Аутор: др Љубиша Деспотовић
Либерелизам је, дакле, главна идеолошка матрица у чијем контексту се развио овај теоријски приступ. Базна суштина либералних вредности кодификована је још у Декларацији о правима човека и грађанина Француске буржоаске револуције из 1789. године. А свакако и став да се „начела сваког суверенитета налазе једино у народу. Нико, ниједна особа не може вршити ауторитет који не проистиче из народа“. Све се те вредности и принципи недвосмислено истичу у Декларацији о независности САД из 1776. године када кажу да „људи стварају државе и организују праведну власт“ и да ако је нека „власт штетна, они могу да је замене, укину и установе нову државу“. То особито снажно говоре тзв. очеви оснивачи САД, Џ. Медисон, Џ. Џеј и А. Хамилтон у својим знаменитим Федералистичким списима.[1]
С. Хофман сматра да се либерални приступ међународним односима гради превасходно на вредностима уздржаности, компромиса и мира. Јер је за присталице либералног приступа „легитимна само она политика на коју појединац пристане да се води у његово име“. (Д. Пророковић:67.) Одређујући либерални приступ проучавању међународних односа Џ. Ајкенбери истиче пет водећих либералних принципа: демократски мир, слободна трговина, међузависност, међународне институције и заједничке вредности. Тиме се утемељује став либерала да демократске државе не ратују између себе и да због тзв. демократске процедуре доношења одлука и њихове обавезне легитимности унутар неке демократске земље, оне нужно контролишу и спољну политику градећи тако оно што називају демократским миром. Џ. Ајкенбери је доследно својим теоријским и идеолошким ставовима критиковао америчког председника Џ. Буша и његову „неоимперијану велику стратегију“, подсећајући да су САД градиле након Другог светког рата своју хегемонију не би ли свет преобликовале по мери сопствених интереса. Оне су то чиниле агресивно и брутално. Због тога САД морају, сматра он, да обуздају моћ и да делују као невољна суперсила (супер сила против своје воље reluctant superpower) и чинити уступке слабијим државама како би обезбедиле њихово учешће у систему, што није био случај са Бушовом администрацијом и спољнополитичком доктрином која је примењивана. ( исто:77)
Ову либералну оптимистичку визију међународних односа до неслућених граница иделошког оптимизма без стварног чињеничног покрића ширио је Френсис Фукујума, нарочито у својој књизи Крај историје и последњи човек из 1992 године. Сматрајући како је либерализам тријумфовао и како су остале политичке идеологије, а нарочито социјалитичка, историјски поражене, нови либерални талас запљуснуће све континенте и државе и на такав начин променити досадашњу међународну праксу сукобљавања око идеолошких разлика. Либерални капитализам је тријумфовао, сматра он, и са собом донео перспективу решавања економских, социјалних и финансијских проблема који ће довести до краја историје и спречавања обнове старих сукоба. Своје ставове у нешто блажој форми поновиће и 2014. године после обиља утемељених теоријских критика. Ф. Фукујама и даље сматра да ће све земље пре или касније прихватити либерално-демкратски образац, односно да ће се, у ширем контексту посматрано, окончати идеолошка еволуција човечанства, што ће донети крај историје у облику у којем смо историјску науку познавали до сада. (исто:77)
У контексту либералног приступа проучавању међународних односа посебно место заузима и тзв. либерални институционализам коме је својствено да поред држава као главних субјеката у међународним односима посебно место у истраживањима поклањају међународним институцијама и невладином сектору. Зато се либерални институционализам окреће ка новим актерима и новим односима, а пре свега се занима за питање међународних организација, интеграција и стварање интеграционих средина између држава. (исто:80) Либерални институционалисти превасходно истичу значај тзв. наднационалних тела и институција које виде као главно средство повезивања између држава и постизања (изградње) глобалног мира. То се приписује по њиховим схватањима све већој аутономији у одлучивању и делатности међународних институција за које се предпоставља да ће бити рационалније, одговорније и мање субјективне у свом раду од националних држава и њиховог природног егеоизма. Стога се они залажу за јачање транснационалне, прекограничне сарадње, која би требало да трансцедира национални ниво организовања држава и тако постигне ефикаснију, бржу и наводно транспарентнију сарадњу и развој читавих региона. Сарадња се тако постепено проширује, али и продубљује, смањујући изгледе за отворено сукобљавање страна укључених у овај процес. Као добар пример они често истичу Европску унију која је управо настала из ранијих Европских удружења као што су заједница за угаљ и челик, Европске економске заједнице, заједнице за атомску енергију и сл.
