Аутор: мср Срђан Граовац
Љубомир Љуба Давидовић био је српски и југословенски политичар и државник. Од 1912. године био је вођа Самосталне радикалне странке, оснивач и вођа Демократске странке од 1919. до смрти 1940. године. Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС састављао је испред своје странке Владу три пута (два пута 1919. и једном 1924), али је у њој остао сразмерно кратко, свега 289 дана. Био је председник Народне скупштине 1905. године. У више наврата министар просвете 1904. године, 1914−1917. године и 1918−1919. године, као и министар унутрашњих дела 1920. године. Дужност председник Београдске општине обављао је у периоду 1909−1914. године. Био је активан члан и једно време председник Народне одбране. Прекретнице у историји захтевају посебне људе. Њихове судбине уткане су у вихор догађаја: оне су израз снажних личности и одблесак средине у којој делују. Живот Љубе Давидовића саткан је од успеха и пораза. Одан без уступка демократским идејама, Давидовић се борио за њихово остварење у једној средини прожетој страстима, неиспуњеним хтењима и дечјим болестима домаће, тек створене југословенске заједнице. Она је истовремено била изложена дејству спољних, идеолошких подела које су неумитно водиле у нови светски сукоб.
Живот и рад Љубе Давидовића испунила су три историјска раздобља. Прво је обухватило доба борбе за уставност и парламентаризам у Србији у току последње две деценије 19. века. Други је био период предратне и ратне борбе за ослобођење и уједињење српског народа и Југословена. Треће раздобље је изразило превирање и кризе у растрзаној државној заједници Југославије. Како су се ове фазе у историји српског народа развијале, тако су се у оквиру њих одвијали животни пут и делатност Љубе Давидовића. Рођен 1863. године у Влашком Пољу на обронцима Космаја, Давидовић је од малих ногу добио на дар два пресудна утицаја који ће се одразити у његовом карактеру. Била је то најпре свештеничка обитељ у којој је стекао прва животна искуства, потом сеоска средина и шумадијска питомина у којој је одрастао. Детињство се неизбрисиво утискује у нашу свест. Отуда је и Љуба Давидовић у својој каријери политичара, државника и националног прегаоца сачувао скромност, чедност и за наше преке и жустре менталитете неуобичајену разумност. За разлику од српских политичара који су избили на површину у преломном раздобљу између два века и који су се махом о државном трошку школовали у иностранству, Љуба Давидовић био је плод домаћег школског образовања, од основне школе у родном месту до средње школе у превасходној Првој београдској гимназији и студија природних наука на Филозофском факултету Велике школе. Љуба није припадао кругу „париских доктора“ који су донели модерне европске идеје руралној Србији. Европејац посредно, Давидовић је своје демократско извориште црпео у патријархалној и демократској сељачкој средини свога детињства. У томе је он био и остао изворни домаћи плод. Отуда је, можда и невољно, Давидовић уносио у свој наступ извесну простосрдачност као и оптимизам једне младе и нарастајуће, у основи сељачке земље. Овај оптимизам, натопљен шумадијским животним соком, изнео је Љубу Давидовића на чело једне од најснажнијих политичких странака у Србији и касније у Југославији, и начинио га неоспорним вођом и наследником великих имена Љубе Живковића, Љубе Стојановића и Милорада Драшковића. Историчар и филолог, Стојановић имао је више интелектуалних својстава, Драшковић више политичког инстинкта и пословности, али је Давидовић носио у себи некакву тешко објашњиву снагу уверења, поштења и непосредности. Он је био и остао чика Љуба, како за пријатеље тако и за противнике.
Док је за радикале Баја „знао ста ради“, дотле је за самосталце, касније демократе, Љуба био и остао њихов „чика“. Тек што је ускочио у живот из ђачке клупе, Давидовић је као добровољац учествовао у Српско-бугарском рату 1885. године и био од својих другова предложен за одликовање сребрном медаљом за храброст. Младост и шумадијско бунтовништво одвели су младог Давидовића радикалској опозицији режимима који су се опирали демократизацији Србије крајем 19. века. Професор у гимназијама на југу Србије, противник личних владавина двојице последњих Обреновића, присталица тада нарастајуће Радикалне странке, Давидовић је ушао непосредно у политику као народни посланик у Врању да би се најпре супротставио Двору, а потом и сопственој странци због њеног политичког компромиса са Двором. „Младотурци“ у редовима старих радикала, носиоци новог нараштаја који би се данашњим речником могли назвати дисидентима, основали су 1902. године нову Самосталну радикалну странку и прогласили за свој циљ морални препород Србије. Они су убрзо окупили око себе свет српске напредне интелигенције. Можда су „стари“ радикали са Пашићем, Протићем и Пачуом имали више искуства, државништва и у дневној политици потребног политичког опортунизма, али млади радикали су у српски политички живот унели свежину једне снажне опозиције која је оспорила једновлашће најјаче странке и подвргла критици њене поступке. Искуству и прагматизму старих радикала, млади радикали су супротставили чистунство интелектуалаца и факултетлија који се нису грабили за власт већ проповедали морални препород јавног живота. Било је природно што се Давидовић одмах приклонио овим назорима и што је убрзо постао њихов стегоноша. Представник новог таласа после преврата 1903. године у коме је одиграо извесну улогу и био члан скупштинске делегације која је послата у Беч да понуди престо новоме краљу, Давидовић је постао један од градитеља нове српске демократије и онога што се оправдано касније називало „златним добом Србије“. У том раздобљу он је заузимао положаје министра просвете (1904), председника Народне скупштине (1905) и председника Београдске општине (1910–1914).
