Милетић. Рођен је 22. фебруара 1826. у Мошорину, а умро је у Вршцу 4. фебруара 1901. године. Основну школу похађа у родном месту, да би образовање наставио у немачкој школи у Тителу. У Новом Саду уписује Српску православну велику гимназију, где је био најбољи ђак. Вршачки владика Јосиф Рајачић помаже његово школовање са 100 форинти годишње. По положеној матури уписује се на Евангелистички Лицеј у Пожуну (Братислава), где се укључује у рад Српске ђачке дружине која броји 40 чланова. Издаје часопис „Српски сокоˮ у ком објављује и прве текстове.
По окончању школовања прелази на студије у Пешту 1848. године, где га затиче почетак грађанских револуција. Колеге га оптужују за издају, јер „жели да доведе Русе у Угарскуˮ, па се Милетић враћа у Швајцарску. Током враћања труди се да у сваком месту шири револуционарне идеје. По повратку одлази у Чуруг и Надаљ и агитује против одласка Срба Шајкаша на фронт у Италију. Преко Сремских Карловаца одлази у Београд где покушава да убеди српску владу да уђе у рат са Турском, али не наилази на разумевање. Враћа се у Карловце где присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода Стеван Шупљикац и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора.
Године 1849. наставља студије, али у Бечу, уз велику помоћ кнеза Михаила. Студије окончава 1854. године и постаје доктор права. Враћа се у Бачку где адвокатски испит полаже 1856. године у Новом Саду и почиње да се бави адвокатуром. У међувремену заснива породицу, да би са адвокатуром завршио 1866. године. У политички живот враћа се серијом текстова у „Србском дневникуˮ, бавећи се ситуацијом у Европи, а нарочито на Балкану. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у мањим и примеренијим границама од војводства. Сматра да до тог циља треба доћи не преко Беча, већ кроз договор са Мађарима. Међутим, Нагодбом из 1867, Мађари се окрећу против Срба, па и Милетић коригује своја гледишта. Заступао је идеје либералног грађанства („Ми смо Срби, али и грађаниˮ).
Постаје градоначелник Новог Сада 1861. Најближи сарадници били су му Александар Сандић, Ј. Ј. Змај и Јаша Игњатовић. Проглашава српски језик званичним, укида немачку реалну гимназију, залаже се за изградњу нове Градске куће. Председник је и Српске читаонице, под чијим се окриљем оснива Српско народно позориште. По други пут је биран за градоначелника 1867. године. Лаза Костић и Коста Трифковић тада су му били најближи сарадници. Од 1861. године је почасни члан Матице српске, а 1864. посебно је ангажован на пресељењу Матице из Пеште у Нови Сад. Године 1866. покреће лист „Заставаˮ, док 1869. формира Српску народну слободоумну странку, први организовани политички покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Посланик је и на Угарском и на Хрватском сабору. Један је од оснивача Уједињене омладине српске. Због својих политичких ставова често је хапшен и прогањан. Када га је болест опхрвала повлачи се у Вршац код сина, лекара Славка Милетића, где и умире 1901. године. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.
Извори:
Стајић, Васа (1938). Светозар Милетић. Београд: Југоисток.
Чубриловић, Васа (1958). Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд: Просвета.
Остави коментар