Други некритички пример примене либерализма у контексту међународних односа дао је Семјуел Хантигтон. Оправдавајући процесе глобализације кроз призму теорија о модернизацији, он као и Фукујама, има истоветан циљ, заштита интереса либералног Запада, али то мудрије сакрива и пакује у обланду недовршене политичке модернизације остатка света. У покушају да оправда и политички замаскира дискриминаторску политику развијених према земљама полупериферије и периферије, Самјуел Хантингтон своју аргументацију вешто преусмерава са економских и друштвених проблема и пребацује на терен тзв. политичке институционализације. Тврдећи да разлике између богатих и сиромашних нису садржане у нивоу богатсва и квалитета образовних и здравствених стандарда у нивоу доступности културних и услужних потреба, развијености мрежа социјалне комуникативности и укупних цивилних капацитета заједнице. Хантингтон без имало зазора главну кривицу за сиромаштво и модернизацијску инсуфицијенцију трагичних заједница лоцирa у сферу дефицита политичке институционализације истих. У делу Political Order and Changing Societies, он тврди да је ниво политичке институционализације заостајао за нивоом укупног друштвеног и економског развоја тих земаља. Под појмом за нас, спорне политичке институционализације Хантингтон подразумева недостатак успешне ауторитативне и легитимне владавине.
Уместо истинске модернизације, која подразумева укупан друштвени развој по свим сегментима друштвеног система (економска, образовна, здравствена, културна, политичка димензија) Хантингтон нам сугерише једну редуковану и по својој суштини проблематичну поруку да је за укупан успешан развој периферије превасходно важан једино апект њене политичке институционализације. Овакав став сматрамо у моралном смислу лицемерним, али је посебно проблематично што нам овакав приступ сугерише да је за успешан модернизацијски развој готово небитан цивилни и демократски капацитет заједнице већ пре свега и једино ниво њене политичке институционализације. Оно што је по нашем мишљењу само један од аспеката решења проблема истинске моденизације и демократизације земаља сваковрсне оскудице, Хантингтон истиче као једини и најважнији. И Шери Берман констатује да је овакав тип анализе у већем делу супротстављен литетатури о развоју. (Ш. Берман. стр. 57)
Посебно проблематично постаје питање одређења нивоа пожељне политичке институционализације која се фокусира у поље ауторитативне и легитимне владавине. Готово сва друштва која су данас захваћена транзицијом, а у прошлости процесима недовршене модернизације, била су оптерећена а и данас је то случај вишком ауторитарности која је и била једна од највећих сметњи изградњи капацитета цивилног и демократског друштва. И са проблемом легитимности власти ништа није боље стајало. У већини случајева таква друштва ауторитарне матрице власти прибављала су некакав облик функционалне легитимности за ту зајеницу. Без обзира да ли је та легитимација била цезаристичког или трибалистичког типа.
Нису земљама полупериферије за успешан развој недостајале само ауторитативне и легитимне владе који би наводно успешно решавале проблеме модернизације, јер је по Хантингтону капацитет стварања политичких институција капацитет за стварање јавног интереса. (исто. стр. 57) већ укупна промена друштвене структуре која би водила структури модрених друштава, а њу није било могуће постићи без развоја цивилних и демократских капацитета заједнице, као и укупне промене типа политичке културе која је морала постати демократска насупрот ауторитарној. А ту и лежи прави парадокс модерности, није могуће постати модеран (економски развијено и демократско друштво) ако недирнута остане затечена предмодерна структура, а поготово то није могуће ако се у процесима модернизације фокусира само поље политичких институција, како нам то сугерише С. Хантингтон. Готово невероватно звучи следећи његов став: „Модернизација, укратко, не значи нужно позападњачење. Незападна друштва могу да се модернизују, и модернизују се, а да не напуштају своје сопствене културе и не усвајају масовно западне вредности, институције и праксу“.(С. Хантигнтон, 1998. стр. 85) Није нам јасно како је заиста могуће променити се (модернизовати се) а у суштини остати исти. Шта је модернизација ако не промена структуре друштва, његове политичке културе, вредности, ставова и политичке праксе, укључујићи и промену политичких институција о којима говори С. Хантингтон. (Деспотовић Љ. Дробац М. 2020:43.)