Значајније од тога, он је коначно 1912. године избио на чело странке самосталних радикала која је по снази постала друга странка у Србији. Деценија која је претходила Првом светском рату представља судбоносно раскршће у историји не само Србије и словенског југа, већ Европе и света уопште. За Србију је ово раздобље имало двоструки значај. Из вековног сукоба са два суседна царства Србија је коначно изашла као стожер ослобођења и уједињења српског и југословенских народа. Размах слободе и демократских установа омогућио је Србији да се коначно укључи у заједницу модерних европских народа. У том процесу европеизације и модернизације ишли су руку под руку слобода, јединство воље и заједница циља. Србија је своју улогу на југословенском и балканском простору могла утврдити само отвореношћу свога друштва, демократијом изнутра и смело пруженом руком споља свима који су ишли у корак са историјом свога доба. Тадашњи српски политичари и Љуба Давидовић међу њима, схватили су зов свога времена. У томе је лежала тајна српског успеха. Давидовићева активност у раздобљу 1903–1914. године посебно се одразила на просветном и националном пољу. Као министар просвете, на ком положају је био у два маха, Давидовић је оставио неизбрисив траг. Његов Закон о народним школама, донет 1904. године, спадао је у најнапредније законе тога доба, посебно због обезбеђења сталности учитељског позива чија је несигурност годинама била претња просветним радницима. У избеглиштву на Крфу 1916. године Давидовић је припремио обнову просвете у ослобођеној отаџбини. У том погледу Давидовић је био изразити представник принципа који је проповедао велики државник, хуманист и пријатељ Срба, Томас Гарик Масарик, о потреби малог, свакодневног рада уместо великих тирада и гласних декларација.
Међутим, најзначајнији Давидовићев рад био је на националном пољу, на угроженом фронту српства и на развојном фронту југословенства. Тај рад је најпре био усмерен према јужној Србији, потом према Босни и Херцеговини и коначно према Војводини. Наставнички рад у Врању и Крушевцу привукао је пажњу младог наставника на проблеме јужне Србије и Македоније, које су тада, стицајем политичких, националних и географских околности, дошле у средиште распре великих сила око решења Источног питања, као и младих суседних балканских држава у динамичном ходу ка националној и политичкој самопотврди. Давидовићу су били јасни оквири ове балканске драме. После остварене еманципације од Турског царства, балканске државе су се окренуле средишњем делу Балкана који је још увек био под османлијском управом. У тој утакмици Македонија је за континенталну Србију имала улогу плућа, јер јој је омогућавала приступ Егејском мору, док је за Грчку била појас заштите од словенског притиска са севера, а за Бугарску била сентимент и залог за хегемонизам на Балкану.
Све три суседне државе заснивале су своје захтеве на историцизму, али су се напоредо са њим позивале на начело народности и националну припадност сународника на подручју које је Јован Цвијић означио као словенску флотантну сељачку заједницу са грчко-османлијским градским средиштима. Превасходно син српског народа, потом Југословен и Словен у широким размерама, Давидовић је видно учествовао у српској националној акцији на југу. У томе га је подстицала саосећајност са српским живљем изложеним зулумима турских власти. Члан Главног одбора Удружења српске браће, затим члан Народне одбране, Давидовић је поред доктора Милорада Гођевца, индустријалца Живојина Рафајловића и професора Владимира Карића био оснивач српске четничке акције у Македонији. Давидовић је био уверен, као што су то, уосталом биле и све српске генерације тога доба, да циљ четничке акције није освајање територије, већ ослобођење српског народа који се простирао од Подунавља, преко Поморавља, до Повардарја. У једној необјављеној белешки под насловом „Македонија“, Давидовић је записао: „Освојили смо је ратом 1913. године не зато што смо хтели освајања него зато што наш народ тамо живи… хтели смо је ослободити као своју земљу.“ Историја ће касније потврдити ову тезу: од македонских земаља национално признање добио је једино онај део који је Србија ослободила 1912. године. Њени егејски и пирински делови постепено су се утопили у Грчку и Бугарску. Давидовић ову акцију није водио чиновнички: лично је познавао све виђеније српске војводе, одржавао је сталне везе са њима, храбрио их и делио са њима заједничке невоље. Том националном циљу Давидовић је жртвовао јединца сина, поручника Миодрага, који је пао на Кајмакчалану у борби за слободу отаџбине.
