Аутор: Јованка Симић, новинар
Песму над песмама „Santa Maria della Salute“, коју многи сматрају најузвишенијим римама наше поезије, српска лирика добила је пре 111 година у пештанском хотелу „Хунгарија“, када се Лаза Костић који је ту био на пропутовању за Беч ради лечења супруге Јулијане, кратким писмом јавио свом издавачу Милану Савићу: „Ево ти моје завршнице. Коректуру ми пошаљи у Беч…“
Костић је послао Савићу последње три строфе своје песме, те је средином јула 1909. године величанствена песма „Santa Maria della Salute“ први пут одштампана, само годину дана пре него што се 26. новембра 1910. уморни и оболели песник упокојио у Бечу.
Лаза Костић, један од најзнаменитијих Срба с краја 19. и почетка 20. века, био је књижевник, доктор правних наука, политичар (посланик у Угарском сабору), полиглота (преводилац на и са осам језика), новинар, глумац и боем. Сматра се једним од највећих српских песника свих времена.
Рођен је на дан Света три Јерарха 1841. године у Ковиљу, у породици Петра Костића, пограничног официра и мајке Христине Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку Лаза није упамтио. Преминули су убрзо после његовог рођења. Без оца је остао 1877. године.
Прва два разреда основне школе Лаза Костић завршио је у Ковиљу, а после мајчине смрти школовање је наставио код рођака у Ђурђеву. Гимназију је похађао у Новом Саду, Панчеву и Будиму. Дипломирао је 1864. године, а 1866. докторирао на Универзитету „Лоранд Етвош“ у Пешти. Докторску дисертацију писао је и одбранио на латинском језику. Убрзо је постао професор у Српској гимназији у Новом Саду.
Недуго затим, укључио се у стварање политичког покрета „Уједињена омладина српска“. Покрет је био активан до 1871. године. Костић је такође изабран за бележника у Новосадском магистрату где је провео пет година, а затим је почео све озбиљније да се посвећује књижевности, новинарству и политичким збивањима. Године 1869. лажно је оптужен за учешће у убиству кнеза Михаила због чега је једно време провео у затвору. По други пут је притворен због говора упереног против Аустро-угарске монархије на прослави пунолетства кнеза Милана. Пошто је ослобођен, у знак признања изабран је за посланика у угарском сабору 1873. године као један од најближих сарадника Светозара Милетића, председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије.
Костић је 1878. године био секретар Јована Ристића на Берлинском конгресу, а две године касније постао је секретар српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд где је уређивао лист „Српска независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе Првог Петровића Његоша 1884. године,преселио се у Црну Гору и уређивао „Глас Црногорца“.
После пет година вратио се у Србију, а 1895. године оженио је Сомборку Јулијану Паланачки и настанио се у том граду у којем је провео последњих 15 година свог живота. Био је председник сомборске Српске народне читаонице која и данас носи његово име. Костић је 1883. године постао члан Српског ученог друштва, а 1909. године члан Српске краљевске академије. У Сомбору је написао „Дневник снова“ и већину од укупно 14 строфа песме „Santa Maria della Salute“.
Своју плетисанку, лабудову песму, како ју је и сам назвао у једном писму, а којом је заокружио своје полувековно песништво, Костић је насловио по чувеној барокној млетачкој цркви грађеној у Венецији од 1631. године у славу Богородице. Песму је Костић посветио Јелени Ленки Дунђерски, од које је био старији 29 година.
Ленка је била кћи Костићевог пријатеља и великопоседника Лазара Дунђерског, који је, да све буде замршеније, био венчани кум Лазе и Јулијане Паланачки у Сомбору. Два месеца после њиховог венчања, болешљива Ленка умрла је новембра 1895. године у својој двадесет петој години. Узрок њене смрти по неким изворима је тифусна грозница, а има и мишљења да је пресвисла од туге за боемом Костићем.
Песник и његова „муза“ упознали су се четири године раније у једном од двораца Дунђерских. Она је, по сведочењима Новосађанки тог времена, била висока, витка, увек елегантно одевена, нимало разметљива, пријатна и мила. Волела је јахање, музику, добре писце, говорила француски и немачки. О њеним осећањима према Костићу нема поузданих сведочанстава, мада песникови стихови „зар мени старцу на дну живота, та слатка воћка што тек сад зри“ наговештавају да му је млада девојка, можда, и узвраћала платонску љубав.