Све социолошко-филозофске дефиниције глобализације од тада су се могле свести само на једну суштинску одредницу да су САД захваљујући позицији империјалне силе, глобализацијске процесе ставиле у функцију својих дугорочних и краткорочних геополитичких интереса, а сам појам глобализма у том контексту не представља ништа суштински друго до једну обухватну идеологију потчињавања света. У том контексту и либерална хегемонија показаће не само своје скривене планове него и своје скривене мане, па ће се њена укупна идеолошка матрица и улога показати као антиномична, и као и свака роба под грешком пре или касније постати нефункционална. Намера неких аутора са Запада да тријумфално прогласе крај историје, показаће се пре свега као крај једне илузије и неискрене мисије негативно-утопијских размера која је имала претензију да преобликује свет по мери једне идеологије. И као што ћемо видети, поуке из тог планетарног посрнућа либерализма не само да нису биле отрежњујуће за остатак света означен као мета, већ ни за јастребове новог светског поретка који би поново да преуређују глобалну заједницу по мери сопствених интереса и визија.
Либерална визура међунардних односа пати тако од извесне кратковидости. Све што је изван круга њених идеолошких и геополитичких интереса она или не види или превиђа као небитно. Либерализам је био и остао поред озбиљне идеологије на којој се заснива сваки озбиљан демократски политички поредак држава на унуташњем плану њиховог усројства, и идеологија која оправдава империјалне и империјалистичке тежње и претензије на плану вођења спољње политике оправдавајући тако разна непочиства и преседане у контексту међународне политике.
Реалистички приступ у проучавању међународних односа, полази од јасних ставова да је свет несавршен, да је људска природа проблематична (антрополошки песимизам Макијавелијевског типа), да у том свету доминирају сила и насиље, те да у таквом окружењу свака држава може остваривати интересе сходно својој снази. Историјски, то су експлицитни ставови који сежу још од Платона који допушта држави оличеној у њеном политичком вођству да лаже у међународним односима уколико је то у складу са њеним виталним интересима. Тукидида који са позиције утилитарне релативизације моралних вредности поручује да за државу ништа није неразумно што је корисно, њеним интересима. Такође, и за Макијавелија који у делу Il Pрincipe брани идеју да свака држава у циљу остварења својих виших интереса има право и треба да одбаци све религијске и моралне норме које би је спутавале у њиховој реализацији. Макијавели је често чак и у стручној литератури погрешно оптуживан као творац аксиолошког принципа да циљ оправдава средство. Иако је био аморалиста у политици, он се није залагао за језуитски аксеолошки принцип да циљ оправдава средство већ за праксеолошки прицип који је инсистирао на ставу да средство мора бити саобразно циљу, ако желимо да га остваримо у политичким стварима. Ту традицију мишљења касније наставља и Френсис Бекон који тврди да је сила основна константа у међународним односима, а експанзија и вештина ратовања њени пратећи и најважнији атрибути. Рат је по њему здрава реакција на коме држава повремено вежба своје наводно државно здравље и јача свој међународни потенцијал.
У америчкој верзији ове школе мишљења, само временски много касније, ревносни настављач је био Николас Спајкмен један од главних теоретичара силе и творац америчке експанзионистичке геополитике. Сви припадници ове школе, укључујући и њега у главни фокус своје аргументације, стављају категорију националних интереса. „Национални интерес поставља се као највиша вредност за коју је држава спремна у свакој ситуацији употребити сва расположива средства. У одбрани и реализацији националног интереса готово да је све допуштено, па се он на неки начин појављује као трансцеденталан циљ спољне политке.“ (Р. Вукадиновић:42.)