Уплетена у сукоб на живот и смрт са два суседна царства, изложена ћудљивој игри интереса великих сила у борби за османлијско наслеђе и за сопствену равнотежу на Балкану и Европи, Србија је пловила узбурканим водама светске политике уочи Првог светског рата. Српски политичари и државници били су суочени са непробојним препрекама, притисцима и уценама. Благослов и благодет Србије у тим данима била је једнодушност њених вођа када је био у питању спољни непријатељ и када су гурнути у страну домаћи неспоразуми и политички окршаји. Љуба Давидовић је узео жива учешћа у овим кризама и својом мудрошћу и сталоженошћу допринео њиховим решењима. Једно од тих искушења било је Давидовићево сведочење на Фридјунговом процесу у Бечу децембра 1909. године. Циљ је био да процес, настао поводом кризе због анексије Босне и Херцеговине, пред светском јавношћу жигоше Србију као агресора против Хабзбуршке монархије. У фалсификованим документима бечког Министарства спољних послова наведено је Давидовићево присуство на седници „Словенског југа“, организације која је оптужена за револуционарно роварење у земљама Аустроугарске. Међу сведоцима одбране који су дошли из Србије и међу којима су били угледни представници српске културе и политике Божа Марковић, др Мирослав Спалајковић, Миле Павловић Крпа и Риста Одавић био је и Љуба Давидовић. За ову причу није битно како је бечки фалсификат обелодањен, већ како је на суду иступио Љуба Давидовић, јер у животу има прилика када једна реч изговорена у изузетном тренутку одаје целину личности. Упозорен од председника суда да говори истину, уз претњу да ће, у супротном, следити оштра казна, Давидовић је одговорио: „Господине председниче, ја увек говорим истину, пред судом и ван суда, не из страха пред казном робије, већ зато што ми тако моја савест налаже.“ У драматичним данима 1912–1914. године Давидовић није био члан владе, али је учествовао у доношењу њених судбоносних одлука. У владу је ушао тек новембра 1914, када су драма светског рата, обновљена непријатељска офанзива против Србије као и потреба да се одреде ратни циљев,и наметнули образовање коалиционе владе. У њој је Давидовић био министар просвете, али је његов утицај промашио положај који му је у влади био додељен. Били су то дани неисказаних притисака којима је Србија била изложена. Са једне стране, са сигурношћу се могла очекивати нова офанзива потученог непријатеља у тежњи да преко освојене Србије успостави непосредни копнени додир Централних сила са Турском. Са друге стране, западни савезници куповали су наклоност Бугарске на рачун њиховог српског савезника захтевајући од њега уступке у тек ослобођеној Македонији. Србија се тада, као што то каткада бива у историји, нашла укљештена између чекића и наковња, између непријатеља и пријатеља и њиховог међусобног надметања и надмудривања на њен рачун.
У тим данима, с краја 1914. године и почетком 1915. године, Србија је лебдела између живота и смрти. Одбити захтеве савезника значило је сећи грану на којој је Србија седела и очекивати бугарски напад који ће каснији догађаји показати судбоносним за одбрану земље. Прихватити тражене уступке Бугарској значило је одрећи се жртава које су пале злокобне ноћи јуна 1913. на Брегалници и потезом ножа одсећи столетне снове српског народа. Више од тога Давидовић је можда и невољно, подстицајем своје мудрости, осетио да је реч о будућем ставу Запада према Србији. Све до Другог светског рата и његовог исхода, Запад није заборавио српски отпор његовом диктату 1915. године. „Страшни су то били тренуци“, причао је касније Давидовић. „Ваљало је да се одрекнеш једног дела свога бића. Боли куд год засечеш… Али мораш, да би тело живело“. Министарске седнице већале су у очајању без резултата. „После једног од ових састанака нисам спавао целе ноћи“, причао је касније Давидовић. „Већ у пола шест изјутра био сам у парку пред начелством. Кад погледам, на једној клупи седи Пашић. Седох на клупу поред њега и заћутасмо. Осећам да он пати. Патим и ја.“ Обојица су били провели бесану ноћ. Љуба је тада, по природи компромисан, био спреман да попусти. Рат је увео питање уједињења Југословена у завршну фазу. Давидовић је знао да се уједињење Срба у једну државу не може остварити без уједињења свих Југословена. Он је сматрао да ради сопственог уједињења, Србија мора да плати одређену цену у погледу ограничења свог утицаја у будућој држави. Другим речима, Давидовић је схватио да Србија поред жртава које је поднела за уједињење има да му приступи као сарадник у деоби нове заједничке власти. Наступио је раскорак између заноса Србије по извојеваној победи и хрватског унапред увреженог неповерења и отпора према заједници са њом, храњеног оставштином бивше Хабзбуршке монархије. У југословенство је Давидовић унео идеализам из својих младих дана, жртве које је његова генерација поднела на олтар уједињења и слободоумље убеђеног демократе. У организацију нове државе он је уградио наслеђе унитарне, јединствене и једнокрвне Србије која је у демократији и самоуправи налазила противтежу централизму и унитаризму.
ЛИТЕРАТУРА
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1988. 1. Beograd: Nolit.
Радојевић, Мира (1994). Удружена опозиција 1935–1939. Београд: Институт за савремену историју.
Остави коментар