Песму „Santa Maria della Salute“ Костић је живео, сањао и испредао међу јавом и међ сном 14 година после Ленкине смрти. Песма има 14 строфа што „певају, грцају и занесвешћују се“, како их је 1941. године описала Исидора Секулић. Сваки стих цвили за вилом која „преда ме грану, лепше је овај не виде вид, из црног мрака дивна ми свану“. Али, како су и живот и љубав саткани од замршаја сваке врсте, тако ни овог ремек-дела српске поезије вероватно не би било да не беше Сомборке Јулијане Паланачки којом се Костић, уморан од боемског живота, беспарице и дугова, оженио и настанио у њеној кући на главном сомборском сокаку тик уз православни храм, посвећен Светом Георгију. Тек тако збринут, Костић је могао сву своју књижевну енергију да усмери у стварање, па су његове сомборске године за њега уједно биле и песнички најплодније.
Јулијана Јулча Паланачки (1849–1909), богата наследница и јединица сомборског адвоката Димитрија Паланачког, први пут је разбарушеног Лазу угледала у неким сватовима и тада се поверила својим дружбеницама да ће се или за њега удати, или се удавати неће. Тако је и било – волела га је и чекала четврт века пре него што је најзад постала његова супруга. Дочекала је, да како је записао један Лазин савременик, пружи руку човеку чијим се генијалним спевовима с пуним жаром млађаног девојачког срца заносила.
После венчања Костићи су пошли на свадбено путовање у Венецију, где је, како је записао Милан Кашанин, с терасе хотела „Бауер-Гринвалд“ или „Гранд Бретањ“, Лаза посматрао Канал гранде и барокну цркву „Santa Maria della Salute“. То величанствено здање песник је 17 година раније опевао у песми „Дужде се жени!“ са жалом што су у њу уграђени посечени борови словенских гора. Овај храм ће 14 година доцније постати рефрен Костићеве највеће и, уједно, последње песме, а започеће је стихом „Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор“.
Лаза је поштовао своју супругу, али како је записао његов сомборски лекар и пријатељ др Радивој Симоновић, он са својим аристократско немарним манирима „није пасовао у обичну грађанску кућу где живе прозаични људи“. Неспоразуми Лазини са таштом су резултирали његовим одласком у Крушедол. Са супругом је о тим неспоразумима водио дугу преписку. Од Јулијане није крио ни колико га је погодила вест о Ленкиној смрти. У писму својој супрузи он пише: „Ни рођена сестра јединица није ми била милија од ње. Можеш мислити како ми је. Црн ми је цео свет“.
У том црнилу заковитлала се и његова опседнутост изгубљеном Ленком. О томе је писао детаљно у свом ласцивном „Дневнику снова“, а сву бол и чежњу за младом девојком уградио је у стихове своје последње песме. О песми је Костић почео да размишља, по свему судећи, 1900. године. У једном писму Симу Матавуљу, Лаза је тражио да му пошаље Петраркине песме и да му испише најлепшу страницу Дантеову о Беатриче и најлепше придеве Петраркине о Лаури.
Милан Савић, Костићев пријатељ, пак, записао је да је песник „полагано, приликом својих бескрајних, усамљених шетњи сомборским улицама и фрушкогорским обронцима, стварао строфу за строфом, дотерујући их и пилећи док најпосле те замршаје свога срца није довео у склад и облик којим је био задовољан“.
У песничким и личним емотивним замршајима Костићевим, Јулијана и Ленка имале су потпуно различите, али веома важне улоге. Јулијана је песников боемски живот претворила у мирну луку, а Ленка је његову креативност уздигла у небеса. Обе су, свака на свој судбински начин, допринеле да један од највећих српских умова на самом крају свог живота досегне највеће књижевне висине. Да изнедри чудесну песму без које би српска лирика данас била незамислива.
Лаза Костић упокојио се у својој 69. години пре 110 лета. Сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору, где и данас почива.
ЛИТЕРАТУРА
Перо Зубац, Ленка Дунђерска, Компанија „Новости“, 2017.
Хаџи Зоран Лазин, Шекспир и Костић у вароши новосадској 1864.
Летопис Матице српске
Остави коментар