Један од највeћих заговорника реалистичког приступа је амерички професор Ханс Моргентау који сe у делу Politics Among Nations залаже за концепт и принцип интереса дефинисаног терминима силе. У међународним односима не постоје истине већ само мишљења, тврди он. Политика једне државе, а поготово спољна се успоставља далеко изван вредносних кодова религије, морала, естетике, па чак и економије. Државици, сматра, делују кроз призму интереса дефинисаних посредством силе и реализованих путем ње, а досадашња историја међународних односа је најбоља потврда те тврдње. „Скрећући пажњу на интерес и силу, реалистична је теорија истакнула главну улогу држава у међународним односима и њихово значајно место, али једнако тако запала у фетишизам силе, не покушавајући да се та категорија одреди ширим друштвено-политичким и економским релацијама“. (Р. Вукадиновић:44)
„За Моргентауа је међународна политка једноставно политика силе и без обзира на то шта државници и народ желе да остваре и какве циљеве имају пред собом, најефикаснији инструмент је сила, односно моћ којом располажу.“ (Д. Пророковић:48) Моргентау јасно поручује да „међународна политика, као и свака друга политика, представља борбу за моћ. Какви год били крајњи циљеви међународне политике, моћ је увек непосредан циљ“.(Х. Моргентау 2014:27) И Џозеф Нај реалистима приписује један јасно исказан став о предоминацији војне силе као јасној експликацији примене тврде моћи у међународним односима који су засновани на анархистичној представи светске политике без постојања врховног ауторитета изнад држава који бих их уређивао у јединствени систем. „Реализам претпоставља да у анархичним условима светске политике, где нема више међународне инстанце владе изнад држава, оне се морају ослонити на сопствене способности како би сачувале независност, и да кад дође стани-пани, ultima ratio јесте употреба силе. Реализам осликава свет као низ суверених држава које теже да очувају своју безбедност, с војном силом као коначним инструментом… Реалисти се појављују у разним облицима и величинама, али сви махом заступају тезу да је глобална политика политика моћи“. (Џ. Нај 2012:38.)
Кључно полазиште многих теортичара реализма је став да међународни односи почивају на анархији. Тачније да је то њихов главни контекст, а то значи да су односи углавном нерегулисани јер у њима не постоји врховни ауторитет који би диктирао и креирао њихову суштинску динамику и правила. Међу њима свакако је и Р. Гудин који реализам описује кроз четири основна принципа: 1. државе су кључни актери међународних односа, 2. међународни осноси су анархични јер у њима не постоји врхунски ауторитет-регулатор, 3. међународни актери се у међународном систему односа понашају рационално и усклађено сопственим интересима, 4. све државе теже јачању своје моћи како би тиме увећавале капацитете своје одбрамбене способности. Ч. Кегли и Ј. Виткоф у делу Светска политка, тренд и трансформација, промовишу сличне ставове. Њихова кључна порука садржана је у ставу да „државе не смеју никада поверити задатак самозаштите међународној безбедносној организацији или међународном праву и треба да се одупру настојањима да се међународно понашање регулише путем глобалног управљања“. (Д. Пророковић:49)
Временом су се унутар ове теоријске парадигме искристалисала два важна правца која се у литератури дефинишу као дефанзивни и офанзивни реализам. Иако обе групе, сматра Драган Живојиновић, наводе како државе увећавају своју војну моћ ради осигурања властите безбедности, „они се разликују у тумачењу тих разлога за активност кључних актера међународне политке“. Дефазивни реалисти сматрају да ће те активности довести до опасности увећања војне моћи јер ће све државе тежити да се понашају исто, наравно свака у складу са, пре свега, својим економским капацитетима да финасирају означен процес, док се офанзивни реалисти окупљају око става да дефинисани процеси неће довести до повећања опасности од континуалног увећања војне моћи јер постоје бројни лимити који то онемогућавају. Док пише о концепту офанзивног реализма, Џон Миршајмер износи песимистичну слику међународних односа, пошто наглашава да такмичење између држава у увећању војне моћи обично завршава оружаним сукобом. „За све реалисте, калкулација моћи лежи у самом срцу њиховог схватања света који их окружује. Моћ је валута политике великих сила, и државе се надмећу за њу. Оно што је новац у економији, то је моћ у међународним односима“. (Џ. Миршајмер 2017:40)
Неореализам као приступ проучавању међународних односа конституисао се око концепта самопомоћи. А поменути концепт-принцип самопомоћи којим треба да се руководе државе у међународним односима инаугирисао је Кенет Волц, и он се темељи на ставу да све државе морају и треба да се ослањају на сопствене ресурсе у стицању респектабилних капацитета моћи како би биле у позицији да самостално бране сопствене националне интересе. Јер каже К. Волц да „ниједан људски поредак није гаранција против насиља“. (К. Волц 2008:115) Пошто и он полази од анархије као базичног контекста у међународном систему, залаже се за концепт самопомоћи којим би се државе саме позиционирале у међународном поретку моћи тежећи што бољем положају. „За структурални реализам, анархија, дакле, утиче на то да актери постају слични и да се њихово понашање у структури усмерава ка прављењу баланса“. (Д. Пророковић:50) По В. Волфорту егоизам држава је изражен као национализам, тако да то узрокује базично неповерење које влада међу њима, док о евентуалном алтруизму није могуће говорити уоште. Примери око свепроглашене пандемије коронавирусом из 2020. године на најбољи начин потврђују претходне констатације. Државни егоизам постао је главни принцип понашања чак и међу наводним савезницима у НАТО пакту или чланицама ЕУ. Једна другој су отимале пошиљке медицинске опреме чак и онда када су оне биле хуманитарног карактера а о одбијању да се међусобно помогну не треба трошити ни речи.
Политиколошки приступ у проучавању међународних односа
Овај приступ полази од сазнања да је кроз један дисциплинарни оквир немогуће остварити целовит увид у сложеност међународне феноменологија, а камоли продрети у њену суштину. Стога, заступници ове школе мишљења настоје да кроз комбинацију више приступа, академских дисциплина и техника дођу до квалитетнијих резултата. У њеном окриљу конституисаће се више теоријских праваца од којих су најзначајни следећи: бихејвиорална анализа, теорија игара, система и подсистема, анализе процеса доношења одлука и др. Бихејвиорални приступ инсистира на анализи образаца понашања држава у светској политици, теорија игара на математичком моделовању и прорачуну рационалних опција избора између више алтернатива, теорије система и подсистема на системском приступу анализе светске политике, док се анализе процеса одлучивања углавном фокусирају на сам процес доношења одлука у оквирима институционалне сфере одлучивања.
Еклектички приступ проучавању међународних односа
Еклектички приступ својствен је оним ауторима који сматрају да ни један монистички приступ у проучавању међународних односа не може дати довољно релевантан резултат те их је стога потребно рационално комбиновати. Амерички професор С. Хофман инсистира на четири незаобилазне компоненте у њиховој анализи. А оне су по њему следеће:
– анализа затечене политичке структуре света у одређеној временској епохи или актуелни поредак међународне и геополитичке моћи која одређује свакој држави њено место и улогу у њој
– маркирање политичких снага које делују у таквој структури, конфигуришу моћ, положај и динамику њених односа
– мрежна структура односа који одређују квалитет међусобне зависности између унутрашње и спољне политике појединачних јединица унутар тако дефинисаног поретка моћи у свету
– и у коначном, резултанта која се јавља као дефинитиван учинак свих претходно дефинисаних елемената који у свом крајњем збиру творе реалност међународних односа.
ЛИТЕРАТУРА:
Џ. Нај (2012) Будућност моћи, Архипелаг, Београд
Д. Пророковић (2018) Ера мултиполарности, Службени гласник, Београд
Р. Вукадиновић (2004) Међународни политички односи, Политичка култура, Загреб
Љ. Деспотовић; М Дробац, (2020) Глобални поредак и безбедносни ризици, Каирос, Сремски Карловци
[1] шире види у Хамилтон; Медисон; Џеј (1981) Федералистички списи, Радничка штампа, Београд
Остави коментар